Knjiga "Globalna Afrika"

http://www.arhipelag.rs/knjige/globalna-afrika/

Opasna veza

Zoran Ćirjaković

Imenovanje Saše Mirkovića na mesto pomoćnika u Ministarstvu kulture i informisanja izazvalo je brojne reakcije. Ipak, smatram da glavni problem nije u tome što je Mirković suvlasnik medija sa sasvim netransparentnom vlasničkom strukturom.

Najviše zabrinjava njegova tvrdnja da "ima vrlo jasnu viziju šta se može uraditi kratkoročno, srednjoročno i dugoročno" sa našim ojađenim medijima. Štaviše, smatram da svi kojima je stalo do dobrog novinarstva treba da se plaše vizije jednog dokazano neuspešnog menadžera koji nikada nije radio kao novinar.

Mirković je godinama bio ne samo saučesnik u obesmišljavanju ideje B92-ke, nekada najotvorenijeg i najprofesionalnijeg medija u Srbiji, već i u sistematskom uništavanju slobodnog novinarstva u postmiloševićevskoj Srbiji.

Naravno, postoje mnogo lošiji mediji od B92-ke koju su Veran Matić i Saša Mirković posle 5. oktobra preoblikovali po meri sopstvenih ambicija i sposobnosti. Ali ne radi se samo o tome da se ova kuća ne može meriti istim aršinima kao i neki kriptomafijaški tabloid. Kada, bez previše preterivanja, od "svetionika" dobrog novinarstva napravite medijsku "krpu" u službi stranaka iz donedavno vladajuće koalicije onda to omogućava da mnogo lakše bude smanjen prostor slobode u svim drugim medijima.

Ne želim da sugerišem da je B92-ka devedesetih i tokom prvih godina posle pada Miloševića bila savršena, da nije bilo sumnjivih pristrasnosti i loših emisija. Ali jedino neko ko uvek ćuti nikada neće reći nešto pogrešno. Štaviše, ne samo da tada ovde nije bilo boljeg, već je to bio odličan medij pun ljudi nabijenih dobrom energijom, talentom i entuzijazmom.

Stalno smanjivanje inostranih donacija posle 5. oktobra jeste predstavljalo ozbiljan izazov. Ipak, na njega se moglo odgovoriti na različite načine. Veran Matić se opredelio da prihvati da dve vladajuće stranke, uglavnom preko javnih i funkcionerskih privatnih preduzeća, pokrivaju veliki deo gubitaka – i zauzvrat mobilnim telefonima praktično uređuju informativni program.

Pitanje da li je presudila nesposobnost, samoživost ili kombinacija različitih motiva je akademsko i, čak i za tužnu priču o B92, sve manje važno. Ono što je imenovanjem Mirkovića, koji je godinama bio Matićev najbliži saradnik i čovek od punog poverenja, postalo značajno jeste kako je izgledala "vizija" koju je donedavno sprovodio.

Demokratska stranka, godinama glavni nezvanični "sponzor" B92, funkcionisala je više kao pokret – labavi sklop sukobljenih interesnih grupa prožet galaktičkim ambicijama moralnih patuljaka na visokim položajima. Istovremeno, ključni urednici i neka od favorizovanih televizijskih lica na B92 postali su, u suštini, izaslanici i glasogovornici ovih frakcija, post-titoistički politički komesari i cenzori koji su, nažalost, prilično uspešno radili na iskorenjivanju dobrog novinarstva.

Srozavanje nivoa i partijska lojalnost prikrivani su na različite načine. Veran Matić je, Brankicu Stanković, koja poseduje redak spoj hrabrosti, ostrašćenosti, opsesivnosti i autističnosti koji je potreban za bavljenje nekim opasnim temama, iskoristio kao zaklon, priručno sredstvo za pacifikovanje novinara koji sebe nisu videli u mešavini stranačkog biltena i fanzina samozaljubljenog predsednika.

I "Insajder" i "Utisak nedelje" su upotrebljavani kao svojevrsna kamuflažna uniforma, zavodljiva iluzija da je B92 ostao slobodan medij za koji "nema zabranjenih tema" i "nedodirljivih ličnosti". U velikoj meri zahvaljujući ovim gledanim emisijama i zajedničkom minulom radu Matić je mogao da rasteruje neposlušne u tišini, bez buke i javnog negodovanja.

Naime, u senci fetišiziranog i slektivno nemilosrdnog "Insajdera" jedan pravi novinar ili nepartijski urednik nije mogao ni da pomisli da javno progovori o tome zašto je ućutkivan ili da nešto kaže o naručenim prilozima koje je morao da emituje. Čak i u očima "proevrospke" publike, one koja nije blagonaklono gledala na partijski informativni program, svako od nezadovoljnika je lako mogao da bude diskvalifikovan kao navodni eksponent "haškog lobija" ili prokazanih "antievropskih snaga".

Štaviše, mnogi su sami otišli, poniženi i frustrirani načinom na koji je završavana jedna divna medijska i, za mnoge, lična priča. Znam da u "Dinkićevoj zgradi" na Novom Beogradu još uvek ima i talentovanih izveštača i izuzetno moralnih ljudi, ali dobar novinar je na Matićevom i Mirkovićevom B92 odavno postao "ugrožena vrsta".

Ipak, u nedelu protiv B92 postoje olakšavajuće okolnosti. I u drugim zemljama u tranziciji pokazalo se da neoliberalni poredak i slobodno tržište nisu bili saveznici medijskih sloboda. Zato i da je Matić, umesto lojalnom Mirkoviću, "vlast u kući" predao menadžerima-profesionalcima pitanje je da li bi kritički orijentisano televizijsko novinarstvo moglo da preživi pritisak (demokratski izabrane) partijske države i simbioze marketinških agencija i paralelne vlasti koja je godinama funkcionisala u kabinetu svemoćnog predsednika.

Nažalost, neki mediji su pali još niže. Nekada takođe slobodarski, Radio Slobodna Evropa danas ne izaziva samo u mom stomaku mučninu kakvu je slušanje ostrašćenih Miloševićevih medijskih ratnika proizvodilo pre dve decenije. Dok je nekada u jednom ružnom i fatalističkom narativu sve vrvelo od opasnih "Šiptara" i "hrvatskih zveri", nepopravljivo zlo je u programu koji se emituje iz praškog studija postalo srpsko ili, ono najveće i najružnije, "srbijansko".

Kažu da se na B92 malo toga promenilo. Čak su i urednici-cenzori ostali isti. Naravno, novi su zahtevni vlasnici državno-partijskih telefona. Među njima je sada i Saša Mirković, jedan od retkih ljudi koji su dobili priliku da se nađu na oba kraja ove antidemokratske "žice" – opasne veze koja je ovde odavno postala deo jedne pogrešne vizije medija.

Ideologija zdravog razuma

Ideologija zdravog razuma

Zoran Ćirjaković

Ratovi su ovde odavno završeni, ali borbe se vode na sve više frontova. Minijaturne armije namrgođenih boraca za brojna prava i velike istine obično nemaju mnogo saveznika, ali imaju zajedničkog neprijatelja – ideologiju.

Podmladak jedne stranke je tako saopštio da nema ništa protiv homosekulanosti, ali se protivi da mladima ideologija homseksualizam bude "servirana kao nešto dobro i pozitivno". U drugom političkom rovu ukopali su se oni koji tvrde da je svetosavlje "ideologija izgrađena na fuziji crkve, države i nacije" i da predstavlja "najjači izvor netolerancije u srpskom društvu".

Ideologija je postala ružna reč, etiketa koja se lako lepi na neistomišljenike. Mnogi pokušavaju da se oslobode te stigme. Mirnes Kovač, politički analitičar iz Sarajeva, tako piše da se islamu "nameće luđačka košulja radikalne i militantne ideologije". Ipak, ima i onih koji veruju da još uvek postoje dobre ideologije. "Jedina i glavna ideologija danas je kako ljudima obezbediti posao i da normalno žive", izjavio je Mlađan Dinkić.

Ali bivši ministar je samo jedan od ovdašnjih dobrih "đaka" slavne britanske političke učiteljice. Margaret Tačer je dala najzavodljiviju definiciju ideologije ne samo svih naših postpetoktobarskih vlada već i skoro svih vlada u današnjem svetu – "ne postoji alternativa". Njeni neprijatelji su to nazvali "zombi ideologijom". Nikada ranije jedna vizija nije toliko umrtvila ljudsku imaginaciju kao tržišni fundamentalizam koji je "čelična lejdi" inaugurisala kao još uvek obavezni deo programa svih partija koje u Evropi imaju šansu da dođu na vlast.

Rat protiv ideologije se ove jeseni razbuktao širom sveta. Barak Obama tvrdi da se bori protiv "ideoloških zahteva" republikanaca. Vladimr Putin je digao glas protiv ideologije "američke izuzetnosti", imperijalističkog kreda koje u SAD postoji u dve, naravno ideološke, verzije. Desničari smatraju da je Bog izabrao Ameriku, dok levičari veruje da su nosači aviona i bespilotne letilice liberalne supersile zamenili dobrog ali nekako malaksalog Boga.

Najgore ipak prolaze ideologije kojima je dodat prefiks "neo". Čak i mnogi liberali koji veruju da konzervativizam i nije toliko loš smatraju da je neokonzervativizam strašan. Sve je više i idolopoklonika liberalizma koji se zgražavaju na sam pomen neoliberalizma.
Predmetak "neo" je i kod nas zamenio negativne superlative. Prošle nedelje je jedna beogradska ekspertkinja porast nasilja u školama vezala za pojavu "neonacionalizma". Mnogi urbani puritanci veruju da je folk, ipak, u redu, ali da neofolk predstavlja vrhunsko zlo.

Dok je dodatak "neo" ostao crvena marama koja privlači odijum intelektualnih preduzetnika, prefiks "post" je postao svojevrsni idejni teflon – čak se i argumentovane, zaslužne kritike na njega teško lepe. Zato se ta etiketa često kači na sumnjive projekte i vizije koje nam se sugerišu kao dobre ili neutralne, navodno postideološke.

Mnogima je teško da prihvate da u priči o ideologiji danas nema nevinih. Kako reče Luj Altiser, veliki francuski (post)marksista, "ideologija nema spoljašnjost". Iz nje se više ne može izaći. Čak i stvari koji nam deluju sasvim zdravorazumski ili kao izraz normalnosti često imaju moćnu – i potencijalno opasnu – ideološku dimenziju.

Da ideologija ništa ne ostavlja po strani može se ilustrovati i na primeru gej prava. U Nemačkoj i Holandiji odnedavno se pojavio "homonacionalizam", kako je Džasbir Puar, profesorka rodnih studija na Ratdžers univerzitetu, nazvala pojavu da veću inkluziju prati povećavanje broja pripadnika gej populacije koji izržavaju ekstremističke i šovinističke stavove prema zajednicama koje smatraju netolerantnim. Nažalost, i kod nas rečnik nekih boraca za LGBT prava sve češće podseća na ružan govor mržnjom nabijenih homofoba.

Verovanje da je po mnogim važnim političkim pitanjima moguće zauzeti objektivan ili naučni stav predstavlja opasnu zabludu. Nije reč samo o tome da naše shvatanje racionalizujemo kao istinu, promišljenu i sofisticiranu misao, a tuđe kao bezumlje plaćenika ili loših ljudi hipnotisanih (zlim) ideologijama.

Ideologija zdravog razuma omogućava i da pokušaji razumevanja suprotnih stavova budu olako diskvalifikovani kao opravdavanje nasilja, što ukida čak i samu mogućnost dijaloga o mnogim važnim pitanjima. Zato naš "zdrav razum" lako postane opasna ideologija, podmukli neprijatelj pokušaja da okončamo bar neke od iscrpljujućih političkih ratova.