„Треба нам нормалност у политичком животу“; „За нормалан живот. За Србију против насиља.“ „Да вратимо нормалност и одговорност“; „Да нормалност победи! Доста је било овог лудила!“; „За нормалност и слободу!“; „Нормалност се изгубила. Огуглали смо“; „Заслужујемо да живимо нормално. Нормалан живот у Србији је могућ. 17. децембра гласамо за то – да нормалност победи“, писали су током предизборних дана оптимисти из опозиције.
Било је на „Твитеру“ овог децембра и резигнираних реалиста, који су побркали демократију и нормалност, што је једна од најчешћих заблуда српских елитиста – и левих, многобројнијих, и десних, све бројнијих – који се не мире са реално постојећом Србијом: „Заборавили су људи како нормалност изгледа“; „Нормалност је увек у мањини, десетак до 15 посто и пар посто генијалаца“; „Дотакли смо дно. Поштени људи страдају, потпуно аполитични само желе нормалност а ми је тренутно немамо“; „Лажно пријављивање на адресу где не живиш је кривично дело. У земљи где је кривично дело нормалност, нема демократије“.
„Може ли Србија после овог изборног процеса да се нормализује?“, пита се у „Данасу“ један од селебрити хипнотизера, који грађаноидима објашњава да је гостовање „Ћуте на Хепију“ било „паранормална медијска појава“. „Нормалност“ се помиње и у бројним статусима објављеним поводом интервјуа који је Александар Вучић дао времешном уреднику лажног НИН-а: „Од јуче то говорим и наглас признајем да сам бесна на себе што ми смета његов интервју за НИН! Сваку нормалност нам је огадио“; „Што сте шокирани НИН-ом? Двехиљадитих су онолико држали страну ДСС-у. Бушили нормалност где су стигли“, смиривао је бес шокираних и озлојеђених један од ударника културне деконтаминације.
„Нормалност“, што је крајем деведесетих постала једна од кључних речи у прозападним наративима, временом је мутирала у једну од лозинки не толико антирежимског говора колико селективног, фундаменталистичког антинационализма. Он је данас важно обележје културе аутошовинизма, која од 2012. године, када се рађа фантазија о „повратку деведесетих“, више не станује само у отуђеним елитистичким круговима већ се разлила по ткиву „урбане“ средње класе, све отуђенијих добитника у транзицији и србофобичној преевропеизацији. Али, „нормалност“ је стекла и неслућени екстатички потенцијал. Да ли је реч о случају колективног пријапизма, или ће антирежимски грађанисти 17. децембра коначно осетити сласт политичког оргазма, мистерија је која ће ускоро бити разрешена.
Ово је дугачак текст на јако незахвалну тему – нормалности, што је, иако има неке важне неспорне чиниоце, јако субјективан појам. Његов смисао није само обележен нашим идентитетима, онима које привилегујемо колико и онима које смо склони да одбацимо или игноришемо, већ и нашим идеолошким и, овде, на оклеветаном, другачије европском ободу Европе, повезаним „цивилизацијским“ изборима. Зато, да би појам нормалност био смислено и доследно коришћен у опису средине у којој су снажно присутна неспојива схватања нормалности, потребно је стално нешто прецизирати и објашњавати. Зато је и текст који следи пун понављања и ограда, од којих је, на самом почетку, потребно истаћи да је ово, у суштини, текст о халуцинацијама о нормалности – које су истисле опипљиве, подразумеване али не и неуништиве аспекате сваке иоле нормалне нормалности.
При томе, што тему овог текста чини још више незахвалном – ово је текст о ономе шта ће бити ако буде. Тачније, о ономе шта ће се вероватно догађати у Србији ако се деси нешто што је јако мало вероватно. У најкраћем, шта Србију и њену (не)нормалност чека ако Александар Вучић, којим случајем, изгуби републичке парламентарне изборе 17. децембра. Шта би у том случају, вероватно, била наша нова (не)нормалност и зашто?
ИЗГУБЉЕНИ У НОРМАЛНОСТИ: У овом тексту покушавам да истакнем величину
и природу илузија наших западнољубаца, који инсистирају на ненормалности
Вучићеве Србије и који се више не налазе само на грађанистичкој „левици“. Кључно
питање на које покушавам да одговорим може бити формулисано на неколико начина. Формулације питања су, у овом случају, део сугерисаног одговора, али и одговора на чињеницу да је реч о питањима која се тичу могућег.
У наставку реч „нормалност“ користим у смислу у коме се данас најчешће користи – као западнолика и нарцисоидна нормалност, из чије слике је или избрисано Косово или та слика нормалности бива конструисана тако да статус Косова и стање на Косову нису њени релевантни чиниоци. Оно што је за разумевање аргументације коју нудим најважније – из те слике српске нормалности, у којој Косово постоји као вакуум, избрисани су и људи који верују да не може и да не сме да постоји српска нормалност у којој Косово није део Србије, и који су спремни да на различите начине делују у складу са тим својим убеђењем, које, наравно, ослонац има у Уставу. То су људи које је Вучић пацификовао, поткупио, маргинализовао или их на неки други начин држи под пуном контролом. Та контрола је једини гарант димензија нормалности које западнољубиви и самољубиви подразумевају. Другим речима, Александар Вучић је име и презиме унормаљивања кровне ненормалности која релативизује све друге српске ненормалности.
Доминантна, западноцентрична и егоцентрична схватања нормалности присутна у јавности имају исто наличје. И прва, декларативно цивилизацијска али примарно материјалистичка, и друга, мање или више отворено нарцисоидна и нескривено материјалистичка схватања нормалности, испреплетана су и само замотана у велике идеје и идеале. Зато је равнодушност према Косову – што значи и према Србији и српству – колико год да је порицана, по правилу садржана у свим овим схватањима нормалности. Уосталом, чак и најмањи материјални ударци врате ту националну равнодушност на површину и оголе је.
Српске патриоте, они који су због статуса Косова спремни не само да једу корење већ и да гладују, имају, пак, једно друго, јако једноставно и прилично транспарентно схватање нормалности, и зато оно није тема овог текста. Такво схватање нормалности се последњих недеља на друштвеним мрежама помиње скоро искључиво као одговор на доминантно, грађанистичко схватање нормалности – које не мари за Косово и српство.
Зато је „нормалност“ на друштвеним мрежама лакше наћи ако је тражите на латиници. Много пре него што је постала кључна реч кампање водеће западнољубиве коалиције, „нормалност“ је постала један од синонима за „ја“ у речнику људи који су, забављени собом и заслепљени светлом и богатствима Запада, заборавили Србију. Мариника Тепић је на „Твитеру“ написала „И Ужице и Чачак спремни за промене које долазе 17. децембра! За правду, за живот без страха, за нормалност!“. Као један од одговора је стигло питање: „А која је то 'нормалност'? Да будемо слуге свакој шуши из Европе и Америке? Да нам странци уређују државу? Да нам ојаде и овако опљачкану државу? Да нам дође НАТО и окупира РС? Само се ти клањај Хилу, навикла си. Ми остали не продајемо образ“.
Главни циљ овог текста је да сугерише одговор на једно хипотетичко питање: Зашто је – из угла западнољубаца и егоцентрика који инсистирају на успостављању „нормалности“, што, скоро без изузетака, поистовећују са рушењем Вучића – нормалност под Вучићем битно нормалнија од стања западнолике и нарцисоидне нормалности које се може очекивати после Вучића – у Србији из које Косово није или већ уклоњено или у њу реинтегрисано?
Исто питање може бити формулисано и на један други начин: Зашто рушење Вучићеве власти не мора да буде пут ка нормалности, онаквој како је схватају наши западнољупци и/или нарциси, већ, што је много вероватније, може постати странпутица ка јако болном и непријатном – не и самоубилачком – суочавању са много ружнијим последицама српске стварности у којој је уставност обесмишљена одлуком Запада?
Сматрам да је Вучић ублажио и унормалио последице кровне ненормалности, коју је овде наметнуо и забетонирао Запад, односно НАТО, и да би његово рушење 17. децембра представљало увертиру у суочавање са деструктивним потенцијалом, спољним колико и унутрашњим, и последицама те кровне ненормалности. Наиме, када као предуслов „исправне“ бриселоидне нормалности поставите кршење одредби Устава, онда не можете очекивати да се то неће одразите на све друге аспекте законитости и уставности. Једно такво мора се – урезано у Кумановски споразум, кога је корисно посматрати као српски над-Устав, „Устав“ Устава Србије – условљава сва друга српска мора се, може се и треба се.
Вучић је такву ненормалност унормалио, имајући у виду величину улога, по јако малој друштвеној и још мањој развојној цени, и претворио у, имајући у виду уставни значај те ненормалности која се надвија над Србијом, запањујуће нормалну (не)нормалност – и то баш по западноцентричним и егоцентричним параметрима српске нормалности. Али, демократија је највећи непријатељ те и такве нормалности. Зашто?
Косовски улог је овде онтолошки чинилац, важан колико и забашурен. Демократизација би дала простор не само онима који желе да кажу још једно историјско „не“ већ и онима који мисле да Србија треба да се припрема за нови косовски рат. Другим речима, демократија у Србији по себи отвара питања са којима не може да се избори демократски – а да не буде не само угрожени већ, можда, и девастирани стубови западнолике нормалности које је Вучић заштитио и који су, из угла присталица грађанистичке опозиције, много важнији и темељнији од оних које истичу вође грађанистичке опозиције и два луксембуршка канала – којима су пуна уста нормалности. Нећу их набрајати зато што ће, онима који верују да ово што имамо у Србији није нормалност, деловати као вештачко конструисање слике већег зла.
Питање које води овај текст може бити стављено у историјски контекст и формулисано из два дела:
Први: Зашто је Слободан Милошевић, из угла достизања најразличитијих облика западнолике и егоцентричне нормалности, био један од најгорих могућих владара који су Србију могли да задесе у „постисторијским“ деведесетим – у деценији глобалног тријумфа Запада, где су идеје (норме) биле примарне а војна моћ секундарна, који је поредив само са ером западног колонијализма, када је моћ била примарна а идеје секундарне?
Други: Зашто је, за разлику од Милошевића, Александар Вучић вероватно најбољи могући српски вођа за време у коме је – гледано, поново то наглашавам, само из самољубивог и западнољубивог угла – неопходно прикупити и увезати репове деведесетих, али, истовремено, и одговорити на смрт краја историје, чињеницу да је Запад, не само на Балкану, одустао од великих „постисторијских“ идеја, посебно норми као што су демократија и борба против корупције, и вратио се циничној реалполитици?
И, коначно, ако ствар посматрамо само из угла демократије, коју и десни, национални западнољупци (ала Мило Ломпар) и леви, грађански западнољупци (ала Латинка Перовић) виде као корелат нормалности, истовремено алатку за достизање нормалности и њено централно својство, исто питање – које се више тиче могуће српске будућности, и то не неке дистопијске будућности већ оне будућности која се помаља из поништеног Устава Србије, него садашњости – може да буде преформулисано и постављено на још један начин:
Зашто је Милошевић – опет, нажалост морам то стално да понављам, из угла достизања захтеване западнолике, „има се може се“, „гејеви жене се“, „крезуби туширају се“ нормалности – био најгори могући српски вођа деведесетих, у времену када је демократија, не само у Европи, била не толико „највећа западна вредност“ колико „једина утакмица у граду“, како воли да каже Небојша Владисављевић, водећи српски професор (теорија) демократије и демократизације, што је културално слабовида, западноцентрична наука која је, признајем, овде више научна од алхемије, док је Вучић данас вероватно савршени западнољубиви српски вођа у времену у коме је демократија само флоскула, коју је Запад осудио да овде буде најгора позоришних представа „у граду“, пошто је независност Косова, претворио не само у највишу већ, за Србе, једину помена вредну европску вредност?
Деведесете су биле године када је и за Србију важило мора демократија; данас за Србију важи само мора независност Косова – што овде искључује сваку одрживу демократију која не би донела отворено или прећутно одустајање од потраге за косовским компромисом или „компромисом“ – што значи и одустајање од чланства у ЕУ. А њега фундаменталисти западнолике и нарцисоидне „нормалности“ виде као једини гарант српске „нормалности“.
ЧЕКАЈУЋИ ЗАТВОРСКУ НОРМАЛНОСТ И УДРЖАВЉЕЊЕ: На „Твитер“ ламент академика и једног од (серијских) селебрити „спасиоца“ Србије Душана Теодоровића, који је написао само „НИН ми је, све некако, био уточиште“, један од одговора каже „Оно што очекујемо од РТС-а, то треба да очекујемо и од НИН-а. Не желимо ваљда наш Пинк“, на шта је уследила занимљива демонстрација неутаживе српске страсти према пречицама и оријенталној деспотији, која води и овдашње борце за демократију: „Тако је, али дај прво да уљудимо и вратимо на нормалност РТС, угасимо Пинк, процесуирамо све који су допринели овој ситуацији, а ту обавезно и медијској, па ће лако један НИН разговарати и са робијашем Вучићем, са насловницом: ОСУЂЕН НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ! Е тада!!!!!!!!!!!!!!!!“.
Један од мојих фаворита међу халуџама оних који ових предизборних дана захтевају или „очекују промене и нормалност“, долази од љутите маме: „Докле планирате да шаљете децу у школу и даље, упркос дојавама о бомбама? Нисте ли помислили да једноставно деца не иду у школу док се држава не удржави? Да ли сте ви уопште родитељи ваше деце? Ви учите децу да прихвате ненормалност као нормалност! Ето, тако расту у грађане који трпе насиља!“. Свиђа ми се реч „удржави“, јер је суштина начина како нам је Запад укинуо право на нормалнију (не)нормалност садржана у њој. Србији није дозвољено да се „удржави“.
„Нормалност“ је и један од синонима за Запад и све западно, стварно и замишљено, и све геј, што је, такође, постао један од синонима Запад, па смо, после хомоколонијализма спакованог у „Прајд. Нормално.“, добили и „Матичар. Нормално.“. Нашла се ту и грегоријанска реторичка запитаност, где један твитераш пише: „Волео бих да ми неко благе нарави одговори на питање, зашто Срби не славе Божић и Ускрс кад и сав нормалан свет, и да ми одмах после нетачног одговора каже, где Румуни, Бугари и Грци греше“. Један од одговора је садржао питање, које је наши имагинарни Западњаци виде као сувишно: „Ко одређује ту 'нормалност'? Нико није рекао да они греше, то је њихова ствар као што је наш Божић и Васкрс наша“. Запад је срце грађанистичких нормалности и повезане отуђености.
ПОЛИТИКА КАО СЕКСУАЛНА СУДБИНА: „Нормалност“ у грађанистичком имагинаријуму првенствено значи – ја, моји класни и естетски клонови и наш свет. „Ненормалност“ је овде постала синоним за различитост. При томе, за разлику од деведесетих, када је појам „ненормално“ примењиван на стање Србије и последице Милошевићеве владавине, његове присталице нису схватане као ненормални људи, а камоли као животиње, како је уоквирена „ненормалност“ Вучићевог „зверињака“.
Зато мислим да су шампиони ове јесени извесна Гордана Јанковић, на твитеру познијата као ГОЦА др ЗМИЈА, и њени бројни сајбер рођаци и твитер следбеници. „Ћерка(19) се изгледа заљубила. Да бих је испровоцирала кажем јој: Ко зна с ким се виђаш кад не смеш да га пријавиш", објавила је др ЗМИЈА, и одмах затим цитирала ћеркин либидинални одговор на смртну политичку претњу: "Ма немој! Баш је супер. И родитељи су му супер. И да знаш, родитељи су му против ВУЧИЋА!“, па је, баш задовољна оваквим политичко-сексуалним избором, урбана др ЗМИЈА закључила – „Изгледа да је фин дечко“.
У новој, ваљда постмодерној, инкарнација френологије, те велике, никада прежаљене љубави европских елита, у Србији не мере само лобање и облик уста већ и политичке и естетске укусе. Зато наши изборни избори нису само мерило човечности већ и еволуцијског потенцијала.
„Нормални“ Срби, ваљда пре једно две-три генерације „припитомљени“ па више не уједају, почели су да верују да је ненормалност садржана у генима. Сем, надам се, када на Ади Бојани, или у Будви, августовска врелина отопи стеге припитомљења и накратко поништи учинак упоредне културне деконтаминације (Борка Павићевић) и политичке деконтаминације (Адолф Хитлер) – па прегрејани „нормални“ млади човек заборави да изабраном пенису или вагини пре знојаве ноћи „прегледа“ гласачки листић маме и тате – политика је, изгледа, постала и српска сексуална судбина.
Има ли уопште мешаних бракова између нормалних и ненормалних Срба? Јебу ли се међусобно две Србије, данас раздвојене културом аутошовинизма и фикцијама „европеизације“ које су је обликовале? Додирују ли се негде, сем у аутобусима и на „Твитеру“?
Тешко је одабрати најусхићеније од 79 коментара на срећу и радост др ЗМИЈЕ: „Изљубите ћерку у моје име“, пише Игор Авжнер; „Добрим путем је кренула“, закључио је Ковач Иштван; „Паметно дете, има критеријуме.“; „То се прво пита. Ако су макар сумњиви нису за нашу кућу.“; „Лепо васпитано дете“, поручила је госпођа Мила Вићентијевић; „Фина кућа, подржавам“, задовољан је и Зоран Торбица; „Провокација дала резултате, срећом добре, пао је камен са срца Теи Селенић, која је пар сати касније написала „Neko je čovek #NemanjaVidić👍A neko je ljudsko dno #NikolaJokić👎“; „Очигледно девојка зна да бира.“; „Дечко је прошао на провери и без упознавања“, констатовала је Љиљана Вујовић; „Очигледно је дечко из добре породице.“; „Дајте јој 'зелено светло'“, посаветовала је Зора Николић и – прдопудерашки драгуљ међу елитистичким бисерима – испоручен без било какве искупљујуће, иронијске ограде: „Јединица мере за нормалност постало да си против Вучића! Одлично! Има наде за нас, кад су нам млади толико паметни!“.
БРАЋА ПО ИСТОРИЈИ И УЧИТЕЉИЦЕ БУДУЋНОСТИ: Пре него што пређем на питање – Зашто је „ненормалност“ Вучићеве Србије не толико нормалност колико, у задатим неоколонијалним условима, које Србија не може да промени, једна збуњујуће велика и баш нормална српска нормалност? – желим да истакнем главни проблем са веровањем да после „ненормалности“ може да дође само нормалност, које је било „повод“ за писање овог текста. Да не може горе. Да су у корену проблема „пицоусти“ и његов „зверињак“.
Илузија да после лошег може да дође само боље се налази у срцу неких од највећих трагедија 21. века – Либије, са чијим становница су становници данашње Србије, од доласка Словена на Балкан, живели више од три века у истој држави, Јемена, са чијим становницима смо још дуже живели у истој држави, Сирије, са чијим становницима смо, поново, још дуже живели у истој држави, и Судана, са чијим становницима смо само пола века живели у истој држави. Блиска прошлост те четири земље је много важнија учитељица српске будућности него наша недавна историја. Сем у Босни, залихе државотворних страсти које су покретале ратове деведесетих су потрошене. Српске илузије су постале непријатно сличне блискоисточним, али оне овде нису подједнако скупе. Уосталом, такве илузије су 2012. довеле Вучића на власт и сада га угрожавају више од свих других антирежимских страсти.
У те четири не толико унесрећене колико унакажене земље, покушаји рушења режима, који само у Сирији нису били успешни, створили су такву ненормалност да (не)нормалност Гадафије, Салехове, пред-обојено револуционарне Асадове и Баширове владавине данас делује као недостижни сан. Као, буквално, „Дизниленд“. Штавише, покушај да се врате у нормалност, тачније у неку огољену али животну „ненормалност“, у Либији је спречио Запад – који је минирао изборе на којима би, то је било извесно, победио Гадафијев син.
Веровање не да је лоше, што јесте било тачно – мада то је, како је научио сваки становник Либије, Јемена, Сирије и Судана који ту лекцију није платио својим животом, по себи, баш као и нормалност, јако релативна и растегљива ствар – већ да не може горе одвела је грађане ове четири земље, буквално, у пакао.
То су била четири национална самоубиства – почињена у име демократије, слободе и западноцентрично схваћене нормалности. Оно што је кључно, она нису плод западног мешања, које није неважно али није ни кључно нити је било окидач, као што је претходно био случај у Ираку и Авганистану, већ плод културалног слепила и фатално осиромашне и изобличене политичке имагинације домаћих елитних актера, који нису уважавали кључне параметре непријатних стварности, и њихове заслепљености ушећереном и деконтекстуализованом сликом Запада и западног. То је оно због чега су та четири примера не само релевантна већ и јако важна за Србију. Не због количине крви којима су обележени.
ИСПОД МАЈИЦЕ И КОЖЕ: Постоје два главна разлога зашто то овде мало ко види. Први се тиче чињенице, која није неважна али смо склони да је драматично прецењујемо, да је Србија у Европи. Зато нам западноцентрична, „има се може се“ слика нормалности – што је, понављам, овде изнад свега другог синоним за Запад и западно – делује као нешто што је близу и доступно, и зато нам слике, само мало удаљенијих али неевропских, ружних и болних (не)нормалности делују сасвим неважно. Иако смо са њиховим разваљеним стаништима у истој држави живели неколико пута дуже него са најближим западним метрополама и њиховим имитацијама, као што је Загреб. При томе, Александра Пријовић је ове јесени оголила лаж која се налази у срцу хрватског саморазумевања и показала да ни Хрвати нису западни народ – да су, изнад свега, не-Срби, који су коначно добили оно за чим су жудили три деценије. „Цецу“ која се не зове Цеца, што је једна од кључних речи наше реално постојеће, оријентолике, поносно српске не-елитистичке нормалности.
Илузију блискости Србије са (правим) Западом појачавају две повезане друштвене чињенице. Прва је илузија коју производи веровање да оно што је неухватљиво не постоји. Друга, која боде очи, тиче се чињенице да је све оно што је овде видљиво западнолико, а оно што је у нама и у нашим институцијама, што је унутра, што је невидљиво, у великој мери оријентолико. Зато смо склони да поверујемо да нисмо оно што јесмо.
Кожа бела, умотана у западно, а испод, и мајице и коже, Оријент и, све чешће, аутошовинизам – кога производе метастазиране фрустрације свезубих што, колико год се трудили, не могу да убију оно што су Азијате вековима уписивале испод наше европске коже, антерије, гуња, бодија од микрофибера и свега другог што се на њој смењивало. То исто, мада не подједнако снажно и дубоко уписано, иначе, у Хрватима није успела да убије ни њихова, огледно западна, католичка црква, иако их је, срећом, бар пелцовала од зала налик аутошовинизму, највећем проклетству посткомунистичке Србије.
Другим речима, друштвено биће нам је (непорециво) оријентолико а друштвена имагинација нам је (самопорекнуто) западнолика. Зато смо склони да немогуће видимо као нормално а стварно као ненормално. Колективно, предали смо се илузијама и презрели потку реалности и многи су постали склони да живе у својим халуџама. То је рецепт за унесрећивање.
ЂАВО НОРМАЛНОСТИ: Вучић је учинио да несрећа, овај пут, за разлику од деведесетих, остане мајушна. Да буде минорна, невероватно срећна и нормална, у односу на потенцијале ненормалности која би се, вероватно, материјализовали убрзо после његовог прераног рушења с власти. Наиме, овде само националисти, сви, па чак и Шолакови и Ђиласови „зачински националисти“, као што је Ђорђе Вукадиновић, могу да кажу „Неће ни после СНС-а на власт доћи све сами анђели небески… Али биће једно зло мање“ – и очекују да ће пад СНС-а стварно донети једно зло мање. Ни могу овде да замислим горег и већег непријатеље националистичке агенде. Нажалост, подједнако је тешко замислити боље и бенигније националистичке непријатеље Вучићеве агенде од моралистичких ломпароида.
Грађанисти, чак и да на власт – пре времена мереног статусом Косова, што је за нас једино релевантно мерило времена и аршин за процену свега другог, од демократије до медијских слобода – дођу њихови највећи анђели, могу да очекују не толико (веће) зло колико мање или више брз суноврат у бројне супротности онога што виде као атрибуте нормалности.
Наиме, стање у Србији, у којој је Запад укинуо Устав као правну и политичку категорију, од суноварата у ненормалност – првенствено по грађанистичким критеријумима, мада не по онима које обично помињу већ па онима чије задовољавање подразумевају, па, као и њихови идеолошки близанци у Либији или Сирији, не могу ни да замисле да то могу постати недостижни стандарди нормалности – може да одбрани само неко ко не мари много за Устав и ко ни не помишља да се закона држи као пијан плота. А камоли да медији буду битно слободнији.
Запад Србији није само наметнуо ненормалност као „кров“, који се надвија над сваким и свиме у Србији, већ нас је осудио на јако узак круг могућих вођа. Неко би рекао да су то „лоши људи“, али свако време пре или касније добије своје људе. Требало је више од деценије пре него што је време које почиње Кумановским споразумом добило свог човека. Тај споразум је, за нас, важнији од свега, чак и од Устава Србије, а камоли од Резолуције 1244, која је, иако није безначајна, скројена као Милошевићев смоквин лист. Тај војно-технички споразум је Србију увео у време, које није посткосовско већ, могло би се рећи, налаже надилажење и заобилажење Косова, или, у најбољем случају, његово пресељење у срце. Синтагме „Косово је срце Србије“ и „Косово је у срцу Србије“ од потписивања Кумановског споразума нису синоними. Прва је постала аспирација многих, друга је постала стварност (нажалост само оних) Срба који ове јесени нису склони да зазивају „нормалност“.
Једино политички „ђаволи“ могу да одговоре на фундаменталну, суштински неразрешиву ненормалност којом је Запад обележио ово ново, посткумановско српско време. При томе, не било какви „ђаволи“.
У тај „ђаволски“ калуп се удобно сместио хиперинтелигентни вођа, добар ђак који није сањао да једнога дана постане учитељ, моралиста или зналац, искусни политички играч коме је, с једне стране, мало шта свето, али који, с друге, уме да убеди људе да му је највише свето оно до чега најмање држи. Колико је Запад све закомпликовао, подржавајући истовремено и овог прозападног вођу и прозападну опозицију, илуструје чињеница да је овде највећи „ђаво“ хипнотисаних западнољубаца истовремено највећи западни „анђео“.
Не треба губити из вида да одговор на ненормалност, чак и неку много мању од ове на коју нас је осудио НАТО, није ненормалан вођа, већ јако специфичан вођа. На жалост декларативно „нормалних“ – „шизоје“ је само једна од халуџа које производе њихови мозгови. Веровање да може да буде некоруптиван је, ипак, још већа илузија. Будаласто је очекивати да политичар који задовољава критеријум који је Србији наметнуо НАТО (и које је, у Куманову, оверио Милошевић), буде спреман да иде посткумановским, благо речено, јако незахвалним путем а да се, ослањајући се на исти принцип, легитимно кршење српских закона које је уписано у Кумановски споразум (и од тада безброј пута оверено од стране водећих западних лидера), не побрине за себе и добробит својих људи.
Али, још је будаластије очекивати да ће Срби – а то су, углавном, овде грађани – кроз неки суштински демократски процес, уз помоћ битно слободнијих медија него данас, одлучити да у вези статуса Косова буде урађено оно што Запад намеће као предуслов сваке нормалније западнолике и/или самољубиве српске нормалности. Нажалост, зомбији и хипнотисани људи су склони да поверују и у будалаштине. Буђење обично дође прекасно.
Овде, коначно, стижемо и до другог разлога зашто нисмо у стању да уважимо цену заобилажења стварности – што је наличје грађанистичког уоквиравања Вучићеве Србије као ненормалности – и уважимо не неке историјске већ живе, опипљиве примере Либије, Јемена, Сирије и Судана.
Несрећа може да буде јако велика, као тамо, а може да буде и много мања – али је то и даље несрећа. У Србији рат – прави, велики, дугачки, свеприсутни рат, онај који ништа не оставља по страни – више није могућ. Наше страшно не може да постане пакао, колико год се многи од нас трудили. Србија нема снаге да ратује ни са другима ни са самом собом, али то не значи да ствари не могу бити битно горе него данас, на шта ћу се вратити мало касније.
ИЗБОРИ 17. ДЕЦЕМБРА И СУОЧАВАЊЕ СА НОРМАЛНОШЋУ: Запад је Србију сместио у околности у којима Устав Србије није ни демократско ни правно питање, нити он то може да постане на демократски начин. У условима такве, фундаменталне ненормалности, престаје важење свих здраворазумских и подразумеваних схватања нормалности. То је призма кроз коју морамо да посматрамо Србију и процењујемо све елементе њене (не)нормалности. Зато ћу се у наставку осврнути на две повезане чињенице.
Прву, зашто је над-косовска и мимо-косовска „нормалност“ Вучићеве Србије, можда не најбоља могућа, али фантастично добра; зашто је он, по јако малој грађанској цени, унормалио ненормалност, коју је Србији наметнуо Запад. Другу, зашто постоји само један начин да се фундаменталисти немогуће нормалности схвате да је она недоступна и да је ово што имамо близу максимума – да СНС изгуби републичке изборе 17. децембра.
С једне стране, желим да се стадо хипнотисаних зомбија, које хорски призива „нормалност“, суочи са нормалношћу Вучићеве Србије – из њиховог угла. Са мером у којој је нормална и са оним шта би у Србији значило демократско и медијско „ослобађање“ не Србије већ „ослобађање“ последица темељне уставно-правне ненормалности на коју је Запад осудио Србију, а које је Вучић својом (прилично меканом) чврстом руком држао „заробљеним“.
С друге стране, ем сам довољно одговоран, или недовољно нарцисоидан, да бих својим гласом допринео суочавању грађаниста, које прижељкујем али их много више презирем, ем сам довољно суочен са потенцијалима и могућностима – који нису ствар тренутног односа моћи – националне односно суверенистичке опозиције. Верујем да ме – не толико моје претходно „ја“, колико „поништеност“ мог садашњег „ја“ – ставило у положај из кога се види да је пораз националне стране и у културном и у политичком рату историјски. Он је неодвојив од одредби Кумановског споразума, који је, по неколико јако важних аспеката, поредив са исходом Косовског боја, који није означио крај већ један нови почетак.
Зато је данас оптимистичко мерило будућности националне идеје „Догодине у Призрену“ – што значи да се проток времена поново мери не деценијама већ вековима, као после Косовске битке. Волео бих да ме догађаји демантују, али – пошто сам, као, нажалост, мало ко у Београду, сем шачице оперативаца, аналитичара и функционера ДБ-а и једног броја косовских Срба – суочен и са Албанцима, бојим се да постоје чуда која нису могућа.
Срећом, наша друга, поносно српска, суверенистичка нормалност – 5. октобра је у Србији све што је национално постало „друго“ – у стању је да апсорбује ненормалност, колико год она била болна и велика, па и пораз, као што је учинила после Косовског боја. Статус Косова – које је у Србији али је Србија ван њега – само је његов најболнији симптом. Оно што многе збуњује јесте чињеница да Србија Косово није изгубила на бојном пољу – већ га је Милошевић предао у Куманову. Оно је тада постало залог његовог о(п)станка на власти.
Али, колико год да је велики, то није национални пораз. Србија је, и када је јако слаба, довољно велика и јака, али, ипак, то је више од пораза српског национализма и српске великодржавне идеје, какву су имали или имају скоро сви народи у окружењу. Другим речима, реч је јако болном, и зато многима неприхватљивом, поразу живе националне идеје, која ће се временом ревитализовати и кристалисати на једном новом, нама одавно блиском, оптимистичком нивоу. Обриси те оживљене националне идеје назиру се у гласу Данице Црногрчевић, стиховима митрополита Амфилохија и у новом, призренском завету, дару „Београдског синдиката“ и групе „Траг“, којим је Косово премештено у догодине.
Нико није потписао капитулацију умируће форме националне идеје, реч је о антиклимаксу, али пет мушкараца, тројица политичких вођа и два „оца“, били су путовође жалосног дела националног пута, који је започет експлозивно и са великим надама. Редом, то су Слободан Милошевић, Добрица Ћосић, Војислав Коштуница, Александар Вучић и Мило Ломпар. Чињеница да је првог, властољубивог, било превише, а да последњег, самољубивог, нема нигде, илуструје колико је овакав исход историјски. Ту Вучић, према коме ће, вероватно, историја бити најсуровија, делује као стечајни управник националне идеје, што је темељна, „надверска“ вера која, по себи, не допушта промишљање „стечаја“, краја или пораза.
Нови успон – и наставак културног рата – не делује као ствар догледне будућности, иако се пупољци, који обећавају успон ревитализоване националне идеје, већ назиру. Нажалост, упадљивији су у „Задрузи“ него на страницама дугоумируће „Политике“. Наша боља будућност ће доћи из света Милене Качавенде и Миљане Кулић, не из прдопудерашке богомданости и каријеризма Александра Апостоловског и Мише Ђурковића, или света њихових ушушканих голупчића, којима је Србија већ тесна, блатњава и ружна. Као и аутошовинисти, који су се испили испод шињела Коче Поповића, и крем наше националистичке елите овде види мало тога сем башибозлука, багре, брабоњака – и себе.
Један мали пример из америчког миљеа, коме се диве класно и статусно привилеговани пастири и барјактари клонулог српског национализма, поседнутог ломпаризмом, који овде виде само себе, своје клонове и „дрипачке колоне“. Мајка Хенрија Кисинџера служила је госте на породичним окупљањима жене чији је унук, новинар, написао Кисинџеров некролог у „Њујорк тајмсу“. Присетио се подсмеха испомоћи, мајци која је, док је секла пилетину и трчкарала около, говорила да има јако паметног сина, Хенрија.
ПОСЛЕ 6. ОКТОБРА: Један од разлога зашто многи грађанисти не виде колико је цена Вучићевог унормаљивања Србије – из угла ствари које сами уважавају – мала, суштински занемарљива, везана је за чињеницу да су се ментално одрекли Косова и да више нису у стању да појме, мање или више ушушкани и забављени собом, колико је Косово важна – и скупа – не толико српска реч колико одредница српског бића. Другим речима, ниједна српска нормалност се не може ни калибрисати ни процењивати без узимања у обзир величине и импликација ненормалности коју је Запад наметнуо Србији – истргнувши Косово из Србије суштински и, истовремено, оставивши Косово у Србији уставно-правно.
Зато је сада, вероватно, могућ чак и „6. октобар“ али то не значи да ће прижељкивана реприза „5. октобра“ бити нешто битно више од историјског 5. октобра – дакле више од почетка нове демократске заграде српске историје, која је временски орочена уставном ненормалношћу коју Вучић још није разрешио ни на један од могућих начина.
Чини ми се да би рушење Вучића у таквим околностима, Србији донело мало шта сем мање или веће нестабилности, детерминисане чињенице да се српски косовски-бриселски чвор не може разрешити демократски, и нове године које су појели скакавци – пре него што се појави неки не-Вучић. Тај чвор може пресећи само недемократски, док га је демократски могуће само цементирати на један од два начина – циљано или последично. Зашто?
Запад је 1999. године одлучио да Косово не одузме од Србије већ да нам га узме. Чињеница да Србија у Куманову није капитулирала, да се није одрекла Косова, створила је унутрашњу уставну ненормалност која може да буде или цементирана, на шта ћу се осврнути у наставку, или разрешена на два начина. Један, да нека српска власт Косово једноставно да, и тако „убије“ ту ненормалност, или други, да се дође до „компромисног“ решења којим га Србија неће дати али га више неће ни активно потраживати, што је можда могуће, а можда је само начин да се терен или припреми за „коначно“ разрешење уставне ненормалности, која условљава све друге српске (не)нормалности, стварне колико и могуће, или да се та ненормалност цементира – да стварност Србије и карта Србије остану (дуго)трајно раздвојени.
Оно што је кључно, цементирање ове тројне – уставне, територијалне и идентитетско-онтолошке – ненормалности може да буде свесно односно циљано, ствар политичке одлуке, коју може да донесе било вођа било нека будућа, вероватно коалициона, демократска власт одлуком да одустане од „компромиса“, који Србији, као заступник и заклети пријатељ Албанаца, нуди Запад, што је мало вероватно, било као ствар политичке парализе, дакле последично, што је много вероватније уколико Вучић не предупреди такав исход. Однос гласача и релевантних актера демократске утакмице према Косову чини да је јако мало вероватно, да не кажем да је немогуће, да „демократски“ исход ових избора може донети нешто сем политичке парализе. Илузорно је очекивати меру стабилности која је потребна да би била успостављена одржива западнолика нормалност.
Чак и нека прелазна влада, која би само створила више фер услове за наредне демократске или битно демократскије изборе, може само да одложи суочавање Србије са последицама кровне ненормалности коју је Србији наметнуо НАТО пакт. Свако ко верује да демократија може водити Србију ка чланству у ЕУ је, благо речено, будалетина. Демократија овде обећава само нормалност која, из угла зилота позападњачења, није „европска“. Једини српски пут који Србију, можда, може одвести у Брисел је недемократски, мада, наравно, ЕУ може, иако сумњам да ће желети, да у случају Србије понови кипарски случај. Али он је, гледано из Брисела, и поред неких важних сличности, суштински различит од српског.
Вучић ненормалност коју је Запад наметнуо Србији – није одвео ни у један од праваца у које Србију гура та ненормалност, од којих су неки од тих праваца они правци у коју би Србију, без много размишљања и са врло рационалним разлозима, одвели суверенисти, чак и јако умерени националисти. Напротив, Вучић је Србију водио против струје и инерције, и главни разлог зашто Запад овде подржава његове грађанистичке непријатеље је жеља да он буде што слабији и да морају да дају – не толико Вучићу колико Србији – што мање. Вучић Србију упорно покушава да одвоји од кровне ненормалности, што је тешко, болно и непријатно, између осталог и зато што је Запад непоправљиво и безгранично антисрпски. Једина олакшавајућа околност јесте чињеница да, из различитих разлога, није сасвим јединствен.
ГРАЂАНСКО „ЈА“ И НАЦИОНАЛНО „МИ“ ИЛИ ХИСТЕРИЈА И ЕКСТАЗА: Ако стварно гласају за одрживу „нормалност“ – присталице опозиционе коалиције којој је кумовао Коста Кецмановић – морали би да гласају за Вучића. Они немају никакав други избор. Вучић је овде непријатељ само суверенистичке нормалности. Иако је, у стварности, она само картографска а не ствар суверенитета, њена онтолошка димензија чини сваки аргумент који се позива на стварност неважним. Суверенистичка и грађанистичка нормалност искључују једна другу. Оне су неспојиве. Зато коалиција грађаниста и националисти може да траје само један дан. Једино питање је колико дуго може да вегетира када се заврши тај дан.
Имам утисак да је хистерија око „нормалности“, и крвожедне нетолеранција којом је праћена, последица чињенице да су, негде дубоко у себи, грађанисти свесни колико је „ненормалност“ Вучићеве Србије нормална. Њихову конструкцију ненормалности би урушио чак и дашак аргумената, који, иначе, не захтевају ни посебну политичку памет ни поседовање било каквих ексклузивних увида. Одатле и помама за појмовима као што су „ботови и „зверињак“ – свако ко не мисли као они, који су, иначе, себи забранили да мисле па им се гомила пена на устима и крвожеђ у срцима, мора да буде претворен у нечовека или нацисту.
У том лудилу „нормалности“ нема разлике између Аушвица и рушења уџерица у Савамали, између стотина хиљада лешева невиних и једног: „Како, са ове временске дистанце, гледамо на све оне који су тридесетих година прошлог века у Немачкој подржавали Хитлера и нацисте? Нико не покушава да их оправда да су били уцењени или су морали. Не би смело да буде никакве разлике ни са овима. Исто зло, друге околности“, написао је Никола Спасић као одговор на твит Биљане Лукић: „Вест о канселовању [Николе Пејаковића] Коље ми улива огромну наду - не можемо да се бранимо од зла правдом, законима, силом, ловом... али можемо да престанемо да правдамо/разумемо колаборационисте зла. Нека иду својима, нема од нас, што рече @PredragVostinic, ни 'добар дан'.“
Нажалост, више не мисле само албански и бошњачки шовинисти да је Србија земља нациста. То мисли половина Срба, који су присталице грађанистичке опозиције и зилоти десрбизоване „нормалности“. Мање од три деценије од појаве аутошовинизма, суочили смо се са феноменом који је далековиди Слободан Антонић назвао „аутонацизам“. Остала је још само једна „ауто“ степеница случајносрпске еволуције – аутогеноцид.
Наше грађанистичке „демократе“, у суштини, овде не виде толико лошу власт колико вишак лоших људи – који су Срби. Зато, колико год да се декларативно залажу за демократију, опсесија грађаниста чланством у такозваној Европској унији је у великој мери везана за чињеницу да оно битно смањује број тема, питања и друштвених односа о којима би одлучивали српски гласачи – већина коју презиру и коју посматрају као нацифилни људски отпад. Они су антидемократске демократе. Зато толико воле Јова Бакића, јуродивог голобрадог четника са петокраком на челу, који им у руке гура каму и позива на вешања.
Не знам, мада наслућујем, да им мање смета Вучић него Срби. Као робови слике о себи – „доброг укуса“, „културности“ и других састојака илузије о сопственој изузетности и западности – они не могу да пристану на Србију, која је, наравно, њихово огледало, једино кога није могуће разбити. Зато они не желе да покољу „зверињак“ колико да закољу Србију.
Аутошовинизам је, великим делом, један од одговора на такву фрустрацију. Не на чињеницу да су, како многи истичу, физички заробљени у Србији-смрдији већ на чињеницу да је њихово биће слика и прилика српства, његових кључних, неидентитетских димензија; да је то њихово врло, „нормално“, нападно западњачено сопство заробљено у српству кога се гаде. То је база на коју се надовезала, антинародна колико и антирежимска, хипноза Н(ДХ)1 и Новог SS-а – и зато ће они, и 17. децембра, масовно гласати против себе и нормалности о којој халуцинирају, углавном за листу чији је стварни носилац Коста Кецмановић. Њихово политичко лешинарење је успаљено, често хистерично, одраз тог натегнутог, лажираног сопства које се храни лешином српства. Зато га многи, симболички, свакодневно кољу кроз плетору, мање или више експлицитних, аутошовинистичких дијагноза и смртних пресуда.
Истовремено, имам утисак да је тишина суверениста у великој мери последица чињенице да су, дубоко у себи, свесни да је суверенистичка нормалност постала недостижна. Сем у футуристичком домену на који упућује аспирационо „Догодине у Призрену“. Али, за разлику од грађаниста, националисти умеју да живе са митовима. Они су склони екстази, не хистерији, коју код грађаниста изазива нарцисоидна димензија њихове идеологије. (Грађанско) ја је пролазно, стално се измиче и истиче, (национално) ми је вечно, умирујуће.
ЋЕВАПЧИЋИ, НОРМАЛНО: Занима како би изгледала следећа инкарнација не-хибридне демократије, „демократије без придева“ који би упућивали на њену релативизовану или обесмишљену суштину – у Србији којој Запад не дозвољава да Косову буде не толико демократско колико српско питање.
Подсећам, да би београдски „Прајд“ – једно од претходних „мора се“ које је Србији наметнуо антисрпски Запад – био одржан у миру и реду, било је потребно ангажовати људе спремне и вољне да друге људе, који су били против „Прајда“ и спремни да га силом онемогуће, претворе у ћевапчиће, ако то покушају. „Прајд. Нормално.“ је овде могао да постане стварност само уз „Ћевапчићи. Нормално“ – хомонационалистичке догме и неоколонијална агенда извору меса у зубе не гледају. „Прајд“ овде није тековина демократије, људских права и владавине закона већ њихове супротности – од које је тешко наћи ружнију.
Занима ме како би се нека нова, демократска прозападна власт изборила са применом било које одлуке везане за статус Косова која није сасвим у складу са преамбулом Устава Србије? Како би се обрачунала са онима који би, можда, покушали да запале скупштину или неку другу важну институцију? Како би скршили њихов отпор? Ту дељење ћевапчића не би било од помоћи, а сумњам да би Радомир Лазовић и проф. др Јелена Јеринић умели да се „послуже“ онима којима је овде политички и цивилизацијски легитимитет обезбедио НАТО.
Шта би грађанисти радили са слободним медијима, које данас наводе као важно обележје нормалности коју захтевају и обећавају? Да ли неко стварно верује да је овде могућ било какав консензус о статусу Косова? Није ваљда да верују да је могуће демократски донети одлуку о статусу Косова која је прихватљива Западу и Албанцима? Шта би урадили са отпором одлуци да, како најављују, експресно уведу санкције Русији?
Ипак, још више од ових питања, занимају ме две ствари које можемо сазнати само ако СНС изгуби изборе 17. децембра. Тај пораз – који је јако мало вероватан, али сваки такмичарски избори представљају ризик за власт – би на врх пирамиде моћи довео опозиционе западнољупце, који од расписивања избора реч нормалност не ваде из уста. Али, он би дао крила суверенистима, који би, чак и да не учествују у тој новој власти, имали корист од отварања медија, колико год оно било дозирано, што је важно за разумевање „дана после“ сваке „преурањене“ репризе 5. октобра.
Прво, оно што ме највише занима: Колико би трајала та исправна, права, западнолика нормалност – са, што је кључно, преговорима о статусу Косова у стању у коме су данас? Седам дана? Месец дана? Пола године? Колико дуго би Србија живела од „хлеба и суђења“ и како би живела? Колико брзо би неко од ових што данас твитују о ненормалности пожелео повратак у данашњу ненормалност и неког новог „Ататурака“? Дакле не-Вучића, „Вучић“ који се не презива Вучић и који није „пицоусти“; који може да прође френолошки тест.
Друго, у шта би се претворила та нормалност? У свињац или у циркус? Ђилас ни „Прајд“ није успео да организује. Да ли неко стварно верује да је данас у стању да организује нешто неупоредиво скупље и болније, чак и да му Запад да више него што даје Вучићу?
НАЈБОЉИ ЉУДИ: Наравно, избори могу имати само један исход, и имам утисак да моја знатижеља неће бити задовољена. Као и увек, само једна од две могућности постане стварност, она друга остаје хипотетичка, и у овом тексту сам промишљао само ту другу могућност, која највероватније неће постати стварност.
Овде поново стижемо до још једног важног разлога зашто верујем да неће. Реч је о једном од кључних корелата данашње, јако нормалне ненормалности – владавине лоших (Вучићевих) људи. Они су, бојим се, толико „лоши“ у свој својој прозападној „доброти“ да ми се чини да за Вучића, као и многе од оних који су му најближи, власт одавно није ствар владања већ нечега много важнијег.
Да би људи на власти у Београду били добри Западу – не лепи, Добрица Веселиновић и Мариника Тепић су им вероватно много лепши и дражи, али не и довољно добри – они не толико не смеју колико не могу да буду добри људи. Питање колико су ти људи лоши за нас, или за неке од нас, можда чак и већину, много је мање важно.
Запад нас је осудио не само на недемократију већ и на „лоше људе“. То је један од кључних аспеката ненормалности коју је Запад наметнуо Србији. Запад је учинио да овде „лоши људи“ буду не толико најбољи колико, за Запад, једини добри људи. Једноставно, оно што Запад каже да мора не може „добар момак“. При томе, а то је подједнако важно, са „добрим момком“ се не може рећи ни не Западу. Самлео би га Запад и овдашњи западни играчи – чак и ако би био много способнији и повезанији са реалношћу од, многима овде јако доброг, али невероватно неспособног Војислава Коштунице. При томе, и Коштуница и Вучић су производи српског национализма и били су омражени међу грађанистима. Један је више изветрио са политичке сцене него што се политички „самоубио“, други се поново родио у својој негацији. За једне је то реалнационализам, за друге велеизадаја.
ПУТ ЗА НИГДЕ: И ако одлучи да стане, и ако се определи да настави да иде ка „Бриселу“, где највероватније никада неће стићи, Србија може да остане у том положају – у антизападном мировању или у порозападном кретању – само вођена јако способним и на све и свашта спремним, верујем пре човеком него људима. Таквих је при врху свих страначких пирамида јако мало, што не значи да се ту не крије неки нови Вучић. Наш будући свеминистар, следећи српски „цар баћушка“, инокосни вођа по мери не само наше дубоке културе већ и неоколонијалних подешавања које је одредио Запад.
Зато демократска алтернатива Вучићу није демократски друштвени мир и стабилност већ демократски неред и нестабилност – „нормалност“ која обећава хиперпродукцију иних ненормалност и болних удараца „нормалности“, која ће, баш из грађанистичког угла, бојим се, вапити за не-Вучићем који ће моћи да је унормали. Уосталом, ми смо дошли у данашњу ситуацију из два разлога. Први, зато што је авангарда грађанске Србије закључила да је овде смислена демократија одржива – да смењивање власти значи почетак смењивости власти. Други, зато што је Запад схватио да је демократија непријатељ његове агенде у Србији, где је Вучић најуспешније одговорио на ту околност. Верујем боље него што су сами очекивали.
Истовремено, боље него што су српски грађанисти могли и да сањају. Вучић је једини прави српски „Ђинђић“, стварни гутач великих антисрпских жаба. Убијени Ђинђић је био причин „Ђинђића“, (некро)политичка халуџа која се, иначе, појавила тек после његове ружне смрти. Зато ме не чуди да су се иза Вучића постројили – Беба Поповић и Веран Матић; Петар Луковић и Гордана Чомић; Јелена Триван и Ненад Чанак; Чедомир Јовановић и Срђан Богосављевић; Марко Благојевић и Бранко Радујко…. Не верујем да се све то може објаснити само парама, мада, с друге стране, знам да је веза Запада и пара најчвршћа веза на српској политичкој сцени. Оно што ме много више чуди је да многи други грађанисти, волели много паре или не, нису препознали да немају никакав избор.
При томе, питање је колико овде има демократских демократа. Неки од најбољих и најпаметнијих увида у српско друштво, па и наш однос према демократији, крију се тамо где их наше непоправљиво елитистичке елите по правилу не траже. У коментарима читалаца, у статусима „обичних људи“ и на друштвеним мрежама: „Питају особе Бориса Тадића како је дозволио да изгуби од Томислава? Кључна реч је дозволио, као да избори не зависе од гласања, већ од председника да ли ће дозволити или неће дозволити да изгуби изборе. Вучић треба да влада сто година, он не дозвољава да неко други победи.“
Наше демократе демократију углавном воле само као реч и идеју – стварност српске демократије их избезумљује. Бојим се да ни највеће српске демократе, дубоко у себи, не верују у демократију. Не без разлога. Српска историја нам говори две ствари: да смо ми и демократија уље и вода и зашто је то овде тако. Наше данашње „демократе“ су зато, са јако мало изузетака, ако их уопште има, или слепци или илузионисти. Демократија овде има смисла само у случају крајње нужде – када није догорело до ноката већ пошто су сви нокти изгорели. Нажалост, стварност неће престати да буде стварност зато што се некоме не свиђа, нити је њу могуће мењати без узимања у обзир параметара који је одржавају. То је још један од разлога зашто имам утисак да Вучић неће изгубити републичке парламентарне изборе 17. децембра.
ЗАДРУГА ЗА ЕВРОПУ: Запад је највећи непријатељ српске нормалности, док демократија, захваљујући параметрима које је поставио, може само да буде генератор још ненормалније нормалности – по западноцентричним и егоцентричним критеријумима.
Другим речима, што буде више демократије – ако би се до ње дошло пре завршетка преговора о статусу Косова или пре него што власт „дефинитивно“ одустане од преговора – овде ће бити мање нормалности на једном много темељнијем друштвеном нивоу од онога на коме функционише данашња „ненормалност“. Ненормалност Вучићеве Србије – по свим критеријумима, сем суверенистичким, и ту не по мерилима стварног суверенитета већ легалистичког, суверенитета „на папиру“ – нормалнија је од демократске нормалности.
Навешћу један пример – могућег које мирише на стварно. Грађанисти су прошлог лета викендом хрлили на улице, да протестују све са својим анђелима и кучићима. Бојим се да би их нормалност какву прижељкују натерала да стрепе од протеста на улицама – који се могу очекивати и који неће бити вођени њиховим бахатим прдопудераштвом већ њеном косоволиком супротношћу. „Косова“ на улицама ове године нема због магије затворених медија и идејног банкрота крема националне елите, заљубљене у демократију и „фикцију „демократских протеста“ – не због односа већине Срба према Косову. „Косово је срце Србије“, али чињеница да је данас могуће заглушити његове откуцаје не значи да је Косово извађено из срца Срба – што је, бојим се, поверовало стадо зомбија који халуцинирају о светлој, „европској“ поствучићевској будућности.
Зато ови нарцисоидни илузионисти не могу да препознају ни да је „Задруга“ у посткумановској Србији друштвени бенседин, њихов савезник који умртвљује политичко тело понижене Србије и скреће пажњу са рупе у Уставу и кратера на географској карти. „Задруга“ овде није толико супстрат демократије колико слатко, прилично моћно оружје одржавања друштвеног реда и стабилности. Она је непријатељ насиља, на које не толико позива колико за њим вапи статус Косова, а не генератор насиља. „Задруга“ може бити непријатељ само српским националистима, али и тада само под условом да је не виде као лошу по себи већ као политички лошу, дакле ако не дозволе да им њихов распомамљени елитизам убије сваки контакт са српском стварношћу.
„Задруга“ је један од важних савезника у борби за „највише европске вредности“ и одржавање данашње, у датим условима, збуњујуће нормалне и ненасилне српске грађанистичке нормалности – која може бити грађанистичка ненормалност само ако као критеријум узимамо нерелевантна мерила, као што су демократија, ниво корупције или убиство у школи која, поврх свега, представља слику и прилику прдопудерашке Србије, оне која живи мимо и против „Задруге“. Штавише, Митровић заслужује орден и споменик од грађаниста који би да га хапсе. Он је један од хероја борбе за грађанистичко унормаљивање ненормалности, коју је Запад наметнуо Србији. Свака српска западнолика и нарцисоидна нормалност би се без „Задруге“ урушила много брже него са њом.
Имајући у виду кровну уставну ненормалност – успостављену Кумановским
споразумом и забарушену Резолуцијом 1244 – Србија пуца од грађанске нормалности.
Цену одржавања те, реално могуће нормалности платили су само националисти и
суверенисти, изнад свега својом, поносно српском нормалношћу. Запад је рекао Србији да треба да настави да лежи, да би, можда, једнога дана мога да „востане“ у бриселској нормалности и слици богатства којом зрачи. Пробаћу зато, за
крај, да овај дугачак текст сместим у калуп који је патентирала „геј је ОК“
авангарда грађанистичке, прозападне Србије, која данас колективно халуцинира о нормалности –
„Вучић. Нормално.“, „Демократија. Ненормално.“
Зоран Ћирјаковић
