DA LI SU I SVI ONI (POMALO) KARADŽIĆ?

Ni u Srbiji ni u Bosni ne manjka onih koji veruju da su svi Srbi pomalo Karadžić. Razlika je, naravno, u predznaku. Među srpskim nacionalistima ima i onih koji su na društvenim mrežama ponovo postavili poruke tipa Je suis Karadžić i „Svaki je Srbin Radovan“. Pojedini bošnjački liberali i nacionalisti su, pak, iza masovne radovanizacije Srba (ne padaju mi na pamet manje rogobatnni termini) pokušali da prošvercuju genocidizaciju srpstva – svoje, bojim se internalizovano, mada ne uvek i osvešćeno, shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu.

Nekada je dovoljno zagrebati površinu. „Jebi ga Bošnjaci, nisu svi Srbi četnici. Je li to toliki problem da zapamtite?!!”, zabrinuo se ovih dana čak i Srđan Puhalo, obično beskompromisni udarnik suočavanja, nesklon da razmišlja o implikacijama svog pravedničkog fokusa na poslovične balvane u srpskim očima. „Otprilike 7 od 10 Srba su četnici” – što je za Bošnjake sinonim za nejveće zlo, odgovorio je Puhalu Asmir, Zeničanin koji ističe da je biciklista „zaljubljen u prirodu“ i da je „uvek u toku sa najnovijim tech trendovima“.

Teško je prethodnih dana bilo pobeći od nepodnošljive lakoće genocidizacije Srba. Razlika su uglavnom bile vezane za veličinu srpskog „kolektiva“ kome je pripisivana kolektivna krivica – neslaganja po pitanju ko su tačno „zveri srpske“ iz samomrziteljske imaginacije profesora Rastislava Dinića i ideologije njegovih bošnjačkih sličnomišljenika, koji sanjaju o danu kada će „republiku šumsku“ osloboditi od tih „zveri“ i vratiti je prirodi i bošnjačkim biciklistima. Oni, za razliku od srpskih, po Asmiru, nisu „zaostali“.

Pripisivanje brutalnosti i „zverstva“ jednom kolektivu odavno je postalo opravdanje za brutalnost i „zverstva“ prema tom istom kolektivu. „Istrebite sve beštije“, uzvikuje Konradov junak u romanu „Srcu tame“, metafori zla kojim su bivali obeleženi susreti onih koji veruju da su civilizvani sa onima koje, navodno, treba civilizivati. Rečenica Konradovog junaka kao da je izašla iz usta nekih od Bošnjaka koji su se oglasili povodom, nažalost smo prividno, haške presude Karadžiću za genocid.

Zašto ovo prividno?

Politizacija sakatog Haškog tribunala, suda bez policije i konzistentne pravne logike, čini da Karadžić ovde može biti shvaćen kao zločinac samo uprkos, a ne zbog presude ove zombi institucije međunarodnog prava. Ne treba gubiti iz vida da za mnoge Srbe njegova krivica i nije sporna – sporna je ili presuda ili neokolonijalni, politizovani tribunal. Nije teško naći ovakve stavove na Tviteru: „I mnoga srpska deca su ostala bez očeva, braće, sestara, itd. Presuda Karadžiću nije sporna, sporno je što su oni drugi, npr. Orić, koji su činili zločine nad Srbima, oslobođeni.“

Haški sud je danas nemoguće amnestirati od, prvo, političkog greha sa kojim je rođen. A, zatim, ni od posledica političkim interesima vođene selektivnosti, sa kojim su zapadni akteri tribunalu servirali dokaze – i tako omogućili da neki zločinci budu oslobođeni a neki osuđeni, da jedni „zločinački poduhvati“ budu osporeni a drugi verifikovani. Zato i ono što tribunal jeste radio kako treba, ostaje u senci činjenice da je osmišljen i funkcionisao kako ne treba. Problem nije samo u tome što se, tako sakat i zavisan, trudio da piše istoriju, već i u jeziku koji je koristio.

Sama kvalifikacije „genocid“ ovde postaje ne toliko politička (odnosno nekropolitička) koliko antipolitička – ostavlja nas da robujemo prošlosti. Uostalom, i sam put do Srebrenice popločan je sećanjem na Jasenovac, koji je, nažalost, takođe kvalifikovan kao genocid. Zato bih se složio sa jednim Bošnjakom, koji Karadžićevu duživotnu robiju analizira prateći jednu drugu logiku, i zaključuje – „Presuda je sjeme novog rata, kao i taj sam sud.“

I na Balkanu i u Africi već ima dovoljno argumenata u prilog tvrdnje da smo bili svedoci neprimerena i nepromišljene globalizacije kvalifikacije „genocid“ i celog diskursa holokausta, njegovog olakog odvajanja od originalnog konteksta u kome je nastao. Nažalost, neki od moćnih argumenata su ostali skriveni zahvaljujući ogromnim naporima koje su SAD, vođene sopstvenim strateškim interesima, uložile da spreče UN da imenuje osvetnički genocid – „Drugi ruandanski genocid“. Njega su Tutsi snage iz Ruande, esencijalizovane kao „dobre“ i „žrtve“, počinile u susednom DR Kongu nad Hutuima, uokvirenim kao ne smo kolektivno već i večno krivi, zbog (Prvog) genocida u Ruandi iz 1994. godine.

„Genocid“ je i ovde jedna jako opasna, „genocidna“ reč, olako ubačena u već preteškim rečima i monstruoznim delima opterećenu balkansku istoriju. To je u balkanskom kontekstu dvostruko državotvorni zločin. Kvalifikacija na koju, čak i kada nije politički dozirana, mogu da računaju, uzdajući se u „povoljne“ geopolitičke vetrove i svoja strateška savezništva, obe strane – i žrtve i počinioci.

Uvođenje pojma „genocid“ u balkanska politička sporenja duplira nemale rizike vezane za želju aktera na različitim stranama da dograđuju, grade ili popravljaju svoj dražve, odnosno da dovedu bilo stanovništvo bilo teritoriju na poželjnu, „pravu meru“. Neophodno je podsetiti da nisu sve balkanske države ratovima etnički homgenizovana kao Nemačka, u kojoj od kraja rata, praktično, i nema Jevreja. Zato u Nemačkoj ni osveta ni „još jednom“ jednostavno nisu mogući.

Nažalost, u svim mešanim postkonfliktnim sredinama glavna asocijacija na reč genocid nije „nikad više“ već, što je suštinski različito, „nikad više nama“ – iza koga, po pravilu, proviruje pravedničko, osvetničko ili, jednostavno, državograditeljsko „još jednom njima“. Reči „genocid“ i „nikad više“ ovde ojačavaju dehumanizujuće stereotipe i prihranjuju ubilačku mržnju. Zato se bojim da svaka presuda za genocid na Balkanu preti da preraste u uvertiru u prvu fazu sledećeg.

Pri tome, za razliku od nepravde, koja je opipljiva, često telesna, pravdi je nemoguće uhvatiti pravu meru. Činjenica da je za jedne uvek previše a za druge premalo nikada nije bila tako jasna kao danas, kada smo došli u situaciju da se brojne žrtve ratnih zločina koji nisu uokvireni kao genocid, u suštini, ni ne računaju. Ne treba gubiti iz vida ni da, za razliku od Nemačke, ovde nije moguće staviti znak jednakosti između interesa žrtava i preživelih s jedne strane i interesa onih koji su (samo) živi, s druge.

I među Srbima i među Bošnjacima ima onih koji su, ne bez razloga, razumeli da presuda Karadžiću jeste – „konačna presuda svim Srbima. Doživotni krivci”. Neki kažu ne baš svim. “Presuda Radovanu Karadžiću nije presuda svim Srbima. Ona je presuda samo onim Srbima koji vjeruju da je to presuda svim Srbima”, kaže tvit koji zagrejao mnoga (bošnjačka) šovinistička i (srpska) autošovinistička srca.

Ne znam tačno koliko nas ovakvo tumačenje presude o Karadžićevoj krivici za genocid ostavlja daleko od shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu, ali jedan „bošnjački diplomata“ tvrdi da zna pravu meru naše kolektivne krivice: „Presuda Karadžiću nije presuda svim Srbima, nego 90% njih koji slijede njegovu ideologiju.“

Pitam se samo ko će, ako zatreba, da izdaje sertifikat nevinima, potvrde za ovih 10 %? Temeljno dekontaminirani „higijeničar“ Dragan Bursać ili Srđan Puhalo, Mladićev „dobar“, slučajnorspski zemljak? Možda neko od osvedočenih autoriteta sa ove strane Drine, koji su živote posvetili našim padovima i propadanjima? Na primer, Sonja Biserko ili Dragan Popović?

Koji bi bio rok trajanja naših potvrda? Da li bi isticale? Da li jedan Srbin može da bude doživotno nevin i negenocidan? Ili svako od nas mora da živi „suočavanje“ i redovno prolazi test „kulturne dekontaminacije“ kod stroge ekspertkinje Pavićević i „informativne dekontaminacije“ kod još strožijeg doktora Bursaća? Možemo li svako ko je među ovih 10 % da zadovolji Bursaćev kriterijum samoponištavanja – „biti na strani antifašista i odbaciti desničarsku pogan“?

Ne znam da li gospoda Bursać ili Puhalo imaju traktor, ali možda im to ne bi bila loša investicija. „Ako bog da, zastavu RS-a u traktor i lagano preko Drine. Sretno“, kaže Bošnjak koji, na sreću, ne sanja o genocidu. Zadovoljilo bi ga etničko čišćenje svih onih koji „građansku Bosnu i Hercegovinu“ ne vole najviše na svetu. Ne znam samo da li bi tada bilo prilike da Bursać ili Puhalo nekome objasne da su ponosni Bosanci – da ne vide Srbiju kao svoju „maticu“.

Na društvenim mrežama se među Bošnjacima oko presude Karadžiću kristalisala prepoznatljiva mešavina šovinističke mržnje, osvetničkog žara i velikodržavnih snova – vizije kojoj bošnjački nacionalisti danas vole da tepaju, pa je zovu „građanska BiH“. Nažalost, kao alternativu priželjkivanom nestanku ili obesmišljavanjau entiteta koga opisuju kao Karadžićevo „ovozemaljsko djelo tzv. Republika Srpska“, u Bosni ne bi nastala neka građanska država.

Naime, neretko isti oni Muslimani, danas bošnjački liberali i nacionalisti, koji su 1992. godine progurali nezavisnost Bosne i Hercegovine – tvrdeći da bi svaka Jugoslavija sa srpskom većinom bila drugo ime ze Veliku Srbiju – sada nas ubeđuju da može da postoji građanska Bosna sa bošnjačkom većinom, koja bi u stvarnosti bila nešto drugo do puki sinonim za Veliku Bošnjakiju. To bi bilo sasvim jasno i da Bošnjaci nisu izabrali „hrvatskog“ člana Predsedništva i da u kantonalnim i opštinskim telima u Federaciji nema inih „Srba“ koji se zovu Asim, Fikret ili Muhamed.

Nije malo onih koji su ovih dana postali optimisti. Neki čak veruju da će „četnici“ sami otići, mada većina je svesna da će tu trebati mala „pomoć“ (ne)prijatelja. Ne verujem da bi bilo mnogo onih koji bi javno protestovali. Čak ni najekstremniji bošnjački građanisti nisu „Slučajni Bošnjaci“. Oni rešenje o kome sanjaju ne vide kao suprotnost slobodno izraženoj volji naroda kome pripadaju – i zato mogu da se, za razliku od Slučajnih Srba, pozivaju na demokratiju.

Nažalost, u samom korenu raspada Jugoslavije nalaze se ista dva problema sa kojima ne može da se izbori Bosna. Teško je reći koji je veći.

Prvi, demokratija oličena u principu „jedan čovek jedana glas“ je nemoguća, a, kao i pred smrt SFRJ, nije zamisliv konsenzus koji bi omogućio da funkcioniše lajt verzija – konsocijalna demokratija. Bosna je danas mirna prvenstveno zato što je nedemokratska – zapadni protektorat sa prokonzulom, koji, istini za volju relativno retko, koristi diktatorska ovlašćenja. Drugi problem jeste, praktično potpuni, nedostatak bosanskog nacionalizma, koji bi možda mogao da poveže pripadnike tri zajednice.

Nažalost, ne samo u Bosni, „jedan čovek jedana glas“ demokratija jeste jedna jako opasna igračka. U svim multietničkim sredinama njena logika neke ljude prosto gurka u „genocid“ i „etničko čišćenje“. A, kada se stvore pogodne istorijske okolnosti, nije lako izbeći čari „naše države za naš narod“ – političke i razvojne dividende koju obećavaju funkcionalnija demokratija i homogenija sredina (kakva je stigla u Hrvatsku). Tada, inače, obično nema nikoga ko bi zasutavio državograditelje ili razgraditelje koji ne mogu da odole iskušenju.

Među Bošnjacima nije malo onih koji misle da priča „o kolektivnoj krivici na temelju nacionalne pripadnosti“ ne prestaje na Drini. „Cijena aboliranja Srbije je doživotna presuda paljanskome kasapinu Karadžiću. Postade Srbija nevina i sveta do tih razina da joj mogu pozavidjeti sve ’gospe’ amsterdamske Crvene četvrti“, piše jedan bošnjački doktor nauka. Ugledni sarajevski „liberal“, povodom reakacija na presudu Karadžiću, zaključuje da se celo srpsko društvo „od devedesetih godina prošlog vijeka pretvorilo u kulturu zločina i smrti“.

U manje ostrašćenim raspravama Bošnjaka i Srba na Tviteru razlika između – Nasera Orića, „borca Amrije BiH koji je oslobođen optužbi u Hagu” i „monstruma“ Radovana Karadžića – bila je važan argument u prilog tvrdnji da nismo svi isti. Tu je, uz kvalifikacije rata kao građanskog, najmanje prihvatljivo sve ono što „zaudara na ’svi smo isti’“. Nažalost, ova distinkcija po pravilu podrazumeva samo razliku između dva suprotno vrednovana „svi“ – istih, kolektivno krivih (skoro) svih nas i, takođe istih, kolektivno nevinih svih njih.

Pošto nikako ne uspevamo da pomegnemo od množine – nesrećnih „svi“ i licitiranja o 90 ili 70 % – kada govorimo o presudi Karadžiću, jedinki, onda mislim da se može reći da, jesmo, svi smo isti. Ne bi me začudilo da neko, prateći logiku šovinista, zaključi da su i svi Bošnjaci pomalo Karadžić. U svemu, i u dobru i u zlu, mnogo smo sličniji nego što volimo da verujemo.

Zato, da iskoristim ovde pesimističku misao Srbina koji je među Bošnjacima (i Slučajnim Srbima) omraženiji čak i od samog Karadžića i ostanem đavolji advokat – strepnja da jesu mi je mnogo dublja od nade da nisu. Verujem da smo posle pravosnažne presude Radovanu Karadžiću za genocid, umesto umirujućeg „nikad više“, svi, baš svi, dobili jedan razlog više da strahujemo od – „još jednom“. Nažalost, bojim se da je malo ko danas spreman da se suoči sa ovdašnjim naličjem suočavanja.

Zoran Ćirjaković

DVA ANTINACIONALIZMA U DVE DOMOVINE: PROTIV DOMA SPREMNI SRBI I PROTIV DOMA NESPREMNI HRVATI

U svom negrađanskom, ali svima nama tako bliskom stilu, Vesna Pešić presuđuje da je reč autošovinizam – „čista budalaština“. „To je svako ko kritikuje spsku nacionalnu politiku. E taj koji to čini a po nacionalnosti je Srbin je ’samomrzac’, odnosno autošovinista“, dodaje ljutita heriona građanizma. Nažalost, ovde ima i onih koiji reč korsite u tom smislu, ali Vesna Pešić svesno faslifikuju smisao pojma koji sam uveo.

Istini za volju, preterivanje, nedopustviva lakoća sa kojom neki ljudi koriste kvalifikaciju autošovinizam, nije sasvim slučajna. Kritika „srpske nacionalne politike“ ovde često biva izražena u različitim nijansama metastazirane samomržnje. Ipak, treba istaći da autošovinista ili autorasista, što je mnogo starija i nešto blaža odrednica, nije neko ko javno govori o sramnim „srpskim“ zločinima, čak ni onda kada insistira na „suočavanju“ s tim zločinima po svaku cenu.

Autošovinistički stavovi počinju, na primer, onda kada se neka stvarna „srpska“ zločinjenja – tačnije zločini koji su počinili pojedinci koji jesu ili za koje s razlogom verujemo da su Srbi – koriste kako bi se istakao navodni srpski negativan izuzetak, odnosno kada bivaju predstavljeni kao slika i prilika „srpstva“.

Sledeći korak u hijerarhiji samomrziteljskih stavova jeste tvrdnja da je srpska „priroda“ ne samo krvožedna već i nepromenjiva, da zločinci ne ubijaju kao loši, mosntruzni ljudi – već kao Srbi. Ona ponekad biva izražena eksplicitno raisistički, mada je češće prikrivena pomodnim naučnim, prvenstveno konstruktivističkim pristupima. Ne rađamo se nepopravljivo odvratni i krvožedni – u takve nas navodno pretvara naša antimoderna kultura, dominatna elita, mitovi, Crkva...

Autošovinističko stanovište kaže da zbog tako predstavljenih uzroka sramnih ekscesa, Srbi zaslužuju sve najgore, u najboljem slučaju ropstvo. „Okupacija, denacifikacija, edukacija. Upravo tim redom“, napisala je 2016. godine istoričarka Marijana Toma, dugogodišnja sub-komandantkinja u takozvanom Fondu za humanitarno pravo.

Navešću ovde još samo tri karakteristična primera, koji ilustruju kreativnost i perfidnost u izražavanju samomrziteljskih stavova, koje je često opravdano nazvati antisrpskim. Činjenica da zavređuju takvu dezignaciju problem je aktera koji ih izgovaraju, a ne onih koji ih skrupulozno imenuju. Ovde treba istaći i da je izraz „srbofobični“, kao i „homofobični“ – za razliku od, na primer, antisrpski ili antigej, politički korektnih kvalifikacija kakve preporučuju urednici najuglednijih svetskih medija – sasvim nedopustiv jer je patologizujići. Naime, sve fobije se mentalna obolenja, dijagnoze kojima ne bi smelo da bude mesta ni u najoštrijoj kritici.

Najbesramniji je, kao i obično, Petar Luković. Ponosni srpski autošovinista po ukusu hrvatskih i bošnjačkih liberala, dugogodišnji kolumnista splitskog Feral tribjuna i sarajesvkih BH Dana. „I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu,“ izjavio je marta 2006. godine u emisiji „Peščanik“ Radija B92, pošto su klizišta uništila veći broj kuća.

Nije daleko ni Magda Janjić, urednica u (slučajno)srpskom Vajsu i nekadašnja kolumnistkinja lažnog NIN-a. „Za Srbiju je idealno kišno vreme non-stop, da se ne tripuje da će sa suncem nešto biti bolje. Čim grane sunce, nema ni homofobije ni nasilja, ničega. Samo bleja“, napisla je 4. maja 2014. godine, u predvečerje katastrofalnih poplava.

Sreten Ugričić, lažni disident, već godinama intravenozno priključen na pet-šest lukrativnih neokolonijalnih „sisa“, umotao je, pak, svoj autošovinizam u konstantinovićevsku filosofsku oblandu. Samomrziteljsku strast je uspeo da pretoči čak i u jednu „samoubilačku“, autentičnu viziju „autogenocida“: „Kad je jezgro preteško i preopterećeno, a elektroni histerični na nestabilnim orbitama, traje proces smrtonosne radioaktivnosti, sa predvidljivim ishodom po formuli neumitnog perioda poluraspada. Takav je duh palanke, savremene srpske palanke. Duh poricanja. Samoprotivrečnog, histeričnog, samoubilačkog poricanja savesti.“

Iako ću o tome detaljnije pisati u sledećem tekstu na ovom blogu – ČIKA PAVELIĆU, MOLIM VAS NEMOJTE MENE. JA SAM SLUČAJNO SRBIN – ovde je potrebno istaći da naličje (našeg) autošovinizma jeste (njihov) šovinizam. Uvek kada govorim o autošovinizmu prvenstveno govorim o šovinizmu. Razlika, koja nije nevažna, jeste u tome da ovaj prvi priziva ono što ne namerava sam da odradi sam već to ostavlja u amanet ovom drugom.

Iako deluju u dve sve susedne, ali sve udaljenije domovine, hrvatski, „njihovi“ šovinisti, žude da se postroje iza slogana „Za dom spremni“, dok srpski, „naši“ autošovinisti, ponosno misle pod motom, koji bi se, bez bilo kakvog preterivanja, mogao opisati kao – „Protiv doma, spremni“. Njihovoj sinergiji pažnju ću posvetiti u sledećem tekstu.

U nastavku ovog, baviću se, za razumevanju korena i smisla metastazirane samomržnje u Srbiji, jednom drugom, čini mi se podjednako važnom temom – pupčanom vrpcom koja spaja „protiv doma spremne“, sve brojnije i ostrašćenije srpske liberala, tačnije „liberale“, i „protiv doma nespremne“, mada snažno kritične i često beskompromisne, hrvatske antinacionaliste, kao što su Boris Dežulović i Viktor Ivančić.

U centru oba balkanska antinacionalizma nalazi se jedna velika tema – odnos „doma“ i „sveta“. Ona već više od jednog veka preokupira (deklarativno) kosmopolitske elite u brojnim zemljama, koje – ili nisu zapadne, ili nisu samo zapadne, kao što je Srbija, ili su, nekako, približno, ali ne baš zapadne, kao što je Hrvatska.

Nevolje s „domom“, ponekad i gađenje ili prezir prema „domu“ – bilo kao domovini bilo kao porodičnom domu bilo u oba smisla reči, bile su važna tema brojnih knjiga i eseja, iranskih filmova, egipatskih serija, indijskih propovetki i romana... Jasno su prepoznatljive u tekstovima i intervjuima pakistanskih i turskih intelektualaca. Često su bile obeležene neskrivenom mržnjom prema „domu“ i neutaživom žudnjom prema idealizovanom „svetu“.

Na Balkanu smo tako dobili dva komšijska „doma“. Jedan, malo zapadniji, hrvatski, voljeni i topli „dom“, među elitama prihvaćen kao deo vrlog „sveta“, mada, reći će hrvatski antinacionalisti, sa nekim užasavajućim i zabrinjavajućim manama. Ipak, čini se da krem hrvatskog društva, uglavnom podsvesno, shvata da pučanstvo prelepe njihove nije ispravno zapadno. Naravno, on to redovno vezuje za blizinu Orijenta, posebno uticaje iz „Srbije na Orijentu“ – cajke i ostala srpska zla koja imaju azijsku, vizantijsko-osmansku aromu. Samo je kajmaku u Hrvatskoj sve oprošteno.

Drugi, istočniji, srpski, sve više i sve češće je jedan prezren i prokazan „dom“. On je među srpskim antinacionalistima shvaćen kao suprotnost idealizovonog „sveta“, što je i u Srbiji odavno jedan od sinonima za ušećerenu sliku Zapada. Nisam našao da je ova dihotomija predstavljena toliko nerazrešivom kao suprotnost palanke, „doma“, i sveta u „Filosofiji palanke“ Radomira Konstantinovića. Bibliji srpskog autošovinizma, kome, takođe, u (stvarnom) svetu nije lako naći ravnog.

Odnos „doma i sveta“, percipiran kao kontrast između tame prvog i svetla drugog, opsedao je pripadnike pozapadnjačenih elita u brojnim zemljama, posebno u onim koje je moguće opisati kao mesta susreta Istoka i Zapada. Dakle, državama koje nisu zapadne, ali nisu ni sasvim istočne, ili se, pak, kao u Teheranu ili Bejrutu, može govoriti o zaokruženim, relativno autonomnim enklavama „zapadnog“ unutar „istočnog“.

Ipak, ova tema (i dilema) prisutna je i u od Zapada najudaljenijim državama, gde su pripadnici otuđene, prvenstveno visokoobrazovane, ali i nove ekonomske elite sebe često videli kao ne samo superiorne već i sputane „domom“, lokalnom kulturom i pogledom na svet svojih sunarodnika.

Zastupljena je i u Japanu, gde je zbog snažne sklonosti dela elite da svoje sunarodnike posmatra iz zatamljene, zapadne, „orijentalističke“ vizure, zabeležena rana upotreba pojma „autoorijentalizam“. Za razlike od Srbije, gde su mnogi skloni da Albance vide kao sub-humanu zajednice, ili Hrvatske, gde mnogi na isti način posmatraju Srbe, u Japanu značajan deo elite svoj narod vidi kao ne sasvim ljudska stvorenja, nesposobna da samostalno misle i deluju.

Samosecesija otuđenih, „svetskih“ elita primetna je i u delovima Podsaharske Afrike. Ona redovno izaziva podsmeh, izražen i u pežorativnoj, naizgled rasističkoj sintagmi „kokosovi orasi“ – spolja su „crni“, ali veruju da su iznutra „belci“. Najupadljivije (i najpatetičnije) mi je delovala u Najrobiji, mada prisutna je i u drugim delovima Istočne Afrike – neuporedivo manje i ređe u Zapadnoj. Na sličan način i na Dalekom istoku govore o autorasistima, otuđenim i umišljenim sunarodnicima kao „ljudima bananama“ – po boji kože „žuti“, ispod kože „belci“.

Van delova islamskog sveta i Rusije, nisam uspeo da pronađem – ni po intenzitetu ni po rasprostranjenosti – mržnju i prezir prema „domu“ i sopstvenom narodu kakva buja u Srbiji. Možda je najbliži našim autošovinistima nobelovac V. S. Najpol, izdanak indijske dijaspore sa Trinidada. On je o Indiji i Pakistanu, svojim genijalnim i zavodljivim stilom, napisao neke od najjezivijih, gađenjem nabijenih svedočanstava. U južnoazijskoj kolevci svojih predaka video je malo šta sem prostora jedne večne, gadne i ružne tame.

U Pakistanu i Egiptu, ugledni intelektualci, obrazovani na Zapadu, poreklom iz bogatih ili uticajnih i uglednih, „starih“ familija, često kritički govore o stavovima članova privilegovanih porodica i prijatelja iz mladosti, koji zvuče kao da su izvučeni iz Peščanika ili Danasa.

Karači nema „krug dvojke“, ali megapolis nekada britanske kolonije obiluje „krugodvojkašima“ iz najgorih sterotipa u Srbiji. „Ako je kolonizator uvek verovao da potčinjeni nisu sposobni za nezavisno mišljenje i demokratiju, novi muslimani su to potvrdili svojim pokoravanjem. Oni su svojom voljom doveli novog tiranina u stvarnost, a On je bio grozan, gori nego ranije. Jedna od najčudnijih stvari vezanih za moj prvi boravak u Karačiju bila je to što sam beskrajno slušao ljude koji su mi govorili kako žele da se Britanci vrate i ponovo odlučuju. Ima mnogo nestašica u Pakistanu, ali nedostatak dobrih ideja je najgora od svih“, napisao je nedavno Hanif Kurejši.

Nekada sam se i sam slučajno susretao sa prepoznatljivom zlom. Pred koncert indijske klasične muzike u Bombaju, koji je (previše) kasnio, razgovor sa jednim nadmenim, sedokosim Parsijem otkrio mi je da postoji malo toga u ovdašnjoj kulturi autošovinizma što je istinski jedinstveno.

Parsije su britanski kolonijalisti smatrali „približno Englezima“ – jedinima za koje su verovali da su im bliski kao zajednica iz sveta „necivilizovanih rasa“ kojima su vladali. Vera u sopstvenu superiornost i snažna sklonost pripadnika ove insularne zajednice kolorizmu, rasizmu prema ljudima čija koža ima tamniju nijansu, odvela je Fredija Merkjurija, najpoznatijeg Parsija, rođenog kao Faroh Bulsara, na „crnu listu“ UN. U današnjim, homokolonijalnim vremenima rasističke svinjarije su najvećoj gej ikoni, sasvim predvidivo, lako oproštene.

U Srbiji, pak, nije teško naći čak i one koji istovremeno tvrde da su antifašisti i žale što su odavde 1944. godine oterani „civilizovani“ nemački okupatori. Epicentar ovog neumlja odavno nije satanizovani „krug dvojke“. Vremenom su ga do nogu potukli i prevazišli ini virtuozi samoporicanja stasali u Prokuplju, Zaječaru, Kuršumliji...

Ipak, ovde možda stvarno postoji nešto što je istinski jedinstveno. Čak i u ruskim elitističkim narativima, koji imaju duboke i razgranate korene u „kompleksu inferiornosti“ ruske aristokratije, nije lako naći stavove koje bi bilo opravdano nazvati autošovinističkim, iako je, slično srpskoj (van habsburških livada), „ruska elita bila mentalno kolonizovana bez da je ikada sama bila podanik [zapadnog] kolonijalizma“.

Ruski samomrzitelji su na zapadni prezir prema njihovom „tatarizmu“ odgovorili transferom te zgađenosti u prezir prema masama. Ali, za razliku od srpskih, retko su pribegavali potpunoj samosecesiji i sebe su uglavnom videli kao istovremeno „evropske Ruse i ruske Evropljane“. Nažalost, bojim se da se ovde smanjuje broj ljudi koji sebe vide kao „evropske Srbe i srpske Evropljane“. Kako je to jezgrovito definisala Ljiljana Gligorić, sve je više onih „koji se sete da su pripadnici jedne nacije tek kad o njoj treba reći nešto loše“.

Retko gde – i po implikacijama i po rasprostranjenosti i po intenzitetu – samomržnja opravdava korišćenje pojma autošovinizam, a kamoli kultura autošovinizma, o kojoj ću nešto više reći u trećem nastavku KULTURA AUTOŠOVINIZMA U NAŠEM SOKAKU: PRAVI SRBI, ALI SLUČAJNI AUTOŠOVINISTI.

Zato me ne čudi da, za razliku od jako starog pojma autorasizam i kvalifikacije autoorijentalizma, koja se prvi put pominje samo par godina pošto je Edvard Said 1978. godine objavio svoju razornu kritiku „orijentalizma“, iskrivljenog zapadnog pogleda na istočne kulture i narode, nigde nisam našao pojam sličan autošovinizmu.

Takozvana „jevrejska samomržnja“ ima jako malo veze sa ovdašnjim autošovinizmom i autorasizmom. Za razliku od ućutkujuće etikete „samomrzeći Jevrejin“, samomrzeći Srbin jeste i ovde ponekad kleveta, ali mnogo češće – važna, mada poražavajuća, društvena činjenica. „Samomrzeći Jevrejein“ je iznad svega jedna ružna, diskvalifikujuća i ućutkujuća etiketa, koja redovno biva prilepljena Jevrejima, i u samom Izraelu i u dijaspori, kada javno kritikuju politiku jevrejske države, kako je zvanično definisan Izrael.

Postoje bar dve važne razlike između „jevrejske samomržnje“ i srpske samomržnje. Prva, čak i njasnažnija kritika Izraela ne zahteva beskrajno klečanje i samobičevanje. Niko ne govori o kontaminiranog narodu. Ne pominje se njegova navodna nepopravljivost i ne govori se o ružnom izuzetku. I, konačno, ne traži se potpuno pokoravanje moćnim silama. U Srbiji je samomržnja po pravilu autokolonijalna.

Druga, mnogo važnija, u jevrejskoj zajednici je jako retka prava samomržnja, dakle ona koja uključuje buđenje destruktivnih strasti prema sopstvenom narodu. Još je ređa argumentacija u prilog njegovog targetiranja ili njegove nepopravljivosti u navodnom zločinoljublju. Optužbe za „jevrejsku samomržnju“ prvenstveno služe da stigmatizuje one koji kritikuju stvrane zločine koje čine izraelske snage bezbednosti, prvenstveno nad palestinskim civilima.

Za razliku od jevrejske, samomržnja ovde ne da nije mit – ona je prečesto jedna, u suštini, samodestruktivna stvarnost. Uz dobrodošle osude sramnih „srpskih“ zločina, ovdašnji autorasisti i autošovinisti uspevaju da prošvercuje jednu podjednako sramnu i sasvim nedopustivu, ne toliko osudu Srba i srpstva – koliko, u suštini, „smrtnu presudu“. Zato su ovde metastazirani samomrziteljski diskursi, koliko god bili mitski i lažni, ne samo stvarni već i nečeovečni.

Ako izuzmemo mržnju manjinskih zajednica prema svojim „domovima“ – bilo onih autohtonih, kao što su Palestinci u Izraelu ili muslimanske zajednice u Indiji ili Etiopiji, bilo relativno skoro naseljenih, kao što su Libanci u državama Zapadne Afrike, nešto najsličnije ovdašnjem autorasizmu i autošovinizmu, i po razmerama i po intenzitetu, prisutno je u arapskim zemljama, naročito među ženama, kao i u dijasporama iz afričkih zemalja u kojima s praktikuje genitalno sakaćenje/obrezivanje žena. Najpoznatiji primer je (samoporeknuta) etnička Somalijka Ajan Hirši Ali.

Veruje se da, naročito u Saudijskoj Arabiji, postoje brojni slučajevi žena koje su se ne samo tajno odrekle islama (apostaza je greh koji se kažnjava smrću) već i svog arapskog identiteta. Odricanje od arapskog identiteta sa elementima samomržnje je prisutno i među hrišćanima u Libanu, dok je u Egiptu i Tunisu prezreni „dom“ češće vezan za porodično domaćinstvo. Ipak, nisam uspeo da nađem slučajeve gde feminisitkinje ili preživele prelaze sa poziva na destrukciju monstruoznih patrijarhalnih normi na davanje legitimiteta destrukciji sopstvenog naroda.

Na Balkanu, iz razloga o kojima ću nešto više reći u sledećem tekstu, samo u Srbiji i, odnedavno, Republici Srpskoj gađenje prema „domu“ prerasta više ne samo u autošovinizam već je dobilo jasne obrise kulture autošovinizma, koje ću jasnije definisati u poslednjem, trećem tekstu. Nema u drugim postjugoslovenskim državama ovakvih, ne samo sistematskih pokušaja već ni institucionalizovanih okvira u kojim se daje legitimitet shvatanju da sunarodnici treba što više i što bolnije pate, a kamoli da zaslužuju da budu uništeni, da ne zavređuju da postoje.

U „kulturnoj dekontaminaciji“ (Beograd) i „informativnoj dekontaminaciji“ (Banja Luka) nema ničeg kulturnog. Štaviše nema ničeg primerenog ljudima. Svaka dekontaminacija je samo i isključivo neljudska. Zato ona ne može biti ni kulturna ni informativna. Ona je odstreljivačka – ne zato što sama puca već zato što lepi metu, koju je, posle Konstantinovićevog zakivanja „srpskog nacizma“ za neuništivu kulturu/palanku, u suštini nemoguće skinuti.

Skupljajući materijal za knjigu, otišao sam ponovo ovog februaru u Centar za kulturnu dekontaminaciju na promociju knjige „Iza sedam logora: Od zločina kulture do kulture zločina” Hrvoja Polana, Viktora Ivančića i Nemanje Stjepanovića. Moderatorka razgovora je bila Nataša Govedarica, direktorka programa za Srbiju nemačke oragnizacije „forumZFD“, koja je i izdavač knjige.

Na kraju promocije, postavio sam Ivančiću pitanje da li oseća nelagodu zbog činjenice da o „kulturi zločina“ govori u mestu koje se zove Centar za kulturnu dekontaminaciju – što je pojam koji ljude uokvirava kao pacove koji prenose zarazne bolesti, fatalne mikroorganizme i radijaciju koja ubija na najpodmukliji način. Pitao sam ga još i vidi li neki problem u tome što smo u Beogradu, umesto jednog novog doma kulture dobili, dom kulturne dekontaminacije.

Posle kraćeg domunđavanja, umesto Ivančića, odgovorila mi je moderatorka Nataša Govedarica – samo kratko i zgađeno „Ne“, što je izazvalao frenetični aplauz okupljenih Slučajnih Srba, naših inkvizitorski raspoloženih liberala.

Govedarica je jedan od najtužnijih primera Slučajne Srpkinje. Njena radna biografija je antologija ovdašnjeg autokolonijalizma – koordinatorka i menadžerka u RECOM-u, Heartefact Fondu i Građanskim inicijativama. Istakla se i kao profesionalna organizatorka „sučavanju sa prošlošu“ – naravno slektivno izabranom prošlošću, gde su Srbi „loši momci“ i u kojoj se srpske žrtve uglavnom ni ne računaju.

Krenula je od „Četiri lica Omarske“ – strasni nacifikatori srpstva u ta „četiri lica“, naravno, nisu uključili Jasenovac, ključno „lice“ i naličaje, ne samo Omarske već i mnogih drugih stratišta iz devedesetih, na sreću mnogo manjih od zatomljenog i zatravljenog Jasenovca, do bi stigla do nečega što se zove „Inicijativa za oralnu istoriju Kosova“ (KOHI) – gde su jedine srpske „istoričarke“ Govedarica i, doduše kao savetnica, Sonja Biserko. U Srbiji je iza ove „inicijative“ stao beogradski „Krokodil“, nova zvezda na našem mračnom autokolonijalnom nebu.

Ipak, ono što je najstrašnije u ovoj blistavo rastužujućoj slučajnorspkoj priči jeste činjenica da, posle lamenta nad „srećnom i prosperitetnom Jugoslavijom“, Govedarica u svojoj kratkoj biografiji piše – „ostala sam da živim u ratnoj i posleratnoj Bosni i Hercegovini kao pripadnica etničke zajednice počinitelja najgorih zločina koje neko može da zamisli“.

Pošto mi je, nepozvana, Govedarica u CZKD-u odgovorila na pitanja koja nisam postavio njoj, obratiću joj se direktno. Poštovana Nataša, nema potrebe bilo šta da „zamišljate“. Samo treba da pogledate istoriju Nemaca, za koje danas u radite u Srbiji, „uprkos svih teškoća“ – i vidićete, ne samo u Aušvicu, neuporedivo gore i strašnije zločine. Da se zaustavim na Nemcima, Vi i ja sigurno ne pripadamo „to the ethnicity of perpetrators of the worst war crimes one could imagine“.

Uostalom, poštovana Nataša, pošto sami ističete da ste sada angažovani i u „Laboratoriji sećanja“ (MemoryLab), verujem da bi trebalo da umete da obavite jednu jednostavnu, mada globalnu „laboratorijsku analizu“. Ona bi vam pokazala, što nije i ne sme da bude izgovor, koliko smo „kao nacija“ – kojoj implicitno, ali jasno pripisujete kolektivnu krivicu – daleko od stvarno najgorih ratnih zločina, da se, ipak, manemo Vaše poražavajuće srbocentrične imaginacije.

Verujem da je Viktoru Ivančiću bilo lako da u prepunom CZKD-u ignoriše moje pitanje, na koje je odgovorila Govedarica. U njegovoj Hrvatskoj nema dekontaminacije. Takvo nečoveštvo je pustilo korenje samo u „srpskoj“ Banja Luci i „srpskom“ Beogradu – koji je, iako „kontaminiran“, danas više multietnički od „multietničkog Sarajeva“. Kulturna dekontaminacija je ništa više do jedna perverzna alatka dehumanizacije, nacifikacije i ozverivanja naroda – onog kome antinacionalista Ivančić ne pripada.

Viktor Ivančić, šarmantna ikona jugonostalgičnih, brionskih liberala i njhovih inih srboskeptičnih saboraca, nije slučajni Hrvat. On nije protiv (svog) doma spreman. On je antinacionalista koji ne skreće u kultur-rarsizam, a kamoli autošovinizam. On mrzi hrvatsko zlo, ali ne svoj narod. Ali, taj isti Ivančić, kao dugogodišnji glavni urednik Feral tribjuna, jedan je od zaslužnih što ovde postoje liberali koji veruju da se o nesitomišljenicima može govoriti kao o „zverima srpskim“ i „kontaminaciji“, što je reč koja jasno asocira na mesta neprimerena ljudima.

Razlika je u tome što je Feralov diskurs, koji je u Hrvatskoj uglavnom bio rezervisan za ekstremiste i šoviniste, ovde – u svetu razgoropađene Konstantinovićeve duhovne dece – primenjen na (skoro) ceo jedan narod. Intelektualna avangarda slučajnog srpstva, u suštini, vidi Srbe onako kako su Ivančić i saborci videli nove i stare ustaše i ustaštvu naklonjene ekstremiste. Diskurs (de)kontaminacije i ozverivanja Srba je feralovski jezik propušten kroz slučajnosrpsku, autorasističku i autošovinističku prizmu, kakva ne postoji u hrvatskom javnom diskursu.

Hrvatski antinacionalisti ne proklizavaju u autošovinizam. U Hrvatskoj ne postoji ekvivalent Peščanika, medija koji bi hrvatske nacionaliste nazvao „zveri hrvatske“. Gugl pretraga na reči „zveri hrvatske“ dala je samo dva rezultata – oba su napisali srpski šovinisti. Nema u prelepoj njihovoj građanista niti hrvatskih liberala koji govore o „zverima hrvatskim“.

Nema ih ni u liberalnoj Rijeci i Puli, nigde ne postoji hrvatski Rastislav Dinić. Nema ni hrvatske Nataša Govedarice, fundamentalistkinje dekontaminacije Srba. Nisam čuo da u Hrvatskoj iko društveno relevantan i priznat govori ono što u Srbiji poručuje Govedarica – da smo prevazišli Hitlera, da zlo veće od Aušvica stanuje samo u njenom i mom narodu.

Nema tamo ni Petra Lukovića ni Nikole Samardžića ni Svetlane Lukić... Lista, koja u Hrvatskoj, ako je ta imena uopšte moguće pronaći, staje na prste jedne ruke, ovde je poražavajuće dugačka – i svakim danom sve duža. Pošto je u Srbiji samo prozapadnim, autokolonijalnim transmisijama dozvoljeno da prave liste imena, ostaviću vas da sami dopunite tužni niz.

Zato ne čudi da smo umesto jednog novog, građanskog doma kulture u Srbiji dobili dom kulturne dekontaminacije – simbol jedne specifične kulture zla, koja je samo manje transparentna i perverzna od one svebalkanske, na koju s pravom ukazuju Ivančić i ko-autori knjige „Iza sedam logora: Od zločina kulture do kulture zločina”.

Ivančić je u beogradskom – drugi ne postoji – Centru za kulturnu dekontaminaciju postao skoro deo inventara, ali, na njegovu i našu žalost, kultura zločina i kulturna dekontaminacije nisu antipodi – već dva spojena suda. Kulturna dekontaminacija predstavlja stožer ovdašnje kulture autošovinizma, jedne podmukle i perverzne kulture zločina, koja je samo prividno pacifistička – sama eskplicitno ne poziva na klanje ili streljanje, ali zato neguje diskurs koji dodaje kamu i pridržava redenik.

Opijeni jugoslovenstvom i nostalgijom, Ivančić i Dežulović izgleda nisu razumeli kako i koliko se razlikuju Srbija i Hrvatska, kako i koliko su, iako umeju da deluju slično, različite. Hrvatska, na primer, ima Jasenovac, ali nema Radomira Konstantinovića. Zato, između ostalog, u Srbiji ima previše onih koji veruju da je Srebrenica veća od Jasenovca a u Hrvatskoj previše onih koji veruju da je Jasenovac jako mali i nevažan, praktično zanemarljiv.

Ivančić i Dežulović, odnosno ranije njihov Feral – shvaćen u tada Drugoj Srbiji ne samo kao hrabar već ispravano građanski i liberalan, prava mera dobrog – dali su pečat, važnu autsajdersku overu legitimiteta samomržnji, kojoj su naše elite ionako bile sklone. Pri tome, urednici Ferala su izabrali Petra Lukovića, „Peru s onog svet“, kao ne toliko dobrog ili najboljeg od svih Srba već meru ispravnog „srpstva“.

Zato Ivančić i Dežulović nisu samo saputnici, „korisni idioti“ i vodonoše srpskog autošovinizma – hrvatski, da ponovim još jednom, ne postoji. Bez uzimanja u obzir Ferala i „feralovaca“ nije moguće razumeti lakoću i samopravednost sa kojom u Srbiji danas bivaju izgovarani i slavljeni autorasistički i autošovinistički stavovi, meru u kojoj je samomržnja ovde postala građanska vrlina.

U spoju feralovštine – koja je u međuvremenu u Srbiji pustila duboke autohtone korene, oličene u nepodnošljivoj lakoći i dozi humora s kojim se danas iskazuje samomržnja i elitistički prezir prema narodu, i konstantinovićevštine – privida naučnosti koja joj obezbeđuje legitimitet, došli smo do shvatanja da je srpsko zlo toliko veliko i preteće da ne treba birati saveznike. Ako već nema spremnih ustaša, onima koji su u Srbiji „protiv doma spremni“ dobro dođu i katastrofalne poplave.

Zoran Ćirjaković