БОРЧА ЈЕ ТЕЛО СРБИЈЕ

Српске елите су дубоко подељене. Чини се понекад да та подела нема почетак. Њена природа се временом мењала али темељне одреднице располућености су остајале исте. Србија данас има два срца. Једно је Косово; друго је одавно пресађено у Брисел. Има и два мозга. Један, кога је „дубока држава“ избацила из САНУ, сабрао се на ушушканој Мокрој гори и постројио иза Мила Ломпара, док се други, који је остао без Југославије, расејао по турбоурбаном Врачару и слику обоженог лика пребацио са Јосипа Броза на Радомира Константиновића.

Ова подела је постојана, дубока и упадљива. При томе, склони да, као и други источни Европљани, прецењујемо интелектуалце, не само велике писце, и опседнути жељом да будемо културни, чак и док псујемо или кунемо, многи извлаче закључак да она ништа не оставља по страни; да је сама Србија та подела. Она је главно обележје медијске сфере, политичке сцене, „високе“, културне културе па многи верују да овде ван тог раскола међу елитом, и онима који га репродукују, нема ничега вредног и достојног уважавања.

Ово је текст о том оклеветаном „ничему“ из имагинације наших закрвљених елитиста и иних умишљеника, заклетих поправљача Срба, који, нарцисоидни и поседнути сваки својим самопорицањем, лебде изнад земље која им се гади и народа, „маса“ које презиру. У наставку посматрам однос према његовом данашњем, пост-транзиционом аватару, који је створен претварањем паланачког у приградско „зло“ – оличено у Борчи.

То „зло“, изнад свега класно и сталешко, данас не постоји само у мозговима грађанистичких следбеника Радомира Константиновића, левичара који су ишли путем братства и јединства од Дрвара до Врачара; од „народноослободилачког“ идеала до народнозатирућих снова и стварности српског аутошовинизма. Исти баук станује у елитним десничарским умовима умртвљеним ломпаризмом, не толико противречним колико перверзним, однедавно хегемоним али већ недодирљивим, културно деконтаминираним српским национализмом.

Више идентитетско него идеолошко, историјско кретање данас хегемоног дела десне елите – који  верује да је властан да буде једини сценариста, режисер и арбитар српства – ишло је од Равне горе до лепе али беживотне, серијски ботоксиране и на крају музејификоване Мокре горе, претворене у место из снова српске Барбике и њеног Кена, православних лепих људи. Од невештог „за краља и отаџбину“ стигло се до за себе и Србију каква не може да буде; до јаловог, фотељашког родољубља, сазданог насупрот народа и згађеног отаџбином.

УНУТРАШЊЕ ОСМАНЛИЈЕ: Стару раселину у идентитетској и идеолошкој равни потиснула је подела чија је класна природа замућена и приказана као ствар културности, човечности и нормалности. Сталешка подела у Србији зато има димензију која не постоји у западним друштвима. Она чини да однос привилегованих елита према народу, блиским односно унутрашњим „другима“, садржи изразе супериорности, презира и дехуманизације, какви су обично резервисани за упадљиво другачије, далеке и стране, људе друге вере и расе.

Та цивилизаторска причина постала је друштвена реалност Србије која, по свом значају, надилази неке од оних аспеката стварности који имају „опипљиву“ материјалну или животну димензију. Она омогућава елитама да о класној подели говоре у пежоративним терминима без да помену класну припадност и њену цену, начине на које условљава животност наших егзистенција. Њихове приче о сендвичарима, писмености, васпитаности, крезубости, цивилизованости и начитаности, да поменем само неке од бројних речи-варалица, приче су о класној подели, које редовно сугеришу да је сиромаштво иних Борчи и Маринкових бара не само заслужено већ да оно производи смртну претња друштву.

Иза уоквиравања сиромаштва као опасности помаљају се два иста, наводно крунска аргумента – оријентална арома светова сиромашнијих слојева и њихова некултурност. Класни баук је овде увек азијски, чиме истовремено бива удвојен и представљен као зло веће од највећег. Зато лако прелази идеолошке међе. Растројеност и ерупције моралне панике производи веровање да, за разлику од Беча некада, Врачар и Мокру гору данас опседају унутрашње, сиромашне „Османлије“ – које не надиру са Истока, које су већ овде.

Још експлицитније и чешће, наводно убилачко наличје приградских светова, које углавном настањују сиромашнији слојеви, бива везано за некултуру. У опису који говори о масовном убици из Дубоне као монструму из „приградске дрипачке колоне која сања да постане звезда Задруге у којој ври живо блато, у коме се гуши светосавски Србин и Српкиња“ треба заменити само реч „светосавски“ речју „грађански“ да би се добило стандардно случајносрпско тумачење замишљених резервоара зла расутих по ободима Београда.

Привилегованим, културно културним сталежима је много лакше да сакрију оријенталне одлике, начине и средства, која су и у њих уписани социјализацијом, и створе илузију да су „ухватили корак“, да су у стању да исправно репродукују туђе, западно, и да су се уписали у њега – што погодује стварању илузије о непремостивој, цивилизацијској природи класне поделе. Сиромашнији слојеви су, пак, претворени у уљезе и унутрашње странце, непресушно врело контаминације. За српске космополите они представљају исто оно „зло“ које ксенофобични Хрвати виде у Србима, Словенци у Босанцима а Французи у Арапима.

Не треба да чуди да класна припадност и у Србији, где се још снажније и на много нетранспарентније начине преплићу одјеци незападног и омама позападњачења, често бива схваћена као корелат „човеколикости“, што је појам којим је волео да се фрља Сретен Угричић, један од идеолога српског аутошовинизма. Оријент, тачније оклеветана различитост коју симболизује, представља главну алатку која омогућава случајносрпским либералима да сиромашне Србе избаце не само из европејства већ и из домене човечности – и наставе да верују да су либерали, да су остали прогресивни, модерни и цивилизовани.

СИРОМАШТВО И (НЕ)ЧОВЕКОЛИКОСТ: Чини се да је у времену које је представљено као постакласно потребно мало подсећање. Класа је изнад свега, изнад свих других идентитета. У постколонијалном свету чак и расистичка порицања човечности све чешће бивају везана за класни положај а не за расна обележја. Раса је у великој мери постала један од одраза класе, њен продужетак. Замишљене расне хијерархије, по правилу, одражавају стварне глобалне и локалне хијерархије богатства и моћи.

Класа је сенка који се надвија над свим што јесмо. И над оним од чега желимо да побегнемо и над оним чему тежимо. Налик је бедему или стражи – коју не желимо да укинемо већ да је заменимо другом. Класа, наравно, нема само своје друштвене локације већ и просторне. Што су класе „ниже“ то су њихова станишта већа и сиромашнија, обично и географски на дну или близу њега, на најнижим надморским висинама, негде доле, испод. Њихова оклеветаност одржава неимаштину, подређеност и сатанизованост људи који их настањују. 

Просторне локације „виших“ сталежа су, пак, пожељне и гламурозне. Оне су или мале, као Врачар и Дедиње, или су, као Мокра Гора, слабо насељене, неретко без људи. По правилу су уздигнуте, на висинама, негде изнад, горе, где је и ваздух бољи. При томе, класне поделе нису само вертикалне. Оне су вишедимензионе и имају бројне осе. Секу друштва на, чини се, безброј начина, од којих се само у шерпама и тањирима види њих неколико.

ОД ДУХА ПАЛАНКЕ ДО ДУХА БОРЧЕ: Колико год била подељена, Србија има само једно тело. Сиромашно, ведро упркос понижењима, неуништиво колико год да је рањавано и измучено, недељиво тело Србије је некада било сељачко, затим варошко, неки су радије говорили паланачко, док је данас приградско и смештено на ободима набреклих градова.

Упоредо са урбанизацијом и сажимањем изворишта бољитка и растрошности, мењала се и слика зла, нецивилизованости и примитивизма из два српска елитистичка имагинаријума. Временом је фокусирана и везана за обод и околину Београда.

Српска села су масовно опустела. Многа су, не само на истоку и југу, појеле шуме. Село је у свести дела виско образоване урбане средње класе – која је највише склона да покаже презир према сиромашнима и да се отуђи од Србије, једне од сиромашнијих европских држава, најмање развијених међу високо развијеним земљама (целог) света – постало романтично, егзотично место. Други су села везали за претње из природе, која им је постала далека и непозната, и одбацили. Трећи су их једноставно заборавили. Да није пијаца, не знам да ли би сељаци постојали у свести многих становника Београда. Нестале су и речи „геак“ и „геџован“, некада ноћне море урбаних и пристојних – које је, иначе, од „геџованлука“ и неписмености обично делила само једна или пар генерација.

Мањи градови, вароши презрене деведесетих као упоришта Милошевићевог режима, временом су постали, као и њихови становници, неприметни. Једни су, сиромашни, исисани и остарели, претворени у пустиње транзиције. Други су постали оазе мирнијег и споријег живота, блискости и топлине која може да компензује оскудицу. Чини ми се да је одласком људи – неких у печалбу у земље ЕУ, неких у Београд, а неких у гробове – ослабила и стигма, која и даље највише погађа становнике градова на југу. Ипак, да зломисао Радомира Константиновића није сместила „паланку“ у наслов библије разорнијег српског самопорицања, тај баук више не би постојао. „Дух паланке“ се у класно привилегованим случајносрпским умовима деведесетих трансформисао у дух Борче, Овче и Крњаче.

ЛЕВА ОБАЛА ДУНАВА И ЛЕВА РУКА БОГА: Скрајнуто, упорно избацивано из видног поља и свести, свођено на проблем и претњу, станиште сувишних људи недостојних живљења, скупа шљама, полусвета, џибера и дрипаца, тело Србије је данас расејано по рубовима београдизоване земље. Али, свиђало се то некоме или не, то оклеветано тело је не толико срж Србије колико је оно сама Србија. Немогуће је окренути леђа Борчи а не одбацити Србију. Немогуће је презирати Борчу а истовремено не презрети Србију.

Нисам сигуран да је од краја титоистичке химере овде ишта – победу колико и трајање – могуће постићи без снажног ослонца у телу Србије. И Милошевићева владавина и победа опозиције 2000. године, били су прожети Борчом. Оно што 1999. није успело НАТО-у, годину дана касније је пошло за руком приградском телу Србије, најпрезренијима међу презренима, који су Милошевића ударили болније од „леве руке Бога“, како је НАТО назвао овде, не без разлога, омражени Славој Жижек.

Свако ко то данас не жели да разуме, ко ниподаштава и клевеће леву обалу Дунава, савезник је потцењеног владаоца. Штавише, чини ми се да је један од кључних чинилаца који су Александру Вучићу омогућили дугачку и прилично безбрижну владавину везан за његово разумевање да је у српској политици, увек када укључује изборну утакмицу, тело Србије важније и од располућеног мозга и од два, све даља и недоступнија, митска срца.

Некажњено, само НАТО овде може да потцењује Борчу. Сви други, који одбијају да уваже и испоштују поносно српско тело, испијено ратовима, санкцијама и транзицијом, осуђени су на политичку небитност и елитистичке маргине, удобне али одвојене од Србије. Чини ми се да у земљи која је обручу оних који је презиру, која је географски и политички заробљена, само Брисел може да им компензује такву одвојеност од српске реалности – ако пожели.

Овде само политичари који разумеју Борчу и њена очекивања могу сами нешто да постигну. Док на својој страни има и Брисел и Борчу, највећа грешка коју вођа – чврсти ослонац коме стремимо, који овде никада није само наш политички избор већ и неко коме верујемо да ће умети да нас заштити од неизвесности, највећег српског непријатеља – може да направи јесте да се преда хибрису, да се превише опусти, постане дистанциран, бахат и непромишљен, и поверује да је јачи од судбине.

Чини ми се да мимо Борче и насупрот ње у Србији може да функционише само климави провизоријум, савез политичких патуљака, који је успостављен 2000. и који је опстајао до 2012. Нико од помена вредних актера из те демократске заграде српске историје – ни хронично одсутни Војислав Коштуница, туриста у српској политици, ни жовијални Зоран Ђинђић, хиперинтелигентни шибицар, ни нарцисоидни Борис Тадић, лош политички кловн – није умео да комуницира са Борчом нити се трудио да је испоштује.

Иако Борча очекује јако мало, мање од других српских публика, од којих су неке ем халапљиве ем много мање важне у изборној утакмици, опозициона елита није у стању ни да прихвати чињеници да становници Борче воле свој крај и да су поносни на њега, а камоли да почне да је уважава и одговори на њу. Уосталом, српски отуђеници, који одавно не станују само у кругу двојке, не разумеју како може да постоји неко чији главни циљ није да се што пре одсели из Борче, а камоли да има људи који су изабрали да се преселе у Борчу. Ова перспектива, грађански „поглед са Врачара“, одавно је постала једна од већих српских перверзија – иако је и она данас у сенци мокрогорског сумрака патриотског ума.

Када неко поверује да је заробљеник места у коме се случајно родио, када емитује став да је само телом и мржњом у Србији, када закључи да је и Врачар данас његово проклетство, онда Борча више стварно не може бити део његовог света. Она у том отуђеном, мржњом набијеном свету постаје „ништа“, друга страна провалије, место са оне стране цивилизације – што су неке од илустрација перцепција класне поделе које данас растачу Србију.   

ДУГАЧКЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ: Не знам где је тело Србије данас више оцрњено, презрено и омаловажено – да ли на Мокрој гори или на Врачару. И када га не презиру, елите се данас стиде приградског тела Србије – а посебно „леве обале“, коју су привилеговани власници балканског урбаног кула преименовали у пежоративно „Борча, Овча, ча-ча-ча“.

Скрајнуто, издвојено тело Србије је многима ретко пред очима, још ређе у свести, па се стигма кристалише око ретких, углавном ружних или сензационалистичких вести и великих, трауматичних догађаја, када се пробуде више стереотипи него сећања – пошто су лична искуства елита у Борчи јако сиромашна, а многи их уопште немају. Сем вожње неугледним Зрењанинским путем или, евентуално, „на буреку код Ђуре“, што је постао један од обреда прелаза радикалнијег, грађанистичког облика западнољубивог самопорицања и начин да растући број овдашњих цивилизацијских конвертита, самоизгнаника из српства, јавно „сигнализира врлину“ и мањинољубље, на које су се пребацили са човекољубља.

Борча је јако пријатан део града, нажалост делом без канализационе мреже, затурен и повезан са остатком Београда само једним преоптерећеним мостом. Више нису видљиви ружни трагови тешких петнаестак година, које крећу почетком деведесетих, у којима се брзо одрастало и тешко живело, све са изазовима какви су становницима многих других крајева Београда тешко замисливи. Остале су бројне „печурке“, куће грађене без грађевинске дозволе, које су годинама ницале око пет борчанских Центара, али, и даље, реч је о делу Београда чији је имиџ у упадљивом нескладу са стварношћу.

Трагови прошлости су записани у људима, у њиховим животима и туговању за онима којих више нема, који нису преживели те продужене, јако дуге борчанске деведесете, заједно са сећањима на најлепше тренутке – који у наше животе долазе не обазирућу се на околности и стигму прилепљену одсечку времена у коме су се сместили. Колико год да су биле тешке, деведесете су биле најлепше за генерације становника Борче који нису могле да бирају када ће се први пут заљубити и лудо волети, нити ко ће се све умешати у њихове животе.

У тело Србије су утиснуте трауме и трагедије деведесетих. Сви Срби више нису у једној држави, али сви српски удеси јесу. Зато бити данас згађен Борчом значи бити згађен израњаваним српством. Не пристати данас на Борчу значи не пристати на Србију, преобликовану ратовима, санкцијама и транзицијом – која је, како су нам ини реформатори говорили пре две деценије, морала прво да буде унакажена да би постала боља и лепша.

Током деведесетих, и у њиховом транзиционом продужетку, важило је да што су ломови већи то су затворенији прихватљиви путеви не толико друштвене мобилности колико преживљавања на нивоу достојном човека. Што су људи сиромашнији и изолованији од привилегованих друштвених локација, у ванредним околностима и периодима наглих и дубоких промена изазови и понижења постају већи. Ако томе додамо трагедије у Хрватској и Босни, чије су се последице сливале у предграђа Београда и других градова, тешко и скромно је постајало још скромније и напорније, а излаза је бивало све мање.

МА, КАКВА ЕВРОПА: Борча није само тело Србије. Борча је срце Србије која се – са свиме а не упркос свега – поноси својим српством. И када лута и када залута, чак и када оде на неки од путева са којих нема повратка, то нису путеви који воде од Србије, српства и српског поноса. Овај безусловни понос, коме је тешко наћи равног, из мокрогорског азила се види још теже него из врачарског кондензата самопорицања, које је постало главно обележје високо образованих кругова, отворених према свему што није народно и оријентално.

Српски понос – који није условни, елитистички и отуђен, нити захтева упоредни бег од живог српства да би исказао дивљење сопству пројектованом у српство – одавно су сместио у масовну културу, звучну подлогу и сликовницу живљења. Најдинамичнији је у њеним најоцрњенијим, „турбо“ ескапистичким жанровима, где бивају игнорисани налози центара друштвене моћи који би да исисају Оријент који нам се увукао под кожу и у умове.

Ако је икада могао, дух времена се овде одавно не може ишчитати из рокенрола – који је, тешко је рећи када, умро и почео да бауља као утвара посвојене туђе прошлости, зомби одвојен од преокупација и мора новог, аспирационог доба. Његов дух се данас оглашава у стиховима Цобија, вероватно највећег српског треп-фолкера, „Филипа Вишњића“ једног другачије епског доба, где се жудња за врлином мири са чарима брзог живота.

Ипак, иако је избор ескапистичких химни велики и стилски разноврстан, мислим да се животност оклеветаног тела Србије, његова снага и српски понос којим зрачи, кондензовала у Стојиним стиховима из првих година после ратова и санкција – пре спаљивања постисторијских илузија којима је био натопљен петооктобарски бунт. Иначе, као и све велике српске наде, и мање или веће несреће које су их често пратиле, и он је био вођен погрешно калибрисаним очекивањима, која су условљена чињеницом да одбијамо да се суочимо са нашим другоевропејством – и простором које оставља за реално постојећу, западнолику демократију и друге тешко сварљиве, неуниверзалне рецепте, којима би ини спасиоци, илузионисти и отуђеници да шећере српску стварност.

Стоја, коју је живот суочио са свиме што постоји у Србији, 2002. године – на врхунцу силеџијске транзиције у разуздани капитализам, који је свуда достижан, и западнолико европејство, што је у Србији немогућа мисија – отпевала је оду непристајању на догму „ово је страшно“, око које су се ујединили врачарски и мокрогорски елитни одреди.

Њен хит, духовито назван „Европа“, поручује „овде је дивно“ – из перспективе оних који имају пуно право да кажу „овде је страшно“. Стоја ту не сервира „горко родољубље“, која је било један од бенигнијих одговора елита на сиромаштво и чемер Србије, чак ни родољубље упркос горчини, већ родољубље које понос и сласт црпи из горчине и неимаштине:

„Мала кућа, мали праг / Ти ко живот мени драг / И у џепу стоја, две / То за срећу доста је

Нема нико, то да знаш / Овај живот као наш / Што је њима пусти сан / То је нама сваки дан, хеј

Још једном па опа / Заједно сви на сто / Ма, каква Европа/ На свету нема тог“

МАКСИМИЗАЦИЈА УЖИТКА: Хероине презрених – и оних субалтерних, који су заковани за друштвено дно, и оних који су одлепили од њега – долазиле су из различитих генерација и стилова. Некада, прилично ретко, њихови стихови су овде успевали да прескоче класну баријеру, привидно цивилизацијску, која је армирана „добрим укусом“ и дистинкцијом.

Док Стоја слави живот и родољубље које не признаје горчину у (на)роду и домовини, Мими Мерцедез, превише своја и љута да би могла да персонификује било који колектив, нуди горко родољубље саткано око борчанске стварности, које, без примеса сентименталности и омекшивача женствености, уздиже чемер и велича друштвено бенигни али лично разорни, унутрашњи бег од ње.

То је клизав попкултурни пут, али ова талентована жена, бунтовна, самосвенса аутсајдерка која је изабрала Борчу, успела је да не заврши у воајеризму и петпарачкој егзотизацији; у слици разузданог фрик-шоуа, зависничког Елдорада са којом је стално флертовала. За разлику од Цобија, који наступа у много мекшем, упегланом треп кључу, натопљеном Оријентом, меланхолијом и носталгијом али, истовремено, наглашено мушком, баш као и презрени Балкан, Мими је постала неочекивани, истовремено сиров и заводљив женски глас, више сведок, хроничар и посредник елитама одбојне маргине него песникиња са дна.

Лукавства „постидеологије“, колико и злодуси незавршених балканских државоградњи и доградњи, учинила су да је деведесетих радикални ескапизам многима постао више једини излаз него смисленији избор од отпора. Мими, дошљакиња са „десне обале“, која је у Борчи прво нашла велику љубав а онда и инспирацију, опевала је сирову борчанску јаву и генерацијску бежанију из ње која није желела или могла да се обуздава и буде дозирана.

Овакви излети у паралелну стварност су, наравно, већини у Борчи били неприхватљиви, а реалност превише сирова да би могла да, незашећерена и нефилтрирана, уђе у њихов ескапизам. Зато Мимине моћне риме у Борчи нису успеле да нађу публику ван кругова који су користили сваку прилику да се одјаве из понижењима прожете свакодневице „сјебаног краја“ и посвете „максимизацији ужитка“, како воли да каже Дарко Делић, највећа „бомба деведесетих“ и ударник суочавања са Србијом, од кога овде не постоји теже, самодеструктивни теоретичар из теретане који је постао, бојим се једини, српски органски интелектуалац. Има неке правде у чињеници да се Грамшијев дух овде настанио у Борчи.

ПРАВДА ЗА МЕРЦЕДЕС: Међу фановима Мими Мерцедез важно место имају деца урбаних отуђеника, који, за разлику од родитеља, у Борчи нису видели ружне гараже са „допом“ уместо кола и класну опасност већ довољно далеку, егзотичну референцу – алатку уз помоћ које могу да истакну дистинкцију, које су стално гладни, и заоштре свој размазани и мекани свет украшен класним привилегијама и доколицом. У земљи затрованој аутошовинизмом, чињеница да су се у „Првој“ и „Петој“ појавили клинци који на Борчу гледају као млади Словенци на Гучу или Хрвати на сплавове представља охрабрење. Класној еманципацији српске елите не треба гледати у беле зубе и бенто кутију од бамбуса – бити весели „племенити дивљак“ је боље него бити крвожедна „звер српска“.

Уласку Борче у центар адолесцентског Београда допринела је чињеница да се Мими није трудила, или није могла, да у своју музику накапа Оријент, а камоли да се увије у њега. Било би слађе да је Борчу урбанима продала само Мими и њен огромни таленат – без иронијске дистанце које обезбеђује поспрдно Мецердез. Њена главна публика у Београду су постали они који имају и воле да се подсмевају онима који имају само аспирације, оличене у „Мерцедесу“, статусном симболу везаном за лош укус и ниско порекло. Пежоративно пролази у „кругу двојке“ и његовим привесцима, али не и права ствар – ни Цеца, ни Зорица Брунцлик, ни „Мерцедес“, који на крају нема „з“, коме није додато његово „ча-ча-ча“.

Ипак, свесно или не, Мими је себе понудила и као градску реплику не Цецу; као „другу“ жену са дна каце. Без имена и презимена, са надимком од четири слова, истовремено самопоништавајућим и ослобађајућим, Мими призива слику вамп(ир)а из каљуге, фаталне класне претње, на коју су играли и први успешни холивудски продуценти и „српска мајка“ – пре него што је постала хероина безусловног, фул српства. Житорађа је постала једна од антицивилизацијских, геноцидних паланки из аутошовинистичких ноћних мора чију, захваљујући Цеци, преокренуту, гламурозну стигму приградска Борча, колико год да је спрдана и посипана урбаним говнима, не може да достигне.

ЦЕНТАР ЈЕ ДАЛЕКО: Песма „11211“ Мимина је добродошлица у Борчу, истовремено друштвена разгледница из њених пет „Центара“ и омаж животима оних који су оберучке пригрлили „бомбе деведесетих“ и њихове наследнице, бомбице из транзиционих касетних бомби. Они их нису бирали, сервиране су им, све са немаштином, свакодневним понижењима и хроничном тензијом која позива на деструкцију. Обојили су их бегом, убрзањем и поносом, који је садржао субверзију и инверзију погледа који је наметала „десна обала“, свет прдопудераша који, како каже Мими, „жале судбину“ док „ишчекују чудотворце“. У том свету, где је „нормалност“ поистовећена са сликом у огледалу, тело Србије је наизменично сатанизовано, дискредитовано и игнорисано – претварано у „срце таме“, а Борча, срце оне Србије која одбија да се самопоништи и (пре)европеизује, у једно од нових имена зла.

Слика борчанске таме је била толико мрачна да је мост преко Дунава постао мост који не спаја већ дели. Елите га и даље нерадо прелазе, па, донекле и зато, нису у стању да се суоче са Србијом и препознају да је центар Београда, Миминим мудрим речима, далеко од Србије: „Центар два, сјебан крај, ко цела лева обала / Чујем, видео си мост, али ниси смео преко / Ипак, знај да није Борча, центар је далеко“

Оно што је кључно за разумевање предвидљивог тока српског политичког живота и очекиваних резултата избора јесте суочавање са сазнајном провалијом која данас дели централне делове Београда од Србије. Географских пар километара су овде прерасли у сазнајних неколико хиљада километара. Борчански Центар 2 је тело Србије од кога је центар Београда данас толико удаљен да не верујем да се може отићи много даље. Чини ми се да је стварност „леве обале“ –  оно по чему је иста колико и оно по чему се разликује – отуђеним српским елитистима страна колико и стварност подсахарских метропола. Добили смо два физички одвојена света која се све мање додирују и све ређе срећу.

Презир је ту одавно надвладао страх, мада се чини да је, изнад свега, данас реч о незаинтересованости, потпуној равнодушности која се поноси (не)знањем. Иако је преко Дунава, на само неколико километара од центра Београда, смештено српско све, или скоро све, не само политички, за једне елитисте је на „левој обали“ вишеструко „ништа“, а за друге вишеструко „зло“. Борча за многе постоји само као живи споменик деведесетих сведених на ужасе, убијање и пропуштене шансе; име паланке 2.0, прихрањене рекама избеглица и обликоване криминалом; синоним за непотребно место, сувишни свет и одбачену земљу.

Борча је претворена у једно од складиште утвара и ругоба из мозгова естетичара који су деведесетих поверовали да су овде једини чисти, здрави и нормални. Од тада је оцрњивана како би се обезбедила илузије о белини оних који воле да верују да су овде вечне жртве; врли људи којима су наводно ускраћени испуњени(ји) животи и заслужене привилегије. То је део позадине елитистичког погледа који је надживео деведесете, да би се на велика врата вратио, овај пут не само са отуђене левице, заједно са успоном Вучића на трон и објавама о „повратку деведесетих“ које су га пратиле.

АНЕСТЕЗИЈА И ДОПАМИН: Насупрот исправних, левих и десних „Европљана“, зрелих, здравих и, кажу, демократски опредељених, постављен је оријентолики „народ“, где се све ређе користе одреднице које упућују на његово српство, уоквирен као негатив грађана и скуп непоправљивих „поданика“ сумњиве човечности и недостојних политичког субјективитета.

Ова слика, раније затомљена, долази у први план у позадини успеха Александра Вучића, његовог новог, „европеизованог“ другог политичког живота – овај пут не при врху већ осамљеног на врху. Вучић, за разлику од „демократа“ и њихових патуљастих коалиционих партнера некада, тих поражених, јалових западнољубаца, данас влада, као и Милошевић некада – ослоњен на партијски апарат, медије и неелитне, народне класе и сталеже.

Импотенција његових непријатеља – националистичких, који се, опијени мокрогорским ваздухом и отровани ломпаризмом, више ни не боре, и грађанистичких, који тврде да се боре против насиља док сањају неког новог, приградског Косту, који неће ударити у врачарско врело елитистичке врлине – не може се разумети ако немамо у виду њихов однос према набреклим рубовима вишеструко сабијеног српства и Србије, оличеним у Борчи.

На националној страни, овакав однос је допринео успостављању политичке констелације, цитираћу овде преинтелектуалца др Мишу Ђурковића, кандидата за мокрогорског Берију, у којој одговор на његово нарцисоидно питање „Коме сметају српски интелектуалци?“ гласи – нажалост никоме, сем мени. Мислим да Вучићева политичка амбиција Мила Ломпара воли много више од Драгослава Бокана. Штавише, бојим се да су на Вучићевом путу до друге деценије на врху само Ломпар, моћни национални анестетик, и Ангела Меркел, неуморна допаминска девојка, били незамењиви. Намргођеног др Ђурковића је и Вучић добио у пакету с влашћу, као јефтин „породични“ зачин који иде уз све идеолошке бућкурише и дубокодржавне уређивачке политике – од ДОС-а до Александра Апостоловског.

На грађанској страни, пак, у очи упада све хистеричније занемаривање и омаловажавање. Оно се препознаје и у илузији да против Вучића петком и суботом увече, кад мине жега, не шетају толико „грађани“ колико сви грађани (сем оних који су оправдано одсутни, у Ровињу, Таормини и на Корчули). Другим речима, да оних којих тамо нема не постоје.

Овај грађанистички фантазам не обећава да ће се ускоро појавити алтернатива Вучићу и сугерише да ће се још теже доћи до одрживе алтернативе популизму – која не би била одлика неке нове заграде српске историје већ нова константа српске политике. При томе, једина нада за националисте, који су на „убијање“ својих политичких потенцијала одговорили „самоубиством“ онога што је преостало, јесте да се овде појави нови, културно контаминирани Вучић – десни популиста који се неће окренути Бриселу; који се неће „продати“ и „издати“ српски национализам.

Популизам је претворен у пежоративни израз чија употреба указује на важан извор слабости политичких и друштвених актера који су склони да га користе. Нажалост, схватање популизма, које српску опозицију и њене идеологе и путовође спречава да се примакну власти, не уважава једну стару, данас углавном заборављену и одбачену, дефиниција која каже – популиста је онај „ко верује у права, мудрост и врлине обичних људи“.

Као и много тога другог, ово веровање може бити фалсификовано уз помоћ масовних медија, али само ако не демонстрирате супротно. Ако не емитујете презир и гађење према обичним људима и ако се не понашате као да не постоје или, још горе, као да не треба да постоје. А то је у мањкавим, потемкиновским демократијама још важније него у функционалним, тачније у онима где гласачи воле да верују да су исправне и праве.

Вучићевим непријатељима, који се куну у демократију, неће бити лако да постану ови добри, неотуђени популисти, који уважавају народ, који је овде углавном сиромашан, и његову мудрост. Нажалост, обичних људи нема много на Врачару, а на Мокрој гори, када се појаве, не остану дуго. Они су у Борчи, на левој обали. Толико близу а тако далеко.

Зоран Ћирјаковић