GENOCID S LEVA: NACIFIKOVANJU SRBIJE I DRUGE STRASTI SLUČAJNIH SRBA

povodom dva 27. januara, dugačak tekst o nemcima i shvatanju da su njihovi zločini slučajni; slučajnim srbima, koji veruju da su približno nemci i da zločini koji čine srbi nikada nisu slučajni; toksičnom nasleđu radomira konstantinovića i povezanim akterima i temama koje su važne za bolje razumevanje života u senci autošovinizma


Mog dedu, jednog od malobrojnih predratnih seljaka-komunista u dragačevskom kraju, 1941. godine su u Požezi ubili Nemci – nenaoružanog, blizu pijace. U kući u kojoj mi je rođen otac bila je 1941. godine radio stanica Vrhovnog štaba – opštinski SUBNOR je kasnije postavio spomen ploču. Deda-stric, koji je sam živeo u istom domaćinstvu, ubrzo je postao politički komesar Drgačevskog partizanskog odreda, bista mu se nalazi isperd škole, na ulasku u Guču, i moj gladnjikavi otac je, iako tada još nije bio ni tinejdžer, često morao da beži uz Moravicu, kroz sneg do pojasa – od četnika, Nemaca i Bugara, koji su, po njegovom sećanju, bili najokrutniji od svih Hitlerovih (sa)boraca.

Baka se posle rata neko vreme držala, ali je vremenom „obolela od živaca“. Bio je to mučan život, bez muža prvoborca i dve ćerke. Umrla je na neuropsihijatriji u Užicu. Otac nikada posle rata nije ušao u crkvu. Verujem da bi ustao iz groba da mu se na sahrani pojavio pop. Ni ja nikada nisam postao hrišćanin. Istini za volju, nakratako sam flertovao sa prvoslavljem (Badnje veče ispred Saborne crkve i tako to) pred kraj srednje škole – ali u tim buntovnim i zbrkanim godinama čak je i Latinkina postmoderna miljenica Olga Manojlović bila ljutita zemunska „četnikinja“.

Jedini u Virovu, moji slavu nisu slavili ni pre „onog rata“. Za 52 godine života bio sam ne nekih dvadeset. Mislim da me, pre petnaestak godina, prvi na slavu pozvao Vuk Šećerović, u porodičnu kolevku (i dugogodišnju centralu „Spektre“), dom Jevrema Grujića. Beba i Čeda su već bili otišli kada sam stigao. Ponovo rođeni kao „liberali“, ostavili su gigantski buket crvenih ruža.

Ali – sve u životu ima jedno, često veliko, ali – stradanje ubijenih i muke preživelih iz moje porodice se u svetu novokomponovanih drugosrpskih antifašista ne računaju. Istorija za Konstantinovićeve Srbe – kako one iskorenjene, koji veruju da su se pelcovali protiv „duha palanke“, tako i one neukorenjene, koji valjda imaju urođeni imunitet – počinje 11. jula 1995. godine u brdima oko Srebrenice, „svete zemlje“ našeg autorasizma.

U drugosprskoj nekropolitici, armiranoj sindromom Srebrenice, nema mesta za partizanski leš mog dede i pakao bake Danice. Možda je ona nekako i mogla da bude „žena Virova“ (ili Arilja) – da se na trenutak poslužim savremenim žargonom selektivnog suočavanja, koje zahteva brojanje krvnih zrnaca u leševima nevinih – da su joj muža i sreću ubili četnici. Ali, nisu.

Čudno antiratna, Konstantinovićeva Srbija se, u stvarnosti, ne miri samo sa srpskim zločinima. Oni koje su ovde ubili Nemci i Hrvati se ne računaju. Za naše „približno Nemce“ – da parafraziram naslov filma koji ističe odnos jednog malog naroda prema mnogo moćnijem – ur-Evropljani Adolfa Hitlera i njihovi omiljeni, nedavno „evropeizovani“ balkanski saborci, nisu ubijali kao Nemci i Hrvati već, mukice, kao žrtve ideologije i neobuzdanosti kapitalističkog sistema. Zato, ako vam članove porodice, u strašnom ratu iz koga Druga Srbija bez rezervi računa samo romske i jevrejske žrtve, nisu poklali četnici – „onda ništa“, što bi rekla Nadežda Milenković, spin-doktorka Peščanika, službenog glasnika slučajne Srbije.

Ono što zabrinjava je da važnu ulogu u podupiranju i legitimisanju ovakve revizije naše prošlosti – i posledičnoj, danas politički posebno korisnoj, negativnoj esencijalizacije naše „jedino moguće“, krvožedne budućnosti – odavno igraju različiti nemački akteri, od državanog propagandnog kanala Dojče vele (DW) do onih od kojih bi se nacifikacija Srba najmanje očekivala, crvenskaste Fondacije Roza Luksemburg (LRS), nažalost važne neokolonijalne poluge čije je delovanje u Srbiji čak i antiradničko.

LRS usmerava našu pažnju (i svoj novac) na ambiciozne poduhvate koji u istu ravan stavljaju upotrebu fašizma u Srbiji i Nemačkoj, kao što je višegodišnji projekat „Poseta Starom sajmištu“. U okviru njega je održan i seminar o „kontekstima nastanka fašiz(a)ma“. Vrišteće „a“, koje bode oči i iskače iz zagrade, treba da istakne (pseudo)naučnu osnovu rasističke nekropolitike koja izjednačava „nemačke“ desetine miliona i „srpske“ desetine hiljada.

Domaći akteri ove pervertirane, „postgenocidne“ nacifikacije Srba su dobri Kosnatinovićevi đaci – koji su prihvatili njegovo shvatanje da je „srpski nacizam“ kulturalni i zato mnogo opasniji od nemačkog, udobno smeštenog u kulturalno bezmirisne koordinate Hitlerovog ludila i moći kapitala. Kako tvrdi Latinka Perović, na Zapadu, pa i u Nemačkoj, ne može da se ukoreni „duh palanke“, navodno vrhovno, neuništivo globalno zlo za koje je Konstantinović vezao neuništivi, vanvremenski i neideološki „srpski nacizam“.

U očima građanskih svetitelja i njihove elitne pastve, palanka je senka od koje, kao društvo i zajednica, ne možemo pobeći. Među antipalančanima, koji, u suštini, Srebrenicu vide kao zlo veće i od Aušvica i od 8000 Jasenovaca, ukorenio se snažan otpor poređenju. Čest argument u prilog ovakvog, obično implicitnog ali jasno prepoznatljivog razumevanja, jeste da moramo da se bavimo samo svojim „dvorištem“. Ali, svaka upotreba reči „fašizam“ i „nacizam“ u kontekstu našeg zla već uključuje poređenje – paralelu kojom se zločini koje su počinili Srbi stavljaju u istu ravan sa zločinima koje su u 20. veku počinili Nemci.

Praviti simetriju između srpskog i nemačkog zla, da progovorim jezikom koji Druga Srbija razume, mnogo je veća svinjarija nego izjednačavati nevine bošnjačke i srpske žrtve u Srebrenici i okolinim opštinama.

Ne znam gde se denulo poslovično trnje, ali u zakivanju i Srba i našeg nacionalizma za nacizam nije reč samo o tome da „srpski“ i „nemački“ balvani nisu isti. U Nemačkoj, jednostavno, ne postoji jevrejski ekvivalenta Sandžaka. Nemačka vizija konačnog rešenja nije samo originalna već ona ne toleriše izuzetke – ni „velike“ ni „male“. U Trećem rajhu nije bilo Jevreja vođa stranaka, gradonačelnika, ministara i poslanika. Ekvivalent Rasima Ljajića, Sulejmana Ugljanina ili Muamera Zukorlića bi krajem tridesetih, čak i decenijama posle četrdesetih, u Nemačkoj mogao da postoji samo kao leš. Ipak, očekujem da će Radivoj Cvetićanin, Milivoj Bešlin, Ivan Milenković ili neki drugi zilot Konstantinovićevog Vjeruju pokušati da relativizuje i ovu istinu.

Štaviše, bojim se da su za uspeh nemačke denacifikacije ključne dve povezane činjenice, koje malo ko pominje. Prva, Jevreji su toliko temeljno istrebljeni da više ne postoji dovoljno veliko iskušenje da se najstrašnija istorija ponovi. Druga, posle Drugog svetskog rata nije bilo povrataka izbeglica, niti je bilo pomena vrednog broja Jevreja koji su želeli da se vrate. Kako nas je nedavno podsetio BBC, u Velikoj Britaniji nije malo potomaka Jevreja, koji su uspeli da se spasu, za koje dan danas čak i razmišljanje o poseti kolevci predstavlja traumu i korak na koji se jako teško odlučuju.

Na sreću, niti su Srbi u ratovima devedesetih bili nacisti niti su Bošnjaci bili „Jevreji“, kako nas ubeđuju brojni „nevladini“ ispirači mozgova i preduzetnici sakatog suočavanja. Iako redovno osnaživane u najuticajnijim globalnim medijima, ove navučene paralele gube snagu. Zato ne čudi da se i fokus građanskog revizionizma – kao i nekropolitičke „Devete ofanzive“ u sklopu koje su se naši „približno Nemci“ (i njihovi nemački saveznici) ukopali čak i oko 27. januara – polako pomera na prave Jevreje, sa Srebrenice ka Starom sajmištu.

Balkan je i dalje na zapadnoj agendi i mnogima ovde se čini da, koliko god da su šanse male, vredi probati – i podići „srpsko zlo“ na najviši nivo. Uostalom, ne treba gubiti iz vida da je takozvana Inicijativa mladih za ljudska prava, tada pod komandom „subkomandantea“ Dragana Popovića, već pokušavala, i ovde prva, pre desetak godina, Srebrenicu javno nazvala holokaustom. I ovaj stariji, kao i skorašnji, mnogi sofisticiraniji pokušaji, sasvim su očekivani. Oni nastaju na zavodljivom spoju duha vremena, Konstantinovićeve dogme i trižne logike, i, pri tome, sasvim su u skladu sa svesrpskom ljubavlju prema prejakim rečima i preterivanju.

Šta nova iteracija nacifikacije Srba znači i podrazumeva? Na kakvo samorazumevanje zapadnih centara političke, medijske i naučne moći može da računa?

Uz reč Srebrenica, skoro po automatizmu, ide „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“. Srebrenica, u paketu sa Starim sajmištem, lociranim sa siromašne, „neevrospke“ strane bedema „tvrđave Evropa“, objedinjuje dve utvare („Drugosti“) sa kojima Zapad voli da veruje da ništa ne deli – ružni, prljavi i zli Balkan i sopstvenu mračnu prošlost.

Drugi svetski rat, globalna klanica čiji je epicentar i motor bio na Zapadu, u bajci o „kraju istorije“ je, s jedne strane, izmeštena u praistoriju i, s druge, vezana za neke druge ljude, „prošle Evropljane“. To shvatanje čini suštinu, na Zapadu široko prihvaćenog, samorazumevanja o (sopstvenoj) „prošlosti kao Drugom“, fikcije koja danas hrani amneziju i, nadam se samo privremeno i prividno, abolira i moćni Zapad i njegove „najviše vrednosti“. Tako u „postistorijskoj“ konfabulaciji Drugi svetski rat – i sve pre njega, i sve posle, zla koje su Evropljani činili van Zapada, na primer u Keniji, Alžiru i Indokini – postaje slučajna greška, nešto što je, u suštini, nebitno i nereprezentativno, puka zagrada svetle istorije modernog Zapada.

Naša najveća sramota, Srebrenica je vešto umetnuta da poništi i zameni, ne samo Jasenovac, već i Aušvic i sve druge zapadne zločine počinjene pre zapadnocentrične i narcisoidne objave „kraja istorije“. Bojim se da ne vredi gubiti vreme na činjenice i logiku – moć radi ono što moć želi. Zato, dok su nam pre sedamdesetak godina Savom iz Jasenovca stizali leševi, među kojima su najbrojniji bili srpski, danas slučajni Srbi i njihovi zapadni sponzori pokušavaju da rekom koja izvire u EU u Beograd prošvercuju ne samo Jasenovac već i sabrano zapadno zlo.

Beograd je u zavodljivim narativima „naučne“ i medijske istoriografije savremenosti konstruisan kao savršena lokacija za evropski rezervoar zla. Ako iko na Zapadu posumnja, ovde će se uvek naći neko ko će svojim „autentičnim“ glasom insajdera biti spreman i voljan da odagna sumnju. Skoro svakodnevno se mogu čuti upozorenja sledbenika Kosntantinovićevog mračnog proročanstva, nestrpljivih tragača za znacima vremena i neumornih vidioca buđenja neuništivog, genocidnog „srpskog zla“ posle kraće postmiloševićesvke dremke.

Na primer, profesor Filip Ejdus je povodom zabrane održavanje Parade ponosa, 30. septembra 2011. godine tvitovao „Vajmarska Srbija je na kolenima. Na narednim izborima favoriti su crkva i pivnica.“ Ali, umesto ponižene i podeljene crkve i oklevetane srpske pivnice, na izborima 2012. su pobedili Prajd i dobra nemačka pivnica, dizajnirana po denacifikovanom ukusu Angele Merkel.

Istini za volju, u Drugoj Srbiji ima i onih za koje evropski mrak ne stanuje smo u Srbiji i kojima su estetika i elegancija jako važne. Oni ne veruju da su braća Hrvati „evropeizovani“ i da se balkansko zlo može sveti na istočnu, većinski pravoslavnu polovinu takozvanog Zapadnog Balkan: „To što su hrvatski nacisti bili primitivno brutalni u poređenju sa nemačkim nacistima govori o razlici između srednjoevropske i balkanske kulture. Mrtvima je svejedno kako su ubijeni, ali ljudskoj rasi nije. Dok se svi zajedno ne rešimo našeg najvećeg problema - primitivizma - nećemo kao region krenuti napred.”

Priznajem, visokotehnološko ubijanje u gasnim komorama (i kamionima) je mnogo manje musavo od streljanja i klanja kamama. Nažalost, i neuporedivo efikasnije. U primitivnim ratovima na Papui Novoj Gvineji ubijanje prestaje ubrzo pošto padne prve žrtva. Modernim Evropljanim je trebalo nekoliko desetina miliona leševa pre nego što su 1945. godine zaustavili svoju civilizovanu klanicu. Biće da je danas ljude legitimo uokviravati kao primitivne divljake i zveri – kada imaju bele kožu i kada ste, kao, na primer, profesor Rastislav Dinić, tako pitomi i moderni nekim slučajem rođeni među njima.

Turbomoderni i efikasni Nemci su se jedini pitali i u fabrici smrti na zemunskoj obali Save. Lažno, posrbljeno Staro sajmište je potrebno bi se (auto)rasistička fantazija o navodno hroničnom i neizlečivom, genocidnom srpskom zlu urezala u tkivo Beograda. Ovo stratište slučajni Srbi danas nude kao glavni adut, „potvrdu“ i „podsećanje“ da je u našem glavnom gradu pravo „srce tame“ – one navodno najgušće, palančke, koja se opire istoriji i civilizaciji u zapadnocentričnoj jednini.

Zato, nažalost, na levoj obali Save ne treba samo da bude uređen i dostojno obeležen jedan spomen-kompleks teško pojmljivog stradanja. Uz sećanje i podsećanje, drugosrpska nekropolitika pokušava da podmetne i servira nešto što je zlokobno i nedopustivo – svedočanstvo o neuništivim „srpskom nacizmu“ i upečatljivo upozorenje svakome ko ovde dođe da treba što pre da ode, ili bar razmisli u kakvu crnu rupu čovečanstva je stigao. Dominatni narativ o Balkanu i Srbima, „najgorim momcima“, jeste takav i toliko hegemon da će, najverovatnije, mnogi memorijalni kompleks na mestu metastaziranog nemačkog zla „instiktivno“ pripisati nama.

Ne čudi da je i DW dobio mesto u nekropolitičkoj ofanzivi na Beograd, koja je intezivirana na Dan sećanja ne žrtve holokausta. On se obeležava od 2005. godine – i poklopio se sa jednim malo starijim datumom. Srpska pravoslavna crkva 27. januara obeležava dan smrti svog osnivača, ali to je i „crveno slovo“ koje naši neumorni nacifikatori, kao što je Petar Luković, vole da obeleže pominjanjem „simfonije politike krvi i tla i svetosavskog klerofašizma“.

Iza koincidencije kojoj mnogi konstantinovićevci ne mogu da odole – i globalnog povoda nastalog kao proizvod nemačke istorije, koji je iskoristio i „srspki“ DW – smestili su se i duboko ukorenjena briselsko-vašingtonsko-berlinska shvatanja da Srbija nikada ne može biti dovoljno mala, slaba i „nacifikovana“ da bi bila bezopasna. Zato, pored (srebreničkim) genocidom, na Srbiju, slabu ali prejaku i preveliku čak i za svoje dobro, treba udariti i (jevrejskim) holokaustom.

U prigodnom tekstu (nije reč o Savindanu), koji je DW objavio pod naslovom „Zaboravljena stradanja“ i sa podnaslovima „Umesto spomenika – tržni centri“, „Memorijalni kompleks na čekanju“ i „Novo lice fašizma“, novinarka Sanja Klajić je izabrala da nas podseti da „na mestu gde je bila logorska bolnica, SNS je razapeo veliki baner“. Njen glavni sagovornik, Latinkin istoričar Milovan Pisari, rekao je da su „u Srbiji danas jači neki drugi rasizmi – prema Romima i Albancima, a fašistička ideologija prepoznatljiva u dnevnoj politici“. Iako ovde vidi „iskru antisemitizma“, pa i „ponovno otvaranje puta ka tome“, valjda svestan da govori za medij koji u nazivu ima „dojče“, Pisari nas nije smestio u Nemačku 1932. godine već je bio malo milostiviji i našli smo se u Italiji jedanaest godina ranije.

Ipak, ne bih se iznenadio da neko od Pisarijevih drugosrpskih kolega, angažovanih istoričara, uskoro „dokaže“ da je Nedićeva Srbija bila nezavisnija ne samo od NDH i postpetoktobarske Srbije već i od Severne Koreje – i da Dragoljub J. Petrović jedno takvo „otkriće“ stavi na naslovnu stranu svog neobično erotizovanog medija, u kome se na poslednjoj strani svaki dan neko nabija i vrti na Basarinom večno gladnom, crvenom nježniku. Svašta može da iskonstruiše aktivistička nauka, naročito danas, u svom postmodernističkom izdanju.

I novinari imaju važnu ulogu, naročito kada funkcionišu kao „korisni idioti“ – koji mogu biti i fanatstično i sramno malo plaćeni. Ne znam koliko se zarađuje na DW – nadam se bar da ne žive, poput Tamare Skroze, kao „poluprosjaci“ i „belo roblje“, ali kolege su udarnički obaradile „reviziju Drugog svetskog rata“ u Srbiji. Naravno, tu ne misle na reviziju o kojoj govori ovaj tekst.

Našli su vremena i da deluju na društvenim mrežama, nažalost u skladu sa shvatanjem da istorija počinje negde početkom devedesetih – posle obajave kraja istorije. Iako smo odavno postali svedoci haotičnog kraja „kraja istorije“, čini se da je Fukujamina zavodljiva zabluda prošle jeseni ohrabrila Nemanju Rujevića, koji pored DW piše i za Vreme, da meru srpskih političkih neuspeha i inferiornosti ilustruje tvitovima „Broj gradskih četvrti porušenih noću tokom njihove vladavine dok se policija pravila mrtva: SPD: 0 SNS: 1“ i „Glavni koalicioni partneri u poslednje četiri godine: SPD: Angela Merkel SNS: Ivica Dačić“.

Koliko god da je neuviđavno i besmisleno porediti srpske i nemačke stranke, imam empatiju za solipsizam kolege Rujevića. Mogu da uvažim i njegovu slabovidost za nemačku urbanu destrukciju – koja je samo na prostoru Savamale neuporedivo veća od one koju su počinili Vučićevi „fantomi“. Daleko su i 1941. godina i Rujovićev udobni Bon. Ali, ne mogu da shvatim da nova nada Vremena, zvezda „srpskog“ Dojče velea i neumorni Tviter borac ne vidi da je u Srbiji „glavni koalicioni partner“ i SPD-a i Angele Merkel – Aleksandar Vučić, sve u paketu sa Ivicom.

Iako je Rujević sam sebe na Tviteru nazvao „Strani plaćenik“, prilično sam siguran da nije. Koliko god da je plaćen, njegov autoorijentalizam deluje spontano, svakodnevno i banalno – ali to ne znači da je po sebi manje opasan od osvešćenog, malignog autorasizma Petra Lukovića. Oba legitimišu autošovinističke ispade i prihranjuju opake šovinizme u redovima naših komšija.

Resurse na koje se oslanjaju nije teško prepoznati. Sve brojniji domaći preduzetnici i volonteri dekontaminacije su jako slabi na neočekivano poetičnu logiku Mihalja Kertesa, najboljeg Miloševićevog Mađara. U konstantinovićevskim obradama, koje su postale i naučne i aktivističke i svakodnevne i ozbiljne i tabloidne, brojni solisti i hor drugosrpskih „devojčica“ uporno poručuju svima koji žele da slušaju – ako se ja kao Srpkinja bojim Srba, zašto se i vi ne bojite Srba?

Mnogima ovde nije lako da gledaju u neprijatelja u ogledalu, pa vredno konstruišu ili falisfikuju različite lične izuzetnosti, profinjeni dobar ukus i znake koje signaliziraju nepripadanje i sopstvenu iskorenjenost. Uostalom, njihov „sveti Sava“, osnivač građanističke crkve, jeste čovek koji je – kako je istaknuto i u reklami za minucioznu hagiografiju iz pera Radivoja Cvetićanina, kojoj bi, istini za volju, više pristajao naslov „Radomir Beketov. Hronika“ – „progovorio prvo na francuskom, pa na srpskom jeziku“.

Konstantinović, originalni „neukorenjeni“, slučajni Srbin, učinio je da ovde – čak i za mnoge od onih koji nisu ni čuli za njegovu bolno dosadnu, elitističku filosofiju – antifašista i antisrbin postanu sinonimi. Odatle, što je mnogo strašnije, nije dugačak put do shvatanja da su Srbin i nacista sinonimi.

A gde su tu Nemci? Iako se srpski servis Dojče velea pita „Ko je za Srbiju pobedio, četnici ili partizani?“, mislim da ovaj jeftini pokušaj revizionizma u potpunosti maši metu. Možda ne onako kako bi to želela drugosrpska princeza prestolonaslednica Dubravka Stojanović, ali meni se danas čini da su ovde pobedili Nemci. Pitanje koliko je to pobeda „za Srbiju“ može da posluži i kao lakmus test nečije pripadnosti „prvoj“ ili „drugoj“ Srbiji.

Ipak, ostalo je još nekoliko prepreka pre nego što bude moguće proglasiti uspeh „Devete ofanzive“. Drugosrpski optimisti se, s razlogom, hrane shvatanjem, jednim od retkih koje ujedinjuje višestruko rascepljenu zemlju, da je sve nemačko najbolje. Za očekivati je da su „vrh vrhova“ i njihovi lokalni igrači. Uostalom, Nemci su toliko dobro organizovali i izveli originalni genocid da sumnjem da će iko uspeti da dostigne taj najviši od svih „evropskih standarda“.

Znao je za nemačke kvalitete i moj deda Pera – koji nije mario ni za Svetog Savu ni za njegovu crkvu – i pre svog, tada čestog, fatalnog iskustva brojnih srpskih antifašista, žrtava Nemaca. Na njih ovde malo ko pomisli 27. januara kada govori o holokaustu. Njihove sudbine je „Filosofijom palanke“ izbrisao ružni autokolonijalni um Radomira Konstantinovića, palog svetitelja i prosvetitelja sve brojnije slučajne Srbije. Nažlost, ona se – da parfraziram najpoznatiju parolu ovog filosofa kancerogene mržnje prema našim korenima – ne miri sa Srbijom.

Zoran Ćirjaković

DVE SRBIJE 2.0: SA VUČIĆEM ILI IZA AMFILOHIJA

Možda se na martovskim izborima dogodi čudo. Možda opozicija uspe da osvoji Beograd i neočekivano promeša političke karte. Čak i kada je pripitomljena i kastrirana, demokratija je opasna životinja. Mnogo strašnija od gnua, koji je nedavno ušao u našu politiku zahvaljujući tabloidnom fićfiriću sklonom da veruje da je sve što živi u Africi krvoločno.

Demokratija se već nekoliko puta osvetila i bolno „ujela“ one koji su poverovali da su je ukrotili. I mnogo veća čuda su se dešavala od onoga koje priželjkuju Dragan Đilas i rumeni prvi pastir Čubure. Ali, tragedija srpske „građanske“ opozicije je danas u tome što njen usud najbolje ilustruje slogan koji je jedan moj skrupulozni prijatelj istetovirao na svom muževnom telu – „zaštite me od onoga što želim“.

Ne znam gde se zaturilo „srce Srbije“, ali Kosovo je ponovo srce srpske politike. A tu se suočavamo sa činjenicom da je, onog trenutka kada je odlučio da kosovsko pitanje u Srbiji nije demokratsko pitanje – Zapad osudio našu demokratiju, ako ne baš na smrt, onda na dugačku komu. Zato, dok god kosovsko pitanje ne bude rešeno, u Srbiji ne može biti demokratije. Ako Vučićevi miljenici EU u martu izgube biće to znak da je ovde bilo previše demokratije i medijskih sloboda da bi mogli da se smestimo u okvir koji nam je odredio nestrpljivi Zapad.

U velikoj meri zbog senke Kosova, koja je odavno počela sve jasnije i jasnije da se nadvija nad našu zamišljenu briselsku budućnost, Aleksandar Vučić je već izazvao tektonske poremećaje u dve Srbije. Iako je stara podela ostala duboka, a i dalje je izuzetno relevantna, ona je danas u senci dve političke činjenice. Prve, da Srbija ne može „u Evropu“ sa Kosovom – Brisel ne zanima demokratska već samo mala Srbija. Druge, zasnovane na iskustvima zemalja širom sveta na kojima je Zapad učio realpolitiku, da bolne nacionalne rezove možda – naglasak je na ovom možda – mogu da naprave samo dokazani nacionalisti spremni da koriste ne samo čvrstu već, ako zatreba, i čeličnu ruku.

Raspad obe originalne Srbije stvorio je nered u kome mnogima nije lako da lociraju kotve na koje su navikli. Ipak, ne mogu reči da me ne zabavlja činjenica da su danas u istom rovu Milorad Vučelić i Dragan Bujošević, a da nasuprot njih zajedno ratuju vladika Atanasije i Svetlana Lukić. Ko je mogao da zamisli da će se Petar Luković i Miša Vacić ujediniti protiv neprincipijelne koalicije Vesne Pešić i Sande Rašković Ivić?

Mnogi govore o „povratku u devedesete“, ali reč je pre o svojevrsnom povratku u kasne osamdesete – „drugom dolasku“ Svete srpske zemlje u politiku, u kome su ispremetane uloge ključnih snaga iz antibirokratske revolucije. Rolu buntovnika unutar nomenklature preuzeo je mitropolit Amfilohije, ali nam on, umesto Miloševićeve „olako obećane brzine“, danas nudi „olako obećanu sporost“. Ne čuju se ratni pokliči; zahteva se nečinjenje. Daleko je Tirana, u NATO paktu, ali, čak i da ima rime, ne verujem da neko pomišlja da zapeva „Amfilohije rukom mani vidimo se u Prištini“.

Stereotip da se istorija ponavlja kao farsa, potvrđuje činjenica da se Vučić danas nalazi u ulozi Ivana Stambolića. Ali, čini se da neće biti razrešenja u formi neke nove „Osme sednice“ i da nas čekaju mnogo složenije i neizvesnije „godine raspleta“. Ako već moramo da pravimo paralele i sa devedesetim, onda je to prvenstveno sve jasnija, nova, 2.0 verzija podele na dve Srbije. Verujem da ona mnogima deluje zbunjujuće, prvenstveno solipsistima koji su Srbiju posmatrali oslanjajući se na Latinkin autorasistički mozak. Danas dominantnu „Prvu Srbiju“ oličava Vučić, a „Drugu“, ljutitu, podređenu i poniženu, preki Amfilohije Radović.

Istorija je sklona lukavstvima, ali ovaj put je baš bila u elementu. Biti danas za članstvo u EU i ne stati iza najtalentovanijeg Šešeljevog političkog sina je stav koji stoji u raspon između naivnog i maloumnog. Koliko neko treba da bude odvojen od realnosti da bi poverovao da napirlitana metroseksualna mukica Borko Stefanović ili Saša Janković – najveća nesreća od svih personalnih nesreća koje su zadesile demokratske snage u Srbiji tokom prethodne tri decenije, mogu da odreše poslovični kosovski čvor i zatim uvedu Srbiju u EU?

Ne znam da li je Vučić odlučan da ga odveže. Ne znam, čak i ako jeste, da li će u tome istrajati. Nisam siguran ni šta bi, sem realnih šansi za Nobelovu nagradu za mir ili nekog moćnog „faktora X“, moglo da ga motiviše da donese najtežu odluku. Pri tome, u politici se često vremenom pokaže da se neke stvari jednostavno ne mogu rešavati, iako mnogima „jedino rešenje“ deluje ne samo očito već i jako jednostavno.

Ali, bojim se da je Vučić, koliko god bio nejasan, neodlučan i omražen u krugu dvojke, poslednja nada Konstantinovićeve Srbije. Da parafraziram rasističku viziju Borke Pavićević, ako on ne uspe ovim slučajnim Srbima ne gine Afrika, taj „živi pesak“ iz njihovih autokolonijalnih fantazija.

Na žalost mnogih nacionalista, novih „Drugih Srba“, već sama činjenica da naše političke elite nisu u stanju da same promišljaju alternativu članstvu u EU čini da Amfilohijeva Srbija – iako za nju danas radi i dezorijentisana antinacionalistička opozicija – može da ostvari kakvu takvu, možda samo Pirovu pobedu jedino ako se EU sama uruši ili ako se u regionu pojavi neka „neočekivana sila“ i uspostavi održivu „neevropsku“ alternativu.

Mada, bilo bi iznenađenje da Vučić ne bude taj koji će prvi zgrabiti i čvrsto zasesti i na tu „stolicu“. Ona bar ne podrazumeva stvaranje iluzija o demokratiji i „nezavisnim medijima“, a mnogi imaju razloga da veruju da bi tada Kosovo doživelo sudbinu Srbije i izgubilo deo teritorije.

Da se vratimo sa slatkih „građanskih“ i nacionalnih snova na paralele sa devedesetim. Bojim se da je, ipak, glavna sličnost u tome da ni danas nikakava „Treća Srbija“ nije moguća, čak i ako se 4. marta u Beogradu dogodi veliko čudo. Zato, da parafraziram vodeće urbane opinionmjekere i njihove prejake reči – ili „svinjska hunta“ ili „Risto Sotona“. Izaberite stranu.

Zoran Ćirjaković

FERAL I JA

glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu "montipajtonovsku sahranu", koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede. nažalost, izbegavajući "ja", skrivajući teret ličnih iskustava, frustracija i emocija, u ovakvim tekstovima prečesto samo želimo da našu misiju uvijemo u jeftinu oblandu objektivnosti i nepristrasnosti

Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije. Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta. Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga.

Presađena u kontekst Srbije, Feralova matrica posprdne dehumanizacije „loših momaka“ proizvela je plejadu drugosrpskih autora koji pišu kao medijski koljači, zloćudni i nemilosrdni ideološki egzekutori. Amerikanci nešto slično zovu „ubistvo ličnosti“ (character assassination) – i dalje postojite, ali vas nema; govorite, ali vaš glas se više ne može čuti. Feralovci su hrvatsku verziju začinili jakom dozom nama tako dragih i bliskih vulgarnosti. Ovaj medijski korov se u Srbiji ukorenio i raširio u obliku koji bi mogli nazvati psovačko kama novinarstvo.



Argumenti naših „građanskih“ medijskih ubica – „psujem, pišem, koljem“ novinara – odavno ne leže toliko u topuzu koliko u kami. Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, „najviših evropskih vrednosti“.

Naime, često se gubi iz vida da je u Srbiji, na sreću, lista slučajnih, „drugih“ Srba koji su, želeli to ili ne, značajno profitirali od linča u režimskim medijima tokom devedesetih neuporedivo duža od liste onih koji su stradali. Ali, kada vas u medijima posle 5. oktobra feralovski čereče lažni liberali – tu nema odbrane. Kada vas ikone autokolonijalne „građanske Srbije“ kleveću kao nacistu, neće biti nikoga – ni Soroša ni EU ni NDI ni inih zapadnih vlada, fondova i centara – da vas „zbrine“ i „zaštiti“, kao svojevremeno brojne neprijatelje (i „neprijatelje“) Slobodana Miloševića ili, nedavno, samožive LGBTQI autorasiste po meri homokolonijalnih, kvir vremena, kao što su Majda Puača i Boban Stojanović.

Kao „izdajnik“ iz devedesetih koji je pre desetak godina pretvoren u „nacistu“, prošao sam oba medijska topla zeca. Posle temeljnog feralovskog čerečenja od strane Petra Lukovića i pletore sledbenika iz Vremena, Peščanika, Danasa i inih „nevladinih“ organizacija, tretman koji sam svojevremeno imao na „bastilji“ Milorada Vučelića mi deluje benigno, kao najbolja usluga koju mi je neki stranac ikada učinio, stavka u CV-ju za koju bi, čini mi se, mnogi danas platili. Štaviše, dobro se sećam jedne drugosrpske mukice koja je par meseci posle 5. oktobra morala sama sebe u kolumni u Danasu da proglasi „izadjnikom“. Niko drugi nije hteo a falilo mu je.

U mojim tekstovima u Newsweek-u možda je i bilo moguće naći argumente za tvrdnju da predstavljam živi dokaz da u svakoj generaciji Srba postoji „Vuk Branković“, pa i da sam „pozivao na bombardovanje“, ali nigde u mom dugačkom tekstu o Latinki Perović, objavljenom u tada još neokupiranom, pravom NIN-u, nije bilo argumenata za linč psovačkih kama novinara kome sam bio izložen – započet, naravno, u „građanskom“, toliko uglednom Feral Tribjunu, jako ozbiljnom čak i u svojoj pažljivo doziranoj neozbiljnosti, da su mnogi ovde verovali da zaslužujete sve što vam rade ti jugonostalgični, srpsko-hrvatski medijski koljači.

Valjda u Srbiji ljudi koji su ubedili sebe – i nesrećnog Predraga Lucića – da su liberali veruju da ih to oslobađa obaveze da budu liberalni. Njihov perverzni liberalizam je staljinistički. Trebalo me je, jednostavno, zatrti, kazniti čak i članove porodice koji ne dele moje stavove. Večna komandantkinja jedne „nevladine“ organizacije je povodom tog portreta autorasističke „majke Druge Srbije“ (i priručnog mozga i ideološkog rezervoara ove neumorne haške sluškinje) poslala zahtev uredniku Newsweeka-a da, kao „ekstremni srpski nacionalista“, budem otpušten. (Od aprila 1997. godine bio sam „specijalni dopisnik“ iz regiona, što u prevodu sa pretencioznog novinarskog žargona znači paušalac.)

Mislim da je moje iskustvo „mete“ koja je bila na nišanu ekstremista iz oba tabora prilično retko. Ovde je mnogo češća trajektorija koju su pratili serijski birači meta, podguzne muve koje su se nepogrešivo selile sa „prvog“ na „drugi“ čmar svemoći, ljudi kao što su Svetislav Basara i Nikola Samardžić. Njihov je put od pregrejanih tragača za „izdajnicima“ do neumornih lovaca na palanačke „naciste“, od postjasenovačkog „Nož, žica, Srebrenica“ do Latinkinog „Nož, žica, Srbijica“.

Feralov medijski otrov, koji je u Srbiju preneo Petar Luković, nastavili su da šire Basara i Slaviša Lekić, ponosni medijski batinaš koji predstvalja sliku i priliku samorazumevanja članova paranovinarskog udruženja koje sebe zove „nazavisnim“. Nažalost, nije reč samo o kolumnama. Razorna feralizacija „građanskih“ medija - činjenica da, na primer, ono što može, a često ne bi smelo čak ni u Kuriru, može u Danasu - u Srbiji je prepoznatljiva i u onome čega u njima jedva da ima, izveštavanja, i u onome čega ima nedopustivo mnogo, krstaškog novinarstva, koje se, pri tome, obično svodi na nedomišljeno i manje ili više vulgarno pridikovanje, praćeno serijskim vređanjem inteligencije čak i najglupljih neistomišljenika.

Iako prisutan u brojnim medijima, glavno uporište ovakvog antinovinarstva je odavno postao dnevnik Danas, list koji je, uglavnom, bolno dosadan i isprazan – kada nije psovački i koljački, kada njegov glavni egzekutor ne nabija koga stigne na kurac („crveni ban“). Tabloidni glavni urednik em teško kontroliše svoje lešinarske instikte em štancuje bezbroj satiričnih antivučićevskih kolumni nedeljno, što u hiperseksualizovanim natolikim postajama što u lakiranim glasilima koja vešto opslužuju sve strane zakrvljene „čaršije“, pa nema vremena da se ozbiljnije posveti Danasu i zahtevnijim novinarskim formama.

Ne čudi da nesrećna novinarka ovog obilato sponzorisanog paramedija nedavno nije uspela da skrpi čak ni suvisli izveštaj sa otvaranja beogradske Ikee. Teško je u jednom tekstu demonstrirati više novinarskog neznanja i nesposobnosti – i ilustrovati šta sve spada u posao urednika u jednom pravom mediju. Saznali smo tako i da se „vox populi“, intervjuisanje običnih ljudi, u ekstremno elitističkom Danasu svodi na prisluškivanje razgovora onih koji čekaju u redu.

U nekim drugim okolnostima bila bi reč o retkom, dragocenom materijalu. Obično nije lako naći ozbiljniji medij koji je spreman da sebi dozvoli objavljivanje jednog ovako sveobuhvatnog, kondenzovanog skupa udžebeničkih primera lošeg izveštavanja. Ovakvi propusti se, po pravilu, dešavaju samo u izuzetnim okolnostima, uglavnom kada je reč o posebno važnim događajima pred samo zaključivanje lista.

Ali, Danas odavno predstavlja neiscrpni rudnik ovakvih tekstova – u kojim problem nije toliko ni ideološki ni politički ni etički koliko, jednostavno, novinarski. Nažalost, jurodivog skribomana koji se nalazi na čelu ovog lista ni novinarstvo ni sam Danas ne zanimaju. Njegov, čini se, glavni cilj je nespojiv sa uredničkim poslom, mada na putu je da postane „kolumnista Srbije“, tačnije bodljikavi trbuhozborac onog autističnog antivučićevskog jata „građanskih“ političkih idiota koji odbijaju da prihvate implikacije svog „evropejstva“ po svaku cenu i plate cenu svoje salonske igračke-plačke, belolističarske pomame koju je godinama razvijao advokat Srđa Popović, kiseli Dart Vejder „građanske“ Srbije.

Uostalom, prethodni urednik Danasa je smenjen kada je pokušao da suoči autokolonijalnu kliku Druge Srbije sa političkim (i medijskim) konsekvencama notorne konstantinovićevštine, najslađeg greha ovih slučajnih Srba, nepopravljivih autrorasista koji polovinom decembra, na jednom od brojnih „dijaloga“ istomišljenika u CZKD-u, nisu uspeli da se dogovore samo oko jedne stvari – da li su su se uspešno iskorenili, „presekli korenje“ (Branka Arsić) ili su ovde nikli neukorenjeni (Živojin Kara-Pešić).

Kratkoj raspravi je prethodilo jeftino pljuckanje Branke Arsić, profesorke na Univerzitetu Kolumbija, po Dobrici Ćosiću, naslovu njegovog romana i svima koji veruju da koreni mogu biti važni. Ali način na koji je profesorka Arsić govorila o svojoj zamišljenoj iskorenjenosti i neukorenjenosti iznad svega je uverljivo demonstrirao jednu stvar – koliko su njeni koreni ovde jaki i duboki, srpski da srpskiji ne mogu biti, koliko život na Menhetnu nije uspeo da ih rastrese, omekša i raskuva. Sviđalo se to našim autorasistima ili ne, i ovdašnji nacionalizam i njihov selektivni antinacionalizam imaju iste korene. Kada su nadmeni, jadni ili ostrašćeni oni su nadmeni, jadni i ostrašćeni na isti, tako balkanski način.

Ova privilegovana profesorka, koja je nekako uspela da ubedi sebe da je na „margini“ i da „marginalci“ danas o tuđem trošku putuju biznis klasom iz Njujorka da bi učestvovali na promociji jednog beskrajno dosadnog „građanskog“ žitija u CZKD-u, sprema novi prevod „Filosofije palanke“ na engleski. Prethodni, koji je uradio jedan njen slučajno srpski kolega, odbijen je od uglednih američkih izdavača. Bojim se samo da problem nije u prevodu i prevodiocima već u autoru – ali valjda svi ziloti radije krive sebe nego svog boga.

U publici u CZKD-u – u kojoj sam se osećao kao krme u Teheranu, a i činjenica da sam se usudio da postavim pitanje jasno mi je pokazala koliko ima onih koji žale što već nisam i fizički zaklan pa su morali da me „kolju“ zgađenim pogledom – bio je i neumorni promoter konstantinovićevskog bezumlja, Zoran Panović. Ukoliko, kako se očekuje, posle izbora postane glavni urednik Politike, raspolućena Konstantinovićeva Srbija će, pored RTS-a, ponovo preuzeti i najstariji dnevni list na Balkanu – dakle dva medija koja nisu samo oslonac već, mnogo više, potvrda svake stvarne ideološke dominacije u Srbiji.

Ostaje da se nadamo da svog zemljaka i prijatelja Basaru neće sa sobom povesti u jedan od retkih listova koji posle 5. oktobra nisu oboleli od Feralovog pogubnog virusa. Čak i ako uzmemo u obzir Politikinu sramnu prošlost, Panovićeva profesionalna biografija, obeležena hroničnom - i, da, sramnom - slabošću prema feralovštini, nameće potrebu da ga preventivno podsećamo da je gnušati se „Vojka i Savla“, Gorana Kozića ili „Odjeka i reagovanja“ i istovremeno objavljivati Basaru i Lukovića perverzno, bedno, licemerno... da nekako pokušam da ostanem pristojan. Ne bi bilo lepo da stelt glodura Žarka Rakića zameni nešto još jadnije. Ako Politici već ne gine Konstantinović, bar bi bilo lepo poštedeti je od tragičnog nasleđa Predraga Lucića.

Zoran Ćirjaković