Nije lako pisati o zahtevnim temama kao što su istorija i kultura jednog naroda. Mnogo toga treba svariti i upiti. Reke zabluda, činjenica, shvatanja i iskustava slivaju se u tu sintezu. Gistav Flober je rekao da je za takav poduhvat neophodno "popiti okean da bi se ispišala čaša".
Ovog posla prihvatio se Svetislav Basara. Istini za volju, veliki književnik je rešio da odmah ne napuni čašu već nam svakog radnog dana u jednom beogradskom listu isporuči po kap-dve. Pored toga, omiljeni javni intelektualac Aleksandra Vučića voli da se oglasi i u drugim glasilima evropske Srbije i NATO regiona. Napreže se i u romanima u kojima, kao i njegov nedavno upokojeni pomoravski prethodnik, vešto promoviše maglovitu viziju aktuelnog hazjajina.
Malo po malo, nakupilo se tu jakih reči, pitkih sentenci i samouverenih zaključaka i za krigletinu, kakve služe na Oktobarfestu, u nemačkom srcu još uvek nedovoljno male, postkosovske Srbije. Dakle, šta se sve nataložilo u čaši koju je godinama punio? Kako po Basari izgledaju Srbi i njihova istorija? Šta sve jedan mudar čovek mora da svari i izluči kako bi se ugurao u uzak etički kalup režima u kome najbolje prolaze moralno hendikepirani likovi? Šta nam otkriva urinokultura bahatog Ćosićevog naslednika?
Iako je u javnosti bio škrt na rečima, oni koji su dobro poznavali Dobricu tvrde da mu je laskanje bilo jedan od najvećih talenata. Čak i karijeriste koji su već verovali da su mnogo veliki i jaki umeo je da ubedi da su još veći i zažari njihov mesijanski impuls. Milošević i Đinđić su bili samo neki od ambizioznih lidera kojima je prijala elokventna lavina Ćosićevih pohvala i slatkorečivih predskazanja o njihovoj istorijskoj misiji i budućim uspesima.
Nasuprot Dobrici, Basara se specijalizovao za vređanje i pljuvanje. Vežbao se i na Vuku Karadžiću, ali se vremenom izveštio u biranju lakih meta. Tada već iskorišćen i odbačen od Miloševića, Ćosić je prvi osetio ubilački instikt veštog pamfletiste koji kada zagrize ne pušta. Istini za volju, ovaj tabloidni bulterijer je imao brojne, podjednako odlučne i uporne saveznike. Zajedničkim naporima, Ćosića su "sahranili" mnogo pre njegove smrti. Rezignirani otac ponižene nacije živeo je predugo za dobro slave i veličine koju je decenijama brižljivo uzgajao.
Odavno glavna Basarina meta nije bila onemoćali Miloševićev idejni guru – već Srbi. U bezbrojnim kolumnama je do savršenstva doveo svoj originalni govor mržnje i kreativnu upotrebu teških reči i rogobatnih arhaizama. Tu je i bujica sitno-ziheraških floskula, krojenih, kao i kada je bio uz Koštunicu, po meri one strane čaršije koja mu deluje dobitnički.
Antibiotik "kulturne dekontaminacije" je delovao i Basara danas tvrdi da je ugled "kapital na koji se u Srbiji i inače ne polaže mnogo", a istinoljubivost "osobina u Srbiji vrlo pogubna". Politički sistem "počiva na lažima, pseudomitovima, mitu i korupciji, smrtnim neprijateljima svakog napretka". Sve je u Srbiji večno i nepromenjivo, "jadno, bedno i potuljeno kao što je oduvek bilo" – sem Basare i njegovog Overlorda, Aleksandra Vučića. "Ne sumnjam ja u Overlordove dobre namere, ali rekao bih da je i vrhunski navigator nemoćan na komandnom mostu na sto mesta probušenog broda".
Profesor Novica Milić u Basarinoj književnosti vidi dijagnozu savremenosti, sveopšte bede i moralne niskosti jednog odavno bolesnog društva. Basara svojoj egzaltiranoj "antifašističkoj" publici poručuje da je ovde sve permanentno loše, pervertovano, patološki, autistično, egoistično, trulo, ustajalo, smrdljivo, močvarno… – "daleko od svih uslova koji su potrebni za Evropu". Milošević je samo "kanalisao već postojeću negativnu energiju" koju su stvorili nacionalromantičari koji su "bacali drvlje i kamenje na Turke i katolike".
Pravoslavni demohrišćanin i besramni karijerista, Vučićev Dobrica liči na karikaturu Tomasa Bernharda, genijalnog mizantropa i provokatora koji je "briljantno režirao svoju legendu". Na kraju je postao dika svoje kolevke, za koju je govorio da je "nacija od šest i po miliona idiota koji žive u zemlji koja trune". Iako je Basara poređenje sa austrijskim kolegom odbacio tvrdnjom da nije u stanju da dosegne Bernhardovo stilsko savršenstvo, problem nije ni u Basarinoj neispoliranoj, ponekad musavoj prozi ni u nedostatku talenta.
Obojica su prepoznali destruktivnu snagu i prirodu prinude koju nad čitaocima mogu da vrše harizmatični pisci. Ali, dok je Bernhard u takvoj moći našao zadovoljstvo i utehu, priliku da impresionira i stekne novu, "pravu" porodicu i obožavaoce, Koštuničin rojalista, Batićev ambasador, Čedin klovn i Tadićev ispovednik je tu video merdevine uz koje se može popeti neko ko je spreman da talenat podredi podilaženju vođi. Odbačen i usamljen još od ranog detinjstva, Bernhard ogromnu ambiciju nije želeo da zadovolji uz pomoć moćnog političkog sponzora – nije se divio vođama da bi mu se divila pokorna nacija.
Posmatraču sa strane, Basarina životna priča može delovati kao "put od trnja do zvezda", saga o čoveku koji je dobio sve ono što je zaslužio svojim ogromnim talentom. Ali, slika postaje mnogo manje ljupka ako razgrnemo građansku ideološku maglu – i fantazije srpskih antinacionalista, kojima, ophrvanim idom, prija da konačno imaju heroja koji, za razliku od "svilenog" Ivana Đurića ili Srđe Popovića, izgleda i ponaša se kao "pravi Srbin", takoreći maneken gedžovluka.
Basara je slika i prilika glavnog problema sa "srpskim snom" – presudan je manjak obzira i morala, a ne višak talenta i vredan rad. Posle serije ulizičkih pokušaja, na vrh vrhova se popeo tek kada je ušao u naprednjačke političke "Parove", najgori u seriji tranzicionih kupleraja koji su, posle jednog neobičnog, frustriranog poraza u seriji ratova, nastajali spajanjem pragmatičnosti naših zapadnih gospodara, srpskog antikapitalističkog mentaliteta i neoliberalnih dogmi.
Neko ko ne živi ovde, u nadrealnom svetu u kome je Basara intelektualni kralj mogao bi da uživa kao u nekoj komediji apsurda. Istini za volju, to je realistična proza koju bi Basara umeo da piše – da nije postao dvorjanin koji se upinje da ga Overlord raspiše. Galerija likova je domanovićevska i sve deluje sasvim moguće ali nenormalno, nalik snu ili čudnoj priči iz neke stare knjige. Nekako, kao da je scenario ove naše groteskne realnosti neumrli Domanović napisao pošto je odlepio i zaljubio se u tiranina.
U ovoj vučićevskoj javi, rijaliti "Stradiji" kojoj se ne nazire kraj, Basara je sušta suprotnost Domanoviću, neumorni režimski pisac koji će živeti srećno, sit, zadovoljan i uveličan blagoslovom logoreičnog "balkanskog Putina" koga voli NATO. Bez skrupula, željan da nam uvek bude pred očima u opštoj moralnoj i intelektualnoj žabokrečini, hiperkinetički Basara je idealan bot. Uostalom, ne liče samo kućni ljubimci na svoje gospodare.
Iste one urbane elite koje su nekada prezirale Bregovićev "pastirski rok", danas gutaju Basarinu čobansku filozofiju: "Na svakoj od televizija, po završetku emisije, na ekranu se pojavi voditelj ili voditeljka i vragolasto kaže: 'Ostanite sa nama.' Ostanite sa nama, budite sa nama – to je sama suština fundamentalizma." Nađe se uvek i po koja kap postmodernističkog pastiša, malo Sjenkijeviča i Foknera, mnogo Dubravke Stojanović: "Naš patriotizam, cenjeni publikume, odvajkada se svodi na oganj i mač i na buku i bes."
Pored bedastoća, izgleda da su i pseudointelektualna mizoginija i rasizam OK ako su deo "Basarine demontaže glavnih poluga srpskog fašizma" i borbe protiv "zloduha Ibarske magistrale": "Jer, pazi: žena ne može biti više žena nego što jeste, 'apsolutna žena' je totalitarni projekat. Jednako sam ponavljao: žena – to je polovina fenomena čovek. Inisistiranje na izdvajanju, na apsolutizaciji ženskosti, zapravo vodi u dehumanizaciju [...] Čovek izbaci drevne i lepe slovenske reči zato što mu nisu zvučale dovoljno 'narodno', a ostavi more turcizama. Nisam ja ni za to da se svi turcizmi počiste. Za mnoge i nema odgovarajuće zamene."
Staromodan i konzervativan, naizgled moderan samo zahvaljujući spoju vanserijskog dara, ambicije i aljkavosti, Basara deluje kao relikt devetnaestovekovnog vitalizma, prividno neobuzdanog ali pažljivo doziranog i banalno funkcionalnog, oličenog ne u besmrtnosti duše već u moći preživljavanja, neverovatnom, skoro natprirodnom nagonu za samoodržanjem spojenim sa potpunom moralnom ravnodušnoću. Vučićeva Srbija je za njega savršeno stanište.
Ipak, ovaj virtuoz samokonzervacije, koja je odlikovala i njegovog šumadijskog prethodnika, "Velikog Sotonu" koga je toliko uporno polivao govnima, Basara svoj najveći uspeh, status miljenika kapricioznog autokrate koji je škrt na ljubavi, u velikoj meri duguje poznavanju srpskog mentaliteta, koji danas voli da šamara, banalizuje i kleveće u kolumnama i romanima: "U prirodi je seljačko-pokvarenjačke psihologije i politike da ne razara samo državu koju je okupirala, nego razara i udruženja pokvarenjaka. To je ona famozna 'srpska nesloga'."
Štaviše, kao i Ćosić, Basara oseća epsku potrebu da objasni istoriju i sudbinu srpskog naroda: "Gde smo ono stali? Eh, gde? Na istom mestu gde smo stali pre stopedesetak godina." "Nas, Srba, što se tiče, sve je bilo jasno još na početku XIX veka, kada je Kodža Miloš - čuvši da su u Kragujevac stigli mečkari - momentalno napustio prvi pozorišnu predstavu u knjaževstvu", piše u svojoj razvučenoj kolumnističkoj "sagi o srpskom raspadanju".
Po Basari, Milošević "uopšte nije kriv", već je "sve ono mučno i mračno što se dogodilo (i što se još uvek događa, ali neće još dugo) bila tradicionalna srpska seljačka politika u svojoj apsolutnoj ogoljenosti. Da li se to moglo izbeći? Nije."
Kao vešt pripovedač sa darom za satiru i napetost, koji ume da koristi postmodernističke alatke kako bi iscepkao duže forme na asemblaž kraćih priča, formata kojim suvereno vlada, Basara je samo promenio predznak i jednu sasvim ćosićevsku, epsku opsesiju zadovoljio uz pomoć savremenije naratavne strategije.
Uostalom, i Basari je strepnja jača od nade. Njegova fatalistička vizija je, kao i Dobričina, mitska i okrenuta ka unutra. Ona nije demokratska i evropska, šta god to značilo, već malosrpska. Iako voli da veruje da je stub i simbol Druge Srbije, Basara je otelotvorenje one sigurica ostrašćenosti, moralnog siromaštva i intelektualne neodgovornosti koje ujedinjuju bukače iz dve Srbije.
Da bi se, konačno, sasvim primakao instant evropeizovanoj svemoći, Basara je morao da odustane od pisanja o Srbima kavi jesu, pa i o zlu, pakosti i prostoti koju treba istaći, ogoliti i osvetliti. Kao i Dobrica, Basara nam je ponudio lažne Srbe. Ćosićevsku vreću šećera, kojom je ovaj vešto sladio srpsku istoriju i tragediju, Basara je zamenio kofom žuči, distopijskom mitomanijom koja "nebeski narod" spušta na dno septičke jame. On nije, kako se predstavlja, anti-Dobrica već samo novo izdanje, simptom institucionalne "bakterije" koja je odavno zamutila urinokulturu floberovske čaše naše istorije.
Fašizam je Basara "pronašao u svim porama srpskog društva" i ne čudi da ga, kao i Vučića, danas najviše vole oni koji su, pre ubistva, tvrdili da je i Đinđić bio samo "aktualni gaulajter srpske Vajmarske Republike". Ako sam dobro razumeo mentalnu akrobatiku koju zahteva položaj glavnog dvorskog intelektualca, srpska istorija se sastoji od beskonačnog sleda vajmarskih republika i nacističkih režima koji konačno, ulažući natčovečanske napore, samo što nije prekinuo Aleksandar Vučić.
Mada, Basara mu je originalno nadimak Overlorad dodelio kao pogrdan, stari engleski izraz za vazalnog feudalnog gospodara koji nadzire korišćenje zemlje koja mu je poverena. Ubrzo je shvatio da je reč o prokonzulu kome zapadna podrška, bez presedana u srpskoj istoriji, obećava dugu vladavinu – i prestrojio se.
Od tada, Basara tvrdi da je "neočekivano emancipovani" i usamljeni Overlord uspeo da dobije "vlast na poštenim izborima" uprkos eliti koja se nije uzdigla "iznad ćepenačko-bakalsko-cincarskog mentaliteta ophrvanog svim zavistima, zlobama, strahovima i sumnjičavostima ovoga balkanskog vilajeta". Vučićevi kritičari su za Basaru banda koja se "proserava", dokaz da se "Srbinu ne može ugoditi".
Neće ovde još dugo vladati "seoski um (dodatno sjeban vulgarnim marksizmom)", poručuje nam Basara, koji je u svoju udvoričku prozu udrobio i malo Slavoja Žižeka i obilje vaginalih meditacija: "Kada su se demokratskostranački đilkoši, pijačni nakupci, vašarski mađioničari i lopuže strmopizdili sa vlasti, obreli smo se u pustinji realnosti, a vlasti nad pustinjom se dokopao Overlord [...] Rekao bih da je Vučić ukačio suštinu problema i da sad pokušava da povadi vekovno trnje iz srpske državne mindže."
Ali, ona neslavna i ružna strana Srba i Srbije ne nalazi se toliko u Basarinim lapidarnim zaključcima i nacifikujućim dijagnozama koliko u načinu na koji je isključiv, kako kleveće i mrzi. Ako smo već gurnuti u potragu za mentalitetskim korenima srpskog zla, onda se bojim da ono što mnoge pristojne ljude navodi na samomržnju, pa i tužni autošovinizam, ne treba tražiti po zacrnjenim slikama Srba iz Basarinih tekstova – već u samom autoru, jednoj sasvim našoj "moralnoj niskosti", preduzetniku psovki koji se diči time da ge za sve "savršeno zabole Crveni Ban".
Kreativni Tarabić svetle vučićevske budučnosti, Basara je u sebi sjedinio odraz jedne specifične kolektivne svesti, koja ima svoju istoričnost i zakone, svoje vrline i mane, i jednu, ostaću pristojan, krajnje upitnu ličnu savest. Tu nastaje taj mračni, ali zavodljivi fantazam o iracionalnom narodu koji je nemoguće dekontaminirati – što je, istovremeno, savršen izgovor za sve Vučićeve neuspehe i trule kompromise, koji se možda, jednog dana, nekako probiju kroz (auto)cenzuru "slobodnog" tržišta i evroatlantskih integracija po svaku cenu.
Basarina slika o Srbima kao osifikovanoj mešavini "zatucanosti, malograđanštine i uskogrudosti" hrani se činjenicom da je Srbija bila prvo deo viznatijskog, a zatim i osmanskog komonvelta i postala drugačija, što njegovi fanovi uglavnom nisu u stanju da posmatraju bez omalovažavanja i prezira. Sve što je različito od zamišeljenog evropskog standarda za njih je inferiorno, gadno i bezvredno, neretko i divljački. Tu su i "kulturni" malograđani koji dele Basarin stav da "umetnost treba držati što dalje od naroda". "Umetnost, ljudi moji, treba da se obraća eliti, pa kad (i ako se) elita kultiviše, kultivisanost se spontano širi i u široke narodne mase."
I hrišćanin Basara, "ponovo rođen" u Radomiru Konstantinoviću, kao i veliki broj njegovih ateističkih obožavalaca, veruje da ona ružna i preteća "Azija" počinje u komšiluku, iza ćoška. On se čak ponosi svojim orijentalizmom, blaženo nesvestan da je Edvard Said ovom skupu ružnih i selektivnih slika navodno nepromenjivog ne-Zapada odavno prikovao konotacije koje zaslužuje. (Mada, što sam jedne noći, pišući ovaj tekst, duže čitao Basarine kolumne, sve mi se više činilo da je sasvim neiskren, da je reč o sračunatom, lažiranom kulturrasističkom besu, potrebi da se zasedne na pravi politički "Crveni Ban".)
Progovoriću nakratko jezikom njegovog orijentalizma, Basara je samo jedan napredni évolué sa rukavca Ibarske magistrale. Autokolonijalni bukač je (simbolički) natakao Ataturkov cilindar, obrijao brkove – i poverovao da je postao "pravi", kulturni Evropljanin. Tekstove redovno počinje sa "dame i gospodo" i "cenjeni publikume". Ali, u nastavku nudi malo toga gospodskog i još manje uvažavanja. Iz skoro svake rečenice progovara karikirani primitivac sa fesom koga ovaj balkanski (auto)orijentalista, koji je razbio ogledalo, neskriveno prezire.
Basara deluje kao tradicionalista koji je – držeći se prilično neobičnog i jedinstvenog običaja rodnog kraja – svoju Srbiju sahranio u svom dvorištu. Mnogo je voleo početkom devedesetih, nekritičkom ljubavlju karakterističnom za pregrejane nacionaliste zamućenog pogleda i "dobrovoljne davaoca tuđe krvi", kako su njegovi današnji obožavaoci zvali članove "kombi stranake" u kojoj je tada bio aktivan. Ali, izgleda da mu se Srbija kojom se toliko ponosio opasno zamerila pa je zakopao duboko pod zemlju. Srbi, grki balkanski nezahvalnici, nisu uzvratili ljubav estradnom barbarogeniju koji je sebe oduvek video na vrhu nacionalnog Olimpa.
Basara je odavno napunio onu Floberovu čašu i sada se pet puta nedeljno iskrade iz svoje evropeizovane kačare da pišucne po tom grobu na obodu okućnice. Možda se još seća kako su ga vaspitavali pa ne može da se, onako ljudski, olakša. Možda mu se žuri da ga ne uhvate. Možda je i dok mokri u raljama mentaliteta. Ne rađaju se često rasipnici u trouglu između Skrapeža, Đetinje i Drine. A možda, makar podsvesno, Basara – retko talentovan, ali stereotipni Srbenda, elokventni dilber umotan u tanušni plavi plašt sa žutim zvezdicama – zna da time piša po sebi pa ne bi previše da se uneredi.
(Tekst je objavljen avgusta 2015. godine na "Novom Polisu". U "Vremenu" su rekli da im treba povod za objavljivanje i da sačekam, što ja nisam želeo. Ovo je poslednji tekst koji sam ponudio redakciji "Vremena" da objavi.)
Писменост је последње уточиште протува које немају шта да кажу
Пријавите се на:
Постови (Atom)
СИЛОВАЊЕ НАДСТРЕШНИЦЕ
Један од изазова са којима се суочавала историографија је био како објаснити велике промене – рађање нечег суштински новог, радикално различ...
-
У колумни у „Политици“, Ђорђе Вукадиновић пише о „патриотској апокалипси“. Препознао је у поражавајућим изборним резултатима поносно српских...
-
„Треба нам нормалност у политичком животу“; „ За нормалан живот. За Србију против насиља.“ „Да вратимо нормалност и одговорност“; „Да норм...
-
Има текстова у којима њихови аутори не насликају само свој портрет већ и одраз поунутрашњеног колективног саморазумевања на које се наслања ...