ZAŠTO ĆE VUČIĆ VLADATI VEČNO ILI ZAŠTO JE FUKO ZAOBIŠAO SRBIJU

Stilske figure umeju da budu klizave. U crno-belim političkim svetovima metafore i analogije ne prolaze dobro. Pošto nisu bukvalno istinite moraju biti razobličene. Redovno sledi odsečno „To nije tačno!“ i ljutita lekcija, koja više govori o našim frustracijama nego znanjima. Na hiperbole smo, pak, navučeni. Pijemo ih sa majčinim mlekom i postajemo blaženo nesvesni šta stvarno izgovaramo. Bezbrojni benigni oksimoroni, tipa „Poginuo sam juče“ ili „Umirem od gladi“, utrli su put lakoći s kojom, samopravedni i jetki, rafalno ispaljujemo teške (i netačne) reči i izvodimo ućutkujuće (i falsifikovane) zaključke. Hiperbole su naš slatki greh, jedna od spojnica koje podsećaju na jedinstvo dva zaraćena politička arhipelaga, naseljena inim plaćenicama, fašistima, konvertitima i antifašistkinjama koje su nekako preživele prošlogodišnji femocid.

Mnogo je spojnica u rizomu koji povezuje narodsku Srbiju, koja je odavno otkrila ono što danas zovu post-istina i (intuitivno) shvatila da su istinitost i subjektivitet nerazdvojivi, i građansku, dom onih koji su valjda ovladali tehnologijama sopstva (ili njegovog samokonstruisanja) i izmestili se. Jednan od mostića pokušao sam da uguram u hiperbole u naslovu ovog teksta. Naravno, ni sveti Vučić neće vladati večno, a broj onih koji tvrde da su čitali, pročitali i svarili svetog Fukoa je impozantan. U tom smislu obožavani filozof ne da je stigao već je toliko prisutan da će drugo pitanje iz naslova mnogima delovati još imbecilnije od prvog [1]. Ali, hagiografija kojoj je sklona, izostaviću navodnike, pučka i neprosvećena Srbija i hagiografija kojom se kiti pismena i post-, „ima se IQ, može se“ Srbija, povezane su pupčanom vrpcom. Drugim rečima, Aleksandar Vučić će vladati predugo zato što je Mišel Fuko zaobišao Srbiju.

Postoje (pravi) Fuko, (neshvaćeni) „Fuko“ i Fuko kao metafora, u koju je neretko učitavan ne samo vrhunac već i, u skladu sa duhom vremena, sasvim fukujamski, kraj nauke i „teorije“. Kao trojeručica distinkcije, on odlično ilustruje prirodu (postkolonijalne) kolonijalnosti [2], ulogu misli i „teorije“ koja se nameće kao ultimativni kriterijum prihvatanja onih koji „još nisu“ moderni. „Čitanje Fukoa“ je pretvoreno u potvrdu da vanredni pojedinci mogu da, u žargonu francuske kolonijalne „civilizatorske misije“, „evoluiraju“ i prestanu da robuju svom provincijalnom iskustvu i okamenjenoj kulturi svojih nezapadnih sunarodnika. „Fuko“ koji je osvojio svet predstavlja istovremeno sliku zabašurene, „epistemološke privilegije“ [3] Zapada i ilustraciju kolonijalnosti znanja u svom „najvišem“ obliku – kolonijalnosti „teorije“. Aleksandar Vučić je samo lokalno naličje ovakve hegemonije. Kao sveministar, a uskoro verovatno i formalno predsednik, on je neodvojiv od iluzije da je Fuko stigao u Srbiju.

Naime, Vučić nije došao na vlast u sklopu populističkog talasa koji je zapljusnuo prvo evropski, bliski i daleki Istok, a zatim i sam Zapad. Srbiju je Vučiću, kao „manjem zlu“, predala njena liberalna, mada ne uvek i prodemokratska, elita. Zaokupljena Petim parkićem, platanima, Đitlerom i Prajdom, vođena neoataturkovskom vizijom ne-previše-zloćudnog diktatora kao jedinog rešenja („leka“) za neevropsku svest sunarodnika, prvi put kada je došla u priliku da odluči o sudbini Srbije – gurnula je u naručje Vučiću. Možda bi on, kao Tramp nedavno, pobedio par godina kasnije, ali njega ovde nije izabrao, izostaviću opet navodnike, krezubi i nepismeni šljam. Ustoličili su ga kulturni i načitani koji su, zagledani u konzumerska i „teorijska“ svetla Zapada, zaslepljeni bogatim životima koliko i bogatstvom misli, prevideli Srbiju, jedno nezapadno mesto i njegovu još manje zapadnu istoriju. Mislim da nije slučajno da takvih mesta nekako nema ni kod Fukoa.

Vučićevska moć je predvidivo predfukoovska. Kada razmišljamo o njegovoj vladavini, predvidivo bi trebalo da bude ključna reč. Činjenica da njenu prirodu nije predvidela izmeštena, „evropska“ Srbija, kojoj se priviđao srpski Čerčil i de Gol, da je prelomila jako glupo, odraz je zablude da naše (partikularno) može da bude ugurano u zapadno (pseudouniverzalno) – bez da bude plaćena cena u formi samovlašća. Ono je danas istovremeno oslonjeno na pravi šljam, ne onaj iz „korpe“ koju su proizvele elitističke fantazije Hilari Klinton i njenih saboraca iz privilegovanih identitetskih „korpica“, i evropeizovano, zabašureno homonacionalizmom i pinkvošingom, dakle blagosloveno od strane lokalnih izdanaka istih tih identitetskih „korpica“, koji su pored Srbije brzo zaboravili i „gejeve“ [4]. („Dobre“ politike identiteta su, kao i neoliberalna matrica koja ih je kanonizovala, u suštini individualističke.)

Skaradnije od dva pitanja iz naslova predstavlja hiperbolu inspirisanu naslovom teksta „Fuko jedva da je stigao u Afriku“ [5] – podrazumeva se podsaharsku, mada iz nje, po pravilu, treba izuzeti vekovima izbeljivanu, kolonizovanu i evropeizovanu Južnu Afriku. Da bi ilustrovao zašto je korisno gledati ka Africi (makar da bi se „uhvatio korak“ i stiglo u Evropu iz autokolonijalnih fantazija) citiraću Ašilea Mbembea, mislioca koji je jedan od najzaslužnijih što je Fuko, ipak, stigao u Afriku.

Fuko je, tačnije njegova popularnost i svetost, pak zaslužan što je Mbembe stigao u Srbiju, iako nije lako razumeti smisao njegove popularne (i fukoovske) nekroplitike [6] bez uzimanja u obzir njegove, ovde uglavnom ignorisane, (afrocentrične) knjige o postkoloniji [7]. Nažalost, Mbembeov status u Srbiji ukazuje da čak i kada deluje da gledamo ka Africi to je obično pogled ka (Zapadnoj) Evropi. Još je tužnije da je poželjno, ako ne i neophodno, legitimisati ne samo jednog crnog, neevropskog velikana već i pogled ka Africi evropskom veličinom kao što je Fuko da bi oni (ne samo ovde) uopšte mogli da budu percepirani.

„Kao ime i kao znak, Afrika je oduvek zauzimala paradoksalni položaj u modernim formacijama znanja. S jedne strane, u velikoj meri se pretpostavljalo da su 'afričke stvari' rezidualni entiteti, čije proučvanje ne doprinosi ništa spoznaji sveta ili ljudskog stanja u celini ... S druge strane, uvek je implicitno priznavano da u oblasti društvenih nauka i humanistike ne postoji bolja laboratorija od Afrike kako bi se procenile granice naše epistemološke imaginacije ili da bi se postavljala pitanja o tome kako znamo ono što znamo i na čemu se temelji to znanje; kako se osloniti na više modela vremena kako bi se izbegli jednosmerni uzročni modeli; kako otvoriti prostor za šire komparativne poduhvate; i kako objasniti mnogostrukost puteva i putanja promene. U stvari, ne postoji bolji teren od Afrike za naučnike koji žele da opišu novine, originalnost i složenost,“ piše Mbembe [8].

Pitanje kontinuiteta i promena je na Balkanu mnogo složenije nego u Africi. Jedna od posledica liminalnosti našeg prostora je da zbrka ovde nije samo vremenska. Naime, kao i u postkolonijama, 2017. je godina našeg kalendara ali ne i naše istorije. Ona je i prostorna, u Evropi smo, ali čak i sami svakodnevno govorimo da smo van nje. U onostranoj, „pravoj“ ili hiperrealnoj Evropi, uči nas Fuko, moć je kapilarna. Nasuprot tome, u njenim podsaharskim postkolonijama, ukazao je Frederik Kuper, ona je mnogo „više arterijska“, koncentrisana i u društvenom i u prostornom smislu, i potrebna joj je pumpa „da je pogura od trenutka do trenutka i od mesta do mesta“ [9]. Takva moć je totalizujuća i zaokupljena sobom, ona niti „hrani“ društveno tkivo niti pokušava da ga omekša. Oruđe je postkolonijalne države koja nije u stanju da gradi disciplinujuću moć kao fukoovsku „nespektakularnu normalnost, skoro nevidljivu u svakodnevnom životu“ [10].

Srbija ima jednu važnu sličnost sa afričkim postkolonijama. Ni ovde nije bilo ona tri veka tokom kojih je postepeno građeno „upravljaštvo“ (governmentality), „nova racionalnost vladanja“, i upisivano u „svakodnevicu svojih subjekata“ [11]. Van zapadne temporalnosti, pokušaji da vreme bude sabijeno, s jedne, i verovanje da na ne-Zapadu može postojati i ono što nije moglo biti građeno, s druge strane, stvorili su i „građanske“ iluzije koje su Srbiju 2012. godine predale Vučiću i prostor u kome se on danas samouvereno i nekažnjivo kreće. Naravno, u Beogradu, na obodu Evrope, moć je manje „arterijska“ (i artiljerijska) nego u Kigaliju, ali je i dalje jako daleko od slike kapilarnosti, samoregulacije i pripadajućeg „racionalnog subjekta“ koju ističe zapadni model.

Ruanda je imala pedesetak godina da pokuša da razvija upravljaštvo, Srbija dva puta više, ali raspoloživo vreme nije jedina relevantna odrednica kada razmišljamo o ishodima moderne dinamike vladanja i povinovanja. Trampova pobeda je, između ostalog, pokazala da je veza između liberalizma i demokratije mnogo složenija nego što se verovalo, da je ta „konačna“ destinacija, sugerisana i nametana kao univerzalna, snažno uslovljena partikularnim istorijama i činiocima – i time višestruko nedostupna Ostalima, od kojih se očekivalo da, ponekad preko noći, ponove zapadnu istoriju.

Opsesija zapadnim vremenom legitimisala je hegemoniju tranzicione paradigme. Bila ekonomska, društvena ili politička, a često ih nije moguće razdvojiti, tranzicija je vezana za shvatanje modernizacije kao ur-tranzicije od „tradicije“ i „zaostalosti“ ka jedinoj dobroj krajnjoj destinaciji, oličenoj, između ostalog, u fukoovskoj skici zapadne kapitalističke (post)modernosti. Takav teleološki utemeljeni tranzicioni narativ odvraća pažnju s važnog pitanja koje je bilo u fokusu nekih postkolonijalnih kritičara: Šta se dešava kada evropske ideje i norme doputuju i smeste se na prostoru koji se razlikuje od onoga u kome su se razvijale?

Shvatanje modernizacije kao tranzicije podrazumeva globalnu difuziju zapadnih fenomena, uključujući demokratiju i pripadajući set institucija i procedura. Ali, šta „stvarno“ pojmovi demokratija, (politička) stranka i građansko društvo znače i podrazumevaju u Srbiji, Indiji ili Ruandi ne može se razdvojiti od toga kako se uklapaju u specifične, duboko ukorenjene vrednosti i društvene prakse i kako su „postajali ukorenjeni u svesti običnih ljudi“ [12]. Način kako je ovde, ili na nekoj drugoj nezapadnoj lokaciji, demokratija „sticala društvene korene“ uslovljava to šta ona „jeste“ i šta „može da bude“ [13], pa i kako treba razumeti implikacije, značaj i smisao ključnih činioca, kao što su „smenjivost vlasti“ ili „izbori“. Ovaj redovno ignorisani proces nazivan je kulturalno prevođenje, i on rezultira „vernakularizacijom“ zapadnih normi i ideja [14].

Kulturalno prevođenje uslovljava demokratizaciju i celokupnu tranziciju, menjajući smisao svega, pa i neizbežnog, onoga što na neoliberalnoj planeti ne sme dobiti alternativu. Ono proizvodi nesklad između „univerzalnih“ označitelja i „našeg“ označenog, koji parališe mnoge uticajne liberale i pretvara ih u antidemokrate, tragače za „manjim“ – što za njih znači autoritarnim – zlom. Zapadnocentrični i sa viškom slobodnog vremena, oni su posle pada Berlinskog zida jedino rešenje zamišljali više ataturkovski (sa cilindrom, kao simbolom bogatstva i „civilizovanosti“, koji je trebalo da istera đavola, „pusto tursko“, i iz Srba) nego titoistički (pod petokrakom, pretvorenom u simbol navodno dvostruko poražene modernizacijske ideologije, koja nije uspela čak ni da pretvori Srbe u Evropljane).

Slepilo za ulogu kulturalnog prevođenja predstavlja drugi temelj naše nevolje s Vučićem i „građanskim“ elitama koje su ga 2012. godine ustoličile, ali sada ne samo da ne mogu da ga sruše već, što je mnogo poraznije, nisu u stanju da prepoznaju neprijatelja u ogledalu. Ova slabovidost je poduprla shvatanje o „zlu“, manjem ili većem, kao jedinoj opciji, izgrađenom na mitu koji Srbe/Srbiju i modernizaciju predstavlja kao spoj ulja i vode. Uostalom, i „dobri“ Zoran Đinđić je iz zamišljene vertikale istkane od manjeg i većeg „zla“ izdvojen naknadno, pošto je ubijen. Tek tada je pretvoren u izuzetak, „modernu“ zagradu genocidne srpske istorije – i gradivno tkivo temeljnog mita liberalne Srbije, koji, kao i kosovski, snagu crpi iz poraza.

U autokolonijalnoj imaginaciji naša različitost – iako vidljiva ne samo u strukturi i unutrašnjoj logici Đinđićeve i ostalih stranaka već i skoro svih (pa i najdekontaminiranijih) nevladinih organizacija – redovno biva shvaćena kao patologija, kulturalni defekt koji se mora lečiti mešavinom neokolonijalnih intervencija (koje treba da traju, kao i s lakoćom odbačena revolucija) i „dobroćudne“ diktature. To je logika kojom je jedno lako prepoznatljivo, opipljivo „veće zlo“ od 2008. sistematski pretvarano u lažno „manje zlo“ – danas jedinu političku opciju u Srbiji, armiranu posetama Srebrenici, Prajdom i zapadnim shvatanjem da je u „balkanskom buretu baruta“ jedino važno da niko nema šibicu.

Vučić vlada kao predfukoovski suveren. Ali, njegovo vreme je naše vreme, dok njegovi jalovi neprijatelji, nažalost, deluju ne samo vođeni tuđom istorijom već to čine u izmeštenim prostorima, oličenim u urbanom ostrvcetu unutar zemlje koju slabo poznaju, pa izgleda ne vide koliko ljudi ima razloga da veruje da je ona odavno udavljena. Nekako kao da ovi imaginarni Okcidentalci ne mogu da se odluče ko im je veći neprijatelj – Vučič ili ostatak Srbije, čedo tog drugog, orijentalizovanog prostora, vremena i (ne)istorije. Povrh svega, oni se ne bore protiv Vučićeve totalizujuće, arterijske moći, već protiv, za funkcionisanje njegovog mehanizma vladivine sasvim sporednih, fukoovskih, nesuverenih oblika moći koji deluju kapilarno, na mikro nivou.

Ovi uglađeni individualisti, čini se već instiktivno, sumnjičavi prema svakom širem zajedništvu i kolektivitetu, ponašaju se kao da je i dalje reč o drvoredu i komšijskom parkiću. Takva, pogrešno kalibrisana i, u suštini, makar to bilo sasvim neosvešćeno, egocentrirana i društvenokapitalistička borba [15], tviter revolucionarima i žutim patkicama pomaže da ostanu cool i nadograde svoje vrlo „Ja“ – ali Vučiću obećava dugačku i relativno bezbrižnu vladavinu.

Ako uskoro ode s vlasti, ako se pokaže da pitanje iz naslova ne prolazi ni kao hiperbola, biće to uprkos a ne zbog delovanja ovih zaturenih Evropljana. Ipak, treba ih razumeti – 2017. je a ni Fuko ni bogatstvo ne stanuju ovde. Nažalost, retko je cool i glamurozno smisleno se boriti protiv arterijske moći na ne-Zapadu, za manje ili više siromašnu, poniženu i oklevetanu domovinu, koju ionako sve češće doživljavamo kao stranu i izgubljenu, prokletu zemlju, tamnicu naših snova i aspiracija. Melanholične žute patkice nose dodatni teret, pa ne treba da čudi da protiv Vučića šetaju retko, najradije s psićem i po prijatnom danu, posle kafice. Nije lako pomiriti se s činjenicom da smo geografski tako blizu, a ipak – daleko je Fuko i sunce što sja.

[1] U jednom drugom, mada povezanom, smislu, može se postaviti pitanje koliko je sam Fuko smatrao potrebnim da uopšte krene ka perifernim i poluperifernim prostorima. Ne treba gubiti iz vida da je odavno uočeno da što se autor više odmiče od zapadnih iskustava i istorija to su manje elegantni i zavodljivi zaključci koje proizvodi. Ceo ne-Zapad, a posebno Podsaharska Afrika, ume da stvara „probleme teoriji“ i bude „neprijatna istina“ u tumačenjima koja imaju univerzalističke aspiracije.
[2] „The epistemic decolonial turn“, 2007.
[3] Nationalist Thought and the Colonial World: A Derivative Discourse?, 1993.
[4] „Putuj Bobane, ne misli na gejeve“, 2016.
[5] Entangled Histories: Reflecting on Coloniality and Postcoloniality, 2011.
[6] „Necropolitics“, 2003.
[7] On the Postcolony, 2001.
[8] „Africa in Theory: A Conversation Between Jean Comaroff and Achille Mbembe“, 2010.
[9] „Conflict and Connection: Rethinking Colonial African History”, 1994.
[10] „Foucault Hardly Came to Africa: Some Notes on Colonial and Post-Colonial Governmentality“, 2011.
[11] Isto.
[12] The Vernacularization of Democracy: Politics, Caste and religion in India, 2008.
[13] Isto.
[14] Različiti, ne samo postkolonijalni autori su uverljivo pisali i o vernakularnim modernostim i vernakularnom kosmoplitizmu.
[15] Kao i kada je reč o društvenom kapitalu, „društvenost“ društvenih medija je uglavnom ograničena na reč društvo u njihovom nazivu. Glavni razlog njihovog postojanja je naše kasnokapitalističko, aspiraciono „Ja“, metastazirano ali nikada dovoljno veliko.

Zoran Ćirjaković

(Tekst je napisan 14. februara 2017. godine, na zahtev urednice, ali ga taj internet medij nije objavio.)

KONSTANTE ANARHOLIBERALIZMA: I POSLE LATINKE – NE-LATINKA

Knjiga Mire Bogdanović dugačkog naslova „Elitistički pasijans: Povjesni revizionizam Latinke Perović – O nemislicama, nedomislicama, dvosmislicama i besmislicama“ dočekana je sa simpatijama u dva intelektualna kutka koja vole da veruju da ih malo šta spaja (sem animoziteta prema Latinki Perović i NATO paktu) – posustalom nacionalističkom i probuđenom marksističkom.

Bogdanović, sociološkinja koja ima doktorat iz istorije, uverljivo je demontirala Perović kao naučnicu. Filološkinja po obrazovanju, i Latinka se istoriji okrenula kasno u karijeri, pišući doktorat posle perioda u visokoj politici tokom koga je napredovala po azijskom obrascu, nekarakterističnom za Evropljanke u koridorima moći. Kao i Milovana Đilasa, koga je 2013. godine pokušala da „sahrani“ kao disidenta i mislioca knjigom „Konstante konvertitstva: Hod u mjestu – od Đilasa do Đilasa“, Bogdanović se fokusirala na konvertitsvo (mada ga ovaj put naziva konverzija) Perović od dogmatske marksistkinje u strasnu (neo)liberalku.

Čini se da su mnogi fanovi britke i razorne kritike majke Druge Srbije bili zbunjeni činjencom da je glavni promoter knjige i pisac predgovora bio udarnik „dekontaminacije“ i dugo vremena neumorni promoter ideja Latinke Perović i Radomira Konstantinovića. Ali, Pakovićevo „konvertitstvo“ je u velikoj meri prividno, iako verujem da plaća cenu činjenice da je okrenuo leđa ikoni liberalne elite, čija je ideološka dominacija počela 5. oktobra i ne nazire joj se kraj.

Mira Bogdanović ne samo da ne osporava ono zbog čega je Latinka postala Latinka već reafirmiše njene ključne stavove. Omaž Latinkinom autoorijentalizmu našao je mesto i na omotu knjige i u pozivu na beogradsku promociju održanu 24. marta u Domu omladine. Izdavač je istakao „antiratno izjašnjavanje Latinke Perović u vreme vlasti Slobodana Miloševića i njeno dosledno suprotstavljanje politici velikosrpskog ekspanzionizma kao i visokokultivisani jezik njenih spisa“. Najava tribine počinje rečima – „Ne odričući nijednu od neupitnih zasluga Latinke Perović...“. Bogdanović je na promociji rekla da deli „Latinkina antinacionalistička stajališta“.

Oko knjige Mire Bogdanović već je počeo da se kristališe ideološki krug u kome nema mnogo toga ni za marksiste a kamoli nacionaliste. Štaviše, može se govoriti o sukobu dva „građanska“ elitizma. Bogdanović je lošem, malograđanskom i „palanačkom“ elitizmu Latinke Perović i njenih saboraca suprotstavila svoj dobri, „kosmoplitski“ elitizam intelektualke koja se držala van vlasti. U njemu nema naroda, ni u onom smislu u kome o njemu razmišljaju mnogi marksisti ni onakvog kakvim ga vide nacionalisti.

„Za mene je narod apstrakcija,“ rekla je na tribini u Domu omladine (i dodala da je „bez ikakvog nacionalnog osećaja“). Reč je o levičarki u čijem svetonazoru ne postoji pojam koji je imao ključno mesto u istoriji levice (Narodni front, Narodno-oslobodilačka borba...). Ne čudi da je deo beogradske publike, uglavnom dogmata i puritanaca koji u Miri Bogdanović ( i njenom „nekonvertitstvu“) prepoznaje novi stožer ideološkog okupljanja, spreman da svako pozivanje na narod rafalno diskredituje etiketama u rasponu od četnik levičar do fašista.

Način kako Bogdanović vidi svoju poziciju, ne internacionalistkinje već kosmopolitkinje koja postoji izvan svake društvene lokacije, pa i nacionalne i klasne, ne razlikuje se od samorazumevanja Latinkinog kruga. Tu takođe caruje insularno, armirano „Ja“ i sopstveni položaj se doživljava kao nevin i slobodan od društvenih i identitetskih veza i obaveza. „Ja sam kosmopolita, apsolutno, potpuno lišena svakog skupnog identiteta“, rekla je Bogdanović. Takvo samorazumevanje nam ukazuje da je reč o ne-Latinki, „sunarodnici“ koja, iako na to ne pristaje, pripada istoj naciji samoproklamovanih kosmopolita. Naime, njihova dva prividno vandruštvena „Ja“ dele jasno prepoznatljivu grupno-identitetsku, mada elitnu odrednicu.

Kako je ukazao Krejg Kalhun, donedavno dekan Londonske škole za ekonomiju i društvene nauke (LSE), kosmopoitizam u koji se umetnula Bogdanović ne prepoznaje „društvene uslove sopstvenog diskursa“. On se predstavlja kao „sloboda od društvenog pripadanja“ i, istovremeno, „pogled niotkuda i odsvuda“ iako je puki odraz „specijalne vrste pripadanja“ i pogled je iz „specifičnog društvenog prostora“. „Stavovi kosmopolistkih elita izražavaju privilegiju, oni ne predstavljaju neutralno razumevanje celine“, zaključuje Kalhun opis u kome je lako prepoznati i staru Latinku i novu ne-Latinku.

Bogdanović ističe svoju „neovisnost od bilo koga i svakoga“. Sebe vidi kao „najbližu anarhizmu“, ali odanu izvornim liberalnim vrednostima kao „suštinskoj formi liberalizma“. Za razliku od Latinke, koju slika kao konvertita uprljanog vlašću, ona nam se nudi kao pravi, autentični anarholiberal. To je krov pod kojim pokušavaju da se smeste i autor „božićnog oratorijuma Radomiru Konstantinović“ i cinična „deca devedesetih“, kao što je tatin anarhista Ratibor Trivunac, i otuđena „deca komunizma“, kao što je Branislav Branko Dimitrijević.

Dimitrijević, čije je domete kolumnista „Vremena“ pregnatno izrazio nazvavši ga „Aleksom Đilasom Druge Srbije“, demonstrira važnu ulogu knjige Mire Bogdanović kao Vanish-a, ideološke varikine na pseudoliberalnoj političkoj sceni. Privilegovani „Vojinov mali“ je već izbrisao iz biografije položaj pomoćnika ministra kulture u jednoj od najneoliberalnijih srpskih vlada i, ubrzo posle početka (poslednje) Svetske ekonomske krize, zakačio petokraku na cilindar, simbol ataturkovaca i antinacionalista okupljenih oko „Peščanika“. Nije jedini kome nije lako da iz sebe izbaci „malograđansku“ misao Dubravke Stojanović, kojom su prožeti njegovi najambiciozniji tekstovi. Dimitrijević, na primer, piše o „konstanti koja se kao nacional-kulturni imaginarijum preprečava bilo kakvoj formi transformativne društvene imaginacije.“ (Sledi, „Početkom 21. veka, kao i krajem 19...“ pa citat najvoljenije Latinkine intelektualne „ćerke“.)

Da bi se udobno smestili pod krov Mire Bogdanović, ostalo je da Dimitrijević i drugi „radnici u kulturi“, koji pokušavaju da se ponovo rode u Marksu bez da se odrode od Konstantinovića, nekako pomire svoj autorasizam sa kulturalno fluidnije pozicioniranom (i samim tim manje fatalističkom) „palankom“ na koju upućuje Mira Bogdanović. Rekavši na beogradskoj promociji da je Filosfija palanke „knjiga za sva vremena“, „pisana van konteksta“, i da se „može tumačiti shodno političkom trenutku“, ona je otvorila vrata svima koji bi da se distanciraju od svoje neoliberalne prošlosti i zadrže svoju fobiju od svega srpskog. Ipak, mnogo veći izazov će im predstavljati društvena (a neretko i materijalna) cena otpadništva.

Knjiga Mire Bogdanović je pokrenula prvi pokušaj konstituisanja „Treće Srbije“ kao nenacionalne. Ali, kao i prethodne lične i ideološke secesije na desnici, ona od samog starta deluje kao mrtvorođenče, rukavac Druge Srbije koji ne uspeva da se izdvoji iz dominantno malosrpskog i kultur-rasističkog toka. I ova krhka ne-Druga Srbija u sebi ima ugrađen isti antinarodni „antinacionalizam“ elite koji funkcioniše kao nova nacija izabranih. Kao što je u Drugoj Srbiji Zoran Đinđić mogao da postane „dobar“ samo kao leš, tako i u ovoj novoj, crvenkastoj „Trećoj Srbiji“ nema mesta za radnike od „krvi i mesa“. Štaviše, predstavljanje knjige u Domu omladine počelo je lamentom nad tragičnim samoubistvom radnika „Goše“. Živi radnici, koji su često homofobični, slušaju Cecu i čiji su očevi možda ubijali u ratovima devedesetih, ostaju van ove nove elitističke fantazije. Kao i Đinđić našim čudnim, neliberalnim liberalima, radnici su ovim podjednako neobičnim levičarima dobri samo kada su mrtvi.

Ne treba da čudi da se poznati „antinacionalista“ pre početka promocije požalio da se „prave spiskovi prisutnih“. Jedina istoričarka koja se nije uplašila „UDBE Druge Srbije“ je bila Radina Vučetić, originalno Latinkina ideološka (i naučna) „unuka“, nekada uz Olgicu Manojlović Pintar glavna uzdanica Dubravke Stojanović, autoriteta za koji je Mira Bogdanović rezervisala još neprijatnije reči nego za samu Latinku. Biće da je čitati Miru Bogdanović u liberalnom Beogradu opasnije nego čitati Ruždija u paštunskom Peševaru i subverzivnije nego čitati „Lolitu“ u fundamentalističkom Teheranu. Bogdanović je rekla da je izložena „umortsvu šutnjom“ – totschweigen, blaženo nesvesna da je liberalna Srbija sposobna da organizuje daleko neprijatnija „umorstva“.

Kao i mnogi „disidenti“ izopšteni iz horizonta Druge Srbije pre nje, Bogdanović je tek na svom slučaju shvatila da, na primer, „Peščanik“ nije „prostor slobode mišljenja“ kako „ovde slovi“. Podjednako su netolerantni i „Novi magazin“ i portal „Mašina“, koji su joj dali prostor. „Mašinu“, oko koje postoji najveći kapacitet za rast Mirine ne-Druge Srbije, finansira nemački Roza Luksemburg Štiftung. Nažalost, ova marksistička verzija „Fondacije otvoreno društvo“, kao i njena bogatija liberalna „sestra“ u SAD, u srpskoj radničkoj klasi vidi prvenstveno koljače u budućim ratovima i homofobe. „Opasnost fašizacije“ je crvena marama koja i ovdašnje „prave“ levičare sprečava da vide radničku klasu. Uostalom, „Blut und Boden nacionalizam“ je bio jedna od najčešće pominjanih floskula na beogradskoj promociji knjige koja olakšava prebacivanje autorasizma i, zarad otpora „populizmu“, antinarodnih stavova iz liberalne u levu Srbiju.

Sociolozi koji su govorili na predstavljanju knjige tvrde da se suprostavljaju i ideologiji liberalizma i ideologiji narodnjaštva i populizma. U njihovim istupima primetna je tendencija, koja odavno predstavlja važno obeležje levičarskog aktivizma u Srbiji, ka uporednoj samosubalternizaciji i ignorisanju živih radnika u korist fraza koje neprijatno asociraju na ljudskopravašku (neo)liberalnu paradigmu, kao što je ona o „pravima koja prostiču iz rada“. Stav koji najviše iritira Drugu Srbiju je sklonost Mirinih (i dalje jako malobrojnih) obožavalaca da u istu ravan stave, kako je Dragan Stojković opisao dva antipoda, Lomparovo „srpsko stanovište“ i Latinkino „srbijansko stanovište“, odnosno „Srbiju do plota“ kako je Latinkino mikrosrpstvo opisala Bogdanović.

Iako je promocija u Domu omladine podsećala ne skupove koje su obožavaoci Latinke Perović organizovali pre petnaestak godina, Mira Bogdanović ne može postati „nova Latinka“, što neki levičari neskriveno priželjkuju. Potreba da imamo političke očeve i majke predstavlja jednu od (pravih) konstanti naše politike. Nekako je za očekivati da bi posle ovako nemilosrdnog i javnog majkoubistva trebala da se pojavi nova „majka“ one Srbije koja o dobrom, progresivnom i modernom odavno razmišlja u ženskom rodu.

Problem nije samo u činjenici da je, kako je istaknuto na promociji, Mira Bogdanović u Beograd stigla „iz Amsterdama preko Zagreba“ i da je u ovde iznenađuje i ono što ne bi smelo da iznenadi nekoga ko poznaje ovu duboko podeljenu zemlju. Nažalost, njena kritika srpskog liberalizma nije ni dovoljno dosledna ni sveobuhvatna. Nevolja s knjigom Mire Bogdanović nije u onome šta je napisala o Latinki, tu se nema šta zameriti, već u onome što nije rekla. Drugim rečima, stvar nije u tome koliko se ova ne-Latinka ljudski, etički, idejno i naučno razlikuje od Latinke Perović već koliko su nekadašnje drugarice (ostale) iste.

Ni u kosmopolitskom anarholiberalizmu Mire Bogdanović nekako nema mesta za „masu“ – narod, radničku klasu, subalterne... kako god da nazovete srpsku većinu koja je na levici, i liberalnoj i anarhističkoj i „pravoj“, prečesto istinski neželjena.

Zoran Ćirjaković