СРБИЈА ИЗМЕЂУ ЗА ДОМ НЕСПРЕМНИХ И ПРОТИВ ДОМА СПРЕМНИХ

Није све у чињеници да смо пали ниско. Када падате, не постоји права мере и нема дна. Колико год да сте доле, увек може ниже. Срећом, национални идентитет је необична биљка. Делује крхко, али је јако жилав. Таман помисле да је клонуо и да вене, да је готов, а он се уздигне. Уме да се храни најтежим поразом колико и највећом победом.

Зато је некада значајније како смо падали него колико смо пали. Из тога се може назрети шта нас чека. Чему можемо да се надамо. На то утиче елита иза које смо се постројила у две колоне. Они који верује да Србија треба да пада и да не може довољно да падне – назвао сам их против дома спремни – стали су иза Латинке Перовић и њених Врачараца. Они који верују да Србија не сме да пада, иза Мила Ломпара, згађеног измученим телом Србије, мокрогорског идеолога који је поносне Србе претворио у – за дом неспремне. Ако посматрамо путовође, њихове слике Србије и српства, лакше ћемо разумети и наше ново место и његову звучну позадину. Буку и бес Латинкиних и гробну тишину Ломпарових.

ЕСТЕТИЧАРИ И МОРАЛИСТИ: Врачарски пастири одбијају да се суоче са чињеницом да су, иако нежељени, постали доминантни. Разумем их. Њихове заслуге су ту – ако занемаримо давне дане белолистићарења, мањинарења и љубави према Петом паркићу и платанима – занемарљиве. Збуњени су. Србија је на њиховом путу, а ниште није како су очекивали.

Нисмо ушли у ЕУ. Уместо Ђинђића, Вучић. Класни непријатељ гледа „Пинк“ и „Хепи“ док ови привилеговани естетичари нису у стању да виде даље од Вучићевих уста и паризера, који као да је прављен за крезубост која их избезумљује колико и наша пост-транзициона нормалност, свакодневица филтрирана плодовима наше незападне историје и неоколонијализмом, и натопљена нашим страстима и морама. Фрустрирани су колико и отуђени. Неки су презрели Србе и постали аутошовинисти.

Али, мржња је покретачка емоција. Зато су данас грађанисти свуда а њихови једини прави, много бројнији, националистички непријатељи нигде. Понижени и оклеветани, било као раја, од својих Мокрогораца, било као нацоши, од Латинкиних Врачараца, гунђају између своја четири зида и проклињу Вучића, „колективни Запад“, „Прајд“ и Ненада Чанка.

Њихове мокрогорске путовође се куну у српство али су згађене Србима. Ови привилеговани моралисти – наши нови, православни „бегови“, који као алиби за своју јаловост и  растројеност Србима нуде хорор приче о „рајинском менталитету“ и „кметовима“ – не виде Србију од „Пинка“ и „Хепија“. Али, за разлику од љубави и мржње, одличних сабораца, са гађењем се не може у борбу. Само у пораз. Овај пут сервиран у тишини, резигнираности и засићености историјом, која је у Србији годинама била на стероидима.

Моћ подразумева одговорност, а наши елитисти би моћ без одговорности и доминације без борбе. Ту се путеви две сукобљене елите раздвајају. Латинкини естетичари су, захваљујући НАТО-у, добили доминацију без моћи; националистима је моралиста у Ломпару забранио борбу коју им је наметнуо НАТО. Тако естетика, један антиполитички импулс, храни буку и бес, док је други, морализам, који је у својој претходној бенседин инкарнацији поручивао „Коме је до морала у политици, нека иде у НСПМ“, произвео гробну тишину.

Нажалост, суперего уме да постане не толико лош савезник у политици колико један од већих непријатеља. Велики скоро колики робовање западним вредностима, схватањима и нормама, од којих је најотровнија „демократија“, тачније тврдоглаво, саморазорно бркање расположивих западноликих операционализација са идејом демократије.

Данас једина могућа демократија, обликована западним и скројене од западног, у Србији је немогућа. Одрживе су само њене боље и лошије копије. При томе, што оне више личе на демократију, већа је вероватноћа да ћемо изабрати недемократу. Смена власти овде, по правилу, не значи почетак смењивости власти већ, чини ми се, почетак једне нове, другачије, софистицираније и, можда,  демократскије несмењивости.

При томе, Ломпар и Слободан Антонић, Мокрогорци, као и Ђорђе Вукадиновић, Шолаков зачински суверениста, верују да нису националисти, да су само национални. Да су изнад те пластичне идеологије, која нам је стигла са Запада заједно са модерношћу и удобно се сместила у не-елитној Србији. Да се њих, у суштини, не тиче сатанизација српског национализма, његово претварање у „нацизам“ и идеологију не толико варвара колико звери српских.

Јако је тешко бити одговоран путовођа, верујем, милиона поносних националиста и не одвести их на странпутицу када закључите да сте нешто боље и узвишеније, да нисте један од њих. Док маса презрених поносних Срба воли да дода „нисам шовиниста“, њихова елита воли да крене од пуританског „нисам националиста“. Не чуди да је таква национална елита, не само политички, постала ништа. Начитана икебана Вучићеве владавине.

ПАРИЗЕР ДЕМОКРАТИЈА: Интелектуалне елите у српској политици данас постоје само као декорација, баласт и букагије. Одбијајући, свака на свој начин, да пристану на Србе и Србију оне нису у стању да се конструктивно укључе у друштвене сукобе и уваже одреднице стварности. Да пођу од онога што постоји и раде за добро Србије каква постоји.

А када крећете од фикција, када не желите да гледате ван себе и када Србију самеравате са собом, мало шта можете да произведете сем фрустрација и апатије. Када исмевате улазак паризера у политику, када онима који немају за боље од паризера говорите да „нису за боље од паризера“, не треба да вас чуди да сте у Србији, не само политички, постали страно тело. Да сте недоступни, бљутави и непотребни. Као суши у „Матијевићевој“ месари.

Када је све што желите, сем моћи, да лечите, преваспитавате и преумљујете, када верујете да немате шта да научите од обичних људи, да у њима има мало чека вредног, нормалног и здравог – онда сте на путу да почнете да губите не толико од Вучића колико од паризера.

Најкраћи пут до срца и гласа сиромашних, а таквих је овде много, често иде преко стомака, и зато је паризер нашао место у срцу српске демократије. Мира Богдановић, која је оголила патологију „либерализма“ Латинке Перовић, подсећа да популизам, оличен и у паризеру, представља „нелиберални демократски одговор на недемократски либерализам“.

Паризер је у Србији постао део одговора на чињеницу да оно што кажу да овде мора пре свега и изнад свега, данас је то окретање од Приштине ка Бриселу, „европеизација“ и сродне либералне фантазије, не може ни демократски ни „демократски“ без популизма, без подилажење пониженима, губитницима и занемаренима у транзиционим и другим процесима неолиберализације друштва, којима елите, не само наше и не само либералне, нису у стању да промишљају алтернативу. Метафора јесте јефтина, али паризер је овде „европеизован“ и стављен у службу српског „европског пута“ – за Париз, не за Москву.

Сваки елитиста који одбија да уважи логику, смисленост и рационалност Вучићеве паризер демократије – кројене по три главне српске мере: сиромаштву, културном обрасцу и западном мешању – на путу је ка једном од два српска самопорицања, ка врачарском презиру или мокрогорској згађености. Ако се сам већ није антипаланачки рассрбио или ломпаровски пресрбио и стигао на једну од те две елитне дестинације. Неки су кренули још даље, путем преболевања Србије и српства. Има и оних који су већ прежалили Србију.

И Латинкини и Ломпарови у Вучићевој владавини виде „непрекидно оргијање, спој оријенталног и америчког примитивизма“. Пошто крећу од истог, од Доситеја, не чуди да све чешће заврше у истом – на фаталном становишту хабзбуршког Србина кога „Би-би-си“ данас слави као „'бек-пекера' из 18. века“ који је „скинуо мантију“ и затим у Немачкој „доживео велики лични преображај“.

Иако описан као „један од ретких, ако не једини прави Европејац у сељачкој Србији“, Доситеј је није окренуо „од истока ка западу“ – већ од себе ка самопорицању. Доситеј је извор свих српских елитистичких лудорија. У њиховом темељу се налази разорна двоглава илузија – веровање да ми нисмо Европа и да су овде, како пише Маринко М. Вучинић, један од плиткоумнијих Доситејевих ботова, модернизација и европеизација синоними. Верујући да нисмо оно што јесмо, осудили су нас да се гложемо око онога што не можемо да будемо.

ЧЕКАЈУЋИ „СРПСКО ПРОЛЕЋЕ“: У Србији су вођена два рата, културни, велики рат, од историјског значаја, који се води(о) за потку српског друштва и контуре пожељног саморазумевања, и политички, за оловку којом ће бити писана историја и исцртавани обриси друштва, и зато само наизглед мање важан. Чини се да је први рат окончан једним јако тужним исходом – што више образовање то више згађености Србијом. Чак је и Правни факултет данас нагрижен аутошовинизмом. Пошто у културном рату нема ни капитулације ни великих битака, налик изборним, националистичка нада да се може разгорети ће увек тињати. То је једно од њених, све бројнијих, „и већа чуда су се дешавала“.

Ипак, највећи добитник у културном рату није Александар Вучић већ амерички амбасадор.

На „Твитер“ профилу његове екселенције у очи упадају два лика – Жељко Митровић и Слободан Георгијев. Они оличавају два стуба америчке политике. Први, да треба да влада Александар Вучић, и други, да се Вучићу не може веровати и да зато треба да влада што је могуће слабији и униженији. Ако се, којим случајем, оклизне и падне, из америчког угла, може га заменити само неко још бољи. САД су се током „арапског пролећа“ извештиле у проналажењу замена за незамењиве који су били много више незамењиви од Вучића.

Американци знају одговор на питање Мире Богдановић, која је демонтирала Латинку Перовић и као ангажовану историчарку и као левичарку, на које је Никезићева „Ла“, икона овдашњих обожавалаца НАТО-а, Америке и либерализма, одбила (јавно) да одговори: Да ли је Вучић део „доминантне“ или „нежељене“ елите?

Оно је јако једноставно, где промишљени одговор – онај који се не јавља у прдопудерашким мозговима зомбираним садржајем луксембуршких канала Н(ДХ)1 и Нова SS – зависи само од личног идеолошког, и повезаног идентитетског, избора. Верујем да би, на пример на Мокрој гори, која је и као метафора и као физичка локација наследила Равну гору, без размишљања одговорили – нежељене али доминантне, и зачинили то неким јаким речима.

Из угла америчког амбасадора, пак, одговор на Мирино једноставно питање је подједнако јасан – и последња инкарнација Латинке, и мртви Милован Ђилас и хиперактивни Драган Ђилас, и Биљана Србљановић и Ђорђе Микетић и данашњи Вучић су део жељене елите. То је елита чија је доминација ослонац америчке политике у Србији. Штавише, реч је о неколико ослонаца – главном и пар помоћних.

ДОБРИ МОМЦИ: За разлику од Египта, на политичкој сцени у Србији нема антиамеричког „Мурсија“ – само прозападни „Сиси“ и туце Брисел-или-смрт „сисића“. Москва је, пратећи своје приоритете, овде спала на „Гаспром“, статус најскупљег, драгоценог украса у Вучићевом кабинету, Александра Вулина, две „Кркобабићке“ и Николу Врзића, кога Руси плаћају али који не ради за њих. Шта је ту тачно Љиљана Смајловић, неочекивана „русоколонашица“, која је чари Москве открила тек као витална пензионерка, вероватно би умео да одгонетне ајатолах Али ал-Систани, највећи стручњак за кетман.

Из америчког угла, овде ни на изборима ни на улицама нема помена вредних „лоших момака“, који су негде залутали – да ли у демократији, да ли у „Катени мунди“, „Печату“ и „Информатици“, или на Мокрој гори, мало је важно, мада мени јако инспиративно питање.

Поврх свега, изгубљене путовође поносних Срба нису у стању да се суоче ни са случајним Србима, који им, иако неупоредиво малобројнији, полако преотимају и оно што у Србији још нису изгубили. Уверен да се бори само против „плаћеника“ и „издајника“, да су с друге стране кључни Сорош и ЦИА ослоњени на југословенско и глобалистичко становиште, мокрогорски политбиро зомбираног српског национализма не види неке од најважнијих извора саморазумевања који многе младе, високо образоване Србе серијски окреће против српства и Србије. Истовремено, мокрогорски труст мозгова се окренуо против вредних младих људи, љубитеља „Црног Церака“, Цобија или Александре Пријовић,  који би морали да му буду један од важних ослонаца – и чека „духовну обнову српског народа“.

Зато не треба да чуди да се у политичком рату у Србији данас један „добар момак“ бори против још бољих проамеричких момака, који имају две и по мане. Прве две, повезане – много их је, а кад се споје сви ти бољи западнољубиви аматери, ти ентузијасти, опортунисти и верници „европеизације“ и суочавања, не добије се таленат и вештина једног прекаљеног професионалца, мага српске политике и реал-национализма. Да западну логику изразим парафразирајући моћног али јако неталентованог касно-комунистичког политичара, који је завршио у кречу: Ми нисмо од једног српског вође пошли, ми смо до њега дошли.

ЛОШИ МОМЦИ: Оно пола мане тиче се једне једноставне чињенице, за коју кривица, ипак, није само опозициона. Американци, чије елите нису склоне елитизму и не изјашњавају се у категоријама „културан је“ и „како је некултуран“, знају да у Србији навођена демократија много боље иде уз паризер и ријалити „Елита“ него са сушијем и прдопудерашком елитом. Они знају да је овде све лакше са „некултуром“, Кристијаном и „Цецом и децом“. Њихов једини проблем са Светланом Ражнатовић је чињеница да је певала на Аркановим митинзима а не на онима где су говорили Иван Ђурић, Весна Пешић и Чедомир Јовановић.

За разлику од грађаниста, који проклињу дан када су одлучили да шетају „против насиља“ док сањају запаљиво насиље које би, као 5. октобра, изазвало експлозију „демократије“, и Мила Ломпара, просветитељски деконтаминараног вође који је својима забранио насиље и наредио веру у демократију, амерички амбасадор зна да Србија свуда, па и у „Европу“, може да иде само „неевропски“ и квазидемократски. Он зна да су овде веће медијске слободе, оне које не би кројили Митровић и Георгијев, и стварнија демократија, где Запад не би сабирао посланичка места, два велика непријатеља западних интереса.

Што се тиче главног путовође и идеолога „лоших момака“, верујем да се његова екселенција забавила ако јој је неко прочитао Ломпаров текст „О пасивном отпору“. Таквог националистичког непријатеља овде ни ЦИА није умела да направи. „Агент сератор“ се рађа. Он је сублимација корисног идиота – ради за непријатеља радећи против непријатеља. Зато је, верујем, само Мило Ломпар овде незамењив, гледано из две перспективе. Америчке, њиховом срећом, и суверенистичке, њеном несрећом.

Чак се и без Митровића може, мада амерички амбасадор зна да ни најстабилнији српски брод не треба превише љуљати док плови према Западу, а бојим се да би свака српска власт зажалила ако би се решила Жексових услуга. Он је преко потребан јер овде Запад не управља само антидемократском већ и антиполитичком машином. „Пинк“ служи да закрпи рупе које она производи и обезбеди имагинаријум који је толико заводљив и адиктиван да може да забаруши кратер који је Запад 1999. године ископао у српском Уставу – а који, бојим се, сем ескапизмом, паризером и сродним популистичким ђаконијама, може бити попуњен само ратом или серијом јако болних унутрашњих ломова.

Пробаћу још јасније. „Пинк“ је постао оно што је 1991. године био Центар за антиратну акцију. Само светлуцав, у много боја, дотеран ботоксом, на стероидима, тестостерону и много већем брду долара. Жељко Митровић је данас Стојан Церовић за неписмене, крезубе и неистуширане. Нови, неочекивани, турбо-миротворац. При томе, јак ко НАТО.

СТВАРНО И НЕМОГУЋЕ: Главни проблем са новим именом „Задруге“ је што у ријалитијима нема елитизма и самопорицања, сенке свих српских елитизама, и зато Митровићева „Елита“ – „Задруга 7“ по претходном рачунању посткумановског времена, могло би се рећи и једног од бројања неостварених „догодине“ – ствара погрешну слику о српским елитама.

Србија данас граби ка само једном дну. Елите су се приближиле саморазумевању – мислим дакле самопорекнут сам. Ту, бојим се, главно питање није да ли су већ од којих су. Да ли су се напили Константиновћеве филозофија или их је опила Ломпарева реплика?

Занимљиво ми је и неколико повезаних потпитања. Зашто су наши елитисти побегли од стварности? Колико мисле да су бољи и вреднији од оних који једу паризер? Шта се види из мехура у коме су се ушушкали? То су важна питања, иако се до одговора на њих обично стиже заобилазним путем. Одговори се, по правилу, не могу добити, они се морају пронаћи. На њих су, обично, већ дали одговор. Сами су нацртали и аутопортрет и карикатуру Србије.

Ништа није црно-бело па ни „канселованост“. Да нисам претворен у први пост-транзициони „друштвени леш“, па затим ципеларен и оверен са неколико националних „метака“ у главу, вероватно не бих имао времена да пронађем добре илустрације – не како нас виде елитни случајни Срби, то је ем лако ем је постало прилично досадно – већ како нас виде поносно српски елитисти. Како нас види светосавски доситејевац који важи за највећег поносног Србина и који се наметнуо као „отац нације“? Шта види у нама? Какви смо му и чему смо му? Где смо се измигољили из идеала српства који му је важнији од Србије?

„Наш народ не поштује поштене и вредне људе… Тако је васпитан. Он слуша људе који му говоре оно што воли да чује, с једне стране, и оне којих се плаши. Слободног човека који му говори истину, а он је слободан и независтан, народ сматра за неку неправилну појава која се појављује… Према томе, васпитање народа је дуг процес, треба да се понавља кроз поколења. Зато је Доситеј или школски систем изузетно важан био, а ми смо цео 20. век потрошили унутар југословенског школског модела. Знате, ви морате људе научити да поштују нешто да би до тога држали. До девесточетрнаесте наши људи су поштовали зато што је тај модел био такав какав је био, са јако много сељачког становништва које је имало један патријархални модел. Онда се прешло на други модел. Он је имао друго значење. Тако да није све у политичарима, нешто је у народу… Ту проблем није мали“, рекао је Мило Ломпар 27. априла 2022. године.

Да будем оптимиста па да кажем да се такви „проблеми“ решавају вековима. Нажалост, не верујем да је много лакше решити се елитистичке менталне матрице, умишљености која конструише тај „проблем“. Животи људи и народа обележени су нерешивим проблемима.

Како ја то разумем – а ово није једини ламент ове самопроглашене мегаинтелектуалне „неправилне појаве“ над сељачком Србијом и једина кофа елитистичких гована коју је просуо по данашњој – док смо орали и злопатили се као „бечки свињари“, чекајући следеће клање, Ломпару смо били добри.

Латинкини наследници се, пак, споре око тога да ли смо икада били добри или смо се самоуспоставили као лоши. Није мало оних за које је само мртва Србин добар културно недеконтаминирани и хашки несуочени Србин. Док Ломпару смрдуцкамо, све више Латинкиних следбеника мисли да нам је место у септичкој јами.

У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ДОМОМ: Ипак, мислим да је од питања зашто смо им лоши и како и када смо се покварили, занимљивија једна друга групе питања. Она се тичу идеала коме треба да тежимо, слике српског националног односно грађанског савршенства. Та питања могу да нам помогну и да спознамо два узора. Не шта су у њиховим очима, већ шта су? На кога личе? У чему се огледају? Какав је „дом“ за који би били спремни?

Два српска елитизма, и два самопорицања у која су се умотали, одвели су њихове путовође на исту дестинацију – у Хрватску. Иза Латинке и Ломпара провирује једна грађанска, анационална „Хрватица“ и један православни, светосавски „Хрват“. То је оно што желе да постанемо. Да би им ваљали и да би их задовољили. Да би прошли нарцисоидни тест Мила Ломпара, Мише Ђурковића, Николе Самарџића и Дубравке Стојановић.

Колико год се трудиле да побегну од Срба или реално постојећег српства, наше елите не могу да оду даље од Хрватске. Сваки самопорекнути Србин је „Хрват“. Хрватска је „дом“ свих Срба који су одлутали од живог српства и Србије, нашег брдовитог, незахвалног простора, који је историја, мајка овог дела Европе и његове оклеветане различитости, осудила да буде мусав, клизав и тешко ухватљива; лиминалан што би рекли теоретичари.

Хрватска је права мера српских елита, згађених и изгубљених у магли просветитељства, илустрација њихове зона комфора – али не и сигурна кућа. Јер у Хрватској Срби могу да буду добри само када су мртви или када их је јако мало. Када се не виде и када им се смеши нестанак. Сем као изузеци, шачица која потврђује правило, у Хрватској Срби не могу да постану довољно не-Срби. Колико год да су самопорекнути, рассрбљени и пресрбљени.

У идентитетском растројству наших елитиста, Европа је по правилу тамо, негде где идемо а не овде где јесмо, а Беч је место где, по њима, почиње та права ствар. На жалост тих малих српских Метерниха, који верују да им Азија дише за вратом, Беч је сувише далеко, и оперски и сплаварски. Сувише је нереалан као „дом“ да би чак и сами, колико год да су рафинирани и на ноте, могли да се у њега упишу и сместе, иако је то стварни идеал и ментална пројекција њиховог сопства. Београд је 1928. добио свој „круг двојке“, своју верзију бечког срца, али то је остала мера бечког у Београду – јефтина имитација као замена за немогуће.

Када београдске фикције Беча самеримо са стварношћу, добијемо одраз Загреба. Зато, када размишљамо о српским елитистичким сецесијама и начитаним иредентизмима, није корисно размишљати о Аустросрбима, колико год да би било оправдано, већ о грађанским и светосавским Хрватима. Хрватска је топли „дом“ њиховог сопства – не Аустрија, не мителојропа, не чак ни „алпе-адриа“, њена разводњена, лајт варијанта.

На оба терминала – на крају пута радикалнијег, идентитетског, случајносрпског самопорицања и просветитељског, много сведенијег мада перверзнијег, које се поноси именом и идеалом српства, и његовом прошлошћу – царује исти комплекс. Непризната, неосвешћена завист према Хрватима, најближем српском Западу. Загреб је, не Фројдов Беч, једини доступни „пенис“ њихове интернализоване цивилизацијске незрелости.

Ако, на тренутак, заборавимо католичанство, на које ћу се вратити касније, и погледамо шта су, ко су и какви су Хрвати, схватићемо да, из угла наших завађених елита – „они имају оно што ми треба да имамо“, како стоји у једној од најстаријих дефиниција зависти. Оно што је кључно, Хрвати имају баш оно што наше елите верују да саме имају, а да масе, они Срби које презиру или којих се гаде, немају. Другим речима, они су у Хрватима нашли све оно што верују да сваки цивилизовани, васпитани Србин треба да има у себи. Зато је „Хрват“ оно што сваки самопорекнути Србин јесте. Тачније, реч је о горе поменутих двоје „Хрвата“.

РАСКРШТЕНИ И СТЕРИЛИСАНИ: Један је грађански „Хрват“, пошто, када беже од свог идентитета, Латинкини самопорекнути Срби, по правилу, не желе да се покатоличе, не желе да се „пре-крсте“ већ да се раскрсте. Да се и формално ослободе источне, „неевропске“ вере колико и „клерофашистичке“ цркве и постану исправни, неконтаминирани Европљани. Да, буквално, пониште „дејство“ крштења, чина који их је оверио као православце и привезао за српство – што је, иначе, немогуће. Зато је њихово „хрватство“ необично. Мало померено.

Брисел је њихов Ватикан. Врачар је њихов Каптол. Изигравајући алтернативу и симулирајући субалтерност, усиљено фуцнути Центар за културну деконтаминацију је њихова катедрала. Константиновић је њихов Миле Будак. Павелића и Ратка Младића су задржали онако како су склони да их виде (прави) Хрвати. Према првом су равнодушни; другим су ужаснути. Милошевић је за њих Хитлер; Туђман је Зеленски.

Сребреница им је изузетно, страшно зло, историјско; „име геноцида“. Јасеновац је обично, неисторијско зло, суштински неважно, јако ружно али сасвим разумљиво наличје хрватског националног ослобођења и деконтаминације њиховог европејства. Расистички стереотипи о Србима, о одбаченим својима, не разликује се много од оних које о Србима износе (прави) Хрвати. Ти Латинкини грађанистички „Хрвати“ су против (српског) дома спремни, али нису на све спремни. Далеко од тога. Баш као и велика већина (правих) Хрвата за Хрватску.

Обично „паметно“ обучени и пажљиво упаковани, ти грађански „Хрвати“ се у Београду препознају и по томе што се озаре када неко помене Крлежу; што у „Недељнику“ читају Анту Томића и остале (не)поштене Хрвате – лајт усташе, хрватске Теофиле и шачицу југоносталгичара, који су своје новчанике и его интравенозно прикључили на комплекс инфериорности и фрустрације грађаниста, и што би убили свакога ко помисли да би требало променити име Југословенског драмског позоришта. Они верују да, сем мањина, у Србији треба да постоји само једна националност – грађанин Србије. Дакле, само они.

Други је светосавски „Хрват“, Ломпаров стерилисани поносни Србин. Он се ужасава сународника, већине која ни не помишља да се просветитељски деконтаминира и изметне у „Хрвате“ који пишу ћирилицом. Еталон је богобојажљиви, васпитани и цивилизовани Србин са манирима, продуховљен и начитан, поносан на националну идеју (идеје не умеју да користе даљински управљач) али згађен стварношћу српства. Бојим се не толико прљавштином, баналном вулгарношћу и примитивизмом колико сировошћу сиромаштва и другоевропејством, посебно Србима који уживају у хибридној модерности коју је изродило. Зато Ломпарови највећи непријатељи нису на Врачару, нити у Бриселу, већ у Борчи и Сурчину. Жекс је у тој посрбљеној утопији цивилизованости, бетонираној Кјеркегором, Хегелом и западним вредностима, гори од Веслија Кларка, а Станија од Хилари Клинтон.

Ломпар, у суштини, Србе види као моралније, страдалничке „Хрвате“, више обогаћене него оптерећене искуствима геноцида и сеоба. Субјект његовог „српског становништва“, кога у Србији тешко налази ван себе и круга својих обожавалаца, апологета и послушника, непријатно личи на поправљеног, намученог и декатолизованог Хрвата. То је Србин по имену и вери угуран у „цивилизовану“, културно културну, сапету и суздржану архитектуру Хрвата. То је припитомљени Србин. Деконтаминирани варварин. Елитистичка фантазија.

НЕУХВАТЉИВОСТ БАЛКАНА: Исток је увек источно, али није увек само источно. Некада је унутра, а некада се појави и западно од нас. Тако је и Србији најближи, хрватски Запад климав и срболик, колико год да је конструисан као супротност српства. Он је пренапрегнут и склон паду у оријенталну прошлост и оно што јој је претходило.

Неухватљиво плаши и избезумљује, нарочите елите, који мисле да све или знају или могу да сазнају. Када је нешто неухватљиво склоне су или да закључе да не постоји или да га на силу угурају у схватљиво, у нешто што им је познато.

Неухватљивост Балкана обично је разрешавана упоредним самоискључивањем из Балкана и поистовећивањем Балкана са варварством, које су овом тешко пролазном колажу изолованих, и зато у великој мери самодовољних, брда, планина и долина, лепили сви, од Византије до Европске уније. Како је приметио Зоран Милутиновић, ми више не можемо да пишемо о нама а да не напишемо „варварин“, што је термин који је „нетачан, али неопходан, зато што нема ни једног другог“. Зато је највише што можемо, пише Милутиновић у књизи Преболевање Европе, да га напишемо и оставимо прецртаног.

Други проблема са неухватљивошћу Балкана јесте да није хомогена. Не само да на Балкану није све исто, што је очито, већ сви његови делови нису подједнако неухватљиви. За Србију би се могло рећи да је европска крајина Оријента, мада, пошто је реч о покушају да ухватимо неухватљиво, ту тврдњу је много лакше оспоравати него бранити. Тврдња да је Хрватска источна крајина Запада је, ипак, много клизавија.

Мирис Оријента је оно што излуђује хрватске елите, чини ми се много више него српске. Схватање да је Хрватска крајина Запада, земља коју су Срби контаминирали балканством које мирише на Оријент, представљало је путоказ, својеврсну црвену мараму која је хрватску политичку класу усмеравала ка Јасеновцу. Зато Јасеновац није функционисао само као оргија злочињења над мањином већ као обрачун са загађењем. Београдски Центар за културну деконтаминацију је пола века касније обезбедио легитимитет овом схватању.

НЕПРИЈАТНИ ЗАДАХ: Једино бајонет, секира и метак могу да гарантују да ће културна деконтаминација бити обављена – али само ако сте препознали све изворе контаминације. Ако вам неки није промакао.

Запад није толико простор и саморазумевање колико норма, тачније скуп, „кластер норми“ које Балкану стоје као пилету сисе. Нажалост, Хрвати верују да им „не стоји“ Балкан. Не чуди да је један хрватски Србин одлучио да Југословенима отпева: „Балкане, Балкане, Балкане мој / Буди ми силан и добро ми стој“. Али, није вредело. Хрватска елита је наставила да се држи схватања да им и изглед и европејство кваре Срби. Наравно, специфичност хрватског европејства, кога није лако угурати у западну нормативну матрицу, није нестала са нестанком Срба. Истеривањем Срба, из Хрватске није истеран балкански ђаво.

Хрвати себе, у великој мери, виде као не-Србе, али Србин више није утвара која им дише за вратом. Тај оријентални задах који осећају, и пре Јасеновца и после „Олује“, Хрвати издишу из себе.

Јасеновац је, између осталог, настао као плод веровања да оријентални задах не може бити хрватски. Јасеновац је производ хрватских илузија о себи; фалсификовања стварности хрватства; потребе да буде оснажена лажна слика; веровања да ће елиминисањем Срба одстранити непожељни, непризнати или непрепознати део сопства, оријенталну димензија хрватства, која је истовремено важно обележје његове неухватљивости.

Мислим да је баш та дубока, можда неизбрисива онтолошка сличност, која, колико год да је порицана и затирана, у Хрватској уме да провири и када јој се најмање надате, спојена са географском и језичком блискошћу, допринела и да се типична елитна српска грађанисткиња огледа у идентитетски кастрираној, дезинфикованој Српкињи; у замало Хрватици. Ту се она од лоше, каљаве, балканске Лепе Лукић преобразила у добру, глазирану, европску Белу Крлежу. Из нечега у ништа.

А тамо, у свом новом цивилизацијском „дому“, све те идентитетске „избеглице“ из српства своје ново, „право“ место могу да нађу само негде између две крајности случајносрпског самопоништавања: између западнољубивог геџованства Светислава Басаре, сировости гнома који пати што је успео да „изда 'Земљу'“ само као магазин, и продуховљеног алтернативног прдопудераштва Лане Басташић, тетовиране барбике Јасеновца и посмртне маске која је прекрила лица породице Зец, убијене као објава судбине Срба у Хрватској; људском крвљу писана верзија „Даје се на знање“.

Јован Деретић је препознао да књижевност овде није спољашњост историје, да је „чинилац унутар система“, па не чуди да су књижевници, свесно или не, бојили „трагичне обрте“ српске историје и трасирали стазе којима смо касније несигурно корачали у будућност. То важи и за ову најновију, слепу улицу која води као једној скученој „Европи“, која, чак и када је Хрватска, када издише Балкан, није наша. То је идентитетски ћосрокак на чијем почетку, као неки манити скретничар, стоји јуродиви Владимир Арсенијевић, Ломпаров непријатељ у огледалу, и ваби недовољно згађене да уђу у њега и пљуну на Србе, Србију и српство.

За Србију у тој суженој, западноликој „Европи“ има још мање места него у Хрватској за Србина који је „издао 'Земљу'“ и Српкињу која се у сенци једног мртвог бетонског цвета поново родила као прелепа јасеновачка „Барби“, као приближно Хрватица, као бољи цвет.

ЛЕПА ЊИХОВА И НАША ДУША: Поред искуства сеоба и елиминације у неколико итерација, ужаса Јасеновца и Јадовна и њиховог мекшег наставка, „Бљеска“ и „Олује“, постоји једна важна ствар коју Хрвати немају а која се овде прелива. Која куља са београдских сплавова и кипи из „Елите“, шест „Задруга“, седам „Фарми“ и девет „Парова“. За разлику од Хрватске, Србија има душу. И има је на претек. Лако је препознатљива, иако бива испоручена у различитим не-елитним паковањима, регистрима и нијансама.

Да би од Хрвата могли да направе западњаке, њихове елите су морале да им ишчупају балканску душу. Али, у људе није лако уписати нову душу; ниједну па ни западну. Зато је Хрватска постала пустиња душе. Зауздана, културна, западнолика – али земља без душе.

Душа, оно највише, може се најлакше ишчитати из онога што елите воле да виде као најниже. Душа се помаља када попустите стеге, када смо истовремено насамо са собом и пред другима. Душа је уточиште. Свака култура направи своју и зато је свака моћна. Српска и кубанска колико и америчка или индијска. Мора да је много тешко кад вам је изваде.

Ту више није реч само о популарној, „ниској“ култури. „Данас“, службени гласник српског аутошовинизма, објавио је овог месеца текст под насловом: „Често ћете чути у Хрватској да сви гледају српске филмове, али нико не зна да каже зашто“. Не сећам када ми је неко у Београду последњи пут поменуо да је гледао неки хрватски филм. Како се спуштамо „ниже“ на лествици „културности“ и пожељне дистинкције, ствари са душом постају све транспарентније. Тако стижемо до чињенице да Срби имају Цецу а Хрвати Томпсона. Али, у Србији ни аутошовинисти не слушају Томпсона док у Хрватској и усташе слушају Цецу.

Зато се у Загреб из Београда одлази у посету пријатељима или породици; у музеј; некада у „Икеу“, најдоступнију западну вредност, или када тамо стигне нешто друго чега овде (још) нема. Моја последња посета Загребу, хладном граду, била је посета концерту „Тинаривена“, ходочашће малијанској, убрзаној верзији „сахарског блуза“. Из Загреба се, пак, у Београд долази по душу. Неки су толико гладни душе да не умеју да се зауставе. Душа те испошћене хрватске људе загреје, почну и да горе, а реке су хладне.

Тешко је живети без душе. Тада постане тешко сместити се између две крајности. С једне стране, тешко је попустити стеге и уздићи се у уз размазану, сунце-море-залазак, њањаву музику, чак и када је пева виртуоз, Оливер Драгојевић. С друге, уз Томпсона је тешко зауздати се; остати у меланхолијом обојеној ватри колико и обавити сублимацију емоција, преусмерити их ка нечему узвишенијем. Тешко је било, уз Томпсонове песме, поред „судбине и среће“, у руке не узети и нож. Чини ми се да је уз Томпсонову мелодичну, некрофилну психоделију, и стихове који садрже оргију домољубља, хрватски дебалканизовани мачо без душе морао да се потруди да из „Бог и Хрвати“ не пређе у српска крв и Хрвати.

Не чуди ме да је Томпсон певач уз чији су прозукли глас Хрвати прославили једну од своје две највеће победе, улазак у такозвану Европску унију. (Прва је била 1995. године, када је  лепа њихова коначно етнички очишћена.) Томпсон је огледало хрватског западњаштва, његове обездушене суштине. Томпсон је и вага хрватства – на чија два таса стоје прижељкивана „цивилизованост“ и одбачено „варварство“. Запад и Балкан.

КУКАВИЦА И ПИЛЕ: Цеца је, пак, огледало српског другоевропејства и звезда у чију коју је музику спакована есенција наше душе. Уз Цецу, презрену „српску мајку“, уз њен храпави, песковити глас, и српске и хрватске сузе падају на горе. Ту не провирује крвожеђ. Нема је ни у стиховима Бубе и Џале, несташне „турбо-треп“ деце наше бошњачке браће по души.

Џала Брат јесте био изабран за одборника СДА у Вогошћи – општини која је вероватно најантисрпскија у несрећнијем од два ентитета несрећне земље, којој више од половине становника ни име не воли да изговори – али Џала Брат није Томпсон. Напротив. Он је налик бошњачкој Цеци –  и зато је регионална звезда. Зато су Буба и Џала мелем за многе људе с душом.

У Цециним стиховим немогуће је наћи српски национализам. Арканов лик се ту назире, ако сте толико опсесивни и затровани да морате да га пронађете, у једној кукавици и у једном орлу – „А моје срце је пиле покисло, жуто и мало / Што је крај орла једном заспало“. Али, „Пиле“ је ламент. Меланхолична ода судбини. Песма за плакање, не за клање.

„Кукавица“ је, пак, стављена у службу галактичке пизме једног талентованог елитисте, у коме се кондензовало једино дно ка коме Србија граби. Та сцена, вешто режирана као слика српског зла, илуструје истовремено снагу и беду аутошовинизма умотаног у суочавање за српским злом.

Нисам сигуран да  постоји још нека земља чији пут у будућност иде преко минског поља аутошовинизма. То је један од разлога зашто овде многи воле да верују да је мој појам будаласт и да појава коју описује не постоји. Да би нешто стварно постојало само овде, потребно је да се сложи много овде – и тако је настао аутошовинизам.

Има код Цеце само једна реч која би, да је жив, могла да узнемири Анту Павелића – Београд. Зато, када позајмљују српску душу, када је крадуцкају да би попунили онтолошку празнину, Хрвати не морају много да бирају. Могу да узму топлу Зеру, могу да чују „велечасни“ у њеном „време касни“, али могу да узму и Цецу – оно што најбоље вози Балканце у њима; што најнежније милује и најлепше храни Оријент у хрватском позападњаченом бићу без душе.

Усташе су ипак, чини ми се, завршиле са оним што су имале против нас; аутошовинисти су тек почели. Баш као и усташе – као људи који су одбацили душу.

РЕСЕТОВАЊЕ МОЗГА: Душа је одличан амортизер. Зато Срби и када падну много ниско не могу превише да се угрувају. Нажалост, наше елите – и Латинкини и Ломпарови, не знам који више – гаде се мало чега као наше душе. Ови први би да из нас ишчупају све српско, па и душу; ови други би да нам изваде само душу.

Зашто је то немогућа мисија? Зашто Срби не могу да постану народ без душе? Зашто поносни Срби не могу да постану православни „Хрвати“? Зашто Србија не може да постане Хрватска? Зашто не може да постане друга балканска пустиња душе?

Србија не може да иде хрватским путем „у Европу“. Хрватској већ више од сто година са Запада стиже само добро. Србији је током претходних век и по, са изузетком бугарских зулума, зло стизало само са Запада. Запад је брижна хрватска мајка; Србији је Запад непријатељ. Хрвати не морају ништа да забораве да би на Западу видели добро, Срби морају да ресетују мозак да би могли да забораве зло. Наша историја чува нашу душу.

Нисам сигуран да Србија може да се угура у Запад ни (гео)политички, а камоли онако како су ту учинили Хрвати. За разлику од Хрватске, у Србији се нормативно насиље „европеизације“ не схвата ни као мање зло, а камоли као нешто што је пожељно и добро.

Хрватске елите су могле да се ослоне на Ватикан како би хрватске масе пребациле на Запад. У Србији нема јединства елита и маса, какво је погодовало извлачењу Хрватске из Балкана. У Хрватској се Запад не своди на магнетизам богатства и моћи, у Хрватској се Запад воли. У Србији га је тешко не мрзети. Србији Запад није чак ни оно што је Хрватској Србија. Он је нама нешто много горе од тога. Запад је наш највећи усуд.

Зато некадашња „Друга Србија“ – данас случајни Срби, поносни што су презрели своју душу – на власт може да дође само на туђој грбачи.  Неспособност да се суоче са собом, не толико са Србијом и Западом, главни је извор њихове буке и беса. Зато за тај српски удес нема лека.

Испод њега су скривени одговори на серију једноставних „зашто“: Зашто је Вучић –  који не би могао да постане оно што јесте да претходно није био велики националиста, да није волео Војислава Шешеља онолико колико је касније заволео Макса Вебера – нешто најбоље што је могло да им се деси? Зашто је заслужио да му се грађанисти клањају и, у знак захвалности, да клекну сваки пут када прођу поред зграде председништва Србије?

НАЈБОЉИ НЕПРИЈАТЕЉИ ИЛИ НЕЗАХВАЛНИ САВЕЗНИЦИ: Латинкини против дома спремни елитисти јесу постали грађански „Хрвати“, али Србија није Хрватска. То је важан, не и једини, разлог зашто Ломпар предводи за дом неспремне, зашто нема ни „пасивног отпора“ на који је позвао. Такав отпор не иде из душе – он полази од демократије. Креће из Ломпаровог православног али позападњаченог сопства, не из реално постојећег српства, дубоке културе – сличније турској него руској или аустријској, много ближе иранској него шведској – мимо које не може да постоји никакво српско становиште. Полази од скупе доситејевске илузије да се наше сопство може очистити од „отоманског глиба“, који се није, како верује Синиша Ковачевић, залепио само за наше ципеле већи и за нашу душу. Блато је српска колевка.

Вучић је једини српски путовођа, једини помена вредан политички актер, који је данас на ти са Србима и српством – и зато он не може да падне. Он може само да сруши самог себе.

Нажалост, наше елите нису суштински наше – не само оне које не крију презир већ ни оне које се куну у српство. Ми смо ниско, а оне нису толико изнад колико су се још више подигле. Оне су летеле док смо падали. Не знам кога су тиме више обрадовале. Александра Вучића или америчког амбасадора? Не знам ни шта више воле два господара наше стварности, један, кога покреће амбиција, и други, који остварује визију. Мокру гору или Врачар?

Чини ми се да су Вучићу дражи његови најбољи непријатељи него незахвални савезници. Нажалост, само је он спреман за Србију – што много више говори о њима него у њему. Посебно о онима који, као Синиша Ковачевић, верују да  је „Србија постала респектабилна када се отворила ка Европи“. Нажалост, тада су српске елите почеле да се затварају; да одлазе од Србије, ка себи или ка Западу. Не чуди да је наш „дом“ остао сам са Александром Вучићем. Зато, и после дванаест година, наставља да важи – куд он ту и сви ми.

Зоран Ћирјаковић

ЗАШТО ГОВОРИМО О АУТОШОВИНИЗМУ?

Један од првих проблема који се јављају када се суочимо са новим феноменом јесте како га именовати.  У тексту у „НИН-у“, у коме сам 2006. године по први пут покушао да именујем нову појаву, написао сам да је можемо назвати ауторасизам или аутошовинизам.

Склоност префиксу „ауто“ дугујем вишегодишњем интересовању за аутооријентализам. То је појам који је оригинално коришћен да опише клеветнички, презиром и гађењем набијен, однос незападних елита, углавном интелектуалних, у бившим колонијама према својим младим, сиромашним државама и, посебно, сиромашнијим, углавном слабије образованим и „мање модерним“ сународницима – који подсећа на „оријенталистичке“ стереотипе и псеудо научна тумачења којима су западни центри академске, интелектуалне и политичке моћи правдали (класични) колонијализам, који је, са неколико изузетака, окончан шездесетих година прошлог века.

Директан подстицај да скујем појам аутошовинизам – и касније се определим за њега као најадекватнији назив нове појаве, која је подсећала на сродне појаве у другим незападним друштвима, али нисам налазио поредиви преседан –  дошао је током путовања у Камбоџу, годину дана раније. Посета „пољима смрти“ у близини Пном Пена и Сијам Рипа навела ме да прочитам књигу Камбоџа, 1975-1978: рандеву са смрћу, где се реч аутогеноцид појављује на задњој корици и у прилогу уредника овог зборника научних радова. 

По повратку у Србију, у текстовима Петра Луковића, као и у неким објавама на интернет форуму „Замисли Србију“, назирао сам сродну, чинило ми се пол-потовску жудњу за брисањем, за анхилацијом значајног дела сопственог народа. Могли би данас, ослањајући се на помодне термине, то описати као аутсорсовани аутогеноцид – геноцид над презреним и одбаченим „својима“, који би извршили „њихови“ (шовинисти). Наиме, елите, па и српске, не воле да окрваве руке, чак и када прижељкују реке крви и поља масовних гробница, у случају екстремних српских грађаниста, својих „културно контаминираних“, „непоправљивих“ сународника.

РАЂАЊЕ АУТОШОВИНИЗМА ИЗ ПЕПЕЛА ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Мислим да на самом почетку треба истаћи да се о (српском) аутошовинизму (и аутошовинистима) не може говорити пре половине деведесетих година прошлог века. Штавише, могло би се рећи да је „рођендан“ аутошовинизма 1. јануар 1995. година – дан када је у Београду основан Центар за културну деконтаминацију и када у јавни говор у Србији улази појам „културна деконтаминација“, који представља оперативни принцип и сублимацију аутошовинизма. Такође, ако наставимо са персонификацијом, може се рећи да је „пубертет“ и „сазревање“ завршио после 2012. године, када је „израстао“ у културу аутошовинизма – данас једну од кључних друштвених чињеница у Србији.

„Родно место“ аутошовинизма је необични, високо специфични антиратни покрет у Србији. „Директан предак“ му је социјалистичко односно титоистичко југословенство, а његово „породично стабло“ креће од Доситеја Обрадовића. Не само од његовог несрећног поклича „Востани Сербије“ – који је временом мутирао у позив српској елити да востане из себе и отуђи се од српства. Може се рећи да је овдашњи, карактеристични антиратни активизам био „нестајући посредник“ аутошовинизма – катализатор без кога у Србији не би била могућа појава аутошовинизма. О његовој улози и механизму „медијације“, ослоњен на идеју Фредерика Џејмсона и Славоја Жижека, детаљније говорим у тексту ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ: ОД СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО СРБИЈЕ КОЈА СЕ НЕ МИРИ СА СРБИМА.

Иако је, не само захваљујући Доситеју, сродна, много „блажа“ и битно мање радикална склоност овде одавно пустила корене, пре ратова деведесетих се у Србији не може говорити о аутошовинизму. Моје тумачење како се догодио пад важног дела (пост)комунистичке и (нео)либералне елите у аутошовинизам – коме је била склона али који није био неизбежан – тема је поменутог рада ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ: ОД СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО СРБИЈЕ КОЈА СЕ НЕ МИРИ СА СРБИМА“.

У наставку текста желим да укажем на разлоге зашто сам се определио за нови појам и зашто сам расположиве одредница сматрао неадекватним. Осврнућу се на друге појмове који су корисни за разумевање српског аутошовинизма и миљеа у коме се рађа, од којих је појму аутошовинизам најближа одредница родомржња, коју је сковао Зоран Аврамовић. Пажњу ћу посветити схватањима модерности и модернизације која су имала важну улогу у обликовању аутошовинистичког становишта, као и односу српске елите према Србији, тешко ухватљивом европском али незападном друштву. У последњем делу текста, указаћу на антисрпске шовинизме у региону, које можемо посматрати као наличје српског аутошовинизма, и понудићу неколико могућих дефиниција, одређења овог појма која истичу специфичности и одлике по којима се аутошовинизам разликује од сродних појава у другим незападним друштвима.

МЕТАСТАЗА САМОМРЖЊЕ: Нажалост, расположиви термини нису имали задовољавајући смисао и нису указивали ни на важне импликације нове појаве ни на меру у којој је екстремна. На пример, ван психологије, где је коришћен у контексту самовредновања појединаца, појам „самомржња“ се појављује почетком 20. века у тумачењима динамике у јеврејској дијаспори у Немачкој и у новонасталој аустријској републици, у западном језгру и изворишту модерности, и, ван психологије, остао је уско везан за Јевреје, првенствено за изазове акултурације и њене (не)могућности у „инхерентно антисемитском свету“.

Нова, сложенија, радикалнија и упадљивија појава – оличена у синергији ставова и тумачења којима отуђени „грађани“ сугеришу закључак да народ из кога су поникли заслужује да нестане, да представља легитимну мету – јавља се у Србији, на оклеветаној периферији Европе, у „матици“ односно у „националном дому“ словенског народа смештеног на незахвалном, „пријемном“ крају глобализације модерности. Она је неодвојива од схватања дела елите да су у Србији модернизацијски процеси, који су, као и у другим незападним друштвима, били закаснели и зато репродуктивни, доживели коначан, историјски неуспех и да је његов узрок у самим Србима и српству.

Јеврејска самомржња је описана „као драматичан случај ‘психологије мањине које пати’“ где је, по Теодору Лесингу, филозофу који је по завршетку Првог светског рата увео овај појам, реч о „трагедији Јеврејина који покушава да побегне од себе и свог јеврејства“. У Србији, унутар етничке већине, ствари су на прелазу између два миленијума отишле много даље од бега, самопорицања и мржње.

Половином деведесетих, у Србији се више није могло говорити ни о „случајним“ претеривањима ни о елитистичким ексцесима – раштрканом скупу дехуманизујућих ставова и дисквалификација „маса“, као и дела елите који се поноси својим српством – већ о успостављању новог, натурализованог, кохерентног система мишљења који је захтевао нови назив, појам који ће јасно указивати на његове специфичности, па и на оно што га издваја од самомржње. Овде треба истаћи да је сваки аутошовинизам самомржња, али да свака самомржња није аутошовинизам. Може се рећи да аутошовинизам представља специфичан облик метастазе самомржње.

„ДРУГА СРБИЈА“ И ДРУГИ СРПСКИ ШОВИНИЗАМ: Део „интелигенције“ у Београду и Новом Саду, који је себе прогласио за „Другу Србију“, завршио је почетком деведесетих у (само)разумевању које дели неке важне одлике са ауторасистичким и аутооријенталистичким, које је разматрано у оквиру постколонијалне критике. Овде треба истаћи да „Прва Србија“ не постоји, нити је икада постајала као чинилац саморазумевања актера у Србији. Појам је смишљен, дакле свесно, инструментално конструисан и пласиран као слика конститутивне спољашњости „Друге Србије“, њен замишљени негатив. Како смо од „Друге Србије“, и успешне промоције манихејског схватања о постојању (само) „две Србије“, стигли до другог српског шовинизма, питање је којима се бавим у другим текстовима текст.

Бирајући назив „Друга Србија“, њени утемељитељи и идеолози су желели да себе и своје истомишљенике уоквире као по себи – дакле захваљујући својим (селективно) антинационалистичким ставовима и грађанистичком саморазумевању, а не у складу са својим положају у хијерархијама моћи и животности људских живота у Србији – вечно угрожене и потчињене, као по себи „друге“. Овдашњи грађанисти себе схватају као једине „исправне“ Европљане – што не значи западнолике људе, само случајно Србе, већ истинске, пуне западњаке, који су изгубљени и оковани у Србији, земљи прожетој снажним оријенталним утицајима, док сународнике виде „као неприхватљиво стране ‘Западу’“ и зато оријентолике, не-европске уљезе у Европи поистовећеној са Западом.

Грађанизам је моћан термин, такође изведен из посматрања друштвене и политичке динамике у Србији, који се користи да опише идеологију припадника ове отуђене, „космополитске“, антинационалистичке елите, који инсистирају да су „грађани“. Они деле карактеристично псеудонационално саморазумевање и склони су да себе виде као супериорне у односу на „ниже“, народне слојеве, који се поносе својом српством, и супротстављене њима. Професор Светозар Стојановић, који је крајем деведесетих сковао и увео појам „грађанизам“, указао је да он „може лако да склизне у негативни национализам“. Може се рећи да је у грађанизам аутошовинизму оно што је национализам шовинизму.

ПРОБЛЕМ СА АУТООРИЈЕНТАЛИЗМОМ: Појам аутооријентализам је превише узак, везан за перцепције и представљања, и вишеструко проблематичан, понајмање зато што Србија није искусила колонијализам. Постколонијална теорија на западноцентричан начин приступа Европи и зато је, иако корисна када говоримо о западном погледу на Србију и остатак Балкана, јако клизава. И када је била покретачка, овде је лако постајала десубјективизујућа и потчињавајућа, јер – ако се усудимо да афирмативно говоримо о нама и нашој различитости у односу на Запад – ризикујемо да будемо дисквалификовани због наводне „оријентализације Србије“, што у својим научним радовима, били тога свесни или не, сугеришу Сања Лазаревић Радак и неки други аутори. 

Наиме, највећи проблем везан за појам аутооријентализам тиче се чињенице да је непримерено западноцентрична, недовољно децентрирана примена постколонијалне теорије, у оквиру које је изведен, довела до тога да се он у Србији не користи само да опише случајеве локалног (само)уоквиравања Срба, Србије и српства као оријентолике унутаревропске „патологије“ или „болести“, што јесте у складу са смислог тог појма, већ и да опише овдашња тумачења која истичу српско другоевропејство, нашу унутаревропску различитост у односу на Запад и западно, обојену оријенталним и прожету њиме, што представља недопустиво растезање значења појма аутооријентализам.

Положај Србије, посматран географски, историјски и културално, није само рубни већ је јако тешко ухватљив, што отвара простор за противречна и парадоксална саморазумевања. Елитни и урбани  средњокласни актери, који су највише склони изношењу аутошовинистичких ставова, верују да су западњаци и да је Србија не само једна болесна, наказна Европа, контаминирана Европа која се изродила у супротност Европе, већ да је Србија један јако јако болестан и дефектан, више самоунакажени него унакажени Запад. 

Другим речима, у Србији имамо случај једне необичне аутоокцидентализације, много више него аутооријентализма, међу припадницима елите који су склони да виде себе као западне људе а Србију као неизлечив, вишеструко деформисани и саморазорени део Запада. Недавно је објављен превод драгоцене књиге Зорана Милутиновића Преболевање Европе: Конструкција Европе у српској култури, али бојим се да је данас много важније суочавње са преболевањем Србије; са чињеницом да је значајан део елите већ прежалио Србију, да расте број оних који је, првенствено, виде као извор својих невоља, неуспеха и понижења.

Аутошовинисти, по правилу, осећају гађење према Србији и (обичним) Србима не зато што верују да је Србија Оријент већ зато што верују да је она не толико Европа колико Запад. Његов део који је фатално контаминиран оријенталним и ужива у тој контаминираности, док – по једнима сасвим свесно и самостално, по другима под утицајем националне елите – одбија да се врати свом наводно правом и здравом, западном себству. Дакле, у Србији можемо говорити само о једном јако необичном, парадоксалном и самопротивречном „аутооријентализму“ – могли би тај аутооријентализам под наводницима назвати самоокциденталистичи ауторијентализам. 

СУОЧАВАЊЕ СА ОРИЈЕНТАЛНИМ У СРБИЈИ: Нажалост, доследна примена постколонијалне теорије нас у Србији гура ка јако рогобатним терминима, ка вишеструком квалификовању и релативизовању појмова које су увели Едвард Саид и следбеници. Део проблема је везан за тужну чињеницу да је постколонијална теорија, у суштини, оспорила легитимитет свакој примени појмова Оријент и оријентално у позитивном смислу. Зато, по неким политички коректним, инстант ауторитетима у академским круговима у Србији, чим овде проговорите о Србији као простору натопљеном оријенталним – колико год да наглашавате да то сматрате позитивним или, пак, да то третирате вредносно неутрално, као друштвену чињеницу – аутоматски постајете „аутооријенталиста“, што је, најблаже речено, тужно. Но, прича о српском аутошовинизма је у великој мери прича о односу отуђених интелектуалних и политичких елита према Оријенту и оријенталном у Србима и Србији.

Важно је истаћи, и вреди поновити из мало другачијег угла, да је у позадини овдашњег необичног  аутооријентализма слика Србија као тешке патологија Европе поистовећене са Западом, а не Србије као дела правог, „легитимног“ Оријента, који је, пак, и на Западу и међу елитама у Србији редовно уоквираван као претња и цивилизацијска патологија. То је важна разлика, која је имала значајну улогу у обликовању и ширењу аутошовинистичких и сродних ставова. Овакво схватање изазива снажније негативне емоције и провоцира идентитетске и идеолошке одговоре који су много радикалнији од оних који се везују за неспорни, оријенталистички ауторијентализам – онај који је присутан на неевропским просторима који су несумњиво незападни, где није могуће тврдити да су западни или је јако тешко то тврдити на иоле уверљив начин.

ЗВЕРИ СРПСКЕ И ДРУГЕ ЕВРОПСКЕ АЛЕ И БАУЦИ: Појам аутооријентализам нас наводи и да домаће, самосвојне дисквалификације и сатанизације Срба и српства схватимо као деривативне, иако оне не представљају одраз усвајања западног „оријенталистичког“ погледа. Константиновићева паланка је „сестра“ а не „ћерка“ Руританије, која се јавља у западним сликама ових простора о којима је 1998. године писала Весна Голдсворти. „Звери српске“, о којима је на „Пешчанику“ филозофирао  Растислав Динић, не настањују „Дивљи Исток Европе“, о коме су писали западни аутори, већ „мали српски рајх“, о коме је писао један Србин, и „православну џамахирију“, како је назвао један други, такође аутор „Пешчаника“ – интернет медија који уређују Светлана Лукић и Светлана Луковић и који је убрзо по оснивању постао водећи инкубатор аутошовинистичких и сродних ставова.

Српски аутори који износе клеветничке закључке и користе дехуманизујуће и нацификујуће термине, по правилу се само ослањају на западни канон и користе улепшане слике Запада и онога што се сматра западним. Они посматрају Србију кроз западну призму, али је не гледају западним очима. Када нацификују, освињују, озверују или фекализују Србе, када показују знаке огромне, неретко убилачке, мржње према сународницима или сугеришу да смо непоправљиво „геноцидни“, фатални по несрпско окружење, они нису вођени сличним западним, хрватским или албанским ставовима према Србима. 

Миље у коме се рађа и буја аутошовинизам карактерише склоност робовању лажној, идеализованој слици Запада и свега или скоро свега западног. У суштини, реч је веровању да се Запад састоји само од вредности – и то од највиших вредности. Да Запад – који неки од самоуздигнутих Срба, данас још више пре једног века, воле да зову „Европа“ – није само супериоран већ једини вредан. „Све што човечанство има доброг, лепог и великог долази од тог мисленог, слободног, радног, енергичног Запада“, написао је још Јован Скерлић, један од водећих путовођа на разорној историјској трајекторији, која, да би могла да буде савладана, Србима налаже да учине немогуће и изађу из себе. Скерлић је један од Доситејевих наследника који су српске елите водиле у бездан презира према свом народу.

Треба истаћи да постоји (не само) једна посебно важна подударност у западном схватању Балкана, данас првенствено Срба и Србије, и нарцисоидног погледа овдашњих отуђених елита на своју земљу и народ. Реч је о перспективи којим је натопљено аутошовинистичко саморазумевање. Наиме, овде, у Европи, за разлику од, на пример, Африке, „дивљаци“ не могу бити племенити. Србин је у (ауто)оријенталистичким представама, по правилу, само „дивљак“; „звер српска“. 

Ми не постојимо као „племенити дивљаци“ какви се појављују у западном погледу на не-европске Истоке, а јако је мало западних путника који су овде пронашли егзотику. То је један од разлога зашто се у односу према нама – према великој већини која није отуђена, родно коректна и нападно западнољубива – не појављује локална варијација схватања о „терету белог човека“. Западни човек – прави, са Запада, и замишљени, отуђени српски човек који је убеђен да је бољи и вреднији, западни човек – овде, у Европи, ван Оријента, не види никакав терет. Склон је да у Србији види само зверолики људски отпад. Праве дивљаке. 

Или, Скерлићевим речима, ми смо „млитава, неотпорна, фаталистичка раса“ која – тада су још, пре канонизације Философије паланке и њеног аутора Радомира Константиновића, који је пророковао српски нацизам као српску судбину, наши елитисти били оптимисти – треба да се ослободи „вируса источњачког нерада, некултурне дивљине, маловарошког ситничарства и ћифтинског ћепенка“. Нажалост, како је то на уверљив начин показао Зоран Милутиновић, Скерлић не говори о западној цивилизација, код Скерлића важи Запад једнако цивилизација. Аутошовинистима, Скерлићевом идејном потомству, остало ја да направе мали корак и у Србији препознају државу септичку јаму, душегупку и затвор у коме труну, чак и када цветају. 

Упркос ове и неких других упадљивих сличности, српски аутошовинизам је аутохтони српски феномен, не плод спољних утицаја, који су, и када су релевантни, по правилу имали само секундарну, маргиналну или верификаторску улогу. Често су навођени као потврда истинитости и ваљаности аутошовинистичких и сродних перспектива и саморазумевања од кога полазе. Овде је важно истаћи да кључни  „верификатори“ српског аутошовинизма нису само западни научни ауторитети, као што су Сабрина П. Рамет, Ерик Горди и Флоријан Бибер, већ и српски аутори који нису из Србије, као што је др Дејан Јовић, и несрпски аутори који живе у Србији, као што је Марк Лошонц.

САМОПОРИЦАЊЕ И АУТОШОВИНИЗАМ: Када се говори о одредници „случајни Срби“, коју сам сковао 2015. године како бих описао доминантно саморазумевање грађаниста у Србији, потребно је истаћи две ствари. Прва, сваки аутошовиниста је случајни Србин али сваки случајни Србин није аутошовиниста – где је број оних који јесу аутошовинисти неупоредиво мањи од броја оних који нису. Ипак, треба истаћи да то не значи да они који нису аутошовинисти нису склони изношењу ставова које би могли описати као аутошовинистичке, дакле као ставове који би могу бити искоришћени као аргумент антисрпских шовиниста из редова дугих народа на Балкану за пуњење масовних гробница српским телима. Друга чињеница, супротност случајних Срба нису „намерни Срби“, којих има али јако мало, већ „поносни Срби“. Наиме, намерни Срби су они припадници других народа који су сами, својом слободном вољом, изабрали да буду Срби.

У контексту посматрања и анализе исте појаве, у Србији се од 2011. године употребљава нов, изузетно користан и илуминативан појам самопорицање, који је овде увео Мило Ломпар, а који jе на Западу раније коришћен у битно различитим контекстима, као што су феминистичка теорија, психологија и у тумачењима хришћанских и јудаистичких текстова. Он има повезано али битно шире значење од појма аутошовинизам и примењив је много шире, и у оним незападним друштвима где не можемо говорити о аутошовинизму. Ипак, сматрам да  појам самопорицање, сем када је реч о појединцима, изузецима који нису друштвено релевантни, у овом смислу није, баш као и појам аутошовинизам, употребљив у западним друштвима, где је сродан али битно различит феномен описан као оикофобија, што је одредница која је, пак, од користи у српском и сваком другом незападном контексту где се препознају сродне појаве.

Однос између појмова „самопорицање“ и „аутошовинизам“ није хијерархијски и једнозначан као однос између појмова „самомржња“ и „аутошовинизам“. Нажалост, у Србији данас имамо два битно различита облика самопорицања, од којих се други, новији и нетранспарентнији, кристалише захваљујући огромном, трансформативном утицају Мила Ломпара, не само на српски национализам већ и много шире, и у идентитетској и у политичкој равни. И на поносно српско саморазумевање и на однос према одбрани суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Наиме, Ломпар је не само највећи живи српски јавни интелектуалац већ је наследио Добрицу Ћосића на неформалном али изузетно значајном и утицајном месту „оца нације“, јединствене, не само поштоване већ и вољене фигуре која је Србима, не само поносним Србима, преко потребна из не толико идентитетских колико дубоких културалних разлога, и која нема само референтну моћ. Нажалост, Ломпар је, за разлику од Добрице, ригидни елитиста ума окованог западним. Он упорно одбија да уважи обликотворне османске утицаје, меру колико и начине како су трансформисали српско друштво и важне одреднице самопоимања, па не треба да чуди да његов допринос циљевима за које се страсно залаже није увек био конструктиван.

Ломпар је већ у својој најважнијој књизи Дух самопорицања исцртао контуре једног новог, другачијег, много мање радикалног и експлицитног, „ћириличног“ самопорицања – чији се носиоци поносе српским идентитетом и идеалима српства док нескривено изражавају гађење према стварности српства. Тако смо добили и друго, подједнако нарцисоидно, елитистичко српско самопорицање, које сам назвао просветитељским, док сам старије, много радикалније, „латинично“ самопорицање, које фигурира и у наслову Ломпаровог најутицајнијег дела, назвао случајносрпским.

Док је то много свеобухватније, случајносрпско самопорицање централна одлика елитних кругова у којима се кристалише српски аутошовинизам, из миљеа обележеног једним битно ужим и блажим обликом нарцисоидног самоиздвајања долази снажан отпор српском аутошовинизму. Чињеница да је он оптерећен просветитељским самопорицањем – које овде има јако дубоке и разгранате историјске корене и не може се везати само за Ломпаров елитистички опус, унутар кога се кристалисало – помаже да разумемо зашто су резултати отпора аутошовинизму слаби и зашто је он прерастао у распршену културу аутошовинизма. Она више није ограничена на високо образоване, елитне урбане кругове већ представља обележје растућег дела средње класе.

ЗАШТО АУТОШОВИНИЗАМ А НЕ АУТОРАСИЗАМ: Пре краја 2006. године сам престао да користим појам ауторасизам као одредницу нове појаве, иако ни то не би био непримерен нити погрешан назив. Но, концепт „расизма без расе“, тачније без упадљивих расних разлика, није заживео на Балкану и ретко је коришћен као одредница „одбијања различитости“ на овим просторима. Такође, појам „расизам“ носи конотације инфериорности али, по себи, не и фаталне претње.

Нова појава ми је више личила на „класични“ шовинизам. При томе, и појму „шовинизам“ је могуће додати префикс „ауто“ – који упућује на то да је „Други“, што значи и онај презрени, оклеветани непријатељ из шовинистичке имагинације, представљен као унутрашњи и блиски – захваљујући чињеници да је појам шовинизам добио нови смисао.

Трансформација је укључивала промену објекта шовинизма, не односи се више на „нас“ већ на „њих“, што је подразумевало промену односа на који упућује – уместо „екстремне“ љубави према нама,  „екстремни“ презир према њима. Колико је промена свеобухватна илуструје Google претрага, обављена 26. фебруара 2023. године. Синтагма „шовинистичка мржња“ је дала 668 резултата док је за израз „шовинистичка љубав“ добијен само један.

Независно од ове промене, у Србији је дошло до „грађанског“ редефинисања референтног субјективитета, „примарне ‘Ми’ групе“, како је назвао Ласло Секељ, идеализованог заједничког идентитета – што је подразумевало и редефинисање уздигнутог, обожаваног „Ми“ шовинизма у ранијем смислу речи. Етничко „Ми“ је замењено суженим,  грађанистичким,  нарцисоидним „Ми“, у које су укључени сопствени естетски и идеолошки „клонови“.

Упоредо с тим, етничко „Ми“ бива претворено у главног непријатеља, у нове „Друге“, односно, речима Бојана Жикића, у искључене и презрене, „ноторне Оне“ – који постају објект шовинистичког презира, шовинизма у савременом смислу речи. Идолопоклонички однос према егоцентричном, уздигнутом „Mи“ чини аутошовинизам обликом шовинизма и у оригиналном смислу „екстремне“ љубави, а може бити посматран и као грађански шовинизам.

Желим и овде да истакнем да је аутошовинизам појам изведен из посматрања Србије. Иако сличне појаве постоје у другим друштвима, нигде, сем у Русији, нисам наишао на феномен који би, можда, завређивао оволико јаку реч. Ни по својој природи ни по распрострањености. Недавно сам сазнао да слична појава постоји у Белорусији – која је, баш као Србија и Русија, европска али незападна земља, што је, верујем, потребан али не и довољан услов за рађање аутошовинизма у једном друштву.

Ипак, чак ни непријатно слична, и много старија, појава у Русији нема исте импликације. За разлику од мале, балканске Србије, Русија је остала трансконтинентална империја, моћна чак и када делује немоћно. Русија, иако је имала историју обележену великим трагедијама и покољима Руса, у свом страдалништву нема свој Јасеновац. Чини ми се да се над руским аутошовинизмом не надвија подједнако мрачна сенка географски блиских антируских шовинизама. Иако се стиче утисак да многи у Украјини себе виде као еквивалент усташа, мислим да они немају капацитет, а можда ни жељу, да створе не само „руски Јасеновац“ већ ни одраз других, мањих мада не и мање страшних, масовних страдања којима је обележена историја живљења и умирања Срба ван Србије.

НАЛИЧЈЕ АУТОШОВИНИЗМА: Аутошовинизам је толико српски да сумњам да је могао бити српскији. Наиме, вођен је гађењем и мржњом према српству и кључним обележјима нашег идентитета, али је, истовремено, натопљен кључним, тешко видљивим, неидентитетским, дубоким обележјима српског културног обрасца, од кога не може да побегне нико ко је социјализован у Србији – без обзира коју идеологију је касније изабрао и колико далеко је отишао од Србије.

Да би разумели зашто је не само потребно већ и јако важно, зашто је од животне важности да стално говоримо и размишљамо о српском аутошовинизму, потребно је да не губимо из  вида његово наличје. Живе антисрпске шовинизме у окружењу – шовинисте који се нису напили српске крви и којима је та крв на дохват руке.

Лако је илустровати о чему говорим, али не верујем да је лако наћи моћнију илустрацију од завршних стихова „Пјесме Сребреници“, објављене у „Билтену Сребреница“, гласилу Удружења грађана „Жене Сребренице“, у Тузли, септембра 2005. године:

„Стара прича говори истину

Нема ниђе добра у Србину

И ја кажем жива је истина

Нема бољег од мртвог Србина.“

АУТОШОВИНИЗАМ И МОДЕРНОСТ: Посебност српског аутошовинизма није везана за екстремну мржњу, презир или гађење према „својима“, суштински различитим сународницима, односно екстремну љубав и афинитет према „истински“ својима – Србима који су исти као „Jа“ али се не зову као „Jа“.

Оно што га издваја од других облика елитистичке самомржње, самопорицања и самогетоизације на које сам наишао током претходних петнаестак година, било у литератури било кроз лична искуства у другим незападним друштвима – где су елите склоније друштвеном „сецесионизму“ и изражавању презира према „масама“ него у западним  – није ни вера у непоправљивост сународника, припадника сиромашнијих и слабије образованих слојева, нити интензитет згађености и презира према њима.

Кључна реч у претходној реченици је – „незападним“. Елите на не-Западу – у Србији, дакле у најближем, европском Истоку Запада, колико и у Пакистану или у Египту, у удаљенијим, азијским и афричким Истоцима Запада – централни проблем су редовно виделе у „неуспешној“ или „незадовољавајућој“ модернизацији својих друштава, а узрок тог проблема у својим сиромашним сународницима, које су биле склоне да, прво, виде као „заостале“ и „примитивне“, а касније и као „непоправљиве“. Немам овде простора да се озбиљније посветим овом проблему, али желим да истакнем пар повезаних аспеката модернизације свих незападних друштава – пошто, да је Србија западно друштво, у њој не би могао да настане аутошовинизам. Можда би у том случају говорили о „српској самомржњи“, али о (српском) аутошовинизму сигурно не би. Нисам сигуран ни да би овде морали да говоримо о аутошовинизму да Србија није – као и Русија – европско незападно друштво.

Кашњење у модернизацијским процесима и њихово значајно компримовање у односу на модернизацијску динамику на Западу, у оригиналном и обликотворном контексту касније ослобођене модерности, учинило је да шокови тих не само закаснелих већ репродуктивнх и имитаторских модернизација, и зато „неприродних“ и насилних на једном много дубљем нивоу, на не-Западу буду много већи, неравномерније распоређени и, што је кључно, да друштва постану мање хомогена, са много дубљим друштвеним поделама, које многим припадницима елите – у Србији колико и у Пакистану или Египту – делују као „културне“ и „цивилизацијске“, а не класне или статусне.

Ту је важно имати у виду и да је, у суштини, модерност постала обавеза и тежња свих, али да је (скоро) све што је модерно западно – да (скоро) ништа у модерности није од свих. Другим речима, ту ништа није наше – све је не само туђе већ и неуниверзално, западно. Зато у Србији модерно никада не може постати „наше“ на начин на који је на Западу „наше“, нити може бити исто као на Западу. Та не-истост, различитост која може бити мање или више препознатљива и деловати мање или више непожељно, једна је од полазних тачки аутошовинистичког становишта.

СРПСКА НЕГАТИВНА ЈЕДИНСТВЕНОСТ И ЈЕДИНСТВЕНОСТ СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА: Оно што аутошовинизам чини јединственим – и зашто, му, можда, и даље ни не треба одредница „српски“ – јесте схватање значајног броја отуђених „грађана“ да је реч о толико великој и тешко отклоњивој, смртној претњи да „њихов народ“, Срби који је носе у себи, не заслужује да постоји.

То је директно везано за начин на који је антиратни активизам у Србији редефинисао, оснажио и „уздигао“ схватање о српској негативној изузетности и јединствености, које је било цементирано у србофобичној идеологији, боље би било рећи титоистичког него социјалистичког југословенства, што је тема за коју није било места у овом тексту.

Овде желим да истакнем да је деведесетих година у антиратним грађанистичким круговима у Србији створена заводљива илузија, која се кристалисала око „српских“ злочина, да та „уздигнута“ и „проширена“ српска негативна изузетност односно јединственост представља истовремено велику, реалну и трансисторијску смртну опасност, неотклоњиву унутар временског хоризонта. Да је она таква и толико фатална да етничко чишћење Срба и сва друга злочињења, укључујући покоље, усмерена на српске цивиле ван Србије и на Косову, могу деловати као „излаз“, легитимна решења из угла антисрпских, шовинистичких (до)градитеља суседних држава, самопроглашених „држава“ и ентитета који су изложени оваквим српским ставовима, тумачењима и закључцима. Зато је смисленије и корисније размишљати о аутошовинизму као појави него о аутошовинистима као појединцима. Кључ је у синергији, кумулативном ефекту, а не специфичним изјавама, колико год да неке парају уши и звуче монструозно.

Када размишљамо о шовинизмима на Балкану, укључујући српски аутошовинизам, потребно је сећати се не само Сребренице већ и Јасеновца и стално имати у виду да на овим просторима етнификоване „жртве“ и „извршиоци“ претходних масовних злочина нису физички раздвојене и визија „геноцидних“ решења – превентивних, осветничких или, једноставно, државоградитељских – не живи само у главама српских шовиниста, као што сугерише слика о фаталном српском негативном изузетку.

На Балкану, као и централноафричкој Области великих језера и на многим другим местима, „никада више“ по правилу значи „никада више нама“ и редовно подразумева „још једном њима“. Зато је аутошовинизам, истовремено, шовинизам за друге и у име других. У ратовима се, поновићу то још једном, на свим странама не боре и не убијају припадници елита већ сиротиња, „субалтерни“, јако рањиви људи, и зато последња инстанца, оживотворење аутошовинистичког становишта, није аутогеноцид већ геноцид над Србима. 

Слободан Антонић је препознао одразе ове, теже видљиве али јако важне, димензије српског аутошовинизма и сковао је термин аутонацизам, али се, нажалост, овај илуминативан појам није примио. Да јесте, могли би много лакше да укажемо да је српски аутошовинизам  – који креће од Константиновићеве фантазије о „српском нацизму“ као аисторијском, не идеолошком већ више онтолошком него културалном, и антифашистичких поклича – завршио не толико у једном перверзном анти-антифашизму колико у идентитетској инверзији националсоцијалистичког порива, у нацистичкој логици окренутој ка унутра.

ОДРЕЂЕЊА АУТОШОВИНИЗМА: Аутошовинизам можемо дефинисати из два комплементарна угла. Први, ако се усредсредимо на „унутрашњост“, ако га посматрамо само из српске перспективе, може се рећи да аутошовинизам представља веровање отуђених припадника елите да су изузеци, што је праћено уоквиравањем сународника као дехуманизованих станишта културално и друштвено условљене негативне изузетности односно јединствености која је толико велика да заслужују да нестану. Мислим да једна оваква дефиниција указује и на смисао префикса „ауто“ – одбачено, наводно геноцидно „ми“ минус врло, суочено и деконтаминирано „ја“ (и исти као „ја“).  

Логику схватања о наводно позитивној изузетности „деконтаминираних“ и „неконтаминираних“ грађаниста унутар наводне негативне српске изузетности, илустроваћу ставовима Драгана Бурсаћа, изнетим 2021. године, и Сретена Угричића, изнетих 2009. Бурсаћ пише о „шаки оних који нешто вриједе и ваљају под сводом Србије“, о „људима који су доживјели катарзу, који су се денацификовани и који би из темеља мијењали затровано друштво“, док Угричић „додаје“ да им не дају „масе, које имају предност у односу на реалан квалитет и индивидуалну посебност“.

Други угао, ако уважимо „спољашњост“, антисрпско окружење, може се рећи да је српски аутошовинизам интерпретативни оквир, саткан од елитистичких тумачења замишљене српске негативне изузетности односно јединствености, у коме екстремисти из редова других народа могу пронаћи разлоге или оправдање за прогон сународника отуђених припадника српске елите који су успоставили тај оквир и који га одржавају. Одреднице „елита“ и „елитистички“ у ова два могућа одређења аутошовинизма истичу да је ту реч о друштвеним актерима који имају „ауторитет“, којима се „може веровати“, који су „међународно“ признати и уважени.

Имајући у виду природу и снагу антисрпског сентимента у региону, мислим да је могуће понудити једно још језгровитије одређење – аутошовинизам је кохерентни скуп јавно изнетих српских ставова који нуде легитимитет схватањима да је мртав Србин добар, најбољи или идеалан Србин односно да је масовна гроница једина „сигурна кућа“ за Србе. Поред тога, једна оваква дефиниција садржи и важан део одговора на питање: У чему је специфичност (српског) аутошовинизма?

ИЗАБРАНА (ГРАЂАНСКА) НАДНАЦИЈА И ОДБАЧЕНИ (СРПСКИ) НАРОД: Поред европске али незападне природе српског друштва, која је до изражаја дошла како у обликовању динамике и исхода модернизацијских процеса тако и код њиховог тумачења, постоји још најмање један критичан чинилац без кога не би било аутошовинизма, на који сам раније указао, али због склоности, по мом мишљењу непримереног, растезања овог појма у прошлост, желим поново да га истакнем.

Слика српске негативне изузетности и јединствености на којој почива аутошовинизам није слика из времена титоистичког југословенства већ једна много мрачнија и одвратнија представа, коју су, полазећи од титоистичке, створили идеолози, промотери и инспиратори грађанистичког антиратног покрета. Без њиховог учинка, настала би, можда, појава која подсећа на аутошовинизам, која има неке сличности и наликује феноменима у другим друштвима па, вероватно, не би ни била именована, али без укорењивања схватања о постојаној, практично самоодрживој и неотклоњивој или јако тешко отклоњивој културној контаминацији као објашњења „српских“ ратних злочина – не би било аутошовинизма.

Другим речима, да реално постојећи антиратни покрет у Србији није нудио  карактеристична култур-расистичка, неполитичка и неидеолошка, у суштини колективистичка тумачења не само злочина српских шовиниста већ и, како су упорно инсистирали, недовољно критичког односа укорењених, поносних Срба, „народа“, према њима – не би се појавио (ауто)шовинизам случајних Срба. Неукорењених (који верују да никада нису били културно „контаминирани“) и искорењених (који верују да су се „културно деконтаминирали“), тих врлих грађаниста који су склони да себе виде као део апартне, супериорне замишљене заједнице, грађанске (над)нације која није „изабрана“ али коју је сваки „човеколики“, „нормалан“, „неконтаминирани“ Србин морао да изабере.

По правилу, у грађанистичким наративима, антиратно, либерално „ја“ је брзо нестајало из „ми“, да би то „ми“ затим још брже и лакше прерастало у „ви“ и „они“ аутошовинистичког самопорицања и пратећег презира према „одвратној земљи“ и њеном, наводно, још одвратнијем народу.

Речима Биљане Србљановић, које је изговорила у свом популарном подкасту на сајту „Ремаркер“ 2. априла 2021. године, у епизоди „Земљо моја“: „[М]и имамо једнаку кривицу... Не би он [Милошевић] постојао да није било тих два милиона људи тог дана на Ушћу. Волели сте га бре. Значи, држали су га. Гласали су за њега... То је много једна компликована била појава, коју је изнедрила ова одвратна земља у том тренутку“.

Српски аутошовинизам је једна јако једноставна појава – нажалост одвратна, опасна и деструктивна колико и једноставна.

Зоран Ћирјаковић