РУСИЈА НА ИСТОКУ, ИСТОК У СРБИЈИ

У корену свих облика српског самопорицања налази се одбијање наших елита да уваже разлоге зашто овде, налик руском евроазијству, треба размишљати о српском другоевропејству

Србија збуњује. Чини ми се више нас који у њој живимо него оне који је посматрају са стране. Волимо да кажемо да нисмо ни Исток ни Запад, али шта то стварно значи – шта смо и ко смо? Наравно, нисмо једини који су између светова, који живе у међупростору описиваном као полутанство и лиминалност. Са проблемом да лоцирају себе суочавају се Русија, Иран и Турска, земље чије су елите, као и српске, виделе своје државе као мост између Истока и Запада.

Модернизатори три велике земље су имали визију шта би желели да оне постану, али су, као и овдашњи, кубурили и са оним шта њихови поданици јесу и са оним што нису. „Да нисмо имали Ататурка, били би један Авганистан, један Ирак“, рекла је Узден Токур, ћерка другог председника Турске, о вођи који је владао као оријентални деспот да би од поданика направио западнолике Европљане. Ататурково вјерују да је „наука једини истинску духовни водич у животу“ укинуо је Реџеп Тајип Ердоган. Дао је Турцима слободу да се врате на фабричка културална подешавања и постао анти-Ататурк. У тамошњој верзији поделе на две Србије, насупрот Ататуркових Турака стоје Ердоганови Турци.

Лик „српског Ататурка“ је овде прво учитаван у Јосипа Броза, хрватског деспота, а затим у убијеног Зорана Ђинђића. Уосталом, један од мотора југословенске идеје, не само њене последње, социјалистичке инкарнације, била је жеља елита да нас некако помере и прошверцују на Запад. Та српска прича креће од Доситеја Обрадовића, коме, наравно, није падало на памет да ће Србија, пошто „востане“ из османског мрака, бити терана да клечи под блештавим светлима Брисела. Колико год да је био очаран Западом, Доситеј је био велики патриота. Чињеница да смо близу да не може ближе, штавише једним делом територије унутра, гуркала је наше елите према самопорицању. Један, данас гласнији и моћнији део, завршио је у малигном, аутошовинистичком, други, временом све више маргинализован, у добронамерном мада неконструктивном, просветитељском.

За разумевање тешко ухватљивог положаја Србије, и покушаја да побегнемо од њега, релевантна су и иранска и турска искуства, али најкорисније је руско. Разлози су бројни. Стиче се утисак да Русија није само српска „мајка“ већ и „мајка“ српског аутошовинизма. Петар Чаадајев је почетком деветнаестог века закључио да је Русија „нелегитимно дете историје“, али се бојим да чињеница да ниједан аутошовиниста није прогласио Србију за копиле историје или Европе ствар недостатка маште, лењости и неселективне русофобије.

Српски аутошовинизам је аутохтона појава, иако креће од исте врсте „недозвољене“ различитости и са истог елитистичког извора. Штавише, да су „деконтаминирани“ Срби више гледали ка Русији, које се многи гаде колико и Србије, видели би да „Прво филозофско писмо“, које је Чаадајев написао 1829. године, није само читљивије већ и много заводљивије родомрзитељско штиво од нацифкације Срба умотане у псеудохегелијанско мрцварење у Философији паланке Радомира Константиновића, оца српског аутошовинизма. „Искуство времена за нас не постоји. Векови и покољења протекли су за нас јалово... Усамљени у свету, нисмо свету дали ништа, од света ништа нисмо узели, нисмо у масу људских идеја унели ни једну мисао, ничим нисмо потпомогли напредовање људског разума, а све смо, што нам је од овог кретања припало, изопачили“, написао је у „писму“ које се од 24. фебруара често цитира на Западу како би антируска хистерија деловала легитимно.

Иако Чаaдајев има бројне наследнике, Руси су промишљали неудобни положај своје матице много храбрије и отворенијег ума него српске елите. За то постоје и неки објективни разлози. Србија је само у Европи док је Русија великим делом у Азији, што је допринело да се овде не појави културални одјек идеје о руском евроазијству. За разлику од Србије, која би била мала и да је јако велика, Русија је огромна, највеће овоземаљско царство, па је евроазијство заживело као геополитичка, империјална идеја. Оно и овде привлачи пажњу скоро искључиво као спољнополитичка алтернатива, друга „осовина око које се врти светска историја“, у контексту промишљања геополитичког положаја Србије.

Ипак, Милан Суботић је још 1993. године препознао да нам руски евроазијци „могу послужити као један од подстицаја“ за разумевање „проблема односа и синтезе 'Истока' и 'Запада“ и уочио да се евроазијско саморазумевање „храни културним империјализмом Запада“. Миша Ђурковић у тексту о „релевантности идеје евроазијских интеграција за српски народ“ истиче да су евроазијци створили „другачији однос и према оријенталним елементима и специфичним азијским цртама у руском карактеру и етносу“ и истакли их као благотворне, али, нажалост, не развија ту тезу нити покушава да је искористи за промишљање културалног наслеђа османске владавине у Србији.

Док су Руси јединствени као Европљани који су снажно, и душом и телом, укотвљени у Азији, ми смо другачији Европљани, једни од оних у чије су умове и друштвене односе уселила Азија. Зато српско другоевропејство није ствар избора већ дубока, мада углавном тешко видљива, ментална чињеница која боји све у Србији – конзервативизам и либерализам; левицу и десницу; популарну музику и елитистичку згроженост њоме. Чињеница да на северу земље постоји контратежа, где једни на изазов хабзбуршког наслеђа и излаза које нуди одговарају патриотизмом а други вулгарним самопорицањем, и да је кроз историју у Војводини обликотворну улогу играла и једна западна империја, више омета препознавање нашег другоевропејства него што ремети његов учинак.

Географија је руска мајка а историја српска. Нити Руси могу да побегну од географије нити ми можемо да побегнемо од историје, колико год се упињале наше елите. А по том питању су случајносрпске и поносно српске у непринципијелној коалицији. Нашу историју дугог трајања писали су вековима османски владари и њихови људи. Они су на Балкану обликовали једну битно другачију Европу, која је у 19. веку нестала само са политичке карте. Азијски део Русије је, пак, толико велики да га је немогуће не видети на мапама. Не треба да чуди да је најпосвећенији од четворо емигранта који су формулисали идеју евроазијства био географ Петар Савицки, али и да је Чаадајев веровао да је географија онај „суверени фактор који влада над нашим многовековним историјским кретањем... који је истовремено и суштински елеменат наше политичке величине и истински узрок наше интелектуалне немоћи“.

У својеврсном манифесту руског евроазијства, књизи Наслеђе Џингис-кана: поглед на руску историју не са Запада већ са Истока, Николај Трубецкој 1925. године пише о рушењу руског друштва иза кога стоје елите „очаране примамљивим спољашњим изгледом европске цивилизације и европским идеја“. „Ово што се сада чини у Русији, само делује као ново и оригинално... Истинска стваралачка градња још је пред нама. И постаће могућа тек онда када буду коначно проживљена одушевљења европском цивилизацијом и у Европи измишљеним идеологијама, кад Русија престане да буде искривљено огледало европске цивилизације“, стоји у закључку књиге која је у Русији постала актуелна после болног распада Совјетског савеза.

Евроазијци су сматрали да Русија у културалном смислу није ни европска ни азијска, да је несводива на два окружења, и да инсистирање на европском путу води стварању неуспешних, наказних имитација које наводе на „поражавајуће закључке“. У Србији је важно истицати да је „европски пут“ који нам намећу у ствари западни пут и да је космополитизам, којим воле да машу његови заговорници, само нова глазура западноцентризма и његове сенке, „културног империјализма“. А он је, рекао је Лав Гумиљов, „као трансфузија крви неспојивих крвних група“ – погубан за незападне народе. Суботић истиче и да су евроазијци говорили да су, „за разлику од Монгола који су покорили 'тело' Русије, остављајући јој 'душу', западни освајачи руских земаља наметали католичанство и, на тај начин, покоравали не само 'тело,' већ и 'душу' Русије“.

Бркање западног са „европским“, што чини Трубецкој, много је лакше разумети у руском контексту. Све што је српско је само европско, без обзира како је стизало до нас. Растужује ме да се у свакодневном говору и на нашoј аутоколонијализмом затрованој политичкој сцени стално говори о „путу Србије у Европу“ и „европеизацији“, али ми је несхватљиво да Драгана Грбић, једна од највећих српских научница, не само млађе генерације, може у Институту за европске студије у Београду да одржи предавање под називом „Улога истакнутих просветитеља у културном трансферу између Европе и Србије”.

Др Грбић, која пажљиво бира речи, пише о немачкој просвећености, што нам говори да је реч о завршеном процесу, стању, и српском просвећивању, што сугерише да је, као и када говоре о „деконтаминацији“, реч о процесу који не само траје већ не може имати крај. Наиме, тако ће наше „просвећивање“, већ инстиктивно, разумети сваки случајни Србин. Мали је корак од просветитељског самопорицања до аутошовинистичког тумачења српског „кашњења“ и немогућности да туђе постане наше. Опонашањем се може много тога, али се не може направити оригинал.

Србија је европска – увек била и увек ће бити. Оно што зову „европеизација“ би заправо била наша преевропеизација, али то је немогућа мисија. Ми не само да нисмо Запад већ нисмо живели западну друштвену историју и зато никада не можемо постати Западњаци на неком некозметичком, суштинском нивоу – какве год изборе и скупе компромисе да направе наши политичари. Нажалост, то не виде наше интелектуалне елите. При томе, умови наших суверениста нису ништа мање колонизовани од мозгова натољубаца.

Овде није реч о потреби да буде успостављен неки аутохтони, „српски“ институционални оквир. То је немогуће и имало би тужнији крај од „самоуправљања“. При томе, покушај титоиста да буду оригинални учињен је у време када су људи широм света веровали да су алтернативе не само пожељне већ и могуће. Данас је лакше замислити крај света него крај капитализма и Србији је потребно нешто много скромније од алтернативног друштвеног и државног уређења – свест да је ово које смо увезли после 5. октобра западно, дакле неуниверзално, и да не може да да очекиване резултате. Зато је мало шта у Србији „како треба“, тачније онако као је на Западу, где је обликовано. Овде је пут до пакла самопорицања и самопрезира поплочан погрешно калибрисаним очекивањима.

Проблем није само у Дубравки Стојановић, Николи Самарџићу и њиховим питомцима. Историчари су свуда на не-Западу склони да историју посматрају као кристалну куглу у којој могу да очитају будућност, иако је историографија највише западноцентричнa од свих наука. Тек се пре неколико деценија, прво у Индији, појавила школа историчара који су се усудили да плурализују историју и „провинцијализују“ историју Запада. Мимо њих, чини се да историчари и даље нису спремни да размишљају о незападним историјама без да их самеравају са историјом Запада. Зато им се стално причињавају „неисторијски народи“, „народи које је историја заобишла“ и, пошто је за многе од њих само Запад стварно свет, народи „који иду мимо света“, како о Србима мантра Латинка Перовић.

Западноцентричност је навела Симу Ћирковића да о српској историји пише као „видљиво незавршеној историји“. Он тиме сугерише да „још нисмо“ модерни, зрели, наводно једини исправни, западнолики Европљани, што види као прави, добар крај свих европских историја. Пошто је то за нас, као и за све другачије Европљане, недостижна дестинација, „завршетак“ који не може имати српска историја, Ћирковић је, свесно или не, терцирао зломисли Радомира Константиновића. Не чуди да му је књигу Живети са историјом посмртно објавио Хелсиншки одбор за људска права у Србији, бастион аутоколонијалног једноумља и локални ослонац свих антисрпских снага.

Имитирање богатог света је рецепт да постанете фрустрирани, склони бесовима и самодеструкцији – и останете сиромашни. Не верујем да ишта илуструје суштину наше историјске странпутице и меру одвојености елита од српске реалности као доношење Сретењског устава 1835. године. Од идеје да у земљи која је вековима била сиромашна крајина османског царства можете да скројите устав тако што ћете преузети „најнапредније“, овдашњем контексту непримерене делове устава најбогатијих западних држава и државица и неколико швајцарских кантона поразније ми делује само одлука, донета дванаест година касније, да устав Либерије, која је постала једна од најнесрећнијих афричких држава, буде састављен по моделу америчког. Додуше, њу су донели људи који су, пре него што су ослобођени и „враћени“ у Африку, били амерички робови. Ипак, оно што ми делује најпоразније јесте да је датум када је покушано наше темељно самопоништавајуће позападњачење одабран за највећи државни празник.

На Сретење је подигнут Први српски устанак па Дан државности није само дан који слави почетак серије западнољубивог самоповређивања, које су нам сервирали ударници два српска самопорицања. Прво, Карађорђево Сретење, велики је датум јер је реч о почетку победоносне борбе за независну државу и политичку слободу која омогућава да будемо оно што јесмо. Друго, Милошево, дан је када су наше елите симболички окренуле леђа тој слободи и покушале да направе државу за Србе али независну од Срба; устројену мимо наше свеприсутне, „дубоке културе“. Чињенице да то и даље не видимо генерише комплекс инфериорности. Он је метастазирао у аутошовинизму, који се кристалисао око идеја оличених у тврдњи Латинке Перовић да је Србија неспојива са Европом.

Кључ приче о Сретењском уставу је у лошој мери и поуци. Што се тиче мере, реч није о копирању западног по себи већ о природи и величини изабране пречице. Веровању да се истовремено може у потпуности игнорисати српски културни образац, да се векови историје могу сабити у године и да се њен исход може бирати као кајмак на пијаци. Када је реч о поуци, један толико апсурдан и узалудан гест је уздигнут на ниво највишег идеала. Тиме је на пиједестал, уз фанатично западнољубље увијено у родољубље, стављена неодговорност – и фрустрације које она производи.

Све је више незадовољника који захтевају неоствариве промене менталитета и свести. Многи од њих одбијају да прихвате да је ово „то“, да су демократска и све друге транзиције одавно завршене, и на пола пута су до родомржње. У западнољубивој визији која креће од Доситеја Обрадовића и иде преко састављача Сретењског устава Димитрија Давидовића, рођеног у Земуну под влашћу Хабзбурга и образованог у Пешти и Бечу, међу западним народима, није било места за наше другоевропејство. Не чуди да се у редовима опозиције појавио патриотски аутошовинизам, перверзија елитистичке перверзије.

„Само дубоко морално посрнуо и болестан човек би могао да осећа било шта осим бескрајног поноса, синовске љубави и оданости према земљи као што је Србија – земљи која је дала толике бриљантне научнике, генијалне проналазаче, невероватне уметнике, херојске војсковође и јунаке, и ненадмашне спортисте. Проблем је, међутим, у нечему другом... Зато ја и не мрзим Србију – макар не целу Србију. Мрзим огромну већину Србије... Јер, нормалан, пристојан и поштен човек ни не може према овој огромној већини осећати ништа друго до мржњу, гађење и презир“, пише један културно културни анти-Вучићевац, љут што га на друштвеним мрежама називају аутошовинистом.

Поврх свега, реч менталитет је једна од најомраженијих међу српским елитистима. Склони су да верују да су толико изнад „обичног“ народа да немају менталитет. Мада, умеју да, као Латинка Перовић, проговоре о српском „хајдучком менталитету“ као, у суштини, супротности цивилизованости. Испада да Срби и слични, другачије европски, „контаминирани“ људи имају менталитет, а да су „исправни“, западни људи власници културално безмирисне, не толико супериорне колико једине цивилизације. То отежава суочавање наших елита са улогом коју свуда игра културни образац, како импликацијама разлика које нису очите, идентитетске, тако и чињеницом да Оријент представља обликотворни чинилац српске културе који се сместио испод коже и наслага „Заре“, „Адидаса“ и „Бершке“. Зато становиште које га не уважава не може бити српско и зато се у непријатељству према оријенталном у нама увек крије клица аутошовинизма.

Турбо-фолк, сладуњави модерни израз нашег другоевропејства, презиру елитни националисти колико и антинационалисти. Чињеницу да нисмо једини оријентолики Европљани, другачији на проказани, „недопуштен“ начин, илуструју чалга (Бугарска), скиладико (Грчка) и манеле (Румунија). Цецине песме представљају кључ за препознавање ко су нам све „рођаци“. Можемо да се одрекнемо те фамилије, али културалног ђавола не можемо да истерамо из себе. Уосталом, срамота коју „урбани“ Београђани осете када чују да неко кога воле слуша турбо-фолк чедо је исте свести као и брука о којој пева Светлана Ражнатовић. Лако је променити начин живота, али јако тешко однос према животу. Зато се и „рајински менталитет“ неписмених само трансформисао у аутоколонијални менталитет турбо-писмених Срба, који су, да парафразирам великог рок песника, или криве ствари читали или су, много чешће, криво читали праве ствари.

Лако је видети не само да је Русија у Азији већ и да је Азија у Русима. Сергеј Шојгу, Марат Сафин и Борис Годунов, али и презимена Тургењев, Јусупов, Суворов и Кутузов, жива су сведочанства наслеђа које је уписивао и дописивао Џингис-кан и, пре њега, „народи евроазијске степе“. У Србији, пак, османски траг је утиснут у презименима изведеним из надимака везаних за личне карактеристике – Чолаковић (без руке), Абрашевић (пегав) и Караџић (црномањаст). Турска кухиња је привлачнија и разноврснија од монголске, али и њене овдашње изданке видимо, баш као и турбо-фолк, као нешто спољашње.

Оријент је у нама, али га српске елите виде или као „оптерећујуће наслеђе које треба искоренити“ или као нешто што припада „давно прошлом времену... и неважно је у данашњој стварности“. Иако је османско царство – које нам је донело наслаге оријенталног, временом пренете и преко река, у северне, „хабзбуршке“ делове Србије – било једно од највећих у историји, оно је, како пише Ел Карл Браун у уводу књиге Империјално наслеђе: османски печат на Балкану и Блиском Истоку, „константно игнорисано или погрешно представљано не само на Западу већ и у државама које деле османску прошлост“. Чак јој и у Републици Турској „прилазе на амбивалентан начин“, док је Запад, „откад зна за себе, инсистирао да Османлије 'нису као ми'“. Иако наше елите спадају у оне „које су највише склоне да одбаце османску прошлост“, у Србији нам се „стално откривају културни обрасци повезани са тим османским вековима“. При томе, ранији утицаји из Азије на словенску културу учинили су нас пријемчивим за оријентална средства и начине. Стари Словени су, како пише Владимир Ћоровић у Историји српског народа, живели на просторима чија „источна граница прелази у подручје татарско-монголских народа“ и „наилазимо на јак утицај и тих источних суседа“.

Самообмањивању доприноси чињенице да „никада нема ни тоталне промене ни тоталног континуитета“ и да су Османлије били муслимани. Подложни смо и да се заваравамо да увек важи „што је прошлост ближа садашњости, то је снажније наслеђе“ и игноришемо колико дубоко у прошлост сежу неки „стабилни аспекти културе“, пише Браун. Такође, склоност историчара да се фокусирају само на „корисну историју“ наводи нас да „или осудимо или не разматрамо (или обоје) османску еру“. При томе, османско наслеђе је остало уписано у свакога од нас не само културално већ и као психолошко. Оријент је обликовао и наш унутрашњи „ментални програм“ и систем вредности који га наводи. 

Може наша суверенистичка елита да се буса у груди својим православљем и патриотизмом, али док не пристане на Србе какви јесу, и уважи оријенталне чиниоце који условљавају какви можемо да будемо, остаће слаб непријатељ неоколонијализма. А ту је фокус премештен са такозваних невладиних организација на „науку“, па не чуди да расте број западних стипендиста који се труде да буду креативни. У САНУ је запослен музиколог Срђан Атанасовски, марксистички хомошовиниста који тврди да смо постали „банална нација“ обликована у пост-дејтонском периоду деловањем „динамичног процеса“ уз помоћу кога је „држава настојала да реафирмише свој политички ауторитет и редукује национализам на нешто што делује као обична демонстрација патриотизма.“ 

Русија је толико велика да су евроазијци могли да поразе комплекс инфериорности и, како пише Суботић, пригрле моћни негативни стереотип који каже да „ако загребете Руса, нађете Татарина“, промене му предзнак и учине „позитивним садржајем, темељом изградње посебне, самосвојне цивилизације“. Нажалост, српске елите су толико поседнуте западним, ако не његовим богатствима онда једном од идеологија и каноном који се издаје за универзални, да чак и храбар, бескомпромисни одговор на питање шта ћемо наћи „ако загребемо Србина“ тешко да може да послужи као основа за изградњу било чега. Али препознавање српског другоевропејства је предуслов да коначно престанемо да се самоповређујемо. А то није мало.

Зоран Ћирјаковић

(Текст је објављен у летњем двоброју недељника "Печат") 

У неким књижарама у Београду - под слоганом "Мислим, дакле ботујем" - (прво)канселовани Џендер Захаријевић-Глигоријевић народу свом: "НЕОКОЛОНИЈАЛНА СРБИЈА : ДРЖАВА И ДРУШТВО У ВРЕМЕ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА"

 

Током последњих десет година Србија се поново нашла у рукама јаког вође, што је главно обележје односа моћи у којима се већина грађана осећа најпријатније, док Запад верује да је реч о лидеру који показује вољу и има снагу да иде ка зацртаном циљу. Незадовољне елите прижељкују (другу) демократизацију, али верујем да ће она имати тужан крај као и оригинална, после 5. октобра. Можда следеће „хлеба и игара“ буде садржало више хапшења и суђења, али не треба очекивати нешто смисленије. На хоризонту се не назире демократскија будућност коју сања јалова опозиција растројена Србијом више него Александром Вучићем.

 

Као и за претходне две књиге - хонорар нула динара. Бескрајно захвалан издавачу.

Неоколонијална Србија : држава и друштво у време Александра Вучића

Ћирјаковић, Зоран, 1965- = Ćirjaković, Zoran, 1965-

Врста грађе - књига

Издавање и производња - Београд : "Филип Вишњић", 2022

Језик - српски

ISBN - 978-86-6309-270-9

COBISS.SR-ID - 61648137

 

ШИБАЈУЋИ МРТВОГ КОЊА: МИЛО ЛОМПАР И ПОЛИТИЧКИ ЋОРСОКАК СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА (2. део)

 (Други део текста. Први део је доступан овде.)

 

НЕПРИЈАТЕЉ У ОГЛЕДАЛУ: Први предуслов не толико делотворне колико смислене антиколонијалне борбе је препознавање колонијализованости сопственог ума. Нажалост, бојим се да Мило Ломпар није у стању чак ни да пред самим собом, у своја четири зида, доведе у сумњу наводну „универзалност западних вредности“ па говори о томе да „колонијална апологетика... не препознаје како се универзалност западних вредности историјски претвара у пуку идеолошку рационализацију западних (америчких) интереса“. Најубојитија оружја у служби тих интереса су западне вредности које нису универзалне али их колонизовани умови у државама-метама западних интервенција сасвим некритички прихватају као универзалне. То су, изнад свих, либерализам, у свим његовим идеолошким и историјским инкарнацијама, и реално постојећа, глобализована  демократија. Тврдње да у Србији „то није то“, да овде може битно „боље“, демократскије и либералније, спадају у јефтине изговоре. Идеално постоји у књигама, у свету идеолошких зилота и у незападним умовима затарабљеним западним вредностима.

Поврх свега, Ломпар упорно игнорише да, поред западних интереса и западних вредности, у које се запетљао, постоји, не само у политичкој сфери, нешто још темељније – западна схватања, дефиниције и тумачења. Ни она немају универзалну вредност али се користе да, на пример, (не само) овде студентима буде испиран мозак. (Обрадујем се када видим да наши факултети не производе још већи број аутошовиниста.) Ова схватања и дефиниције се ослањају на различите прећутне претпоставке, не само када је реч о специфичним друштвеним односима и саморазумевању појединаца, које су подразумеване у западном контексту у мери да ови темељни предуслови „исправне“  операционализације западних идеја и норми не морају да буду изречени.

Када пише да „тек самосвесним заступањем српског становишта као легитимног и европског облика нашег политичког деловања... можемо поступно и без великих нада у тренутни успех покушати да поправимо историјски положај српског народа“, Ломпар нема у виду ни стварне ни могуће „облике нашег политичког деловања“ – пошто их види ем као погрешне ем као неевропске. Чини се да је за њега у политици „европско“ само оно што је западно. Српско код Ломпара постоји само као идентитетско и историјско, а у српској политици кључну улогу игра српска „дубока културе“ и њене одреднице.

У књигама којима су сви наши либерали, и десни и леви, билдовали своје политичке ставове не говори се о културалном превођењу, сили које овде сачекује институционалне оквире, политичке идеје, норме и идеологије рођене на Западу. Најмоћније од бројних „невидљивих“ оружја, како наше тако и свих других незападних култура, и у Европи и ван ње, културално превођење их спушта на земљу, самерава и усклађује са нашим, дубоко укорењеним, схватањима моћи, могућности деловања, друштвености, чак и времена.

У оригиналном, западном контексту, у коме је обликована политичка модерност – унета касније у све српске Уставе, од првог и најбизарнијег, Сретењског, преко најпогубнијег, југословенског, из 1974. године, до последњег, из 2006. године – не делују овде неизбежне силе културног превођења и зато се ни не помињу, а камоли преиспитују, у канону који је посео умове Мила Ломпара и Латинке Перовић. Ко, било интуитивно било захваљујући литератури, није свестан трансформативног учинка културног превођења у свим модернизацијским процесима у Србији имаће погрешно калибрисана очекивања. Она стварају привид српског културалног или друштвеног дефекта и представљају покретачку снагу свих облика српског самопорицања. Нажалост, натољубље овде није једина разорна инкарнација западнољубља. Зато Ломпар није само наш анти-Константиновић већ је он и не-Константиновић у културално слепом просветитељском наративу нашег другог самоповређивања.

Мило Ломпар с правом истиче да је „историјско наслеђе“ утемељило „садашње културнополитичке околности“ и да „култура никада није пука садашњост него је увек и прошлост саме садашњости“, али његов однос према тој прошлости и нашем историјском наслеђу, као и „контактности“ на којој инсистира, високо је селективан и крајње недоследан. Овде је „поунутрашњено“ и оно што Ломпар воли, што види као „позитивно“, али и оно што игнорише и чега се гнуша, што види као „негативно“. Такође, овде није „поунутрашњено“ много тога што Ломпар поставља у темељ свог „српског становишта“. Зато његова победа претпоставља обављање масовне лоботомије.

ПАТРИОТСКО ПРОСВЕЋИВАЊЕ ИЛИ ПРАВЉЕЊЕ КУЛТУРАЛНОГ ВАКУУМА: Мило Ломпар каже да је српска култура „иманентно дијалошка култура“, што важи за велику већину култура, али „источне“ и „исламске“ кругове види само као секундарне, „комуникацијске“. Он пише: „Сви могући облици односа - регионални односи, 'југосфера', односи са Западом, односи са Русијом - морају постојати и унутар српског становишта. Јер, они су потребни и реални односи живота“, али изоставља један од „најреалнијих“, обликотворних односа који су овде трајали вековима.

Као да се, Ломпаровим речима, „у дугом трајању турских векова, од пада Смедерева 1459. године до поновног изласка српског народа на светскоисторијску позорницу, 1689. године“ овде ништа није дешавало. Као да ван западне историјске „позорнице“ не постоји историја. Да не улазим у српске умове, задржаћу се на срећним српским стомацима. Сарму, гибаницу и кајмак су нам ваљда донели контакти са Марсовцима, који су говорили турски и користили арапске и персијске речи. Као да се ништа није дешавало у нашим „контактима“ са Османлијама; као да није било никаквог трансфера; као да није било ничега сем ропства и, можда, ћевапчића. Покушај да око историја које не воли или које не признаје конструише културалну празнину и патологију водила је Ломпара ка просветитељском самопорицању, у које је касније гурао малу армију поштовалаца.

Читајући Ломпарове књиге на пар места сам се запитао – на чему је? На пример, у „коначно ауторизованом“ делу интервјуа који је дао неименованом „саговорнику“, Ломпар пише: „[Српски културни модел] није могао настати једноставним спајањем делова српског народа јер су постојале културне разлике. Срби у Хабзбуршкој монархији... припадали су највећим делом средњеевропском културном моделу, који је у суштини био аустроугарски или немачки културни модел. Срби у Србији имали су веома снажно постављену образовну и културну структуру у знаку француског културног модела.  Требало је на неки начин усагласити ту разноликост навика, обичаја и комуникација и довести до извесног уједначења“. Турска кафа је у ствари француска, Мехмед-паша Соколовић је служио династији Ваола, а српски народ не постоји – постоје само српске елите и, ваљда, стадо „случајних људи“. Нажалост, елитизам је облик деформације свести који нема ограничено трајање и није потребно „хранити га“ као друге облике зависности.

Мало касније, у књизи Слобода и истина разумео сам и да Ломпар верује да није националиста; и то не каже само једном – из разлога које нисам у стању да докучим, пошто није похађао ни партијску школу у Кумровцу нити Централноевропски универзитет у Будимпешти, па верујем да га вероватно лош (и непотребан) кетман тера од српског национализма. Он каже: „Национална оријентација није нужно националистичка. Она може имати либералан, демократски, популистички вид. Тек у конкретним околностима, можемо  проценити када постаје националистичка. Као што левичарска оријентација може имати социјалдемократски, социјалистички, комунистички вид.“ Нажалост, немам 41 зрно да погледам у пасуљ и сазнам какве су „конкретне околности“ ове године.

Ломпар прихвата опсену да је левица једнако антинационализам, да је левичар по себи анационалан – која се наслања на веровање да је не само српски национализам већ и српство по себи генератор нацизма, и налази се у темељу аутошовинистичког становишта. При томе, сви велики латиноамерички левичари, светионици успешног, нефотељашког отпора неоколонијализму, били су или националисти или популисти; углавном и једно и друго. Национализам је једна од „меких“ идеологија које се лако мешају са „тврдим“ идеологијама – чак и исламизмом, који је по себи антинационалан, и стаљинизмом. Ломпарова елитистичка браћа међу левим-либералима, сваког левичара – који овде не бежи од српства; који када чује реч Србин не помисли на „нож, жицу, Сребреницу“; који не крије да воли (српски) народ и уважава потребе, интересе и укусе „обичних људи“ – дискредитују као четник левичара, дизел левичара, лажног левичара или нацбола.

ТРИ ВЕРЕ КАСТРИРАНОГ НАЦИОНАЛИЗМА: „Политику српског становишта“, пише Ломпар, „коју су моји критичари нетачно назвали 'етничким', иако сам одредио српску културу као контактну културу три вере, иако прихватам припадника било које националности који бира да буде део српске културе, као што су то учинили Иво Андрић, Меша Селимовић, Петар Лубарда, иако сам јасно у књизи рекао да је темељ српског становишта – политика националне просвећености.“ Он ту као да имитира менталну акробатику Радомира Константиновића, чији је манир у Философији паланке да каже да не говори баш оно што мало касније јасно каже. Мада, можда је у и овде само реч о натегнутом, неуверљивом Ломпаровом кетману у времену које нам сугерише антинационална и анационална становишта као једина „нормална“ и „здрава“ српска становишта.

Није етнички али је национално; три вере али светосавље, јесте збрка која провирује из климавог конструкта названог „српско становиште“, насталог у уму интелектуалца који је склон да Србију и свет посматра кроз елите и њихове изборе. Зато један нобеловац може да синегдохизује католике а други великан муслимане у папазјанији коју је Ломпар „просветио“, што, преведено са његовог месијанског жаргона, значи дозирано и старовременски вестернизовао, и затим назвао српско становиште. Пошто је неетничко и у „три вере“, питам се кад ће кризмање и да ли је то Ломпарово „српско становиште“ већ изговорило шехаду и прихватило ислам, своју трећу веру. При томе, где нестаде четврта вера? Где су Јевреји, који су, чини ми се, најбројнији међу онима који су, свесно и добровољно, бирали да буду поносни Срби. Два Филипа су ту ретки изузеци, који воле аутошовинистичко становиште колико и оно њихове ставове.

Тешко је ишчупати какав-такав смисао из галиматијаса српске културе, српског културног обрасца и српског становишта који је у својим књигама направио Мило Ломпара. Релативно је јасно какво по њему треба да буде српско али, чини ми се, није упутно питати се шта је оно што треба да буде српско и да ли је уопште могуће да оно што данас јесте српско али није добро, што су нам, колико сам могао да разумем громку „европску“ мисао, донеле Османлије, Тито, телевизија и НАТО, престане да буде српско, не само у политици.

Ломпар  је ту мистификовао и покушао да уздигне свој сасвим разумљиви песимизам, како је преименовао и појачао „стрепњу“ свог претходника Добрице Ћосића. Ломпар говори о „пасивном отпору“, али у кибицерству и критици са облака нема отпора ни у траговима. При томе, проблем није у његовој „песимистичкој претпоставци“ по себи, штавише оптимизам би био прилично неодговоран, већ у чињеници да је поистоветио са политичким утрнућем. Поврх свега, национални песимизам, кога данас није лако избећи, овде је упарен са опортунизмом и ендемским кукавичлуком, корозивном културом пораза која је завладала у истакнутим ешалонима суверенистичког фронта.

Зато је, у великој мери, важан део јавности, која је остао отворен и жедан питких тумачења, ставова и анализа, који не пристаје ни на Пинк ни на Н1 и не задовољава се јутјубом, осуђен на тампон новинарство које оличава српски медијски тропичак – Александар Апостоловски, Вељко Лалић и Горислав Папић, и депресивну галерију прихватљивих ликова – спој пристојних зачинских националиста, као што су Љиљана Смајловић и Ђорђе Вукадиновић, и плеторе сварљивих, „баналних аутошовиниста“, коју оличавају Зоран Пановић, стидљиви Вучићевац скромних интелектуалних могућности, и Бошко Јакшић, живахни диносаурус салонског титоизма.

ИМИТАТОРИ И ФАЛСИФИКАТОРИ: „У позитивним моментима разгранатих односа са западним културама, нема сумње у то колико је неопходно избећи пуко опонашање, док су плодотворне различите врсте усвајања“, пише Ломпар. Али свуда ван Запад, па и у Србији, може бити усвојено само нешто што је примерено свима, што је истински универзално, што не уважава само западна већ и друга партикуларна (само)разумевања и повезане друштвене односе. Западне вредности су партикуларне колико и западни интереси. Ништа не може постати универзално зато што је, захваљујући вишевековној надмоћи Запада, постало свеприсутно, а још мање зато што то кажу ауторитети чија је мисао колонизовала умове Мила Ломпара и Латинке Перовић. Зато је овде, по правилу, могуће само опонашање. Имитирано ће бити „усвојено“ тек пошто прође трансформативни процес културалног превођена, током кога ће бити преобликовано, понекад до непрепознатљивости. То је разлог зашто касније неким колонизованим умовима делује као ненормално, патолошко, болесно, деформисано, заостало, незрело...

Када говори о „отпору духа“ Ломпар цитира мисао која деловање интелектуалаца везује за разумевање „индивидуалних поступака“ као „последице веровања у универзалне вредности“. Нажалост, сви индивидуални поступци, па и када су вођени вером у „универзалне вредности“ – шта год оне биле, па чак и ако су, како верујем, само збир онога што је тривијално и пуких одраза западне надмоћи – условљени су партикуларним.

Нажалост, партикуларно свуда, на Западу колико и у Србији или Малију, пада испод нивоа перцепције па смо склони да верујемо да се цео свет понаша, говори и делује онако како смо ми то склони да чинимо. Тенденција да западно локално, које је парохијално као и свако друго локално, буде схваћено као универзално долази до изражаја код западних мислилаца али још више код незападних интелектуалаца чији су умови поседнути западним каноном и вредностима које је артикулисао, без свести – код Ломпара је нема ни у траговима – да је реч о колонизацији њиховог ума. Нажалост, она је у великој мери неизбежна, нема другог живог канона, али то не значи да не може бити освешћена.

Ломпару се допао појам „секуларно свештенство“, које је увео Исаија Берлин. Он цитира Ноама Чомског који је „основно одређење секуларног свештенства“ видео у „његовим везама са конфигурацијама моћи“, које му омогућавају да се стално обнавља. Кристоферу Хиченсу, једном од водећих секуларних свештеника, који је пред крај живота, како је сам рекао, постао „полицајац“ либерализма, није се допало Берлиново мишљење да је „либерализам у суштини веровање људи који су дуго живели на истом тлу у релативном миру једни с другим. Енглески изум.“ Бојим се да би се Ломпару допао Хиченсов коментар, који рачуна на реторички ефекат: „Ако је  либерализам географски, па чак и етички ограничен, где је његова универзалност?“. Она је толико подразумевана да се одговор да је нема, да његова универзалност не постоји, ни не разматра; постао је денквербот. Нажалост, ван цркава не постоји само секуларно свештенство; само једна „интелигентна мањина... која опслужује и распоређује моћ“.

Титоизам, који Ломпару боде очи, садржао је, између осталог, балкански израстак Стаљинове опсесије „културношћу“ – васпитањем, образовањем, самоконтролом и  хигијеном „маса“. Тито се одрекао Стаљина, али не и стаљинизма, чији се репови код нас вуку по различитим друштвеним сферама. Вероватно најразорнији део наслеђа „стаљинистичког цивилизујућег процеса“ у Србији данас представља „културна  деконтаминација“.  Сва српска „деца комунизма“ су деца стаљинизма.

Нажалост, Ломпар је своје српско становиште везао за исте цивилизујуће, „универзалистичке“ претпоставке и циљеве, укључујући „фетишистичко схватање начина како бити индивидуално цивилизован“, које су стаљинисти назвали „културност“. До овог идеала се стиже „дисциплинујућим обликовањем понашања типичног за модерно друштво“, што је Норберт Елијас назвао цивилизујући процес. Он је имао леве и десне верзије, нарочито у деветнаестом веку, у коме Ломпар види златно доба и јаву српског становишта. Зато не треба да чуди да Ломпаров исправан српски човек непријатно подсећа на „културног“ и „цивилизованог“ совјетског човека, на чијем обликовању је Стаљин почео да инсистира тридесетих година, а Тито наставио и после 1948. године. Уместо бројних „домова културе“, остатака стаљинизма изгубљених у транзицији, добили смо Центар за културну деконтаминацију, „саборну цркву“ аутошовинизма, па не верујем да би, како год да их назовемо, домови српске културе имали много срећнији крај.

При томе, за разлику од ломпаризма, који захтева да уз помоћ имитација западног буде фалсификовано српско становиште, титоизам је био усклађен са важним елементима српског културног обрасца. Зато је Јосип Броз променио српску свест много више него што би успео да се ослањао само на репресију. Поменућу овде три највише српске вредности на које се – да ли свесно, да ли инстиктивно или случајно, вођен идеологијом – снажно ослањао: егалитаризам, непостојање неизвесности и схватање праведности изражено у реченици да судије „не треба да се држе закона као пијан плота“, што је веровање које, пре или касније, избије и из најтемељније и најкултурније „деконтаминираног“ Србина. Штавише, бојим се да је, када подвучемо црту испод српске „дубоке културе“ и менталитета, продорни хрватски бравар више уважавао свест и поглед на свет једног Србина од великог српског интелектуалца који тврди да има тапију на српско становиште.

Нажалост, многи су прихватили Ломпарово елитистичко, вестернизовано становиште као једино исправно српско становиште. Ломпар то своје становиште, које је назвао српским, везује за аспирације, магловиту визију саткану од његових интелектуалних, идеолошких и естетских ставова и моћних идентитетских котви, и циљ који је недостижан. Зато је оно вишеструко антиполитичко; јако захтевна, непроходна стаза ка којој Ломпара гура његов формативни западни грех. Не треба да чуди да његов рецепт има упадљиве породичне сличности са културном деконтаминацијом, такође ослоњеном на либералне вредности.

СРПСКИ ДУХОВИ И НАПОЛЕОНОВ КОЊ: Код Ломпара, ритуални искази уважавања према, по правилу неименованим, неистомишљеницима само прикривају суштинско неуважавање. Штавише, ако изузмемо Милоша Црњанског, Николу Милошевића, Слободана Јовановића и још неколико српских величина којих више нема, чини се да Ломпар овде мало шта уважава као мисаони процес Радомира Константиновић, брата по елитизму и опсесији потрагом за злим духовима, чије закључке оштро критикује. Слично се сличном радује. При томе, елитистичка оловка наших мегаинтелектуалаца обично сама нацрта комплекс ниже вредности који је води. Зато се, уместо о Константиновићу и Ломпару, може говорити о Радомиру Бекету и Милу Црњанском.

„Увек су масе носиле епохе, али је свест унутар историјског кретања лебдела негде изнад кретања маса“, пише Хегел у Ломпару, да би неколико реченица касније из новог оца понижене нације проговорио „исечени“, кастрирани месија: „[М]асе, негде испод прага свести, пристају на... диктат [политичке коректности], оне осећају да су зупчаници великог историјског механизма довољно наоштрени да исеку оно што се издваја“. Ломпар у самом себи види целу „нежељену елиту“ о којој пише Латинка Перовић. Главни непријатељ им је исти – непросвећене „масе“, наводно заробљене у „тами турских времена“, које он види као недовољно националне а она као превише националистичке.

„У духовној ситуацији нашег времена, појединац – као висока свест тренутка – није опажљив, ако постоји; масе, пак, посматрају саме себе, чак и на телевизији, и задивљене су сопственом препознатљивошћу. Хедонистичка култура даје им за право: све је – у малом сигурно, а каткад и у великом – доступно, размишљање је тегобно, они који се издвајају – по уобичајеној представи – представљају проблем“, пише Ломпар и, нехотице, погађа мету у једном другом референтном оквиру. Кога год да убаците у овај елитистички рам, полуинтелектуалце или штребере, геџоване или прдопудераше, рају или папке, крезубе или свезубе, остаће „непрепознатљив“ у сенци „проблема“ – који се у овом случају зове Мило Ломпар.

Хегел је, обузет „дивним осећањем“, у Наполеоновим освајањима видео на делу победоносни „светски дух“ на коњу – цара који је одјахао на осматрачницу изван утврђеног града, „појединца који се, концентрисан на једну тачку док седи на коњу, шири по свету и доминира њиме“. Ломпар у самом себи види „српски дух“ коме су „хедонистичка култура“ и „политичка коректност“ убиле коња. Зато не може да нас, како је замислио, налик „невидљивој руци“ о којој је говорио Адам Смит, поведе ка исправно европском, просвећеном „крају историје“. Њега смо заслужили као, како каже, „аутентична нација“, која је показала „историјски (државотворно) и уметнички пројективну снагу“. Када искључите и дискредитујете све друге опције, онда ће и најзалуднији од свих послова, шибање мртвог коња, деловати као рецепт за достизање културне и историјске нирване, просперитета и свега другог што нам обећава Ломпарово српско становиште.

Иако начитан, пуномасни интелектуалац, Ломпар је остао заглављен у „западном универзализму“, тачније у једној претходној инкарнацији западне политичке и интелектуалне коректности. Ту му је толико удобно да је почео да сањари. „Засновано на песимистичкој претпоставци, српско становиште нам омогућава“, каже Ломпар, да унапредимо и побољшамо „бројне и знатне мањкавости и недостатке српске културе, истовремено не оспоравајући универзалност српских националних права и негујући оне предности српске културе које су осведочене у формама живота и са универзалних становишта: државотворност, слободарство, песништво, сликарство, музику.“ Не знам да ли је ово прочитала Латинка Перовић, али, ако јесте, верујем да у миру и пуна оптимизма чека неумитно. Са оваквим „српским становиштем“ и његовим обећањима могу да се изборе чак и аутоколонијалне водоноше Снежана Чонградин и Катарина Живановић.

„Увек је питање шта је – у одређеном времену – магистрални правац историјског и културног кретања,“ пише Ломпар. Али, он нам је у својим књигама показао шта сигурно није правац српског кретања, да се манемо оног магистрални.  Да по последњи пут у овом тексту напишем нажалост, ту ни самоуништавање књига више не би било од помоћи. Други, ломпаровски дух самопорицања се није уселио само у главе многих поносних Срба већ се сместио и у „Библиотеци Постања“ (Library Genesis), одакле – ако би, неким чудом, једног дана пожелео да се лиши свог самоправедног, јако вредног и корисног српског „политичког идиота“ – књигу Дух самопорицања не може да избаци чак ни „лева рука Бога“, како је један словеначки мегаинтелектуалац назвао НАТО пакт.

 (Крај.)

Зоран Ћирјаковић