„Колонијализам“ је постао једна од најјефтинијих српских речи, флоскула којом воли да се фрља наша десна елита, која је до ногу потучена у културном рату па је кренула да крцка синекуре, цвилка код „руских“ Кркобабићки и лаје на звезде, уместо да покуша да се некако споји са реално постојећом Србијом, коју је презрела и проклела. „Модерност“ је, пак, постала српска реч која је, чини ми се, скупа скоро колико „Косово“ и „Европа“, две најскупље српске реч.
Заједно са „колонијализмом“ и „модерношћу“, две моћне и пластичне колико и саморазумљиве и отрцане речи – прве, која је овде име непостојећег, намаштаног стања и друге, која садржи кључ српске стварности и одраз српске различитости – наше елите су украле полазну тачку наше политике и укинуле могућност да она пође од стања нашег друштва, од онога шта смо, где смо и на чему смо. Тужна судбина речи „колонијализам“ и, још тужнија, „модерности“, илуструју невеселу судбину Србије, земље коју се њене елите осудиле да плута у мору њихових илузија и заблуда, зачињеном нарцисоидношћу и засићеном самопорицањем.
ДОСИТЕЈ, ИМЕ КОЛОНИЈАЛНЕ ЖУДЊЕ: „Колонијализам“ је овде изговор понижених суверениста за ћорсокак у који су Србију, заједничким снагама, угурали леви и десни баштиници илузија Доситеја Обрадовића, хабзбуршког Србина који је Србију осудио на самопорицање и мимикрију која подсећа на колонијалну. (Анти)колонијални дискурс овде није чедо османске владавине, која, иначе, није ни била колонијална.
Окупација, колико
год да је дугачка и окрутна, и колонијализам нису синоними, као што ни земља
која никада није била колонијализована не може бити (пост)колонија. Такође, сва царства односно империје не можемо посматрати као империјалистичке, што је појам који, као и колонијализам, смисао добија у контексту модернизацијских и глобализацијских процеса, које су покренули и водили западни актери. Нажалост, сви поменути појмови, који данас углавном имају негативне конотације, бивају растезани у прошлост или будућност на, неретко сумњиве или спорне, инструменталне начине, који подривају њихову какву-такву смисленост и конзистентност. Колико су појмови тешко ухватљиви, а околности често јако сложене и противречне, сведочи и чињеница да су многи аутори изабралаи, као најсмисленији, појам полу-колонија када говоре о британској управи у Египту у периоду када је формално-правно био османски, а неки би рекли и псеудонезависан али окупиран од стране Британаца.
И „менталитет“ овдашњих елита, који личи на колонијални па има смисла говорити о колонијалном менталитету, креће од Доситеја Обрадовића – чија мисао не да није била обојена наслеђем, по многима, вишевековног османског „колонијализма“ већ је била заснована на протеривању и стигматизовању свега оријенталног што су нам Османлије даривале. Кајмак, бурек, сарма, ћевапчићи и скоро све другог што волимо да једемо, срећом, није страдало у културално слепој, доситејевској, хабзбуршкој деосманизацији, која је у Србији временом мутирала у два самопорицања и завршила у култури аутошовинизма.
Доситеј Обрадовић је утемељитељ, гуру и отац, име и презиме свега што у Србији мирише на колонијализам, као и безумне, преписивачке модернизације, чији резултати фрустрирају наше завађене елите. Чини се неутажива, жеђ за колонијализмом у Србији неодвојива је од схватања да Србија може да се модернизује слепо копирајући западну мустру. Тачније, да мора да буде западна, што је немогуће, да би била модерна, што одавно јесте.
Не знам како ће то да процесира мокрогорски политбиро културно деконтаминираног српског национализма, тај колективни антиполитички зомби који се одјавио из Србије, али овде је оријентално или једно од обележја супротстављања неоколонијализму или маска коју преко недемократског и нежељеног, аутоколонијалнг покоравању Бриселу навлаче они актери који желе да прикрију или посрбе своју ружну агенду. Да одмах одговорим на заблуде и злурадост лакомислених. „Неоколонијализам“ и „аутоколонијализам“ нису обележја колонијализма – већ два феномена које се јављају пошто је колонијализам нестао.
Два „колонијализма“ са префиксом изражавају два начина како бива компензовано непостојање колонијализма у условима када различити актери очекују корист од односа који у неким својим аспектима подсећају на колонијалне и зато желе успостављање таквих односа. Док неоколонијализам настаје шездесетих, као последица западног жала за тек преминулим колонијализмом, аутоколонијализам је препознат три деценије касније, на простору бившег Совјетског савеза, где настаје као последица жудње за силом-заштитницом, била то Русија или „колективни Запад“, праћене свешћу да заштита има цену, која се не плаћа само, мање или више добровољним, предавањем дела суверенитета Москви односно Бриселу.
МАШАЛА: Колонијализам је, као и национализам, једно од темељних обележја модерности. Једноставно, без колонијализма и национализма не би било модерности, која је настала на Западу али је временом постала прво истински глобално стање. Оно што излуђује српске елитисте, модерност је упоредо са распростирањем плурализована – па смо, уместо једне, оригиналне, западне модерности добили мноштво самосвојних, алтернативних модерности, од којих се једна сместила у Србији и кондензовала у лику и делу неуморне Јелене Карлеуше колико и намргођене Дубравке Стојановић.
Карлеуша је овог августа отпевала своју, инклузивну, за све три вере и неверу, свебалкански модерну обраду неолибералног вјерују и потврдила да у Србији немамо „уље на води“, како тврди дадиља српског аутошовинизма, већ необуздану вољу за животом, нашу а светску животну воду са никада довољно ескапистичког „шећера“: „Позирам, позирам / Лепа сам позирам / Машала / Собом се дрогирам / Лепа сам позирам / Машала / Насловна страна за Вог / Ја сијам то дао ми Бог“. Штавише, верујем да су нашим отуђеним елитама, мокрогорским православцима колико и врачарским атеистима, данас неопходне две врсте културне деконтаминације. Прва, сат дневно насамо са Јелениним хитовима. Могу да бирају шта им је ушима милије – „Алфа“ или „Омега“, па им онда пуштати оно што нису изабрали. Друга, месец дана у Киншаси. Буџет, раскошан, 100 долара дневно, плус бесплатно чишћење амеба по повратку, ако нису затварали уста док су прали косу.
„Модерност“ је много подмуклија и сложенија реч од „колонијализма“ – који је створио, али је, ослоњена на ослобођени, зрели капитализам, модерност постала самоодржива. Колонијализам одавно није потребан модерности, која је, као и развијеност, недовршено стање, нешто чега никада није доста, мада је колонијализам одржаван једно време пошто му је цена постала превелика а рок трајања истекао. Невоље са модерношћу Србије ћу оставити за неки наредни текст. То је много комплекснија и важнија тема од илузија о Србији као „колонији“, које су више симптом ружног исхода него помена вредан обликотворни чинилац стања у коме је Србија.
За разлику од деструктивног бунцања о Србији као не-модерној или анти-модерној, илузија о Србији као „колонији“ је само паралишућа, али то не значи да је бенигна. Та илузија је све популарнија и на путу је да постане одомаћена. Иако много не заостају Миша Ђурковић и Мило Ломпар, њен главни заговорник је Слободан Антонић, један од најплоднијих српских умова, мислилац који је, често полазећи баш од искустава некадашњих ваневропских колонија (Запада), дао не само оригиналан већ и немерљив допринос разумевању постпетооктобарске Србије и перверзија којима је обележена. Уколико се одлучи да направи (пун) искорак из „налик колонијалном“ у „колонијално“ у Србији биће то јако лош интерпретативни гест, сазнајни корак назад.
До сада, Антонић се кретао само од својих илузија, много мањих од оних које сам сам имао, мада занимљиво ми је да је једна од већих везана баш за питање модернизације, тачније за везу између демократије и (праве) модерности на просторима где она касни, коју је сугерисао 2003. године. Надам се да сада неће отићи у супротну крајност. Примена постколонијалне и сродних теорија на Балкану уме да буде корисна, али је јако клизава. Не би било добро да крене путем Сање Лазаревић Радак, коју цитира, и побрка српство са постколонијалношћу, мусаву стварност са ружним репрезентацијама или (наш) поунутрашњени, слатки Оријент са ружним (западним) оријентализмом. Ако се не чува, уме ту балкански човек и мозак да поломи. А Србија одавно нема продуктивнијег и драгоценијег од Антонићевог.
КОЛОНИЈАЛИЗАМ НА ПЈЕНУ ОД МОРА: Брине ме и утицај Мила Ломпара, српског „Салијерија“, амбициозног интелектуалца јако моћног али јаловог ума, који је каријеру направио серијски „позајмљујући“ и рециклирајући не само туђе идеје већ и целе људе, великане као што је Милош Црњански, српски „Моцарт“. Надам се да је Антонић, и сам однедавно опијен мокрогорским ваздухом, остао свестан да је идејно и идеотворно анти-Ломпар; да је, као човек оригиналне мисли, супротност естрадног интелектуалца који је постао део стандардне летње туристичке понуде, будвански филозоф „на пјену од мора“ и, са егом већим од Ловћена и амбицијом учесника „Задруге 6“, Вучићев најкориснији идиот.
Оно што ме плаши је да ли је Антонић пригрлио Ломпарову јефтину реплику, „Искуство нам је колонијално“, на најцитиранију реченицу Радомира Константиновића – „Искуство нам је паланачко“. За разлику од идеолога српског аутошовинизма, који је изрекао тврдњу која је тачна али је „паланку“ сместио у фалсификовани, нацифилни рам, безидејни мокрогорски путовођа другог српског самопорицања је промашио и мету и контекст. Искуство нам је другачије европско, дакле (и) „паланачко“, али наша искуства су колонијална само ако смо их, на пример, стицали у Стенливилу, Горњој Волти или Тангањики – што би, у Ломпаровом случају, ако није био у Анголи или Мозамбику, значило да их је стекао пре него што је зачет.
Обесхрабрује и чињеница да је Антонић у тексту „Србија као колонија“ – који је на крају наслова морао да има знак питања – цитирао будаласту тврдњу да је Србија мултиколонија, колонија „не само САД и ЕУ, већ и Русије и Кине“, Јова Бакића, још једног естрадног мегаинтелектуалца. Овај став првог српског левичара-тријатералца, јуродивог „Ломпара“ за некрштене и раскрштене, требало би или да буде цитиран као мега будалаштина или третиран као, ако вам, којим случајем, падне на памет да тај ментални курцшлус узмете као аргумент у прилог тезе коју развијате, упозорење да вам је мисао негде залутала, да сте се изгубили и отишли толико далеко од колонијализма да се он више ни не види.
Верујем да је данас једно од важнијих питања, можда кључно: Како је Србија постала оваква каква је иако није колонија (Запада) нити је икада била колонизована (од стране Запада)? Погрешна тврдња да Србија јесте колонија нас удаљује од одговора на то јако непријатно, болно питање, које може бити формулисано и као: Како је Србија, чије искуство није колонијално, постала земља чија унутрашња политичка и друштвена динамика има обележја која су карактеристична за земље чије искуство јесте колонијално?
ИЗГУБЉЕНИ У КОЛОНИЈАЛИЗМИМА: „Колонија Србија“, и „колонијализам“ као одредница српског положаја, овде не могу да прођу као метафоре из истих разлога из којих не пролазе „дивљаци“ „звери српске“ и „православни талибани“. „Колонија“, „колонијализам“, „дивљаци“, „звери“ и „талибани“ су заокружени појмови који не остављају простор за тумачење и не садрже амбиваленцију. Њихов садржај је јасан и једнозначан. У њих су урезане асоцијације које буде и конотације које носе. Оне, тако употребљене, не преносе већ дају значење.
„Колонијализам“, као и придев „колонијално“, појам је који, верујем, данас може легитимно – што значи без непримереног и неодговорног растезања значења – да се искористи на шест начина. И ту као квалификована, помоћна или сведена одредница, односно одраз чињенице да однос који смо уз помоћ ње именовали по нечему асоцира на аспекте колонијалног.
Прва легитимна изведеница из „колонијализма“ јесте перспектива неоколонијализма, која је универзално валидна. Једноставно, (скоро) све незападне земље суочене су са западним неоколонијализмом, који је заменио прескупи, непрактични и/или морално неодбрањиви западни колонијализам. На неоколонијализам ћу се вратити мало касније.
Други је везан за појам „колонијализма ума“, који је, такође, валидан свуда ван Запада. Западни канон је једини живи канон и зато чак и свака критика Запада мора да пође од њега. То важи и онда када је јако моћна, иновативна и илуминативна, када долази од најоригиналнијих незападних аутора, од којих су, верујем, најистакнутији Дипеш Чакрабарти, Гајатри Чакраворти Спивак и Ашиле Мбембе – где је њихов дуг Грамшију, И. П Томпсону, Дериди односно Фукоу огроман (и нескривен). Нажалост, немогуће је деколонизовати ум и све што је изводиво, а ни то није нимало лако, јесте суочити се са његовом колонизованошћу. Што овде значи, између осталог, усвојити свест да су појмови којима описујемо и вреднујемо стање у Србији по себи мањкави и неодговарајући и да зато, чак и када нам говоре много, још више скривају и изобличују; по правилу чине да делује ружније и тужније.
Друге две одреднице које садрже појам „колонијализам“ могу се примењивати локално, у специфичним случајевима, мада њихова релевантност није ограничена. Унутрашњи колонијализам је, на пример, појам који је често коришћен у Етиопији – иначе, једној од ретких афричких држава која никада није била колонија – да опише доминацију једне од заједница/ народа/ племена, мада мислим да се и ту редовно злоупотребљава, из разлога и на начине у које овде немам простора да улазим, како би се утицало на западне актере да се снажније мешају у унутрашње односе. Наравно, то није случај само у Етиопији.
Такође је коришћен како би био описан однос према маргинализованим заједницама у Индији, не само на Андаманским и Никобарским острвима, као и у неким другим земљама у сличним околностима, обележеним огромном асиметријом моћи која је упарена са географском изолацијом. Јако обазриво и скрупулозно, као метафора, помоћна алатка, чини ми се да одредница „унутрашњи колонијализам“ може бити од помоћи за разумевање односа, данас две, српске „мисионарске интелигенције“ према (обичном) народу и његовој вољи. Мокрогорски и врачарски власници цивилизованости, знања и врлине би не само да нас „цивилизују“ већ и да нас „колонизују“ – да буду истовремено наши дресери и арбитри наше еволуције. Као Белгијаци некада у Конгу. Наравно, не верујем да би, већина, секла шаке. Свака метафора има своја ограничења. Мада, овде постоје Светислав Басара, Наташа Говедарица и Драган Бурсаћ, па човек не може да буде превелики песимиста.
Коначно, за нас најзначајнија, четврта одредница која садржи реч „колонијализам“ јесте аутоколонијализам. Реч је о свесној жељи да једна земља, тачније, обично је реч о елити или једном делу елите, добровољно уступи део суверенитета некој метрополи, која не мора да буде западна, у замену за неку корист – која може бити безбедносна, материјална, чак и идентитетска. Ова одредница је толико корисна и илуминативна да би, ако би је доследно примењивали, и покушали да избегнемо западноцентричност, уочили би да најснажнији отпор аутоколонијализму који део српског суверенитета нуди Бриселу долази од актера који га нуде Москви. Важна одредница српске политике, пре почетка рата у Украјини, који је ресетовао ток европске историје, била је – сукоб аутоколонијализама.
Оно што аутоколонијализам чини суштински различитим од колонијализма – јесте добровољност, чињеници да принуда, по правилу, мада и ту има неких изузетака, не само на простору бившег Совјетског савеза, не долази од стране метрополе којој се нуди део суверенитета. У том смислу, рат у Украјини можемо посматрати и као последицу историјског пораза унутрашњих снага које су аутоколонијалну жудњу везивале за Москву. Нажалост, бојим се да је украјински рат на путу да обесмисли исти облик аутоколонијалне жудње у Србији.
Највише спорна али неодољива изведеница из координата колонијалног стања, јесте колонијални менталитет. И ту се поставља питање свих питања када је реч о коришћењу појма колонијализам и одреднице колонијални у Србији: Како је овде могло да се појави – међу елитом, међу начитанима, хронично истуширанима, фул писменима и блиставо свезубима – нешто налик колонијалном менталитету, који, по себи, настаје као интернализовани резултат колонијализма? Шта је то у бићу српске елите, интелектуалној традицији, саморазумевању, књигама које су читале, њеном баш културном „културном обрасцу“… што је омогућило да колонијални менталитет овде настане без колонијализма. Или, да парафразирам Фелу Кутија – нигеријског генија, једног од мојих узора, који је имао снаге да порекне своју самопорекнутост – који је колонијални менталитет везао за људе које су њихови колонијални господари ослободили ропства, али који сами себе не желе да ослободе ропства: Како се и зашто колонијални менталитет у Србији јавља код људи који никада нису били робови Запада? Како смо од никад робом стигли до увек робом Запада?
Најновији, хомоколонијализам, појам уведен пре девет година, изузетно је значајан за разумевање како механизама неоколонијалног потчињавања Србије тако и локалне инструментализације и апропријације неоколонијалних императива од стране власти како би она ојачала своју позицију и оснажила оспоравани легитимитет. Треба истаћи да се хомоколонијализам ослања на једну важну одлику колонијализма, коју други облици савременог, постколонијалног покоравања или не садрже или она има секундарну улогу. Наиме, хомоколконијалне норме бивају отворено промовисане као нови стандарди „цивилизованости“, најновија у серији ауторизација, тестова човечности, модерности и/или нормалности које незападна друштва треба да прођу. Зато хомоколонијализам није само потчињавајући већ намеће радикулну промену друштвених односа у државама-метама, као што је Србија, што се јасно види на примеру такозваних Парада поноса, које су, уз укључивање хомократа у врхове власти и промену схватања брака, главна хомоколонијални заповест.
Поред ових шест, постоје још бар два, верујем непримерена, начина како бива коришћена одредница „колонијализам“ – у свету без колонијализма. Први, за нас јако важан, везан је чињеницу да је српска „управа“ на Косову, често и релативно успешно, уоквиравана као „колонијална“. Други, чини ми се подједнако споран, везан је за ревизију незападних историја, њихово, понекад опсесивно, самеравање са западном, и огледа се у уоквиравању османске и хабазбуршке владавине на Балкану као колонијалне. Мада, и ту је могуће направити неке корисне и важне паралеле са учинком прекоморског, класичног западног колонијализма. У том контексту, корисно је сетити се и да је британска владавина у Ирској била третирана као колонијална на начине који су инспиративни и занимљиви.
Не чуди ме да има много оних који су у Србији изгубљени у „колонијализмима“, али ме плаши број интелектуалаца који се фрљају са „колонијализмом“. Посебно када је реч о онима који, када им у контексту Србије поменете
Африку или Азију, почну да вас бомбардују дисквалификацијама које обично
крећу од „ми смо у Европи“ или „треба ваљда да се угледамо на успешне“. (Што, иначе, одаје склоност веровању или да је богатство прелазно, као грип и „болест пољупца“,
или, још глупљем, да ће човек који имитира богате и сам постати богат.)
Нажалост, знање о колонијализму је постала обрнуто пропорционално
склоности да буде коришћен појам колонијализам. Чини ми се да су многи
новокомпоновани антиколонијалисти вођени веровањем да знају шта
је колонијализам када га виде. Зато ме не чуди ме да га у Србији виде
свуда где погледају.
ИСКУСТВО НАМ ЈЕ ИМИТАТОРСКО: Непримерено растезање појма „колонијализам“, које чини да он много више замагљује него што објашњава, присутно је и у Африци, где је искуство скоро свих држава колонијално. Мит о недовршеној деколонизацији игра исту улогу као овде мит о Србији као колонији. Он не подразумева само бег од стварности, већ и одбијање одговорности. Он самопроглашеном антиколонијалисти или деколонијалисти шапуће оно што жели да чује: Нисам поражен ја. Нису моји непријатељи савладали моје велике идеје и родољубиве визије. Поразио ме колонијализам. Невин сам. Неокаљан сам.
Неприхватање чињенице да је колонијализам у афричким земљама завршен проглашењем независности, да је деколонизација обављена, иако младе државе немају пуну контролу над својим судбинама, чини да, како пише Олуфеми Таиво, велики подсахарски интелектуалац, који ме подсећа на Јована Скерлића, што значи да ми се његове идеје углавном гаде али да се дивим његовом мозгу, „ако проширимо његове параметре изван овога, ми јуримо сенке и погрешно идентификујемо узрочност“.
Када стање у коме сте сами прогласите за „колонијално“, онда сте на путу да га одомаћите, да почнете да живите у свету сенки пре него што одговорите на питање ко вас је колонизовао, где се овде појављује плеоназам „колективни Запад“. Као и у Подсахарској Африци, деколонизација Србије тако постаје замислива али, у суштини, немогућа. Може се рећи да неоколонијализам јесте српска судбина, али та тврдња не укида нашу одговорност, централну улогу коју у одржавању неоколонијалног односа имају српска саучесништва, била освешћена или не. Колонијализам, пак, подразумева давање амнестије злу самопоништавања и двовековног окивања српског друштва туђим, западним. Оно креће од Доситеја, који, тада стидљиво и обазриво, изговара „востани из мрака“ али, у стварности, командује „востани из себе“, да би се, негде код Скерлића, то велико српско зло поцепало и удвојило.
Када разапнете опну колонијализма над својом јаловошћу, својим неуспесима и својим заблудама, онда сте се, бојим се, у најбољем случају, одјавили из српске политике, или сте, као Мило Ломпар, постали самоправедни шраф у антиполитичкој машини којом управља Запад. При томе, нису ти неухватљиви, колективни „колонијалисти“ писали Устав „Србије колоније“ – да на тренутак пристанемо на будаласту тврдњу да су праве колоније, дакле оне које нису нестале тако што су се њихови белачки досељеници отцепили од метропола које су их послале да их колонизују, имале уставе – већ је том, ваљда ванвременском и неисторијском „колонијализму“, који нема почетак и који не може имати крај, Устав подарио Војислав Коштуница и јато данашњих, новокомпованих „антиколонијалиста“, којима је тада био окружен.
При томе, главни проблем тог несрећног Устава нису ставке које се не поштују већ оне које се поштују. (Када сахрањујемо ћирилицу, господине Коштуница? Хоћемо ли и српску заставу, о истом трошку?) Мада, трудим се да не помињем његов највећи проблем – илузију да у колективистичкој „култури бруке и части“ решавање кључних, најважнијих историјских и идентитетски питање можете ставити у руке закона, једине реално постојеће, западнолике демократије и других производа „индивидуалистичке културе кривице“, које су овде, сем када их се дохвате етички неомеђени, страна тела. Нажалост, када сте окружени хипнотисанима, нарочито када су највише хипнотисани они који су паметнији и ученији од вас, знање и смела, одговорна мисао бивају уоквирени као синдром лудила. Није српски говорити – ако истовремено не клечите или пред западним идејама и вредностима или пред свиме што је западно. Није ни здраво.
Нажалост, искуство нам је имитаторско – не колонијално. Постати имитатор, без да сте колонизовани и у околностима какве постоје у Србији, чини да, верујем, не би био непристојан неко ко би рекао – искуство наше елите је имбецилно.
УПОТРЕБА КОЛОНИЈАЛИЗМА: Незахвално је судити о намерама, али чини ми се да су главне чари убацивања појма „колонијално“ у тумачење стања Србије у томе што он прикрива колико је све овде не-колонијално, што не мора да буде освешћено. Другим речима, у Србији није реч само о формалним разлозима, колико год да су моћни, зашто је флоскула „колонија Србија“, без знака питања, бесмислена, већ о суштинским – о ономе што прокламација „колонија Србија“ затомљује. Била она свесно нуђена као таква или се – чини ми се баш у Антонићевом случају – јавља случајно, сасвим наивно, као последица, само на први поглед јако малог, исклизнућа из мудро и одговорне обликоване сазнајне матрице, уз помоћ које нам је Антонић до сада обезбедио многе злата вредне увиде и појмове.
Главни проблем са коришћењем појмова као што су „колонијализам“ и „деколонизација“ у савременој Африци јесте што пребацује одговорност на некадашње колонизаторе, бивше метрополе. Наравно, оне ни данас нису невине, далеко од тога, али повици „колонија“, „колонијализам“ и „неуспешна деколонизација“ говоре нешто друго – само оне су криве.
Штавише, главна разлика, коју је истакао још Кваме Нкрумах, јесте да колонијализам подразумева одговорност метрополе за стање у колонијама, док неоколонијализам подразумева да западне силе немају никакву одговорност. Зато је овде, као и у подсахарској Африци, мало оних који вичу „неоколонијализам“; који су спремни да признају да нам нису криви само они на Западу. Сила је њихова, као и „донације“, али је одговорност изнад свега наша. При томе, треба имати у виду да, у суштини, не постоји „неоколонијални статус“ када говоримо о појединим земљама, само ситуација када је неоколонијализам довољан да се обезбеди повиновање вољи Запада - а, између осталог, одбијање санкције Русији илуструје да оно у Србији није потпуно. Далеко од тога.
У Србији је, као и у многим подсахарским земљама, на делу покушај инверзије ове логике – на „колонијализму“ и „колонији Србији“ обично инсистирају актери који желе да скину сваку одговорност са себе и пребаце је на спољне непријатеље, обично на Запад. Зато ме не чуди да баш Мило Ломпар – најбољи непријатељ и неоколонијалног мешетарења у Србији и домаћег аутоколонијализма окренутог ка Бриселу – лаже па каже „искуство нам је колонијално“.
Ипак, бисер над „колонијалним“ бисерима је тврдња, коју је Ломпар неколико пута изрекао на различите начине, и коју је портал Србин.инфо сажео у наслову „Проф. др Мило Ломпар: Србија је колонија, а Вучић починитељ велеиздаје“. Нажалост, не може и једно и друго - или Србија није „колонија“ или Вучић није „велеиздајник“. Наиме, ако Србија јесте „колонија“, онда је Вучић у њој супротност велеизадјника. Једноставно, ако је Србија колонија, онда би у њој Мило Ломпар био један од кандидата за велеиздајника тог колонијализма. Вучић може бити „велеиздајник“ само ако Србија није колонија. Само у том случају је овде могуће издати. На жалост професора Ломпара, закони логике важе без обзира на величину коефицијента интелигенције.
Не знам како би Ђурковић протумачио чињеницу да је поредива, можда и гора, дегредација забележена у САД, где ђаци и њихови родитељи све чешће у ресторанима бивају услужени од стране наставника. Можда би од њега сазнали да су марсовци колонизовали Америку. Ако некако заборавимо шта су све у Индији, док је била британска колонија, држали Индијци, што се звало индиректна владавина, остаје да сачекамо да др Ђурковић развије теорију, са примерима, о „правим колонијама“ које нису колонизовали ни Британци, ни Французи, ни Немци, ни Шпанци већ „странци“ - па можда ту сазнамо колико је немачких колонизатора, колико словеначких, колико пољских а колико словачких учествовало у колонизацији Србије и како то да они нису заратили. Само, искуство ми говори да, када неко осети потребу да каже „правим“, онда обично нема ничег правог - па ни колоније.
Рећи да је Србија „колонија“ данас је утеха и изговор поражених – бојим се да се већ може рећи и затртих у оном кључном, културном рату – просветитељски самопоништених, лајт западнољубаца. Они су се, углавном ситуирани, постројили иза Ломпара и учаурили на Мокрој гори, али имајући у виду колико се ова илузија шири навешћу још разлога – формалних колико и суштинских. На пример, колонијалне силе, сем Британци у случају Кајбер пролаза (односно Хајберског кланца), што је једини изузетак за који знам, нису плаћале мито колонизованима и куповали њихову потчињеност. Да је Србија колонија Запада, не би нам давали кредите и донације. То нам дају зато што нисмо колонија, а желе да се понашамо као да јесмо.
Данас нема колонија. Не исплати се, беспотребно је и скупо у условима када је западна моћ толико велика и распршена по, и даље, скоро целом свету да јој се чак и Кина, једини стварни изазивач и главни глобални ривал, опире јако обазриво и дозирано. Западна премоћ, иако све мања, и даље је толико велика да се Кина још не усуђује да поврати Тајван, који је неспорно њен. Западна глобална премоћ под капом САД, и даље једином велесилом – што значи силом која је у сваком тренутку, у свим деловима света, у стању да своју моћ пројектује као стварну, кредибилну претњу – укинула је потребу за колонијализмом. Дакле за било директном било индиректном физичком контролом далеких простора. Веровање да ту могу да постоје изузеци, америчком крвљу са залили ратници који не беже од мученичке смрти и верују да нема Бога, ни „леве руке Бога“, до Алаха
Ово ново стање можемо описати помоћу два појма – оба изведена из речи „кололонијално“. Старијег, афроцентричног појма неоколонијализам, где није лако додати нешто смислено дефиницији коју је дао Кваме Накрумах, и новијег, колонијалност, изведеног из необичног, противречног искустава Латинске Америке, који истиче неомеђену колонијалност западне моћи. Мање је коришћен, иако је одличан, јер креће од јако противречног постколонијалног стања у Јужној Америци. Његову специфичност илуструје чињеница да Симон Боливар бива третиран као „ослободилац“ а не изданак једне, виталније гране колонизатора, која је желела да колонизованим просторима влада сама, без надзора две иберијске метрополе. Иначе, њихова, тешко појмљива бруталност дозвољава да реч „дивљаштво“ користимо без наводника када говоримо о људским пословима. Ако баш морамо да говоримо о људима као „зверима“, како нам овде налаже „Пешчаник“, онда се бојим да су ту Португалци без конкуренције. Чак се ни нацисти, сем у Белорусији и Русији, нису купали у крви оних које су касапили.
Колонијализам је био тотализујуће стање. Оно је дозвољавало субверзију и отпор, који је могао бити или оружани (релативно ретко) или суптилан, индиректан и притворан (редовно), али није дозвољавао ово што данас имамо у Србији. Да Србија јесте „к“ од колоније увела би санкције Русији и овде не би постојали руски државни медији, које је Путин предао Вучићу на управљање. Веровање да Путинова Русија – притиснута, заграђена сила, која је решила да се од Запада брани на, и развојно и људски, најскупљи начин – отворено и недвосмислено подржава западног „колонијалног управника“ у Србији, захтев менталну акробатику каквом, за разлику од Слободана Рељића и Мила Ломпара, не владам.
Али, чак и ако Драган Шолак, стварни вођа једине помена вредне, западнољубиве српске опозиције и командант „Протеста против насиља“, успе да скине Александра Вучића с власти, затвори „РТ Балкан“ и „Спутњик“ и уведе санкције Русији, Србија неће постати колонија – већ бисер неоколонијализма, крунски доказ зашто је колонијализам данас непотребан. Земља која се одупрла НАТО-у, предала се зарад могућности да лепше сања о чланству у ЕУ.
ЕВРОПА УВЕК, АУТОКОЛОНИЈАЛИЗАМ САД: У Србији је јако важно истаћи да се о феноменима који вуку на колонијално стање, практично, ни не размишља у земљама где народ дели прозападну оријентацију елита, иако је, по себи, сваки импулс придруживању такозваној Европској унији аутоколонијлни – израз жеље да се добровољно и свесно жртвује део сувернитета зарад очекиване користи. Такав је био и у Словенији и у Румунији, и такав је данас у Црној Гори – где је Мила Ђукановића победила идеја „Европа сад“, на којој је сам јахао неколико деценија.
„Европа сад“ је аутоколонијални слоган од кога није лако наћи ни јаснији ни беднији. „Европа сад“ је сведочанство у Ђукановићевом највећем успеху, о чињеници да је Црногорце, самосвојни народ, који је себе схватао и као приближно Србе и као и Србе, претворио у контру српства – случајно православне Хрвате са албанским менталитетом. Назив „Европа сад“ је одлична илустрација колико су се његови поданици искоренили и самопоништили, у какве идентитетске крпе је претворио чак и многе од оних који га презиру.
Црна Гора, Словенија и Хрватска би, ако применимо логику која каже „колонија Србија“, биле много веће „колоније“ од Србије. Штавише, том логиком у Европи нема државе која није нечија „колонија“ – Беларусија је руска, док је неколико земаља подељено по питању који „колонијализам“ је оптималан. Наравно, једина смислен одредница је аутоколонија. То је била и подела у Србији, све док Запад није оградио Русију (и њене аутоколније) и тако успавао аутоколонијализам који је у Србији окренут ка Москви, укинуо га као политичку снагу – ван мере у којој је и ту аутоколонијалну позицију монополисао Александар Вучић, што је Запад спреман да толерише због снаге његове главне, прозападне оријентације и свести о снази проруског сентимента у Србији.
У суштини, став „колонија Србија“ има ослонац само у емотивном аргументу – ми, већински, не волимо Запад; Запад нам је непријатељ и не желимо да се повинујемо његовој неоколонијалној доминацији. Али, колонијализам није ствар која се јавља у оку посматрача. Главна одлика колонијализма није то да су покоравање и десуверенизација нежељени већ да су наметнути и одржавани директном, опипљивом физичком силом – која је, у време колонијализма, могла да буде капиларна, артеријска или пулсирајућа, изражена у периодичним казненим експедицијама, али увек ту негде, јако близу, у најгорем случајају неколико недеља далеко.
Србија се 1999. године одупрела покоравању силом, али, чак и да није, да је поклекла и капитулирала, не би постала колонија већ би цела била окупирана. Ипак, кровни, ванкосовски циљ НАТО агресије није био ни колонизовање Србије ни окупација целе територије већ демонстрација алтернативе неоколонијалном диктату, која је била прилично успешна. Да није породила хибрис, који је Америку 2003. године одвео у ирачку авантуру, била би то савршена илустрација суштине неоколонијалног стања – НАТО је надваладао одлучног непријатеља без да изгуби једног јединог војника. Кумановски споразум је осигурао оно што Запад није изборио бомбардовањем, а Милошевић је заузврат добио раскошан смоквин лист, Резолуцију 1244.
„КОШТУНИСТАН“: „Коштунистан“ је реч која ми се гади, један од раних производа српског аутошовинизма, у којој је кондензована логика порицања српског другоевропејства. Али, ако неко каже да је Србија „колонија – онда он говори да она јесте „Коштунистан“. Поновићу још једном. Колоније немају уставе, а Коштуничин Устав, који је овде цементирао право на аутошовинизам и утро пут свођењу ћирилице на еквивалент краснописа, декорације јавног простора, јесте ем темељ „колонијалног“ положаја Србије ем је писан унутар ДСС миљеа, из кога су изашли актери који највише воле да говоре о Србији као „колонији“.
Да сумирам, префикси „нео“, који је обезбедио име новог глобалног стања, и „ауто“, који упућује на (не само нашу) немоћ, нису тривијалне квалификације већ централне одреднице. Они упућују на срж стања које мирише на колонијално потчињавање, али које то није. Без њих, као и оних које упућују на стање (елитних) умова и менталитет (елите), „колонијализам“ овде није толико бесмислен колико антиполитички појам. Посебно ако имамо у виду да је идеолог „отпора“ овом наводном колонијализму мегаинтелектуалац који је, у стварности, Вучићев „агент сератор“. Господин је забранио сваки облик отпора који није јалов, западнољубив и фотељашки. Тиме је „отпор“ свео на спој мокрогорског псеудонационалистичког кефтања и будванске интелектуалне онаније.
Аутоколонијализам, као одустајање од суверенитета, поносни колонијализам ума, као одустајање од мишљења које није каналисано амовима западног, колонијални менталитет, као умирујуће утапање у стадо крава и волова хипнотисаних Бриселом, хомоколонијализам, као израз неутаживе воље за моћ привилегованих квир нарциса, па чак и неоколонијализам, схваћен као њихова сигурна кућа и топли дом – српски су инстикти; аутохтони, мада стално прихрањивани илузијама о западном као универзалном. Они су се развили ван колонијалног стања и без историје колонијализма – њихова централна одредница је да нису колонијални. То је оно што је овде стварно страшно, престрашно и поражавајуће, а не чињенице да толико јако и непријатно миришу на наслеђе колонијализма. Поновићу и овде, верујем, најважније питање: Како је Србија постала оваква – оволико робољубива, да се поново ослоним на Фелу Кутија – а да није колонија, нити је икада била колонијализована? Зашто је толико оних који идеју наше слободе везују за робовање било Бриселу (доминантна мањина) било Москви (оклеветана већина)?
Таква стварност, имам утисак, чедо је Доситеја Обрадовића и чувара његове разорне ватре. Не НАТО пакта, „колективног Запада“, или како се већ то зове у непресушној каријеристичкој дијареји Слободана Рељића, већ две подврсте моћних српских мозгова, које оличавају Иларион Руварац, Слободан Јовановић, Јован Скерлић, Латинка Перовић, Војислав Коштуница… Да не идем интелектуално и идејно много ниско, ка идејном простору на коме царују трећепозивци два сукобљена самопорицања, др Јовица Тркуља, један од, нажалост, заборављених асова „аутошовинистичког становишта“, др Олга Манојловић Пинтар, најлепша „аутошовинисткиња“ у Србији, мада, конкуренција није јака, аутошовинизам још није постао део саморазумевања „лепих људи“, и Маринко М. Вучинић, неуморни културни ратник и „едукатор за Европу“, коме сам доделио тапију на „Сорош антиколонијализам“, једну од бројних постпетооктобарских перверзија.
Слободан Антонић је један од великих српских интелектуалаца које не видим нигде у тој нашој тужној причи, где њен депресивни заплет није везан за мањак памети, напротив, већ за вишак нарцисоидности. Разумем чари Мокре горе – као и буржоаске боемије Врачара, иако још нисам сасвим сигуран где сам више непожељан; код „Димитрија“, где су ме стрељали погледима, или код „Висконтија“, где се, бојим се, не би задржали на погледима – али нећу разумети ако оне Антонића одведе ка наслову „колонија Србија“, без великог знака питања и гомиле ограда у тексту, које снажно сугеришу да није. Ниједан наслов не може бити леп ако је погрешан.
Зоран Ћирјаковић
