(ауто)биографија једног појма – од суочавања са аутогеноцидом у Камбоџи до препознавања аутошовинизма у Србији
* * *
Један од првих проблема који се јављају када се суочимо са новим феноменом јесте како га именовати. У тексту у „НИН-у“, у коме сам 2006. године по први пут покушао да именујем нову појаву, написао сам да је можемо назвати ауторасизам или аутошовинизам.
Склоност префиксу „ауто“ дугујем вишегодишњем интересовању за аутооријентализам. То је појам који је оригинално коришћен да опише клеветнички однос локалних елита, углавном интелектуалних, у бившим колонијама у Азији и Африци према својим младим, сиромашним државама и сиромашнијим, углавном слабије образованим и „мање модерним“ сународницима. Он садржи ружне „оријенталистичке“ стереотипе сличне онима помоћу којих су западни центри академске и политичке моћи правдали колонијализам, који је, сем португалског, окончан шездесетих година прошлог века.
Директан подстицај да скујем појам аутошовинизам – који се испоставио као најадекватнији назив нове појаве која је подсећала на сродне феномене у другим незападним друштвима, али нисам нашао поредиво велики и екстреман преседан – дошао је током путовања у Камбоџу, годину дана раније. Посета „пољима смрти“ у близини Пном Пена и Сијам Рипа навела ме да прочитам књигу Камбоџа, 1975-1978: рандеву са смрћу, где се реч аутогеноцид појављује на задњој корици и у прилогу уредника овог зборника научних радова о трагедији земље која се после свргавања крвавог режима Пол Пота једно време звала Кампућија.
По повратку у Србију, у текстовима Петра Луковића, као и у неким објавама на интернет форуму „Замисли Србију“, назирао сам сродну, чинило ми се пол-потовску жудњу за брисањем, за анхилацијом (значајног дела) сопственог народа.
Важан допринос разумевању аутошовинизма и његових корена дали су бројни српски аутори, од којих неки никада не користе овај појам: Слободан Антонић, Зоран Аврамовић, Зоран Милутиновић, Светозар Стојановић, Мило Ломпар, Андреа Јовановић, Слободан Владушић, Чедомир Антић и Дарко Делић, између осталих. Ипак, дубину његових корена, меру у који они претходе упливу достојевштине, први је препознао Вук Стефановић Караџић. Конфузији, и непримереном растезању појма, чини ми се и незаустављивом и са неким важним негативним последицама, допринео је, нехотице, историчар Предраг Марковић тврдњом да је аутошовинизам једноставно „српска самомржња“. Да је та дефиниција тачна, односно да је довољна, не би било потребе за новим појмом.
Ни саморазумевање припадника „Друге Србије“ ни грађанизам, који је постао њен „национализам“, ни аутошовинизам није могуће тумачити ако полазимо од закључака изведених само на основу посматрања западних друштава. Научне дисциплине које нам помажу да боље разумемо аутошовинизам у Србији, и сродне појаве у другим друштвима, јесу културалне гране психологије, антропологија и социологија, пошто је реч о класним феноменима, као и постколонијалне студије и студије колонијализма и деколонизације, пошто су овакве појаве присутније и екстремније у незападним друштвима. Треба истаћи и хуману географију и, посебно, теорију интеркултуралних комуникација, младу научну дисциплину која посматра сусрете људи из различитих култура. Они су постали интензивни тек са убрзавањем глобализацијских процеса осамдесетих година прошлог века.
У наставку, желим да укажем на разлоге зашто сам се определио за један нови, оригиналан појам и зашто сам расположиве одредница сматрао неадекватним. Прво ћу се осврнути на друге, сродне речи, који су корисне за разумевање српског аутошовинизма и миљеа у коме се рађа, од којих је аутошовинизам најближа одредница родомржња, коју је сковао Зоран Аврамовић. Затим ћу указати на антисрпске шовинизме у региону, које можемо посматрати као наличје српског аутошовинизма, и понудићу неколико одређења аутошовинизма која истичу специфичности и одлике по којима се аутошовинизам разликује од сродних појава у другим незападним друштвима, и нових, сличних феномена у западним, који се јављају током претходне две деценије у склопу метастазе политичке коректности и све снажнијег отуђивања припадника високо образоване средње класе.
АУТОШОВИНИЗАМ И САМОМРЖЊА: Нажалост, расположиви термини нису имали задовољавајући смисао и нису указивали ни на важне импликације нове појаве нити на меру у којој је екстремна. На пример, ван психологије, где је коришћен у контексту самовредновања појединаца, појам „самомржња“ се појављује почетком 20. века у тумачењима динамике у јеврејској дијаспори у Немачкој и у новонасталој аустријској републици, у западном језгру и изворишту модерности, и, ван психологије, остао је уско везан за Јевреје, првенствено за изазове акултурације и њене (не)могућности у „инхерентно антисемитском свету“.
Нова, сложенија, много радикалнија и упадљивија појава – оличена у синергији ставова и тумачења којима отуђени „грађани“, свесно или не, сугеришу закључак да народ из кога су поникли заслужује да нестане, да представља легитимну мету злочињења – јавља се у Србији, на оклеветаној периферији Европе, у „матици“ односно у „националном дому“ словенског народа смештеног на незахвалном, „пријемном“ крају глобализације модерности. Она је неодвојива од схватања дела елите да су у Србији модернизацијски процеси, који су, као и у другим незападним друштвима, били закаснели и репродуктивни, доживели коначан, историјски неуспех, и да је његов узрок у самим Србима и српству.
Јеврејска самомржња је описана „као драматичан случај ‘психологије мањине које пати’“ где је, по Теодору Лесингу, филозофу који је по завршетку Првог светског рата увео овај појам, реч о „трагедији Јеврејина који покушава да побегне од себе и свог јеврејства“. У Србији, унутар етничке већине, ствари су на прелазу између два миленијума отишле много даље од бега, самопорицања и самомржње. Половином деведесетих се више није могло говорити о пуким претеривањима и елитистичким ексцесима – о раштрканом скупу дехуманизујућих ставова и дисквалификација „маса“, као и дела елите који се поноси својим српством – већ о успостављању новог, одомаћеног, кохерентног система мишљења, који је захтевао нови назив који ће указивати на његове специфичности, па и на оно што га издваја од самомржње. Наиме, аутошовинизам је увек и самомржња, али свака самомржња није аутошовинизам. Аутошовинизам је специфична метастаза самомржње.
Део „интелигенције“ у Београду и Новом Саду, који је себе прогласио за „Другу Србију“, завршио је почетком деведесетих у (само)разумевању које дели неке важне одлике са ауторасистичким и аутооријенталистичким, које је разматрано у оквиру постколонијалне критике. Овде треба истаћи да „Прва Србија“ не постоји, нити је икада постајала као чинилац или обележје саморазумевања актера у Србији. Појам је смишљен од стране идеолога и барјактара „Друге Србије“, дакле свесно, инструментално конструисан и пласиран као слика конститутивне спољашњости „Друге Србије“, њен замишљени негатив. Како смо од „Друге Србије“, и успешне промоције манихејског схватања о постојању „две Србије“, једне лоше, „прве“, и једне добре, „друге“, стигли до другог српског шовинизма, важно је и занимљиво, али јако сложено питање којим се бавим у последњем поглављу.
Бирајући назив „Друга Србија“, њени утемељитељи и идеолози су желели да себе и своје истомишљенике уоквире као по себи – дакле захваљујући својим (селективно) антинационалистичким ставовима и грађанском саморазумевању, а не у складу са својим положају у хијерархијама моћи и квалитетом, „животношћу“ својих живота – вечно угрожене и потчињене, као по себи „друге“. Овдашњи „грађани“, што је идентитет на коме су инсистирали и разумели га као супротност „народа“, себе схватају као једине „исправне“ Европљане у Србији, док сународнике виде „као неприхватљиво стране ‘Западу’“ и зато оријентолике, не-европске уљезе у Европи поистовећеној са Западом.
Грађанизам је моћан термин, такође изведен из посматрања друштвене и политичке динамике у Србији, који се користи да опише идеологију припадника отуђене, „космополитске“, антинационалистичке елите, који инсистирају да су „грађани“. Они деле карактеристично псеудонационално саморазумевање и склони су да себе виде као супериорне у односу на „ниже“, народне слојеве, који се поносе својом српством, и супротстављене њима. Професор Светозар Стојановић, који је крајем деведесетих сковао и увео појам грађанизам, указао је да он „може лако да склизне у негативни национализам“. Може се рећи да је у грађанизам аутошовинизму оно што је национализам шовинизму.
Иако говорим о српском аутошовинизму, у стварности је реч о појави која је скоро искључиво везана за Србију, мада је, иако маргинална, све присутнија у Републици Српској, док је у међу Србима у Хрватској, практично, нема, а у Црној Гори се не може говорити о српском аутошовинизму зато што је презир према српству по правилу подразумевао одбацивање српског и усвајање новокомпонованог црногорског идентитета, творевине режима Мила Ђукановића. Ове нове, „десрбизоване“ Црногорце корисно је посматрати као „Милогорце“. Назвао сам их – случајно православни Хрвати са албанским менталитетом – што је, верујем, адекватан опис учинка вишедеценијског режимског идентитетског инжењеринга спровођеног уз помоћ образовних институција и масовних медија. Још увек је рано да проценимо колико је био успешан.
Такође, пошто је једна од кључних одредница (српског) аутошовинизма да је српски – не само у смислу да је „наш“ већ да је обликован и прожет српском дубоком културом, која није везана за православље и друге одреднице српског идентитета већ се стиче, уписује у нас, социјализацијом у (истом) друштву – мислим да је придев српски непотребан. Другим речима, у смислу дубоке културе која је утиснута у становнике Србије – били левичари или десничари, грађанисти или националисти, либерални или конзервативни, видели себе као случајне или поносне Србе – аутошовинисти су јако „велики“ Срби, мада, можда би боље било рећи најдубљи него највећи. Чак и ако се покаже да је појам примењив и у неким другим друштвима, где је руско главни кандидат, кључна одредница аутошовинизма је да је српски, да је наш и од нас, обликован и прожет „дубоким“ српством, колико год они који га носе у себе веровали да су другачији и бољи од Срба који се поносе својим српством.
СРПСКИ ОРИЈЕНТ И ЊЕГОВИ (НЕ)ПРИЈАТЕЉИ: Појам аутооријентализам, кога сам првог разматрао, превише је узак, везан за перцепције и представљања, и вишеструко проблематичан, понајмање зато што Србија није искусила колонијализам. Постколонијална теорија, која је посматрала однос Европљана, тачније западњака, према неевропским Истоцима, у оквиру које се јавља овај појам, на западноцентричан начин приступа Европи, и њеним, унутрашњим Истоцима, као што је Балкан, и зато је, иако корисна када говоримо о западном погледу на Србију и остатак Балкана, јако клизава. И када је била покретачка, овде је лако постајала десубјективизујућа и потчињавајућа, јер – ако се усудимо да афирмативно говоримо о нама и нашој различитости у односу на Запад – ризикујемо да будемо дисквалификовани због наводне „оријентализације Србије“, што у својим научним радовима, били тога свесни или не, сугеришу Сања Лазаревић Радак и неки други домаћи аутори.
Наиме, највећи проблем везан за појам аутооријентализам тиче се чињенице да је примена постколонијалне теорије, у оквиру које је изведен појам аутооријентализам, довела до тога да се он у Србији не користи само да опише неприхватљиве случајеве локалног (само)уоквиравања Срба, Србије и српства као оријентолике унутаревропске „патологије“ или „болести“, што јесте у складу са смислом тог појма, већ и да опише овдашња тумачења која истичу српско другоевропејство, нашу унутаревропску различитост у односу на Запад и западно, обојену оријенталним и прожету њиме, што представља недопустиво растезање значења појма аутооријентализам.
Положај Србије, посматран географски, историјски и културално, није само рубни већ је тешко ухватљив, што отвара простор за противречна и парадоксална саморазумевања. При томе, у Србији се појмови Запад и Европа пречесто користе као синонима, чак и од стране противника приступању Србије такозваној Европској унији – која не би била „такозвана“ када би у њој биле Србија, Русија, Албаније и друге државе које нису чланови уније која упорно покушава да присвоји и монополише схватања „правог“, „исправног“ и „нормалног“ Европејства. Зато у Србији, међу припадницима елите, имамо случај једне необичне самоокцидентализације, много више него класичног аутооријентализма, присутног у многим незападним друштвима ван Европе, у Африци, Азији и Латинској Америци. У Србији је штампан превод драгоцене књиге Зорана Милутиновића Преболевање Европе: Конструкција Европе у српској култури, оригинално објављене на енглеском језику, али бојим се да је данас много важније суочавање са преболевањем Србије; са чињеницом да је значајан део елите већ прежалио Србију и да расте број оних који је, првенствено, виде као извор својих невоља, неуспеха и понижења.
Аутошовинисти, по правилу, осећају гађење према Србији и (обичним) Србима не зато што верују да је Србија Оријент већ зато што верују да је она не толико Европа колико Запад. Његов део који је, наводно, фатално контаминиран оријенталним и ужива у тој контаминираности, док – по једнима сасвим свесно и самостално, по другима под утицајем националне елите – одбија да се врати свом наводно правом и здравом, западноликом сопству. Дакле, у Србији можемо говорити о једном парадоксалном и самопротивречном аутооријентализму, другачијем од онога који је препознатљив у неевропским друштвима. Могли би тај аутооријентализам описати као самоокциденталистичи ауторијентализам.
Нажалост, доследна примена постколонијалне теорије нас у Србији гура ка јако рогобатним терминима, ка вишеструком квалификовању и релативизовању појмова које су увели Едвард Саид и следбеници. Део проблема је везан за тужну чињеницу да је постколонијална теорија, у суштини, укинула легитимитет свакој примени појмова Оријент и оријентално у позитивном смислу. Зато, по неким политички коректним, инстант ауторитетима у академским круговима у Србији и ван ње, чим овде проговорите о Србији као простору натопљеном оријенталним – колико год да наглашавате да то сматрате позитивним или, пак, да то третирате вредносно неутрално, као друштвену чињеницу – аутоматски постајете „аутооријенталиста“, што је, најблаже речено, неприхватљиво. Уосталом, прича о српском аутошовинизма је у великој мери прича о негативном односу отуђених интелектуалних и политичких елита према Оријенту и оријенталном у Србији.
Важно је истаћи, и вреди поновити из мало другачијег угла, да је у позадини овдашњег необичног аутооријентализма слика Србија као тешке патологије Европе поистовећене са Западом, а не Србије као дела правог, „легитимног“, азијског Оријента, који је, пак, и на Западу и међу елитама у Србији, редовно уоквираван као претња и цивилизацијска патологија. То је важна разлика, која је имала значајну улогу у обликовању и ширењу аутошовинистичких и сродних ставова. Овакво схватање изазива снажније негативне емоције и провоцира идентитетске и идеолошке одговоре који су много радикалнији од оних који се везују за неспорни, очити Оријент – неевропске просторе који су несумњиво незападни, где није могуће тврдити да су западни или је то јако тешко сугерисати на иоле уверљив начин.
СРПСКЕ ОЧИ И ЗАПАДНА ПРИЗМА: Појам аутооријентализам нас наводи и да домаће, самосвојне дисквалификације и сатанизације Срба и српства схватимо као деривативне, иако оне не представљају одраз усвајања западног „оријенталистичког“ погледа. Константиновићева паланка је „сестра“ а не „ћерка“ Руританије, која се јавља у западним сликама ових простора о којима је 1998. године писала Весна Голдсворти. „Звери српске“, о којима је на „Пешчанику“ философирао Растислав Динић, не настањују „Дивљи Исток Европе“, о коме су писали западни аутори, већ „мали српски рајх“, о коме је писао један Србин, и „православну џамахирију“, како је назвао један други, такође аутор „Пешчаника“ – интернет медија који уређују Светлана Лукић и Светлана Луковић и који је убрзо по оснивању 2000. године, тада само као радијска емисија, постао водећи инкубатор аутошовинистичких и сродних ставова.
Српски аутори који износе клеветничке закључке и користе дехуманизујуће и нацификујуће термине, по правилу се само ослањају на западни канон и користе улепшане слике Запада и онога што се сматра западним. Они посматрају Србију кроз западну призму, али је не гледају западним очима. Када нацификују, освињују, озверују или фекализују Србе, када показују знаке огромне, неретко убилачке, мржње према сународницима или сугеришу да смо непоправљиво „геноцидни“, фатални по несрпско окружење, они нису вођени сличним западним, хрватским или албанским ставовима према Србима.
Миље у коме се рађа и буја аутошовинизам карактерише склоност робовању лажној, идеализованој слици Запада и свега или скоро свега западног. У суштини, реч је веровању да се Запад састоји само од вредности – и то од највиших вредности. Да Запад – који неки од самоуздигнутих Срба, данас још више него пре једног века, воле да зову „Европа“ – није само супериоран већ једини вредан. „Све што човечанство има доброг, лепог и великог долази од тог мисленог, слободног, радног, енергичног Запада“, написао је Јован Скерлић, један од раних путовођа ка слепој улици будућности, пошто, да би могли да наставимо тим путем, морали би да учинимо немогуће и изађемо из себе. Скерлић је један од Доситејевих наследника који су српске елите повеле у бездан презира према свом народу.
Треба истаћи да постоји важна подударност у западном схватању Балкана, данас првенствено Срба и Србије, и нарцисоидног погледа овдашњих отуђених елита на своју земљу и народ. Реч је о перспективи којом је натопљено аутошовинистичко саморазумевање. Наиме, овде, у Европи, за разлику од, на пример, Африке, „дивљаци“ не могу бити племенити, што је старо, оријенталистичко становиште, које је у 19. и првој половини 20. века углавном било резервисано за црну, жарку односно тропску Африку, коју данас, политичко коректним језиком, обично називамо подсахарска. Србин је у (ауто)оријенталистичким представама, по правилу, само „дивљак“, „звер српска“ – у којој нема ничега племенитог. То је нераздвојиво од чињенице да се Србија налази у Европи а да су „Европа“ и „европејство“ термини које није дозвољено плурализовати, чак и у времену када се инсистира на плурализму и умножавању иних идентитетских позиција.
Ми не постојимо као „племенити дивљаци“ какви се појављују у западном погледу на не-европски Исток и Југ, а јако је мало западних путника који су овде пронашли егзотику. То је један од разлога зашто се у односу према нама – према великој већини која није отуђена, родно коректна и нападно западнољубива, као, на пример, Сретен Угричић, лажни дисидент и један од водећих идеолога аутошовинизма – не појављује локална варијација схватања о „терету белог човека“. Западни човек – прави, са Запада, и замишљени, отуђени српски човек који је убеђен да је овде бољи и вреднији, да је западни човек – у Европи, ван „правог“, неспорног, неевропског Оријента, не види никакав терет, људе које треба „спасавати“ или којима треба „помагати“. Склон је да у Србији види само зверолики људски отпад. Праве дивљаке. Зато је развојна и друга „помоћ“ коју Србија добија са Запада, са премало изузетака, инструментална, везана за западне интересе не за српске потребе.
Скерлићевим речима, ми смо „млитава, неотпорна, фаталистичка раса“ која – тада су још, много пре канонизације Философије паланке и њеног аутора Радомира Константиновића, који је „пророковао“ српски нацизам као српску судбину, наши елитисти били оптимисти – може да се ослободи „вируса источњачког нерада, некултурне дивљине, маловарошког ситничарства и ћифтинског ћепенка“. Нажалост, како је то на уверљив начин показао Зоран Милутиновић, Скерлић не говори о западној цивилизација, код Скерлића важи Запад једнако цивилизација. Аутошовинистима, Скерлићевом идејном потомству, остало ја да направе мали корак и овде препознају затвор у коме труну, чак и док цветају.
Упркос неких упадљивих сличности са клеветничким западним погледом на Србију, аутошовинизам је аутохтони српски феномен, не плод спољних утицаја, који су, и када су релевантни, по правилу имали само секундарну, маргиналну или верификаторску улогу. Често су навођени као потврда истинитости и ваљаности аутошовинистичких и сродних перспектива и саморазумевања од кога полазе. Овде је важно истаћи да кључни „верификатори“ српског аутошовинизма нису само западни научни ауторитети, као што су Сабрина Рамет, Ерик Горди и Флоријан Бибер, већ и српски аутори који нису из Србије и несрпски аутори из Србији, као што су Алексеј Кишјухас, Марк Лошонц и Филип Давид.
ОД САМОПОРИЦАЊА ДО АУТОШОВИНИЗАМ: Када је реч о одредници „случајни Срби“, коју сам сковао 2015. године како бих описао доминантно саморазумевање грађаниста у Србији, потребно је истаћи да сваки аутошовиниста је случајни Србин али сваки случајни Србин није аутошовиниста – где је број оних који јесу аутошовинисти много мањи од броја оних који нису. Ипак, то не значи да они који нису аутошовинисти нису склони изношењу ставова које би могли описати као аутошовинистичке. Зато је корисније је размишљати о аутошовинизму као појави и аутошовинистичким ставовима него о аутошовинистима као појединцима. Такође, супротност случајних Срба нису „намерни Срби“, којих има јако мало, већ „поносни Срби“. Наиме, намерни Срби су припадници других народа који су сами изабрали да буду Срби.
У контексту посматрања и анализе исте појаве, у Србији се од 2011. године употребљава изузетно користан појам самопорицање, који је овде увео Мило Ломпар, док је на Западу раније коришћен у битно различитим контекстима, као што су феминистичка теорија, психологија и у тумачењима хришћанских и јудаистичких текстова. Он има повезано али битно шире значење од појма аутошовинизам и примењив је и у оним незападним друштвима где не можемо говорити о аутошовинизму. У западним друштвима присутнији је сродан феномен назван оикофобија, описана и као „наша западна самомржња“, што је одредница која упућује на мржњу према дому и домовини. О оикофобији, коју је корисно посматрати као „екстремизам који је супротан ксенофобији“, можемо говорити и у српском друштву, где ова одредница описује важан аспект аутошовинистичког саморазумевања, али два појма нису синоними.
Аутошовинизам можемо посматрати као метастазу оикофобије односно метастазу споја домомржње и родомржње, коју можемо описати као убилачку. У његовој позадини није „пасивна равнодушност“ већ активно одбијање својих, деидентификација са оцрњеним „прототипом“ припадника заједнице чији су део, како пишу Вукашин Глигорић и Сандра Обрадовић, које је завршило у дехуманизацији, где постоји склоност „да сви остали припадници групе буду посматрани као исти, деперсонализовани чланови“ одбачене заједнице. Аутори су истакли и да ову упоредну дехуманизацију и деперсонализацију карактерише примена двоструких стандарда. Ту је парабола о „трну“ у туђим очима и „брвну“ у својим мутирала у двоструки стандард – „трн“ у српском оку је „балван“, а „трн“ у туђем оку остаје „трн“. Ипак, аутори указују да није могуће повући јасну границу између оних који више себе не виде Србе и оних који имају „низак ниво националне идентификације“, дакле оних који себе виде као само случајно Србе.
Однос између појмова „самопорицање“ и „аутошовинизам“ није хијерархијски и једнозначан као однос између појмова „самомржња“ и „аутошовинизам“. Нажалост, у Србији данас имамо два различита облика самопорицања, од којих се други, новији и нетранспарентнији, кристалише захваљујући трансформативном утицају Мила Ломпара, не само на српски национализам већ и много шире, и у идентитетској и политичкој равни.
Наиме, Ломпар је не само најутицајнији живи српски јавни интелектуалац већ је наследио Добрицу Ћосића на неформалном али изузетно значајном месту „оца нације“, јединствене, поштоване и уздигнуте фигуре која је Србима, не само поносним Србима, преко потребна из не толико идентитетских колико дубоких културалних разлога, и која нема само референтну моћ. Нажалост, Ломпар је, за разлику од Добрице, ригидни елитиста ума окованог западним. Он је редефинисао схватање „исправног“, „здравог“ српства, и наметнуо нову, нарцисоидну формулацију „српског становишта“, при чему је одбио да уважи незаобилазне, обликотворне османске утицаје, меру колико и начине како су трансформисали српско друштво и одреднице самопоимања, па не чуди да његов допринос циљевима за које се страсно залаже није увек био конструктиван.
Штавише, Ломпар је у већ својој најважнијој књизи Дух самопорицања исцртао контуре једног новог, много мање радикалног и експлицитног, „ћириличног“ самопорицања – чији се носиоци поносе српским идентитетом и идеалима српства док изражавају гађење према стварности српства и народским Србима. Тако смо добили и друго, подједнако нарцисоидно мада мање транспарентно, заклоњено иза инсистирања на писмености, пристојности и васпитању, елитистичко српско самопорицање, које сам назвао просветитељским, док сам старије, много радикалније, „латинично“ самопорицање, које фигурира у наслову Ломпаровог најутицајнијег дела, назвао случајносрпским.
Док је то, много свеобухватније, малигно, случајносрпско самопорицање централна одлика елитних кругова у којима се кристалише српски аутошовинизам, отпор српском аутошовинизму је долазио из миљеа обележеног овим новим, битно ужим и блажим, мање транспарентним обликом нарцисоидног самоиздвајања, која пориче или омаловажава важне дубоке, неидентитетске одреднице српства, нашу „дубоку културу“ коју, углавном несвесно, сви у мањој или већој мери усвајамо социјализацијом, као деца. Чињеница да је отпор оптерећен просветитељским самопорицањем – које има јако дубоке и разгранате историјске корене и не може се везати само за Ломпаров трансформативни опус, унутар кога се недавно кристалисало – помаже да разумемо зашто су резултати отпора аутошовинизму слаби и зашто је он прерастао у распршену културу аутошовинизма.
АУТОРАСИЗАМ ИЛИ АУТОШОВИНИЗАМ: Већ пре краја 2006. године сам престао да користим појам ауторасизам као одредницу нове појаве, иако то не би био непримерен нити погрешан назив. Но, концепт „расизма без расе“, тачније без упадљивих расних разлика, није заживео на Балкану и ретко је коришћен као одредница „одбијања различитости“ на овим просторима. Такође, појам „расизам“ носи конотације инфериорности али, по себи, не и фаталне, неотклоњиве претње, која је важна одредница новог, аутошовинистичког односа пре српству и Србима. Треба истаћи да су припадници високо образоване, „на горе“ друштвено покретљиве средње класе широм света склони изношењу ауторасистичких ставова о „нижим“ сталежима и класама у својим друштвима.
Нова појава у Србији ми је више личила на „класични“ шовинизам. При томе, и појму „шовинизам“ је постало могуће додати префикс „ауто“ – који упућује на то да је „Други“, што значи и онај презрени, оклеветани непријатељ из шовинистичке имагинације, представљен као унутрашњи и блиски – захваљујући чињеници да је појам шовинизам добио нови смисао. Трансформација је укључивала промену објекта шовинизма, не односи се више на „нас“ већ на „њих“, што је подразумевало и промену односа на који упућује – уместо „екстремне“ љубави према нама, „екстремни“ презир према њима. Колико је ова језичка промена свеобухватна илуструје Google претрага, обављена 26. фебруара 2023. године. Синтагма „шовинистичка мржња“ је дала 668 резултата док је за израз „шовинистичка љубав“ добијен само један.
Независно од ове промене, у Србији је дошло до „грађанског“ редефинисања референтног субјективитета, „примарне ‘Ми’ групе“, како је назвао Ласло Секељ, идеализованог заједничког идентитета – што је подразумевало и редефинисање уздигнутог, обожаваног „Ми“ шовинизма у ранијем смислу речи. Етничко „Ми“ је замењено суженим, грађанским, нарцисоидним „Ми“, у које су укључени само сопствени естетски и идеолошки „клонови“, Срби који су исти као велики, изузетни „Ја“ али се не зову као „Ја“. Упоредо с тим, етничко „Ми“ бива претворено у главног непријатеља, у нове „Друге“, односно, речима Бојана Жикића, у искључене и презрене, „ноторне Оне“ – који постају објект шовинистичког презира, шовинизма у савременом смислу речи. Идолопоклонички однос према егоцентричном, уздигнутом „Mи“ чини аутошовинизам обликом шовинизма и у оригиналном смислу „екстремне“ љубави према „својима“, а може бити посматран и као грађански (етно)шовинизам односно инверзни шовинизам, следећи логику појма који је Душан Кецмановић увео у времену када је национализам често бркан са шовинизмом, посебно ако је српски, што је неодвојиво од доминације титоистичке идеологије.
Желим и овде да истакнем да је аутошовинизам појам изведен из посматрања Србије. Сродна појава, наводно, постоји у Белорусији – која је, као Србија и Русија, европска али незападна земља, што је, верујем, потребан али не и довољан услов за рађање аутошовинизма у једном друштву. Уосталом, чак ни слична, много старија појава у Русији нема исте друштвене импликације, што је везано и за чињеницу да је Владимир Путин у корену сасекао бујање невладиних организација финансираних са Запада, које су, недавно, у анализи политичког развоја у Шри Ланци, бившој британској колонији, описане као оруђе „реколонизације“ света.
При томе, за разлику од мале, балканске Србије, Русија је остала трансконтинентална империја, моћна чак и када је деловала немоћно у годинама после распада Совјетског Савеза. Русија, иако је имала историју обележену великим трагедијама и покољима Руса, у свом страдалништву, ипак, нема свој Јасеновац. Чини ми се да се над руским аутошовинизмом не надвија подједнако мрачна сенка географски блиских антируских шовинизама. Иако се стиче утисак да многи у Украјини себе виде као еквивалент усташа, питање је да ли они имају капацитет, па чак и жељу, да створе не само „руски Јасеновац“ већ и одраз других, мањих мада не и мање страшних, масовних страдања којима је обележена историја живљења и умирања Срба ван Србије.
НАЛИЧЈЕ И ЛИЦА АУТОШОВИНИЗМА: Да би разумели зашто је важно да говоримо о српском аутошовинизму потребно је да не губимо из вида његово наличје. Живе антисрпске шовинизме у окружењу – шовинисте који се нису „напили“ српске крви и којима је та крв на дохват руке. Лако је илустровати о чему говорим, али не верујем да је лако наћи моћнију илустрацију од завршних стихова „Пјесме Сребреници“, објављене у „Билтену Сребреница“, гласилу Удружења грађана „Жене Сребренице“, у Тузли, септембра 2005. године:
„Стара прича говори истину
Нема ниђе добра у Србину
И ја кажем жива је истина
Нема бољег од мртвог Србина.“
Оно што аутошовинизам чини јединственим јесте схватање значајног броја отуђених „грађана“ да је реч о толико великој и тешко отклоњивој, смртној претњи да „њихов народ“, Срби који је носе у себи, не заслужује да постоји – да, сем њих и њима сличних, стварно „нема бољег од мртвог Србина“. То је директно везано за начин на који је у Србији антиратни активизам током деведесетих година редефинисао, оснажио и „уздигао“ схватање о српској негативној изузетности и јединствености, као у суштини смртне претње, које је било цементирано још у антисрпској идеологији титоистичког југословенства.
Деведесетих година је у антиратним грађанистичким круговима у Србији створена заводљива илузија, која се кристалисала око „српских“ злочина, да српска негативна изузетност односно јединственост представља истовремено велику, реалну и трансисторијску смртну опасност, неотклоњиву унутар временског хоризонта. Да је она, у суштини, толико фатална да етничко чишћење Срба и сва друга злочињења, укључујући покоље, усмерена на српске цивиле ван Србије и на Косову, могу деловати као „излаз“, легитимна решења из угла антисрпских, шовинистичких (до)градитеља суседних држава, самопроглашених „држава“ и ентитета који су изложени оваквим ставовима, тумачењима и закључцима српских елитиста. Зато је корисније размишљати о аутошовинизму као појави него о аутошовинистима као појединцима. Кључ је у синергији, кумулативном ефекту, а не специфичним изјавама, колико год да неке парају уши и звуче монструозно.
Када размишљамо о шовинизмима на Балкану, укључујући српски аутошовинизам, потребно је стално имати у виду да на овим просторима етнификоване „жртве“ и „извршиоци“ претходних масовних злочина нису, као када је, на пример, реч о Јеврејима и Немцима после Другог светског рата, физички раздвојене и визија „геноцидних“ и сродних коначних решења – превентивних, осветничких или, једноставно, државоградитељских – остала је свеприсутна и остварљива. Она не живи само у главама српских шовиниста, као што сугерише лажна слика о фаталном српском негативном изузетку.
На Балкану, као и централноафричкој Области великих језера и на многим другим местима где су религије, расе и нације измешане, „никада више“ по правилу значи „никада више нама“ и редовно подразумева „још једном њима“. Зато је овде аутошовинизам, истовремено, шовинизам за друге, не-српске шовинизме и у име других, анти-српских шовинизама. При томе, у ратовима се на свим странама не боре и не убијају припадници елита већ сиротиња, „субалтерни“, јако рањиви људи, и зато последња инстанца, оживотворење аутошовинистичког становишта, није аутогеноцид већ геноцид над Србима.
Слободан Антонић је препознао одразе ове, теже видљиве али јако важне, димензије аутошовинизма и сковао је термин аутонацизам, али се овај илуминативан појам „није примио“. Да јесте, могли би лакше да укажемо да је српски аутошовинизам – који креће од Константиновићеве фантазије о „српском нацизму“ као аисторијском, не идеолошком већ више онтолошком него културалном, и антифашистичких поклича – завршио не толико у једном перверзном анти-антифашизму колико у идентитетској инверзији нацистичког порива, у геноцидној нацистичкој логици окренутој ка унутра.
ОДРЕЂЕЊА АУТОШОВИНИЗМА: Аутошовинизам можемо дефинисати из два комплементарна угла. Први, ако се усредсредимо на „унутрашњост“, ако га посматрамо само из српске перспективе, може се рећи да аутошовинизам представља веровање отуђених припадника елите да су изузеци, што је праћено уоквиравањем сународника као дехуманизованих станишта културално и друштвено условљене негативне изузетности односно јединствености која је толико велика да заслужују да нестану. Ова дефиниција указује и на смисао префикса „ауто“ – на одбачено, наводно геноцидно „ми“ минус врло, суочено и деконтаминирано „ја“ (и исти као „ја“).
Логику схватања о позитивној изузетности „деконтаминираних“ и „неконтаминираних“ грађаниста унутар наводне негативне српске изузетности, илуструју ставови Драгана Бурсаћа, изнети 2021. године, и Сретена Угричића из 2009. Бурсаћ, наиме, пише о „шаки оних који нешто вриједе и ваљају под сводом Србије“, о „људима који су доживјели катарзу, који су се денацификовани и који би из темеља мијењали затровано друштво“, док Угричић „додаје“ да им не дају „масе, које имају предност у односу на реалан квалитет и индивидуалну посебност“.
Други угао, ако уважимо „спољашњост“, антисрпско окружење, може се рећи да је српски аутошовинизам интерпретативни оквир, саткан од елитистичких тумачења замишљене српске негативне изузетности односно јединствености, у коме екстремисти из редова других народа могу пронаћи разлоге или оправдање за прогон сународника отуђених припадника српске елите који су успоставили тај оквир и који га одржавају. Одреднице „елита“ и „елитистички“ истичу да је ту реч о друштвеним актерима који имају „ауторитет“, којима се „може веровати“, који су признати и уважени.
Имајући у виду природу и снагу антисрпских ставова у региону, мислим да је могуће понудити и једно још језгровитије одређење: Аутошовинизам је кохерентни скуп српских ставова који нуде легитимитет схватањима да је мртав Србин добар, најбољи или идеалан Србин, односно да је масовна гроница једина „сигурна кућа“ за Србе. Ова дефиниција садржи и део одговора на питања у чему је специфичност (српског) аутошовинизма и шта га чини различитим од других екстремних облика самопорицања и самомржње.
ИЗАБРАНА (ГРАЂАНСКА) НАДНАЦИЈА И ОДБАЧЕНИ (СРПСКИ) НАРОД: Поред европске али незападне природе српског друштва, која је до изражаја дошла како у обликовању динамике и исхода модернизацијских процеса тако и код њиховог тумачења, постоји још најмање један критичан чинилац, без кога не би било аутошовинизма, на који сам већ указао али због склоности непримереном растезању овог појма у прошлост желим поново да га истакнем.
Слика српске негативне изузетности и јединствености на којој почива аутошовинизам није слика из времена титоистичког југословенства већ једна много одвратнија представа, коју су, полазећи од титоистичке, створили идеолози, промотери и инспиратори грађанистичког антиратног покрета. Без њиховог учинка, настала би, можда, појава која подсећа на аутошовинизам, која има неке сличности и наликује феноменима у другим друштвима па, вероватно, не би ни била именована, али без укорењивања схватања о постојаној, практично самоодрживој и неотклоњивој или јако тешко отклоњивој културној контаминацији као објашњења „српских“ ратних злочина – не би било аутошовинизма.
Другим речима, да реално постојећи антиратни покрет у Србији током деведесетих и касније, када је фокус свод деловања преместио на „суочавање“ са српским злочинима, није нудио карактеристична култур-расистичка, неполитичка и неидеолошка, у суштини колективистичка тумачења не само злочина српских шовиниста већ и, како су упорно инсистирали, недовољно критичког односа укорењених, поносних Срба, „народа“, према њима – не би се појавио (ауто)шовинизам случајних Срба. Неукорењених (који верују да никада нису били културно „контаминирани“) и искорењених (који верују да су се „културно деконтаминирали“), тих врлих грађаниста који су склони да себе виде као део апартне, супериорне замишљене заједнице, грађанске (над)нације која није „изабрана“ али коју је сваки „човеколики“, „нормалан“, „неконтаминирани“ Србин морао да изабере.
По правилу, у грађанистичким тумачењима, антиратно, либерално „ја“ је брзо нестајало из „ми“, да би то „ми“ затим још брже и лакше прерастало у „ви“ и „они“ аутошовинистичког самопорицања и пратећег презира према „одвратној земљи“ и њеном, наводно, још одвратнијем народу. Речима Биљане Србљановић, које је изговорила у свом подкасту на сајту „Ремаркер“ 2. априла 2021. године, у епизоди „Земљо моја“: „Ми имамо једнаку кривицу... Не би он [Милошевић] постојао да није било тих два милиона људи тог дана на Ушћу. Волели сте га бре. Значи, држали су га. Гласали су за њега... То је много једна компликована била појава, коју је изнедрила ова одвратна земља у том тренутку“.
Српски аутошовинизам је једна јако једноставна појава – нажалост одвратна, опасна и деструктивна, колико и једноставна.
Зоран Ћирјаковић
(Текст је написан 2022. године, на основу делова рада који није објављен, као глава књиге "Против дома спремни")
