ВУЧИЋ НАСУПРОТ ОРБАНА И ПУТИНА ИЛИ ЛИБЕРАЛНA НЕДЕМОКРАТИЈА УМЕСТО НЕЛИБЕРАЛНE ДЕМОКРАТИЈЕ И НЕЛИБЕРАЛНЕ НЕДЕМОКРАТИЈЕ

У чему је разлика између Александра Вучића и Виктора Орбана, с којим га је најсмисленије поредити, и колико се променила идеологија Вучићеве воље за моћ

Тешко је писати о Александру Вучићу. Иако о председнику знамо јако мало, многи мисле да знају све; да ту, једноставно, нема шта да се каже. И када се испостави да је било нечега што нису знали, рећи ће да је то неважно; да је у вези Вучића све јасно. Обично у смислу да је код њега све што је добро лажно а све што је лоше стварно, што је схватање коме су склони његови грађанистички непријатељи. Они одбијају да уваже колико је идеолошки њихов, колико је идеологија Вучићеве воље за моћ постала блиска њиховој. Мада, наравно, прагматична и у контакту са перверзном стварношћу, у коју је Запад сместио Србију.

Данашњи Вучић, Вучић 2.0, необична је, синкретичка личност, где је оно по чему се разликује од претходног Вучића, Вучића 1.0, важније од онога по чему је остао исти. Он је сложен и противречан вођа у мери у којој његови политички непријатељи верују да је једноставан. Њихова друга највећа заблуда је да веровање да деведесетих није обликован само Вучићев политички инстинкт већ и његов поглед на свет; да је остао онакав какав је тада био.

Без узимања у обзир начина на који се Вучић променио није могуће разумети начин на који влада, његову јако меку „чврсту руку“ и унутрашњу силу која је обуздава. Оно што је важно за разумевање какву Србију покушава да створи јесте чињеница да је његов политички циљ, лична власт, остао исти, док је његов друштвени циљ постао супротан негдашњем. Не знам како и колико га се данас сећа – амнезија је важан прерогатив (све)моћи, али верујем да се Вучићу 2.0 уопште не допада Вучић 1.0. Штавише, мислим да му је баш одвратан.

Александар Вучић је данас један јако необичан и противречан либерал, може се рећи и либерални националиста, али са нагласком на ово либерални. Вучић је јако недоследан, антидемократски либерал, али либерал. Иако не држи до финеса политичког процеса, његов поглед на свет је постао толико друштвено либералан да је он данас ближи Александри Оказио Кортес него Латинки Перовић, чије је кључне идеје одавно посвојио.

Потреба да нешто стално даје већинском, нелибералном гласачком телу – у времену када Запад Вучићу и Србији серијски, без паузе, сервира само понижења – главни је разлог зашто није у стању да брже и доследније спроводи либералну друштвену агенду коју је пригрлио. Штавише, Вучић је постао толико друштвено либералан да, пошто влада сам и по своме, повремено мора не само да повуче ручну већ и да убаци у рикверц.

То га фрустрира и зато уме да проклиза у ауторасизам. Он би волео да су га Срби следили на идеолошком путу који га је одвео толико далеко од Шешеља да не може много даље. Уосталом, презир према масама које гласају није израз мањкавости Вучићевог либерализма већ централна одлика либерализма у српском контексту. Ауторасизам је темељна одлика српског либерализма, која је овде старија и од питања легитимитета власти и од многих претпоставки либерализма у западном односно изабраном теоријском контексту.

Вучићева недемократичност и затвореност медија везани су за чињеницу да циљ – који дели са својим грађанистичким непријатељима – у Србији може да буде остварен само недемократски. То је једини пут који Србију води ка могућности да, можда, једнога дана постане чланица такозване Европске уније, тврђаве либерализма. Уосталом, грађанистички опозициони медији су затворени колико и режимски.

И Вучић и „проевропска“, грађанистичка опозиција демократију и недозиране медијске слободе виде као непријатеље своје селективно либералне агенде. Историја односа између Србије и Запада чини да овде демократија и идеали друштвеног либерализма, данас оличеног у мањинарењу и припадајућим политикама идентитета, буду неспојиви. Запад је Србима огадио либерализам и, истовремено, забранио смислену демократију. Не чуди да је највећи непријатељ демократије и медијских слобода у Србији амерички амбасадор.

Чињеница да је Вучић једну хомократкињу поставио на, по Уставу, најважнији положај у земљи, као и да је, прилично буквално, учинио све да „Београд Прајд“ буде организован без инцидената, није последица само његове жеље да одговори на хомоколонијалне и хомонационалистичке императиве, и тако „бојама дуге“ замаже демократски дефицит, већ и његовог новог погледа на свет. Он га, идеолошки, чини супротношћу Владимира Путина и Виктора Орбана, вође с којим је Вучића најсмисленије поредити.

При томе, Мађарска је у такозваној Европској унији, члан „клуба“, и зато Орбан има много већи простор за слободно деловање. Он је, у великој мери, производ чињенице да је ЕУ заснована на илузији да представља оличење краја историје; да су друштва која су унутра цементирана као либерална и демократска, да су постала постисторијска. Творци и доградитељи ЕУ су, једноставно, поверовали у свој спин. Орбан није први који је кренуо да им разбија илузије, али нико пре њега то није учинио оволико успешно и самоуверено.

Штавише, Орбанова нелиберална демомократија је много ближа Путиновој нелибералној недемократији него Вучићевој либералној недемократији, која је, пак, идеолошки много ближа Ататурку него Орбану, да не помињем Путина. Мислим да се Вучићу његови некадашњи радикални, антизападни и антилиберални саборци и сличномишљеници у Србији, редом ватрени обожаваоци Владимира Путин, данас гаде – чак и када су му јако корисни па зато добијају истакнуто место на телевизијама које контролише.

Не бих се изненадио да сличне осећаје гаји и према Владимиру Путину – и да је то осећање узајамно. Реч је о, чини ми се, геополитичком браку из нужде, савезу који је, и идеолошки и лично, несрећан брак. Што не значи да неће потрајати.

Наиме, Путину у Европи недостају пријатељи, док Вучић мора да се носи са својим нелибералним народом, заљубљеним у Русију. Вучић и Путин су један другом поклон коме се у зубе не гледа. Не верујем да у Београду има много људи који то разумеју толико добро као амерички амбасадор. Његова екселенција зна и да су Вучићева визија добре Србије и Путинова визија добре Русије неспојиве. Оне имају само једну додирну тачку – властољубље, чије је наличје чињеница да им је обојици губитак моћи неприхватљив.

Александар Вучић није „српски Орбан“ већ српски анти-Орбан. Док је Орбан нелиберални демократа, Вучић је либерални недемократа, што је неупоредиво непријатнија идеолошка позиција од оне у којој је налази мађарски вођа. Орбану његова идеологија, политички, стоји савршено, као добро скројене рукавице, док Вучићу његова, када је реч о унутрашњој политици, везује руке. Један од разлога зашто мора толико често (и дуго) да наступа у јавности јесте потреба да прикрије несклад између своје идеологије и слике коју о себи мора да прави у јавности. То је, великим делом, позадина бујице телевизијских речи.

Илузију да Вучић није постао друштвени либерал ствара пет чинилаца. Први, воли власт и толико се у њој уживео и одомаћио да нисам сигуран да може да је преда неком другом. Власт Вучићу може да буде одузета, што неће бити лако, или може да је испусти, што је све вероватније али не и неминовно, бар не у догледној будућности. Вучић је себе поистоветио са влашћу на начин да је, прилично буквално, власт за њега питање живота или смрти.

Други, његова илиберална прошлост у Српској радикалној странци је данас важна само за разумевање Вучића као оператора моћи и мере у којој је велики Србин – на нивоу неидентитетске, дубоке културе, којом је натопљен политички живот. Она чини и да је у свим нашим либералима тешко препознати либерализам. Дубравка Стојановић и Весна Малишић су, као и Александар Вучић, либерали са великом грешком. Главна разлика је у томе што је Вучићева упадљива, па је мало ко у стању да прихвати да његово друго, либерално ја није поза за западну публику.

Трећи, повезани, тиче се доминантног, не толико упрошћеног колико фатално осиромашеног, тумачења његове владавине коју нуди западнољубиви коментаријат и зачински националисти укувани у њему. Не знам да ли је ту више реч о некој пизми, менталној заробљености у деведесетим или су њихови закључци о Вучићу производ интернализоване френолошке перспективе и робовања (анти)политичкој естетици.

Можда је, ипак, само реч о мери у којој су њихови умови колонијализовани и нашпановани схватањем западних мерила и односа као свеевропских, јединих исправних и нормалних. При томе, Србија није другачије европска само због свог културног обрасца, своје дубоке незападне културе, већ је у таквој различитости цементирао западни однос према нама. Запад нас је одбацио много више него што ми одбацујемо њега. И наставља да нас гази.

Четврти се тиче сировости и бахатости неких од Вучићевих најближих сарадника. Такви какви су, Вучићеви „лоши људи“ су важни за разумевање механизма његове владавине, и унутрашњополитичких последица косовског (не)преседана, зарад кога је Запад овде суспендовао уставност, али су небитни за разумевање Вучићеве идеологије.

Коначно, пети се тиче чињенице да је косовски статусни (не)преседан толико јединствен и велики да не постоје поредиве референтне тачке које би могле да буду употребљене као релевантне у иоле смисленој анализи Вучићеве владавине. Не треба губити из вида да, на пример, „Слобода за Тибет“ није слоган сличан са „Догодине у Призрену“ већ је реч о супротности. Једна од бројних последица Кумановског споразума, који је прихватио Милошевић, јесте да је спој демократије и либерализма овде постао самоурушавајући.

Имам утисак су демократија и либерализам овде постали уље и вода. При томе, не верујем да, ако вам је стало до либерализма у Србији, треба да прижељкујете више демократије. Нека чуда нису могућа, мада, наравно, самоповређивање је легитиман начин учења.  

Зоран Ћирјаковић

СУДБИНА СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА: ИЗМЕЂУ АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА И АПОКАЛИПСЕ

(Јако дугачак текст, скоро 16.000 речи. Просечно брзом читаоцу ће требати више од сат времена.)

У фебруарској колумни у „Политици“, Ђорђе Вукадиновић пише о „патриотској апокалипси“. Препознао је у поражавајућим изборним резултатима поносно српских опозиционих странака. Његовим речима, „'националне снаге' су на децембарским изборима доживеле велики, тежак, и бар једним делом незаслужен пораз“.

Вукадиновић је читаоцима сервирао сужену слику узрока „патриотске апокалипсе“ и њене природе. Тако, када је реч о њеним унутрашњим чиниоцима и актерима, он истиче „срамну косовску политику власти“ и „друге погубне аспекте СНС владавине“, као и да „се застало и са процесом уједињења 'десних' парламентарних странака за шта се претходних месеци чинило да је већ готова ствар“ – што је представио као „'магнум кримен' националних патриотских странака, од којег оне и њихови лидери напросто не могу побећи“.

Нажалост, бојим се да резултати децембарских избора представљају само симптом а не чин, догађање „патриотске апокалипсе“ и да Вукадиновић и друге, од њега много значајније и утицајније, путовође и барјактари поносних Срба покушавају да побегну од одговорности и прикрију своје улоге у тој апокалипси. Вукадиновић је Александра Вучића и његове недоследне, популистичке каријеристе представио као лице те апокалипсе, али њу није могуће разумети ако игноришемо њено наличје – Војислава Коштуницу и „његове“ круте, начелне националисте. Очеви те апокалипсе нису само у СНС-у и на Западу.

Било би добро да је „патриотска апокалипса“ изражена само у резултатима децембарских избора и да је само патриотска. Било би добро и да је првенствено ствар „некомпетенције“ вођа патуљастих поносно српских странака којима „’неко’ једноставно не дозвољава уједињење“, како каже Вукадиновић. Било би добро да су у њеној позадини само омиљени изговор безидејне поносно српске елите: слика Србије као робиње „колонијализма“, (глобалне) „дубоке државе“ и „колективног Запада“. Најбоље би било да се све може свести на Вучића, који је, вероватно зато што је то био једини начин да оствари своју животну амбицију да влада Србијом, више пригрлио него прихватио незахвалан задатак – да обави менаџмент историјског пораза чији разгранати корени сежу дубоко у прошлост.

АНАЛИЗА И АМНЕСТИЈА: Није лако аналитичарски, са облака, симулирајући не толико објективност колико невиност, тумачити догађаје у којима сте били један од актера. Тада мисао хоће да искочи из аналитичног колосека и пређе у градивно ткиво оправдања и поштеде, давања амнестије себи и себи равнима, сличнима и драгима. Уме човек да се угрува, некада и налупа, када, уместо да себи кажем крив сам, колико год та кривица била мала, као у Вукадиновићевом случају, одлучи да јавно да опрост себи и својим вољеним, много више кривим и одговорним, идејним и идеолошким рођацима и симпатијама.

Зато ме не чуди да је, на пример, Вукадиновић у својој колумни побркао „националне снаге“, које су, колико разумем његов поглед на Србију, у децембру тријумфовале, са националним снагама, које су, из његовог угла, доживеле апокалипсу. Ни контекст у коме говори о „патриотској“ опозицији, уместо о патриотској „опозицији“, није ствар писмености – што је, иначе, одлика од које на мојој скали вредности постоји само једна мање релевантна и сумњивија, пристојност, већ упућује на елитистичку отуђености од народског ткива безусловног и неупитног српског патриотизма. Не треба имати посебно развијена чула да би препознали да то није мирис срећног краја патриотске политике.

Стање и потенцијали српског патриотизма, мада имам утисак да Вукадиновић када каже патриотизам мисли на национализам, не могу се лако ишчитати из изборних резултата.

Патриотизам је једно, неретко клизаво и тешко ухватљиво, унутрашње осећање која гласаче одвраћа од једних гласачких листа, али не и сила која их води да гласају за неке друге. Патриотизам филтрира, али не бира. Он помаже да разумемо зашто не, али не увек и зашто смо рекли да. Он, по себи, није релевантан чинилац тумачења зашто милиони гласача нису изабрали Вука Јеремића, кога је изабрао Вукадиновић, већ Вучића, Ивицу Дачића, Бранимира Несторовића и Милицу Ђурђевић Стаменковски. Напротив, фокус на патриотизам нас, чак и без Вукадиновићевог цепидлачења и нарцисоидне употребе наводника, омета да препознамо и разумемо укорењивање апокалиптичког сентимента.

Ипак, уз све фројдовске грешке и друге вратоломије и недомишљености, Вукадиновић је у тексту „Патриотска апокалипса“ погодио важну мету. Омогућио нам је да боље и лакше разумемо испреплетане узроке и последице серије важних појава и трендова на српској политичкој и интелектуалној сцени полазећи од само једног појма – апокалипса.

У наставку текста пажњу сам углавном усмерио на однос према Александру Вучићу, који је у срцу свих српских апокалиптичких наратива, грађанистичких и националистичких, експлицитних колико и имплицитних. Део проблема, који фрустрира Вукадиновића и искључује његов моћни мозак, јесте у томе да јако велики део бирачког тела не доживљава Вучићеву политику као издајничку, ни као малосрпску, не чак ни као реалнационалистичку, већ као националистичку. Знам да га то боли, али такви болови се не лече бегом од реалности већ суочавањем са што већим бројем чинилаца те реалности.

ПОЛИТИЧКО ЈЕ ЛИЧНО: Слободан Милошевић је кумовао скоро свему са чим се Срби и Србија данас суочавају. Не би било лако оспорити тврдњу да су све вође и вођуљци после 2000 – мање или више вешто, са или без скривене агенде – само покушавали да каналишу и уподобе Милошевићево више трагично него противречно наслеђе. Коштуница је понудио начелни, демократски национални одговор на њега, да би затим Вучић псеудодемократски одговорио на чињеницу да је Коштуничин одговор био не толико неуспешан колико је ту била реч о дебаклу, може се рећи и о увертири у апокалипсу.

При томе, Коштуница је рашчистио поносно српски политички простор над којим је Вучић неколико година касније с лакоћом успоставио монопол. Има неке ружњикаве правде у чињеници да је Коштуничином политичком „самоубиству“, које, нажалост, није са собом повукло идејни и интелектуални оквир у коме се кретао, претходио позив да се гласа за Томислава Николића, који ми из данашње перспективе делује као Вучићев „Џо Багериста“. Коштуница је зато у Вукадиновићевој причи о децембарској „патриотској апокалипси“ присутан и својим (антиполитичким) духом и својим (политичким) делом.

Без критичког приступа „принципијелној“, ригидној и милитантно западноликој политици супротстављања агенди антисрпског Запада, који у посткомунистичкој Србији оличава Коштуница, није могуће разумети апокалипсу отпора Вучићу који креће са позиција српског национализма окованог овим приступом. Мила Ломпара је ту корисно посматрати као додатно деполитизовану метастазу Коштунице, његову нападну, понекад смешну,  интелектуализовану екстензију са морализаторским имплантима. Зато, иако је Ломпарова улога – чије су две главне димензије нечињење и чињење оличено у позиву да се ништа не чини – јако важна, Ломпар не може бити главни суверенистички јунак анализе у чијем фокусу је политичка сфера. Она се не може посматрати само кроз њену интелектуалну и пастирску надградњу, колико год она била значајна, понекад и пресудна.

Апокалипса јесте кључна реч за разумевање природе и величине слабости поносних Срба који желе Србију без Вучића. Колико год била велика улога Запада, њени главни узроци су, ипак, унутрашњи. Запад је само искористио унутрашње слабости, које су толико велике и дубоко укорењене да је неким ауторитетима почела да се причињава „колонија Србија“.

Али, одредница апокалипса не описује само стање поносно српске опозиције – и водећих националних интелектуалаца, путовођа поносних Срба које је Вукадиновић у својој колумни амнестирао одговорности, иако је њихову деструктивни и омамљујући учинак тешко пренагласити – већ сумира све оно за што Вукадиновић и други поносно српски непријатељи криве Вучића. Њихове тешке речи и страшни судови о стању Србије и српства и Вучићевом учинку могу се сажети у две речи – национална апокалипса.

Штавише, апокалиптички дискурс је основа на коју је постављена платформа целокупне српске опозиције, и грађанске и националне, и њихове надстраначке потпоре. Неки су хистерични, неки с муком савладавају бес, неки успевају да звуче одмерено, али слике краја Срба, цивилизације или нормалности које нуде су ретко праћене неким светлим тоном. Скоро сви који стоје насупрот Вучића овде препознају само себе и апокалипсу, односно „безизлазну ситуацију“, како је описао Никола Божиловић са Филозофског факултета у Нишу, последњег у низу државних „факултета аутошовинистичких наука“.

На грађанистичку оптику ћу се вратити мало касније. Наши елитни националисти нам говоре да је име вишедимензионог суноврата и пропасти Александар Вучић, али одбијају да се суоче са чињеницом да, ако је то тачно, онда је његово презиме Војислав Коштуница. Док први, лице апокалиптичког обрата, гледа у себе кроз наше очи, други, његово наличје, сме да нас погледа у очи али неће да погледа у себе. Док први оличава могуће, лично, други оличава слепачку, рекао бих скрелићевску веру у немогуће, у начелно, која је учинила да Вучић постане практично једина национална стварност. Не само у политичкој сфери.

Симбол антиполитичког суноврата српског национализма, и један од важних актера његовог апокалиптичког расплета, јесте Коштуница. Он, наравно, није једини поносно српски принципијелни моралиста који је кумовао расцепу у централној, политичкој равни српског национализма на, с једне стране, Вучића и, с друге, фронцле, у којима је утеху нашао скуп кмечећих самољубаца, навучених на поразе, и других фундаменталиста начелног, који су презрели лично, иако је оно нит водиља сваке успешне српске политике.

Начелно јесте важно, али од краја Хладног рата, који је донео тријумф једне идеологије, што су многи побркали са крајем идеологије, све је мање важно. При томе, Коштуница је кумовао схватању политичке борбе не толико као ствари начелног колико само начелног, које је, метастазирано и окамењено, на антирежимској поносно српској страни политике у Србији прогутало све друге димензије политичког. Нажалост, политика која се састоји само од начелног је стилска вежба, антиполитичка уметност ради уметности. Када је натопљена морализмом, склона је да заврши у ономе од чега је бежала – у личном, замотаном у моралистичко и начелно, које се у Србији данас зове Мило Ломпар. Ушушкан на небу, путовођа српских националиста је заборавио да они које води и усмерава иду по земљи и да знакови поред пута треба да их усмеравају ка победи на овом свету.

Начелно је, не само овде, слуга личног. Без вође, оно је декорација, украс политичке сцене. Вођи, пак, начела, идеје и идеологије овде служе као икебана, украс и маска његове амбиције. Зато овде ватрени левичари са лакоћом постају неолиберали (Борко Стефановић), а националисти аутошовинисти (Вук Драшковић). У великој мери зато, Вучић је истовремено велеиздајник и великосрпски националиста. Он начела бира у складу са публиком којој се обраћа. И, коначно, зато је, и овде неизбежна, (ре)политизација Коштуничине и Ломпареве антиполитике завршила у метастази личног, у Ломпаровом култу. У недодирљивости – армираној његовом (материјалном) непоткупљивошћу.

Нажалост, како показује апокалипса отпора Вучићу са поносно српских позиција, моралистичка прихрана једног незаситог ега уме да буде деструктивна као и метастазирана похлепа која се храни корупцијом. Лични Ломпаров „осећај“, лагодност коју елитисти обезбеђује морализам, не дозвољава му да размишља о томе шта је „боље за нацију“. Али, лично које одбија да буде политичко само избегава одговорност. Оно тиме не губи важну улогу у политичком животу. При томе, ако одбијете 2000 евра месечно, тиме нисте купили невиност. Само изговор, који делује скупо, за политичка злочињења сопственог ега.

У свакој Србији, и првој и другој, и поносној и случајној, важи: Политичко је лично, а када није лично онда је, по правилу, губитничко. Да ли је, истовремено, демократско или не, питање је за кога се сигурношћу може рећи само да је у Србији важније од лањског снега. Склони су да га постављају, на десници колико и на левици, они који воле да верују да су победили Србина у себи и да је могуће победити Србе у нама. Вучић није један од њих.

ВУЧИЋ И КОШТУНИЦА: Апокалипсу (антивучићевског) српског национализма је потребно посматрати у контексту исхода сучељавања супротстављених приступа политици у носећим поносно српским снагама, које се није одвијало само у страначкој сфери на коју је пажњу усмерио Вукадиновић. Нажалост, док год елитни српски националисти кривицу за пораз буду сваљивали само на Вучића и (нео)колонијализам, српски национализам ће постојати само у две инкарнације – у Вучићу, такав какав је, испражњен, са мало садржаја који нису одраз радикалске прошлости, и у једном јако мрачном тунелу. Такво стање је настало као последица исхода четири сучељавања, можемо их посматрати и као четири равни на којима је пораз, кога не би било лако избећи, мутирао у апокалипсу о којој говори Вукадиновић.

Прво, начелно насупрот личног. Друго, елитистичко насупрот популистичког. Треће, моралистичко насупрот прагматичног. И четврто, можда најважније, „универзалистичко“, где западно-партикуларно бива представљено као „универзално“, насупрот партикуларног, поистовећеног са српским и уоквиреног као инфериорно, патолошко, заостало, нецивилизовано, неваспитано и некултурно – чему су поносно српске елите склоне скоро колико и случајносрпске. Оно што је кључно јесте схватање тих супротности као јасно раздвојених, неспојивих реланости унутар поносно српске политичке сфере.

На пример, насупрот популистичког не мора да буде елитистичко – али популизам најлакше успева када му се супротставља елитизам. Уосталом, глобално, илиберална демократија је у великој мери одговор на илиберални либерализам високообразованих елитиста, где личне слободе бивају стигматизоване и проскрибоване као непријатељи наводно јединог правог, политички коректног либерализма, који је наметнуо „диктатуру (у име) мањина“.

Слично важи и за друга три фронта. Лично не искључује начелно. Прагматизам не искључује моралност, али се увек храни морализмом, био му он савезник или велики непријатељ. Чак је и партикуларне западне вредности људима лакше „продати“ као универзалне ако се „продавац“ потруди да и себе и њих посрби. То је могуће учинити на два начина, где први, јефтинији, оличавају три прста, док други, софистициранији, оличава стари СПС слоган – „Са нама нема неизвесности“. Само, о томе има јако мало у књигама које су базиране на западним искуствима. Скоро ништа, пошто се проблематика културалног превођења западних норми појављује тек онда када оне напусте свој матични, западни контекст.

У сва четири сучељавања – може се ту говорити и о четири бојна поља у двојном рату – Коштуница оличава први, политички поражени приступ, а Вучић други, политички победнички. При томе, сем Вучића, који је политички занат учио од Шешеља, што значи да је био у сталном контакту са „крезубима“, али и да је одбојан елитама, скоро сви други помена вредни српски националисти су изашли из Коштуничиног елитног шињела, што значи да су богата искуства имали само са „свезубима“. То је допринело да Вучић за елитне националисте постане „цивилизацијско“ страно тело, колико и за елитне грађанисте.

Ове супротности су значајне и зато што се борбе на десници нису водиле само за примат и контролу над поносно српском страном политике, то није био само политички рат, већ и за то ко јесте а ко није (не само Вукадиновићев) истински патриота, што је био упоредни, унутрашњи културални рат, где су Коштуничини интелектуалци имали огромну предност.

Оно што је кључно, што представља важан разлог зашто судбину српског национализма можемо разумети само ако узмемо у обзир домете и учинак оба приступа, везан је за чињеницу да је исход политичког рата унутар поносне Србије супротан од исхода културног рата, који је упоредо с њим вођен унутар поносне Србије. Другим речима, Вучић је победио у првом, где се одлучивало ко води политику у име поносног српства, а Коштуница у Ломпару у другом, где се одлучивало ко може да говори у име поносног српства.

На случајносрпској страни не постоји оваква подела и зато није ни било унутрашњих ратова. Разлике су мале, углавном везане за количину српског клечања које се захтева, идеологије још мање важне него код поносно српске елите, и зато је грађанистима било релативно лако да прошлог децембра направе једну колону. При томе, они у Вучићу одавно имају само политичког непријатеља – културално су на истој страни. Зато грађанисти могу да очекују исход који је негде између велики победе и тријумфа, што апокалиптичке слике стварности које нуде вође „Србије против насиља“ и „Прогласа“ чини перверзним, колико год да су оне обликоване српском дубоком културом, и зато делују у синергији са њеним диктатом.

Али, чињеница да је све спало на Вучића не представља најдепресивнији аспект дебакла поносних Срба у културном рату са случајним Србима. Уосталом, свака власт, па и Вучићева, поред личних, где проток времена све (све)моћнике води ка хибрису, има и природно ограничење. Нажалост, Ломпар верују да културни рат не може имати крај – да, колико год да је велики, пораз у културном рату не може бити историјски. Он је убедио себе да је не само изнад апокалипсе већ и да се може чекати неко боље време и неки бољи Срби. Зато је толико поносан на спој нечињења и чињења оличеног у позивима на нечињење, или на неделотворно, перформативно чињење, које нуди. Не може се више очекивати од човека који верује да је Србија колонија, али да отпор колонијализму мора да буде демократски.

Једна од симптома пораза у културном рату је чињеница да су идеје Слободана Антонића, данас најплоднијег поносно српског интелектуалца, и његова, упркос неких слабости и заблуда, којима, због дужине, у овом тексту нисам посветио дужну пажњу, разорна критика псеудонаучног, култур-расистичког ревизионизма Латинке Перовић и следбеница, сасвим маргинализована, практично не постоји у јавности, иако жалосно стање победничке стране данас оличава аутошовинистички пасијанс Алексеја Кишјухаса и академско утрнуће Миливоја Бешлина. Могућност да некажњено игноришете критичаре док интелектуално мастурбирате и пишате по Србији један је од слађих плодова тријумфа у културном рату.

Остаје питање да ли у Србији он може бити настављен, где је тешко бити оптимиста, првенствено због величине утицаја и богатства западних фондација, које одомаћују аутошовинизам, и стања медијске сцене, али и зато што је превагу на поносно српској десници однело утрнуће које оличава Коштуница и које је деификовао Ломпар.

Наиме, победа је у очима поносних Срба, који су се постројили иза стелт Ломпара, постала сумњива категорија јер, практично, подразумева прагматичност и одбацивање морализма. Штавише, Ломпар је редефинисао схватање пута до „небеске Србије“. То више није Србија која је до пораза стигла борећи се већ она која се не бори – да се не би укаљала у моралном блатишту у коме се данас воде све политичке и друге борбе. То је саморазумевање које се храни поразима. Оно није дефетистичко, оно је изграђено око реификације губитништва.

При томе, једна мала победа у малом унутрашњем рату, коју оличава судбина Владана Вукосављевића, бившег министра културе, помогла је да буде армиран велики пораз поносно српске стране у великом културалном рату, у коме се одлучује око којих вредности и идеја ће бити грађена будућност Србије. Та мала победа је допринела да одговор поносно српских елитиста – нових путовођа и баштиника Коштуничиног приступа политици (и држави), који има дубоке корене, где редовно бивају истакнути, у суштини обожени, Слободан Јовановић и Михаило Ђурић, опијених тријумфом у том маленом, унутар-патриотском културном рату – не буде да преиспитају своје позиције већ да изопште из поносно српске сфере оне који их нису усвојили. Добили смо тако Ломпар на небу, Вучић на земљи. (Маринка је иза ћошка.)

Тако су своје двоструко губитништво – политичко, на поносно српској десници, и, чини ми се историјско, у рату са својим случајносрпским ривалима из некадашње „Друге Србије“, која је нестала тако што се разлила по ткиву урбане средње класе – претворили у мерило „истински“ српског становишта. У њиховом новом (само)разумевању, ко није губитник није патриота. Бојим се да, великим делом, отуда долазе и наводници које је Вукадиновић ставио на патриотизам оних који су гласали за Вучића, Дачића, Несторовића и „Заветницу“.

Али у тријумфу таквог, снажно испреплетаног схватања патриотизма и губитништва међу путовођама поносних Срба, треба тражити неке од важних разлога зашто је Вучић постао, у суштини, надполитичка, природна чињеница – налик не толико камену колико, на пример, Авали, што  је призма кроз коју је корисно посматрати трајање његове владавине, и зашто ту политичку планину данас тресу само аутошовинисти и сродна случајносрпска бића.

ТРИ МОКРОГОРСКА „М“: Вукадиновић пише да „преостале истинске патриоте морају најпре погледати у очи реалности и једни другима“, али чињеница да је спустио поглед пре него што је сагледао неке од кључних аспеката патриотске реалности илуструје срж проблема са елаборацијом дијагнозе коју је поставио. Велики проблем, и Вукадиновића и путовођа миљеа који назива истински патриотским, није у томе шта виде већ где гледају.

Једна од последица инструменталног сажимања хоризонта вођеног елитистичким саморазумевањем, било оно освешћено или не, јесте да су милионе великих патриота, поносних Срба који су гласали на изборима, побркали са нарцисоидном сликом истинских патриота, па уместо у мноштво гледају у шачицу. Зато реч апокалипса описује не само изборни резултат поносно српских странака већ и учинак елитног миљеа чија је Вукадиновић репрезент, и једна од маскота његове вишедимензионе јаловости.

Мислим да се унутрашње језгро „патриотске апокалипсе“, онако како га је уоквирио Вукадиновић, налази у кругу који се сабира на Мокрој Гори – да је то реалност, нажалост одомаћена и армирана недодирљивошћу, у чије очи треба гледати. Али Вукадиновић је Мила, Матију и Милоша – три огледна „М“ из мокрогорског елитног серкла – експлицитно искључио из своје слике „патриотске апокалипсе“. Нажалост, као и Антонићева, Вукадиновићева често оригинална, провокативна мисао уме да звечи када се осврће на слабости поносно српског миљеа који промовише, брани и заступа.

Учинак мокрогораца, који би да буду изнад поносно српске политике и унутра ње, има персоналну димензију, везану са саморазумевање ових нових путовођа, и идејну, везану за њихово схватање места Србије и вредности западних вредности. Ту је потребно стално имати у вид у да је Запад чак и међу елитним антизападним патриотама, са премало изузетака, остао један од синонима и за Европу и модерност. Они нису у стању препознају да је све западно провинцијално, као и све српско. Да чињеница да хегемонија западног канона, колико год да је снажна, оличена и у чињеници да данас не постоји алтернативни канон, а камоли ривалски, и колико год да су норме, његови изданци, постали свеприсутни и неизбежни – то не значи да су примерене свима, да су суштински универзалне.

Зато су наши антизападни западњаци поверовали да се српство може подредити западноликој политичкој модерности, уместо да инсистирају да та неизбежна модерност буде прилагођавана српству. Такво схватање подразумева самопорицање, где су питања какво је и колико је секундарна у односу на улогу чинилаца који су условљавали судбину модерних политичких нормативних идеја у Србији – везаних за ружну историју (и стварност) српских односа са Западом колико и за природу српске унутаревропске другости, чија анализа драматично надилази не само оквире овог текста већ и јако дебеле књиге.

Све што могу да урадим у наставку је да истакнем природу овог проблема, који се налази у срцу „патриотске апокалипсе“, и неких других, бојим се нерешивих, аспеката, употребићу јако благу реч, депресивног стања српског национализма, као и да укажем на неке од начина како се манифестује овај проблем и које су његове последице.  

ПОЗЛАЋИВАЊЕ ИЛУЗИЈА: Дубоки су идејни корени реалности са којом, по мом мишљењу, елитни српски националисти одбијају да се суоче. Они сежу у период од 1903. до 1914. године, не без разлога називан „златно доба“, које је Милош Ковић описао и као „једну од највећих епоха српске историје“. А вероватно и даље у прошлост српске елите, све до Доситеја Обрадовића, Аустросрбина који је, у суштини, позвао елите да „востану“ из српства које је уоквирио као мрак. Гледано из данашње перспективе, може се рећи да је кључна оса историје српске елите њена бежанија од стварности српства и њених импликација у илузије о сопству, што је део приче о апокалипси српског национализма која се само кристалисала у позлаћеном лику Коштунице, његовог првог посткомунистичког и постјугословенског вође.

Нажалост, реч је била о епохи, позлаћеној западнољубљем, када су западне идеје сасвим некритички, могло би се рећи и слепачки, пригрљене као свеевропске, неретко и као универзалне, и тако схваћене оне су „одредиле српску историју све до данашњих дана“.

Тада је био асфалтиран, тачније пофранцужњен и швајцаризован, касније декорисан „по белгијском обрасцу“, стари, доситејевски, оригинално аустросрпски пут наше елите ка самопорицању. На њему је она, вођена повезаним илузијама о свеевропској природи западних идеја и природи српског европејства, на коме се, не само у Србији, накалемљено оријентално лепо примило и временом разгранало, презрела живо, реално постојеће српство. Пошто није била у стању да препозна партикуларну природу, суштинску неуниверзалност расположивих политичких идеја као што су не само држава и демократија већ и њихови бројни потпорни стубови, од модела уставности до изборних процедура.

Овде ћу скренути пажњу на зборник који је уредио Ковић, у коме има одличних текстова (Ковићеви и Анатонићеви, на пример) али чак и они, Ковићеви мало мање од Антонићевих, болују од проблема који се може ишчитати из наслова Србија 1903 – 1914: Историја идеја, у коме не би било могуће додати одредницу „западних“ пошто је једна од посматраних идеја југословенство. Мада оно је, у имагинаријуму великог дела српске елите, било везано и за жељу, која се неретко граничила са опсесијом, да Србију „цивилизују“ односно да је помере и погурају „у Европу“, како су били и остали склони да виде Запад.  

Одредница „западне“ није ствар форме, нити цепидлачења, већ верујем да би она указала на чињеницу да је извор многих српских проблема у томе што су то туђе идеје. Оне су западне а ми нисмо западни народ. Оне су прављене без нас и мимо нас. У њима није уписано ништа што је наше, а оно што јесте уписано је много више западно него универзално. Питање да ли ова чињеница производи поредиве проблеме у другим незападним друштвима, не само у Европи, јако је важно али секундарно.

У зборнику није преиспитана идеја (модерне) државе – централне политичке норме која је стигла са Запада и једине која нема алтернативу, па самим тим ни своју супротност, у мери да нам је бездржавни свет постао незамислив, сем као растезање државе на цео свет – већ се полази од демократије, која се, пошто је књига пуна цитата и закључака који садрже персонификације и антропоморфизме, може описати и као фентанил српске елите. Обавља менаџмент њене јаловости и изазива халуцинације, чије одразе можемо пронаћи у бројним колумнама и научним радовима.

Посматрања (модерне) државе као датости, у суштини предполитичке чињенице – где то што је неизбежна не значи да је културално безмирисна – натурализује страст за некритичким опонашањем других западних политичких норми, чији је интегрални део самопорицање. Оно је оригинални грех српске интелектуалне и политичке класе, толико интернализован и одомаћен да смо у стању да га препознамо само у најмалигнијим облицима, у аутошовинизму и сродним видовима убилачке домомржње и родомржње, где је активно одбијање, „деидентификација“ са оцрњеним „прототипом“ припадника заједнице чији су део, како пишу Вукашин Глигорић и Сандра Обрадовић, завршила у дехуманизацији. Ту је парабола о „трну“ у туђим очима и „брвну“ у својим мутирала у двоструки стандард – „трн“ у српском оку је „балван“, а „трн“ у туђем оку остаје „трн“.

ТУЂЕ НОГЕ ЗА ПАДАЊЕ: Антонић је дугачки есеј о демократији – који је истовремено одличан и фатално мањкав, пошто првенствено посматра нестабилну друштвену раван док занемарује много постојанију (дубоко)културалну, која је релевантна за разумевање могућности да западнолика демократија у Србији заживи и опстане као нешто битно више од климаве копије – написао полазећи од закључака изведених на основу посматрања предуслова и препрека демократији на Западу, у контексту у коме је рођена и у коме се развила. Нажалост, у том контексту се не могу ни наслутити а камоли видети културални предуслови расположиве демократије, односно, ако се окренемо од западног контекста и посматрамо српски, културалне препреке јединој постојећој, западноликој демократији.

У цитираном зборнику је углавном реч о историји примене и разумевања западних, дакле туђих, партикуларних нормативних идеја, развијених у другачијем контексту како би служиле људима који живе у том контексту. Реч је о западним операционализацијама политичких идеја које су се временом утопиле у те операционализације и тако изгубиле своја универзалистичка обећања, мада, што је кључно, не и универзалистички призвук.

Суштина није у томе што нема других норми већ у чињеници да те, једине расположиве модерне политичке идеје нису ни свеевропске, а камоли универзалне. Оне нису од свих али су наметнути свима, као да су стваране по мери свих. Реч је о последицама деловања нормативног насиља, оличеног у насилном учинку норми садржаних у, на пример, Уставу Србије, а не о насиљу које је често везано за кршење Устава или различитих закона. 

Западно биће ових нормативних идеја није ствар форме већ нешто што би требала да уважи свака сврсисходна анализа последица насилног убацивања западних нормативних идеја и оквира у српски контекст – као и свако писање њихове историје у Србији и историје Србије не толико потчињене колико оковане њима. Оно је углавном игнорисано и зато не чуди да зборник отвара Скерлићев културално слабовиди закључак из 1910. године: „Као што дете учи посрћући и падајући, тако је и модерна Србија за сто година клецања и пипања по мраку, посртања и падања… научила ићи својим ногама и својим путем“.

Друштва нису бебе, не почињу свој (модерни) живот као табула раза, и зато су многи постојани проблеми Србије последица чињенице да су туђе „ноге“ проглашене за наше и туђи пут, тачније туђа прошлост, као наш једини пут у будућност. Немам овде простора да се бавим разлозима зашто је „мало дете“, Србија, од 1903. до 1914. успевало да стоји на туђим ногама и да „иде“ без да се много угрува кад „падне“, ни последицама схватања да Србија мора да настави да хода туђим ногама (које у себи не садржи лого „AV“).

ПРЕКО СРЕБРЕНИЦЕ ЗА ЕВРОПУ: Модерност, не само политичка, постала је неизбежна. Колико год да је фингирана и испражњена, чак је и Северна Кореја пригрлила демократију и постала – Демократска Народна Република Кореја. Антимодерно стање је одавно престало да буде одржива опција, али истост са западном модерношћу ка којој је Србију гурала културално слабовида елита подељена у две гране није неодрживо већ немогуће.

Једна, карађорђевићевско-скерлићевска, демократски опредељена преписивачка елита, би српско друштво не толико да модернизује колико темељно позападњачи, и друга, обреновићевско-перићевска, ауторитарно опредељена преписивачка елита, би то исто уз помоћ „челичне песнице“. Антонић с правом истиче да је ова друга постала култур-расистичка, али игнорише чињеницу да је прва, која му је идентитетско-идеолошки блиска и драга, остала култур-нихилистичка. Њен неуспех неодвојив је од чињенице да расизам, који делује у синергији са кључним, „оријенталним“ чиниоцима српске дубоке културе, има „уграђену“ огромну предност над нихилизмом, који игнорише и пориче те чиниоце.

И једни и други одбијају да прихвате да ће сви аспекти наше модерности – од политичке, „највише“, до ескапистичке, „најниже“ – бити различити од западног оригинала и састављени од неочекиваних варијација, хибрида и, гледано западним очима, противречности. То по чему је све модерност у Србији „алтернативна“, друга, другачија и различита, тешко је ухватљиво – али, баш такво, је једна од кључних детерминанти сваке успешне српске политике. И, наравно, демократије у Србији. Нажалост, никада нећемо сазнати у шта би се она изметнула да није било вишедеценијског деструктивног, не само антидемократског већ и антиполитичког, мешања Запада.

При томе, по себи сиромашан, јако климав концепт „политичке културе“, помоћу кога су једни маскирали свој култур-расизам а други свој култур-нихилизам, бивао је схваћен или јако западноцентрично, па, на пример, потомство Латинке Перовић говори о „предмодерној  политичкој култури“ у Србији, или крајње елитистички, где Антонић као репрезентативно цитира тумачење српске политичке културе током „златног доба“ као, у суштини, културно културне, пристојне политичке културе. И једни и други је вреднују, али не говоре шта је она, од чега је сачињена, што је оно, вредносно неутрално, што политичку културу у Србији разликује од одредница и чинилаца других, на првом месту западних.  

Најиндикатнија је, ипак, тврдња да је реч о „колективистичкој политичкој култури“, која је уоквирена као негативна одредница, доказ да ми неваљамо. Колективизам је централна, наравно динамична, одредница српске (дубоке) културе, која указује на природу наше унутаревропске различитости. Она може бити посматрана као нешто лоше и инфериорно само ако Запад (и западно) схватите као норму, као нешто „највише“, што је овде значило не само као идеал већ и као еталон (европске) нормалности. Дакле, ако сте култур-расиста.

Србија је једно од највише колективистичких друштава у Европи, чији су припадници склони да „поседују“ децентрирано, међузависно сопство. Над нашим поступцима се снажније надвија част (условљена судовима других), и брука, њено наличје, него достојанство (вођено самопреиспитивањем) и кривица, њено наличје, мада су многи у Србији, нарочито ако су „урбани“, склони да кажу достојанство када мисле на част. Реч „брука“ је, пак, преко блама, мутирала у кринџ, нову, помодну варијацију. Чињеница да је реч о англицизму илуструје меру у којој учинак друштвених медија може бити на фону српске дубоке културе.

Нажалост, не бежи само Латинкино јато од српске политичке културе и тла из кога је израсла – од српске дубоке културе. Не осећају само оне трансфер блама и гађење када се сусретну са живим, реално постојећим српством. Оно је и за Ломпара кринџ. Не само симболички, Ломпар и Латинка су пар, антиполитички спој два српска самопорицања. Заједничким илузијама, допринели су да српска политичка историја постане замрзнута у Вучићу.

Фокусиран на Косовски бој као преломну тачку, Ломпар је превидео да је дугачка „повест“ коју је отворио – оријентална. Она је утиснула себе у српско „метафизичко језгро“ и све што је касније настајало. У државу, политику и модерност. Заслепљен чињеницом да се српска идеја преломила на косовском завету, Ломпар је превидео импликације онога што је уследило – османску владавину која је преобликовала српску (дубоку) културу. Нажалост, цивилизацијско слепило српских елита је учинило да важнија одредница српске културе постане оно што нисмо (Запад) него оно што јесмо (Срби). Оно што је примарно јесте да нисмо Запад. Све дуго, од светосавља преко косовског завета до сеоба, јако је важно – али секундарно.

Српски народ је постао „историјски народ“ из имагинаријума овдашње „десне“ аутоколонијалне (само)свести као такав, преобликован, иако је полазна тачка те српске западноцентричне, историјске историчности ослобађање од Турака. Штавише, данас и сам косовски завет постоји преломљен неелитним културним обрасцем какав не би постојао да није било косовског пораза који је постао завет. Нажалост, илузије западнољубивих елита о српској историји, оличене у суженом, селективном погледу на природу и последице османске владавине, истовремено монструозне и реконститутивне, обликовале су однос према политичке идејама. Зато су те илузије постале најскупље српске политичке лажи.

Латинка није била у стању да препозна како и колико је османска владавина условила динамику и исходе модернизације Србије, па уместо једне различите, другачије модерности овде види спој културално условљене празнине и патологије модерности.

Мало шта у новијој српској историји се може разумети без узимања у обзир обликотворне историје која је у српско европејство утиснула оријенталне тонове и учинила нас презреним другима Европе, још презренијим међу овдашњим самопорекнутим елитама. Мало шта у модерној српској политици се може разумети без уважавања чињенице да њени кључни актери, данас у опозицији, своје потенцијалне гласаче третирају као да су Данци или Аустријанци. Наше елите су постале „нежељене“ зато што оне не желе Србе.

Чињеница да Несторовић, са шајкачом на мудрој глави, није један од њих је други најважнији чинилац његовог успеха. Али, без њега, „Хепи“ телевизија, која јесте најважнији чинилац, не би успела ништа да уради, што српска аналитичарска класа упорно игнорише.   

ЕВРОПСКИ МОХИКАНЦИ: Ковић у свом, иначе одличном, прилогу у зборнику о (западној) идеји национализма, на неколико места, нажалост, износи, благо речено бизарну, тврдњу да је национализам „нераздвојан“ од идеје демократије. То није једина заблуда којој су склони елитни српски националисти, мада она није последица културалног слепила колико суженог хоризонта, склоности да Европу (и свет) сведу на Запад, што је опасно када се анализира наше друштво, које је (пре)обликовано утицајима из Азије.

Национализам је танка, мека, идентитетска идеологија, више идентитет који поседује идеолошку самосвест него „аутономна идеолошка категорија“. Он је пластичан, и зато се, као и популизам, елитизам или технократизам, лако везује за (скоро све) примарне, тврде, политичке идеологије. Национализам је налик скелама око грађевине, од користи без обзира да ли је та „грађевина“ нација, држава, револуција или лична амбиција. На располагању је свим „грађевинарима“ и користили су га и марксистички диктатори у име пролетеријата, на пример Кастро, колико и Ататурк, икона ауторитарне модернизације.

Оно што нису у стању да прихвате мокрогорске путовође поносних Срба – половично самопорекнуте, отуђене од народа без да су се издвајале из њега, и зато прилично нетранспарентно али, политички, још деструктивније самопорекнуте – јесте чињеница да „Вучић издајник“ није поништио „Вучића националисту“. То је, политички, један човек, а они су, политички, ништа. Зато нисмо сведоци апокалипсе српског национализма већ апокалипсе антирежимског српског национализма.

Нажалост, национализам је данас у Србији идеологија „раје“, маргинализованих (Владимир Димитријевић) и презрених (Драгослав Бокан) интелектуалаца – и Александра Вучића. Наравно првенствено као минули рад и потка, много више нешто чијим заводљивим језиком политички говори него нешто што практикује у политици. При томе, Вучић није, како су га уоквирили мокрогорски пастири поносног српства, главни актер нове заграде српске (демократске) историје, симбол застоја или регресије, већ вођа у матици њеног главног тока, обликованог заблудама путовођа, западним мешањем и српском дубоком културом.

Поврх свега, ендемско културално слепило наводи српске елите да поверују да је могуће поновити западну историју, да је кашњење само временска одредница, која одложе истост са западним у свим „цивилизованим“ земљама – где је „дух паланке“ уведен „на левици“ како би сакрио ауторасистичку природу овог схватања, док лајт самопорекнути „десничари“ тврде да је „Европа“ скренула са пута, назадовала и на крају изневерила једину праву „цивилизованост“, где себе виде као „чуваре (њене) ватре“, последње недегенерисане, цивилизоване Мохиканце у Европи. Иако ни Србију нису успели да сачувају.

Овакво саморазумевање одлично илуструје чињеницу да доминантна антизападна становишта у Србији садрже интернализовано западнољубље, што је нуспроизвод (ауто)колонијализма елитних умова. Дубоко, формативно и конститутивно, западнољубље је овде тешко излечив облик слепила, које не познаје идеолошке границе мада идеологије обликују његове симптоме и последице.

Културална миопија је условила и Антонићев закључак, који показује колико је Скерлићево схватање „одрастања“ Србије остало живо, да је „демократија у Србији доживела вишеструку регресију“, где помиње 1929. и 1945. годину (зборник је објављен 2015, када је мало ко веровао да ће Вучићева власт потрајати, па верујем да само зато не наводи 2012.), али да је „златна деценија“, обележена Скерлићевим илузијама, „остала симбол, па и идеал… читаво столеће доцније“.

Оно што Антонић зове „регресија“ би било корисније посматрати као повратак на „фабричка“ културална подешавања, која се споро мењају, при томе на начин који условљавају та дубока, „невидљива“ подешавања, која су Скерлић и његово интелектуално потомство склони да игноришу. Зато, без разумевања природе и размера скерлићевског нормативног, идејног аутоколонијализма, украшеног српским национализмом, и мере у којој се запатио међу поносно српском елитом, није могуће разумети успешност Вучићевог политичког аутоколонијализма, украшеног српским национализмом.

ОД ДЕЗИНФЕКЦИЈА ДО ДЕНАЦИФИКАЦИЈЕ: Овде желим још једном да истакнем да проблем, наравно, није у чињеници да нису рођене неке алтернативне, српске идеје већ у ограничењима неуниверзалних модерних нормативних политичких идеја које су постале и остале неизбежне. Другим речима, у чињеници да је оно што се овде мора туђе и да је то разлог зашто често не само да не може добро већ зашто некад не може уопште.

Удес поносно српске елите, која је повела Србе ка вишедимензионој странпутици, и где је, после Тита, оличена у Коштуници, наставила да нас води, везан је за погрешно калибрисана очекивања и употребу погрешних аршина. А то је неодвојиво од чињенице да су ови отуђени елитисти побркали западно са (све)европским и да су зато склони да у српству – не само у његовим дубоким, неидентитетским али неизбежним димензијама, које се споро мењају – уместо унутаревропске различитости, виде ретардацију, болест и патологију.

Када мора нешто што не може, када се нешто туђе намеће као обавезно без да се довољно доследно и темељно промишља да ли је могуће, онда не треба да чуди да ће многи „накарадну“ природу онога што овде настаје тумачити као симптом наше „накарадности“. Уосталом, то је позадина мутација факултета друштвених у факултете аутошовинистичких наука – који забашурују западане корене и потку централних модерних друштвених и политичких норми и тако обављају сцијентизацију аутошовинистичког становишта.

Да би разумели главни унутрашњи узрок патриотске, националне и других српских апокалипси и „апокалипси“, није потребно додати ни слово речима Јована Скерлића, огледног зилота идентитетског курцшлуса који је осакатио политичке и друштвене потенцијале српске елите. Данашња српска несрећа, и њене стварне и замишљене апокалиптичне димензије, извире из самопосеравајућег схватања које је изнео 1902: „Нас гуши овај пасиван, запарложени, оријенталски дух, и за нас има само један лек: отворити широм врата Западу и његовим идејама, Западу који мисли, који дела, који ствара, који живи пуним и интензивним животом, јединим достојним да се назове људским животом. На младом је нараштају да помогне то спасоносно проветравање и дезинфиковање“.

Другим речима, Скерлић нам је рекао исто оно што је Радомир Константиновић касније само заоштрио и довео до једног логичног краја – до слике недезинфикованог српства као генератора нацизма. Ми, говори нам то антисрпско безумље увијено у мегаумље, Скрелићево колико и Константиновићево, сами себе гушимо. Културна деконтаминаторка у Борки Павићевић, којој се журило, колико и национални васпитач у Милу Ломпару, коме се нигде не жури, оличавају ту дезинфикујућу визију српског спасења као не толико самопорицања колико самоисисавања, самоутапања и самобрисања.

ИНВЕРЗНА ОСМАНИЗАЦИЈА И ФРЕНОЛОШКИ ОПТИМИЗАМ: На први поглед, могло би се рећи да смо, почевши од половине деведесетих, у Србији сведоци хистеричне деоријентализације, културалне и цивилизацијске деосманизације 2.0, вођене прво Сорошевим парама а затим ревалоризоване и идеолошки проширене Ломпаровим идејама, протканим његовим анти-исламским саморазумевањем и месијанским комплексом. Те две, сукцесивно уведене деконтаминација данас хране једна другу, али тешко продиру у субалтерно, некада паланачко данас приградско, ткиво Србије.

Два данашња самопорицања, из којих извире логика ове две културне деконтаминације, нису производ деловања „спољашњих историјских сила“, које имају споредну улогу, већ имају два много снажнија и важнија, повезана унутрашња извора – его и експеционалистичко (лично) саморазумевање. Суштина више није, као у прошлости, од споља индуковано одвајање Срба од „свог историјског карактера“ већ елитистичко самоиздвајње из живог српства.

Ако друштвене последице посматрамо из угла историје Балкана, оно што захтевају Латинка Перовић („прави“, културно деконтаминирани грађанин) и Мило Ломпар („прави“, културно деконтаминирани Србин) корисније је посматрати као инверзну османизацију него деосманизацију 2.0. Обоје хоће да „превере“ Србе, да потру и укину оно што је у нама. Али, сасвим деосманизовани Србин може бити само мртав Србин. Успешно културно деконтаминирана Србија је гробље. Не би то преживела ни Соња Бисерко, а камоли Никола Самарџић, који је, после смрти Петра Луковића, постао највећи (дубоки) Србин међу живим антисрбима.

Ако исти, удвојени проблем, пак, посматрамо из угла историје Запада, мислим да ствари данас стоје много горе него што сугерише хитлеровски појам деконтаминација – или, политички, много боље, ако их гледате Вучићевим очима. Чини ми се да је наше елитисте, склоне да себе виде као више једине него највеће српске/грађанске драгоцености и националне/грађанске спасиоце, корисније посматрати као мераче лобања, проценитеље еволуцијског потенцијала Срба који ни не покушавају да сакрију да у себи имају уписан одраз османске екумене, него као крем два крила унутрашње мисионарске интелигенције, како је проницљиви Антонић назвао прво, транспарентније западнољубиво, латинично, да би се касније прилепио другом, подмуклијем, ћириличном.

Скерлић је идејни отац растућег броја ових нових српских моногениста, баштиника идеја оптимистичке гране френологије, склоних да поистовете Европу са Западом. Они верују „да су Европљани били цивилизованији и да имају већу моралну вредност од других раса“, и обичне Србе, склоне да слушају Цецу, гледају „Задругу“ и гласају за Вучића, посматрају као некада прогресивнији френолози црнце – као људе чија је „инфериорност узрокована лошим културним или еколошким условима“, али верују „да би се овај ефекат могао преокренути ако би… били изложени стимулативнијем окружењу. Образујте… и њихови потомци ће постати као ми.“ Позваћу се овде на још једну од моћних идеја Слободана Антонића, овде обичне Србе као дефектне „беле црнчуге“ не виде само аутошовинисти.

Скерлић није осудио на смрт само ћирилицу већ и српство. Срећом, друштва су много виталнија него што су у стању да појме њихови спасиоци. Мада, штета, што се види у судбини ћирилице, уме да буде не само непоправљива већ и незаустављиво растућа. Зато би увек требали да пишемо не Jovan Skerlić већ Ivan Skerlić. Уосталом, када се повуче црта, највећу цену јесу платили Срби у Хрватској. Не чуди је један од браће Прибићевић међу првима наслутио два разорна аспекта „чувене Скерлићиве иницијативе за избор екавице и латиничног писма, као заједничке, ујединитељске опције за Србе и Хрвате.“

Први, испоставило се погубни, везан је за Србе пречане, где је – како истиче Чедомир Вишњић у првом тому „Двадесетих“, моћне, јако важне књиге, вивисекције величине и природе „србијанских“ заблуда о југословенству, чији је поднаслов „Пропали излет потпуковника Максимовића“ – та непромишљена идеја је створила утисак „србизирања“ хрватске књижевности и провоцирала хрватски отпор, плус, Прибићевим речима, „гдје год је један народ извргнут опасностима одрођавања… српско писмо, застава, обичаји и србизирана вјера имају своју нарочиту важност, које или колике не могу имати у Србији“.

Други се тиче чињенице да је схватање да је „избор латинице“ не само легитиман већ и пожељан имало важну улогу у пуштању духа самопорицања из боце, где је српство временом постало схваћено не толико као ствар избора колико као лош избор. Вишњић је парафразирао Прибићевићеве речи, из данашњег угла оптимистичко схватање да је „могућ добар образовани Србин и ако је слободан од свих вањских манифестација националног осјећања, али су зато оне потребне Србину сељаку“.

Прибићевић није могао да претпостави да ће многи „образовани Срби“, Скерлићеви наследници, временом презрети српство и/или сељаке, који се прешли у паланке па затим у предграђа, и да су постали склони да у њима виде крезубу стоку. Образовани Србин без националног осећања је данас у Србији или аутошовиниста или је склон паду у аутошовинизам. У мање лошем случају он, као и многи Хрвати, у ћирилици види ружно,  непрактично писмо заосталих људи. У лошијем, и све чешћем, он је – против дома спреман.

Али овде сам, следећи Вукадиновића, фокусиран на политичку сферу. На резултате избора, као (западнолике) поднорме (западнолике) модерне норме демократије, која је данас универзална само као слатка апстрактна идеја, идеално-типска категорија, углавном посматрана кроз оно како звучи а не оно шта јесте. У том смислу, важан разлог зашто је српска политика завршила разапета између три „А“ – Александра Вучића, аутошовинизма и апокалипсе – може се ишчитати из чињенице да је „просвећена“ српска елита усвојила цитирано Скерлићево схватање и наставила да делује вођена закључком, који је Антонић сумирао речима: „Тријумф Србије над Османским царством био је, у симболичком смислу, победа српске демократије над источњачком аутократијом“.

То је, нажалост не само у симболичком смислу, била победа илузија над стварношћу. Њу је остварила елита поносна на своје (ауто)колонизоване умове – колонијализам ума, на који нам је пажњу скренуо Нгуги ва-Тионго, по правилу је аутоколонијализам, и случај Србије илуструје да он разара ткиво и не-западних земаља које никада нису биле (западне) колоније. Српска елита је побркала копрену, коју је превукла преко Србије, са Србијом.

Сем као синоним за демократију у Србији, не постоји српска демократија – ни украјинска, ни бугарска, ни руска… Постоје идеја и идеал демократије и само једна стварност, западнолика, која никада не може постати српска, украјинска, бугарска и руска у мери и на начин на који је у западним друштвима њихова.

Илузија да може, налази се у позадини чињенице да су – наравно не сами, али не верујем да би без њих смена власти 2012. године била могућа – Александра Вучића на власт довели Мики Ракић, Срђа Поповић, оштроумни малосрбин, који је, иако му се гадило, разумео српство и назрео лик „српског де Гола“ међу Шешељевим великосрпским радикалима, и „бели листићи“ којима је кумовао. Слепа вера у смењивост изабрала је несмењивог, мада, још луђе од тадашњег грађанистичког културалног слепила ми је данашње веровање елитних суверениста – углавном обожавалаца и великих поштовалаца Владимира Путина, једног од „источњачких аутократа“ који су пљунули на демократију па размазали – да борба против Вучића (и Запада) мора да буде демократска.

Има нечег жалосног у културалном слепилу срећне либералне деце и унука титоистичке „оријенталне деспотије“ – Кумровец никада није био под османском влашћу, али је слатки дух оријента, изгледа, освојио и умове на источној обали Сутле, једне од река „водених завеса“ (дубоке) културе на северним и западним границама Балкана, што је прошле године научно доказала докторка Александра Пријовић – нису у стању да препознају да је марксистичка идеологија диктирала стварност само у оријентоликим не-западним друштвима, и оним западним које су 1944/5 заузели Стаљинови евроазијски хероји.

Ипак, много је тужнија чињеница да елитни српски националисти верују у западнолику демократију – друга не постоји, сем као плод њихове менталне гимнастике – више него у Србе и српство. Ужаси (ауто)колонијализма ума уграђени су и у све Вучићеве победе.

ЈЕДНОКОЛОНАШЕЊЕ: Наравно, као и све политички исходи у Срба, и нама (дубоко)културално блиских не-западних народа, православних колико и муслиманских колективистичких друштава дружељубивих људи који живе у страху од неизвесности, „патриотска апокалипса“ нема само идејну већ и персоналну димензију, која се не може свести на слабост шачице партијских вођа. Истаћи ћу овде само најупадљивију чињеницу која илуструје један од узрок тешког духоклонућа.

„Патриотски“ део опозиције, наводнике је ставио Вукадиновић, на изборе је, како сам каже, „изашао разбијен у више колона“. Дакле, не у више десетина или више стотина колона – већ у више колна. Исход избора би, верујем, био суштински другачији – и Вукадиновић не би имао повод да напише текст о „патриотској апокалипси“ – да три велика мокрогорска „М“ нису једноколонашила, да су се појавила на неколико предизборних скупова тих неколико партијских колона.

Да су их уздизали а не покопавали. Да су спустили свој его. Да су на неколико дана прошлог децембра сишли са облака. Да нису били вођени логиком све или ништа. Да нису моралисали и били пуританци. Да им је судбина Србије важнија од слике у огледалу. Да су спремни да се укаљају, због Србије и патриотизма – истинског и без наводника. Да су успех патриота у опозицији видели као нешто што је много важније него чињеница да би радећи на њему – а не само моралишући, диктирајући, придикујући и мастурбијрајући из свог мокрогорског чардака и повезаних енклава националног прдопудераштва – истовремени допринели и успеху патриота у „опозицији“. Да се према Косову нису односили као према играчки свог ега, налик слагалици из света „Лего“ коцкица. Да нису Србију свели на Косово, а Косово на пораз. Да су хтели да уваже чињеницу да у малој земљи, чије би друго име могло да буде неслога, обично процвета више цветова – који не воле да су у букету. Баш као и Мила Ломпара, и многе друге Србе гуше сви они „цветови“ који не миришу на њих саме.

Као и Вукадиновић, и три велика, огледна и надгледна мокрогорска „М“ имају проблем да слику патриоте одвоје од слике свог лика. У поменутим колонама је било и опозиције и „опозиције“, али нечаст (и наводници) само малобројним изузецима – сви тамо сигурно јесу били патриоте.

Оно што вишедимензиону апокалипсу антивучићевских елитних патриота чини толико апокалиптичном јесте чињеница да су огромна већина грађана Србије – истинске патриоте. При томе, они нису гласали само за Вучића, патриотску опозицију и патриотску „опозицију“ већ, и то немали број, и за опозициону коалицију у којој се не толико налазе аутошовинистичке странке колико су аутошовинисти њене путовође. То је, иако га Вукадиновић не помиње, бојим се, најапокалиптичнији део патриотске апокалипсе.

Занима ме како патриотски пуританац у Вукадиновићу види Маринику Тепић, Добрицу Веселиновића и Растислава Динића, творца синтагме „звери српске“. Као патриоте, „патриоте“, или нешто треће, можда неспојиво са патриотизмом? Да ли је за њега свако ко је против Вучића патриота? Има ли он неки други критеријум – сем схватања да ко није са мном, и уз кога нисам ја, тај није патриота?

Овде данас није реч само о егоцентричној слици „патриотске апокалипсе“ већ о вишедимензионом паду у апокалиптичну свест, праћену осећајем резигнације и немоћи, и натопљеним горчином пророка који нису прихваћени. Апокалиптични набој, слика неизбежног краја (српског) света, неретко у смислу, мада не и на начин на који се о њему говори у Библији, избија из скоро свих аспеката деловања поносно српске елите. Не чуди да је Ломпар успут сервирао и слику самоиспуњавајућег пророчанства, последњег уточишта свих лажних пророка.

Иако не мањка гнева, слика коју мокрогорци упорно нуде није слика огњене, заглушујуће апокалипсе, о којој говори пророк Софоније, апокалипсе која грми док прождире све и сву српску земљу, већ мутаве, нечујне апокалипса, о којој је писао Т. Е. Елиот, где српско све, цео српски свет, не нестаје „праском већ цвиљењем“. Ипак, ту слику, која се, наравно, ослања на важне елементе реалности и одатле њена уверљивост, много више него стварност производе илузије о себи, српству и Европи. Наравно, и о уставу и демократији.

ПАТРИОТСКО НАЛИЧЈЕ ПАТРИОТСКЕ АПОКАЛИПСЕ: Важно питање није само ко су патриоти већ какви су истински патриоти по Вукадиновићевим високим стандардима, они неспорни, највећи и најуваженији. Шта су постигли када су се, после 5. октобра, о много чему питали? Какви су њихови домети? Шта су учинили и шта нису чинили? Куда су повели Србију?

Стуб свих облика српског самопорицања – и старијег, случајносрпског, доминантног, и новог, просветитељског, које му је данас подређено – јесте порицање српског европејства. Оно је уписано и у Члан 1 „Коштуничиног Устава“, који је право на аутошовинизам цементирао као темељно (анти)српско право. Написати да је Србија држава заснована на „припадности европским принципима и вредностима“ – у ситуацији када нисте у прилици да (ре)дефинишете европске вредности, када чак и водећи српски националисти, свесно или не, о Европи говоре као нечему што је тамо, а не овде, у Србији, и када су многе темељне српске вредности уоквирене као супротност европских вредности – могуће је само ако ваш ум није само (ауто)колонизован западним већ функционише као роб западног.

У тексту овог Устава нема ничега сем идентитетски огољеног, практично апстрактног, човека, држављанина односно грађанина и мањина. Именица мањине и из ње изведени придеви се у њему помињу 62 пута. Српски народ се помиње два пута, једном у преамбули и једном у Члану 1, а српски језик само једном. Реч сународници се помиње искључиво у контексту сународника (ван Србије) националних мањина које живе у Србији.

Наравно, Коштуница и његови људи нису сами писали Устав, донет је као компромисан, али резултат 62 према 3 није одраз компромиса већ представља слику њихове јаловости, њиховог (не)виђења изазова са којима се суочава Србија и начина како на њих (не) одговорити. За такав скор су Коштуница и његови најближи сарадници заслужили Сорошеву донацију и Латинкин пољубац у чело. Уосталом, не бих пажљиво читао Устав да нисам видео колико често се аутошовинисти позивају на њега (и Ђорђа Балашевића).

Не постоји „српски“ еквивалент формулације у Члану 14: „Држава јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета.“ То је Устав који је не толико равнодушан према српском идентитету и његовим носећим осама колико их је претворио у легитимне мете грађаниста. То је асрпски Устав, незаинтересован за очување српства; устав који је малигно случајносрпско самопорицање учинио недодирљивим. Писан је привидно бенигнијим, просветитељским самопорицањем, које је оковало политичку и друштвену имагинацију поносно српске елите.

Поред Устава, који илуструје домете Коштуничиног чињења, судбина недељника НИН илуструје, бојим се непоправљиву, штету коју је Србији и српству Коштуница наносио нечињењем. Тадић га је предао, али га је Коштуница оставио на тацни и тако запечатио његову судбину. Лакоћа са којом је поносна Србија изгубила НИН, који је, при томе, био отворен за супротну страну, каријеризам и саможивост главног уредника, важног Коштуничиног човека, при томе вештог кетмана скромних интелектуалних капацитета, упарена са кукавичлуком редакције и потпуном равнодушношћу Коштуничиног кабинета, садржи „крвну слику“ политичке слабости и кадровске импотенције која ни није могла да заврши другачије него дебаклом. Политичко чудо, које је Коштуницу 2000. године избацило на врх српске политичке пирамиде, не дешава се двапут. Зато је Коштуничин нестанак са политичке сцене био антиклимакс, супротност његовог вртоглавог успона.

Ломпар је, као „небески“, привидно надполитички ауторитет, само наставио путем који је трасирао Коштуница, интелектуалац који је бар (отворено) ушао у политику. Коштуничино наслеђе је нашло у Ломпару много више идеолога и рационализатора него наследника. Ломпар је више аболирао него надоградио Коштуничин приступ политици, у коме су главна делатна алтернатива нечињењу постали позиви да се ништа не чини. Чињеница да је немогуће утицати на политичку сферу и избећи реполитизацију, да свака антиполитика има политичку завршницу, усмерила је поносно српску политику ка Вучићу и апокалипси.

Ломпар је, следећи Коштуничину двовалентну логику – која је двоструко антиполитичка јер с једне стране налаже робовање моралисању, а с друге робовање западном – наложио не само или све (уједињење) или ништа већ и или демократски или никако. Тако је очекивани пораз усмерио ка патриотској односно националистичкој изборној апокалипси. При томе, Ломпар себе од децембарских избора упорно представља као пророка, безгрешног човека који је предвидео да ће, ако не буде све како је тражио, доћи до апокалипсе, што обећава да ће апокалипса остати судбина антирежимског српског национализма и после Вучића.

ВЕСЕЛА АПОКАЛИПСА: Неколико месеци пре Вукадиновићевог ламента, реч „апокалипса“ је нашла место у оргији елитизма објављеној у лажном, културно деконтаминираном „НИН-у“ под насловом „Наша стварност је весела апокалипса“. Поред неподношљиве лакоће лупетања, оличену у увођењу „веселости“ као атрибута апокалипсе, иако је „веселост“, којом јесу обележени светови „обичних“ поносних Срба, једна од индикација да се овде не може говорити о апокалипси, упада у очи да новинар и саговорник кога слави апокалипсу виде као постојано српско стање, обележје „стварности“ која траје „већ тридесет година“.

Реч је о новој артикулацији двадесетпет година старог аутошовинистичког становишта (и његове важне несрпске, мањинске потпоре), једној од све ређих иновација у овом све раширенијем али окошталом антисрпском дискурсу. Тако је српство – обележено нашом другачије европском дубоком културом колико и упадљивим идентитетским одликама, којима су склони да се поносе презрени у Србији – сада уоквирено и као „апокалипса“.

Док аутор лажног НИН-а и његов саговорник, немогуће је у верзији текста објављеној на сајту разлучити шта је чија мисао, „апокалипсу“ лапидарно убацују у стандардни грађанистички ламент, где српску стварност представљају као бескрајни „народно-национални игроказ“ јер „немамо праву интелектуалну елиту која се не удвара масама него стварно иде корак испред“, Вукадиновић се потрудио да дефинише смисао „патриотске апокалипсе“ о којој говори. Нажалост, чини ми се да је чињеница да се реч апокалипса не помиње у тексту, већ само у наслову, важан разлог зашто је није домислио и искористио да истакне свој однос према резултатима Вучићеве владавине.

Колико је грађанистички дискурс постао апокалиптички, и колико, баш због тога, звечи и одбија оне чије мозгове претходно није самлела пропагандистичка машина „Јунајтед медије“, илуструје и централни наслов у празничном броју „Данаса“ –  „Овде не постоји ни Д од државе и демократије“. Он је извучен из интервјуа који је, поводом Дана државности, (не)службеном гласнику српског аутошовинизма дао академик Љубомир Симовић, један од ударника фантазије о потпуном, вишедимензионом „суноварату“ Србије, који је читаоцима представљен као „изванстраначки глас разума“.

Психолошкиња Ана Мирковић, једна од ударница псеудонаучне потке лупетања које представља погонско горива Н(ДХ)1-НовиSS-Данас менталног млина, пак каже „проклета смо авлија“, „престаршно“ (префикс „пре“, по правилу, одаје свест да овде није страшно) и „бесмислено све“ (и Ана Мирковић?). „Мене, кад идем на протест, јако нервирају људи који иду у контра смеру јер их је баш брига и јер немају свест и јер нису грађани, не знам шта су“, пише боркиња за демократију схваћену као нарцисоидно једноумље, и затим, нису све артикулације аутошовинизма подједнако одвратне, љутита психолошкиња поставља научну дијагнозу: „Људи су луди, немам друго објашњење“. Добро је, нисмо звери.

На срећу и даље драматично потцењеног Вучића, мајстора релативизације и избељивања који се храни амбиваленцијом, не толико црно колико је црње од црног постало омиљена боја српске опозиције и њених трабаната. Док год своје јавно деловање буду базирали на апокалиптичним сликама краја и пропасти обојеним аутошовинизмом, тешко ће се у српској политици појавити неко слово – сем А и В. И нешто битно различито од хибридне демократије и случајносрпске државе по мери антиполитичког евроатлантског императива.

Поврх свега, Симовић своју апокалиптичну лажу везује за „кратко памћење и лаковерност наших грађана, и њихову поткупљивост и сервилност“, што је нова формулација старог елитистичког тропа о рајинском менталитету. Њега је смислено помињати само ако се истовремено говори о његовом наличју, о коме се јако ретко говори – о аутоколонијалном менталитете данашњих српских ага и бегова, који провирују из бриселског или московског пркна. Овако, рајински менталитет је само изговор за утрнуће елитистичких умова и као такав има важно место у оба облика самопорицања елите чија је „лева“ половина презрела неелитно српство а десна неелитне Србе. Вучић је имао огромну слободу деловања – и подједнако велику могућност да некажњено прави грешке – у немалој мери зато што су му ова два самопорицања рашчистила политички простор.

Апокалиптички обрат унутар случајносрпске опозиције, друштвено много значајније и самоувереније од поносно српске, ослоњен је на плетору селебритија вичних јавним наступима, којима суфлирају бесом набијени интелектуалци, као што је Симовић, растројени не само Вучићем већ и Србима. На поносно српској страни апокалиптички обрат се, пак, кристалисао око нарцисоидне визије малобројне, аутистичне интелектуалне клике, прошаране са неколико резигнираних селебритија. Док први антидот за апокалипсу виде у Западу, и везују за утеривање сународника у туђи калуп у који, иначе, нису успели да угурају ни своја сопства, други, пак, тврде да је једини противотров у њима самима, где успех везују за претварање Срба у своје клонове, што је подједнако немогућа мисија.

При томе, док путовође грађаниста у јавности наступају са позиције милитантног елитистичког популизма, и тако делују у синергији са својом урбаном, средњекласном публиком и њеним ексепционалистичким саморазумевањем, путовође националиста наступају са позиције одбојног, антипопулистичког елитизма, која звечи у друштвеном миљеу у коме се налазе потенцијални гласачи националне опозиције, који (позитивну) изузетност везују за српство, свој носећи идентитет, а не за своју слику у огледалу.

СРБИЈА ПРОТИВ АПОКАЛИПСЕ: Битно различити резултати два крила опозиције се не могу разумети ако немамо у виду медијску асиметрију. Захваљујући учинку телевизија „Н(ДХ)1“ и „Нови SS“, јавни наступи малокрвних лидера коалиције „Србије против насиља“, и припадника „Прогласа“, њене идејне, енергетске и харизматске надградње, делују у резонанци са зацрњеном, катастрофичном сликом противречне српске стварности, која је утиснута у зомбификоване мозгове гледалаца ова два пропагандистичка канала.

Али, тај несклад између стварности и њене апокалиптичне слике је ограничио домете случајносрпске опозиције, окупљене под јако јефтиним, тривијалним слоганом „Србија против насиља“ – којој је стварност непријатељ колико и режимска пропаганда. Њихов слоган би био смислен у земљама као што су Хаити или Еквадор, где становнике (убилачко) насиље чека иза скоро сваког ћошка, али он у Србији – у којој насиља има мало, где су улице јако безбедне, где не постоји кутак кога је неопходно избегавати ноћу, а камоли дању – пролази као покретачки само код урбаних зомбија.

Њих је, иначе, српски културни образац који презиру, плус воле да верују да су га се ратосиљали, учинио подложним таквој хипнози. Они су пали у апокалиптичку свест јер су том паду били склони. „Н1“ и „Нову С“ је зато корисно посматрати као медијске пластичне хирурге који црни ботокс убацују у мозгове публике која је навучена на зацрњивање.

Успостављена је повратна спрега, где је српска склоност апсолутизацији, црно-белим сликама и схватању неслагања као не толико извора претње колико смртне претње, што чини да наши судови често буду смртне пресуде, метастазирала међу актерима који су склони себе да виде као случајне Србе. Не чуди да су зилоти грађанистичке апсолутизације слику новог „доба злог“ фалсификовали уз помоћ лика Љиљане Смајловић, представљене као националистичка „пуковница релативизације“.

Сви кључни актери ове менталне пластичне хирургије су деца српске дубоке културе – и успешни зомбификатори и зомбији које су произвели. Они су већ годинама изложени колективној хипнози, коју два луксембуршка канала спроводе уз садејство растућег број запенушаних, углавном оцвалих селебритија у потрази за узбуђењима и смислом својих ушушканих али празних живота. Охрабрује чињеница да се ови ботоксирани фосили из декадентне, терминалне фазе титоизма, времена „бољег живота“, који су прошле године давали такт грађанском отпору насиљу, нису определи за неки глупљи слоган, на пример „Смрт насиљу, слобода грађанима“. Мада, он би боље илустровао ментални пут којим су стигли до слогана „Србија против насиља“ и идеолошко тло из кога је изникао.

Иако има основа да стање „срца Србије“ посматра у јако тамним тоновима, у нијансама црног, већа, националистичка страна српске јавности ем нема своје медије који нису под пуном Вучићевом контролом, ем су и вође националне опозиције склоне да претерују. Ситуација косовских Срба, колико год била тешка, одвратна и узнемирујућа, (још) није катастрофална. Да јесте, косовски Срби би већ били ван Косова, не само „једном ногом“.

Грађани Србије, који су деведесетих доживели серију искустава који би се могли описати као апокалиптична – од живота у понижавајућој беди, у сенци насиља оличеног у крвавим обрачунима криминалних банди, под разорним санкцијама и у условима избезумљујуће хиперинфлације и слома економског система, преко апокалипсе хрватских Срба, до НАТО бомбардовања – данас нигде око себе не могу да виде знаке апокалипсе. Ни у траговима.

Једноставно, апокалиптични дискурс вођа опозиције и њихових селебрити сурогата не одражава стварност, у којој су упадљива развојна достигнућа и постојани напредак у многим кључним сферама, што ограничава домете опозиције. Другим речима, ту није реч само о непрестаној оптимистичкој пропаганди режимских медија, која је ослоњена на скоро свакодневне Вучићеве јавне наступе, већ је потребно узети у обзир чињеницу да је Вучићев спин, упркос претеривања и бројних неистина које садржи, ближи живој, „опипљивој“ стварности од апокалиптичких опозиционих представа те стварности.

Када је, пак, реч о стварности косовских Срба, она је не само физички далеко већ су изневерена очекивања и серија пораза успешно уоквирени као резултат деловања Запада. При томе, прагматичан и суочен са стварношћу, којој је у великој мери сам кумовао, Запад је систематски подривао апокалиптични дискурс опозиције. Он и даље жели јако слабог, не толико растрзаног колико избезумљеног Вучића, али не и Србију слободну од Вучића.

АЦА СРБИН: Чињеница да се важни аспекти косовске стварности, колико год она била физички удаљена, могу уверљиво представити и у апокалиптичним тоновима, главни је разлог зашто је опозициони националистички дискурс затрт у медијима и сведен на неколико бенигних оазица, које служе као вентил и потврда да је Вучић остао националиста.

Зато и смрт лажног „НИН-а“ Весне Малишић, где је Милан Ћулибрк играо улогу фикуса костимираног као топли декица, не представља оживљавање правог НИН-а већ рођендан другачије лажираног „НИН-а“ Александра Тимофејева. „Печат“, чији је власник један од најинтелигентнијих и најискуснијих Вучићевих сарадника, и неколико емисија на „Хепију“, изражавају меру сирових националистичких страсти коју је Вучић спреман да толерише.

При томе, чак је и лажни „НИН“ Весне Малишић био, као и други прозападни антивладини медији у Србији, важан савезник, иако не увек веран и доследан, у стварању слике о „Аци Србину“. Тачније о Вучићу као нереформисаном (велико)српском националисти. То је олакшало посао режиму у маргинализовању и дискредитовању његових много слабијих, али потенцијално неупоредиво опаснијих, националистичких непријатеља.

Јер, као и оригинални 5. октобар, свака мајданолика реприза, о којој сањају вође и кувари килавог отпора Вучићу, може бити успешна само ако се на улицама и трговима појави критичан број неписмених, крезубих, неистушираних и других ала и баука опозиције инфициране елитизмом и презиром према масама које не живе у облацима и не хране се апокалиптичким сликама. Знам, није лако суочити се са чињеницом да је једини „пут Србије у Европу“ поплочан недемократијом, а камоли са чињеницом да је (можда једини) пут Србије у демократију поплочан неписменошћу, неистушираношћу и крезубошћу.

Више растројени Србима што гласају за Вучића него самим Вучићем, опозиционе иконе, селебритији и селебрити „новинари“ два луксембуршка канала (само)заробљена у илузији о „повратку деведесетих“, чине да Вучићева тврдња да су саборци српских непријатеља у Сарајеву и Приштини звучи не толико уверљиво колико непорециво. На жалост зилота лустрације и повезаних илузија о препрекама демократији и њеним (реалним) шансама у Србији, како рече један мудар човек – историја се не понавља, али се често римује.

На пример, представљајући Вучића као (велико)српског националисту, и инсистирајући да „српски свет“ не представља утеху (за националистичко гласачко тело) већ суштину (националистичке политике режима), српски антинационалисти, једини помена вредни антинационалисти у региону натопљеном ненамиреним национализмима, гладним етнички чистих територија, показују да је српски антинационализам само јефтино оружје  великобошњачког („унитарна Босна“) и великоалбанског („природна Албанија“) национализама, који представљају живу, крвожедну претњу Србима.

Зато су сви (српски) антинационалисти, Вучићеви корисни идиоти. Што га више нападају, боље га бране и чине да његов национализам односно „национализам“ делује као не само искрен већ и као велики и освајачки.

Наиме, српски свет није ново име за идеју „велике Србије“, нити нека њена лајт верзија, већ интелигентан, русолики политички одговор на чињеницу да је та идеја поражена. При томе, српски свет није српска верзија руског света – пошто је НАТО, много пре него што је фебруара 2022. године Русија себе одсекла од Балкана, успоставивши пуну контролу над кључним просторима на којима се простире српски свет, учинио да та одредница може имати само идентитетску и културалну димензију. Да нешто више од тога не може да постоји ни као аспирација – сем у неороченом, више утешном него покретачком „догодине“, које су случају јеврејске државе, и њеног „срца“, мерило хиљадама година.

Уверљивости слике о „Аци Србину“ одлучујуће су допринеле две луксембуршке телевизије, које су постале „чувари капија“ српске опозиције – кога нема у њиховим програмима, тај, практично, не може да уђе у свест гласача. Оне су обавиле синтеровање прегрејане антирежимског становишта и разгоропађеног аутошовинистичког становишта, учињеног нетранспарентнијим, и зато опаснијим, тако што све чешће бива упаковано у глазуру средњекласног супрематизма и презира према сиромашнијим, „неграђанским“, народним слојевима, чији се припадници, практично без изузетака и ограда, поносе српством.

БАШИБОЗЛУК, БАГРА И БРАБОЊЦИ: Евроатлантски опозициони медији су једини помена вредни антивладини медији, али Вучићев режим није њихов највећи непријатељ. За њих постоји већа, апокалиптичнија „апокалипса“ од вучићевско-напредњачке, чију су страхотност конструисали и чију причину из дана у дана зацрњују. Њихов највећи непријатељ није Вучић већ националистичка опозиција и, што је кључно, сви они који се безусловно поносе Србијом и српством. Ови медији нису опозиција Вучићу и српском свету, како год га схватили и колико год истањили његов смисао, колико српству.

Мера патриотизма коју промовишу ови луксембуршки медији, али коју, имам утисак, Вукадиновић не види као чинилац „патриотске апокалипсе“, јесте посрамљеност српством. Они исправан, „нормалан“ српски патриотски понос везују за слику људи који се поносе чињеницом да су суочени са не толико ботоксираном колико нацификованом сликом српског зла, а не са српским добром – оним које није културно деконтаминирано.

Не сумњам да Дамир Калембер, главни уредник „Времена“, и Слободан Георгиев, најагилнији Шолаков субкоманданте, искрено верују да су патриоте – и зато Вукадиновића тамо не зову као зачинског патриоту већ као једног од најдражих зачинских националиста, који треба да забашуре пристрасну и пропагандистичку суштину и дају „арому“ отворености и професионализма (пара)медија који придикују, деформишу, сатанизују и зомбирају и тамо где тврде да (само) извештавају.

Наравно, реч је о једном изврнутом и истањеном, могло би се рећи и первертираном, патриотизму – мада не знам да ли би каријериста у Вукадиновићу ту ставио наводнике. Тај „патриотизам“ се поноси Радомиром Константиновићем и Кочом Поповићем али тражи длаку у јајету Новаку Ђоковићу и Милошу Ковићу. Мада, кад смо већ код употребе наводника, идеолог и барјактар мокрогорског политбироа зомбираног српског национализма у обичним, сиромашним Србима „са дна каце“, видe, као и Коча Поповић, „башибозлук, багру и брабоњке“, и зато, бојим се, наводнике заслужују и неке мокрогорске патриоте. Нажалост, реално постојећи Срби су им гаднији него „Н(ДХ)1“ и „Нови SS“.

АНАЦИОНАЛИСТИЧКИ ПАТРИОТИЗАМ: Још луђе од Вукадиновићевог плеса око патриотизма јесте његово бежање од национализма – што је појам кога, не случајно, нема у колумни „Патриотска апокалипса“. Док Калембер и Георгиев себе виде као антинационалистичке патриоте, ја бих додао јако селективне и недоследне у свом антинационализму, Вукадиновић себе види као анационалистичког патриоту, као чистог, надидеолошки националног члана данашње, самоуздигнуте „небеске Србије“. Тако себе виде и Мило Ломпар и Слободан Антонић. Док први дезигнацију националиста види као будалаштину, израз незнања, други је доживљава као увреду, и то велику.

Вукадиновићев, само вербални али доследан, анационализам је један од разлога зашто га воле моћни антинационалисти, али бојим се он да није случајност – нешто наивно и невино, што се може сместити у нашла (антинационалистичка) крпа (анационалистичку) закрпу. Ту, за мој укус, има превише случајности да бих поверовао да није реч о пози и калкулантству.

Ипак, остаћу ђавољи адвокат па ћу рећи да, можда, с једне стране, Вукадиновићев анационализам одражава ригидност и пуританизма карактеристичан за јектичаву националну авангарду, док, с друге, упорно избегавање појма „национализам“ као релевантне одреднице сопственог становишта упућује на потребу преиспитивање још дубљих узрока хроничне слабости национализма које воде анационалистичке патриоте.

На првом месту мере у којој, свесно или не, национални крем робује титоистичком наслеђу, где је српски национализам уоквирен као јединствено претећи и нацифилан, што је одраз централног схватања на коме је утемељено социјалистичко југословенство – да су Срби, као народ, трансисторијски негативан изузетак, народ радиоактивни отпад, једини (не-класни) непријатељ коначног решења националног питања и вечна претња марксистичко-лењинистичкој визији краја историје и идеологије, не само на Балкану.

Другим речима, мислим да се корени елитног анационалистичког патриотизма налазе у чињеници да данас доминантно, ломпаровско, деосманизовано и западноцентрично, истањено „српско становиште“ остало, интернализовано али не и освешћено, чедо хрватског. Оно је роб не толико коминтерновског колико логике хрватског становишта о Србима, где је извор „мрака“ само премештен са бизантизма на османизам; са Константинопоља на Стамбол; са православља на „мајку“ Цецу и њену субалтерну „децу“. На њему је базиран стелт отпор анационалистичких патриота Вучићевом вербалном (реал)национализму, ослоњеном на оријентално наслеђе које је уписано у (скоро) све Србе, чак и у оним тренуцима када га Вучић отворено сатанизује, омаловажава и клевеће.

У пресеку између каријеризма, пуританизма и наслеђа титоизма крију се неки од важних, можда секундарних али индикативних, унутрашњих разлога зашто је српски национализам, односно, следећи Вукадиновићеву, Ломпарову и Антонићеву пуританску матрицу, анационалистички патриотизам, данас разапет између Александра Вучића и политичке, истовремено идејне, идеолошке и кадровске апокалипсе. Она је кумовала и тишини у којој Косово и Метохија прелазе у заветну, „догодине“ раван.

Наравно, кључну улогу у обликовању оваквог исхода имају три примарна разлога. Први, Кумановски споразум, коме је кумовала Милошевићева лична агенда. Други, Александар Вучић, чију агенду његови непријатељи у Србији посматрају као искључиво личну. И трећи, нетипична логика безобзирног неоколонијалног мешања на свим просторима где (још) има Срба. Наиме, оно је примарно антисрпско, а не вођено економским интересима западних актера и глобалним ривалствима, и зато представља један од сингуларитета унутар постхладноратовске неоколонијалне матрице. Као такво, оно је на линији титоистичког, социјалистички југословенског и хрватског становишта, и зато је неоколонијализам овде корисно посматрати и као титоизам 2.0, посткомунистичку инкарнацију титоизма.

БРИСЕЛ, МОСКВА И ИСТАНБУЛ: Брисел је, у суштини, истовремено нова коминтерновска Москва и нови ЦК СКЈ, само, за разлику од Тита, који је Србију претворио у личну „колонију“, налик приватном власништву Леополда II над већим од два Конга, НАТО је Србију гађао и савладао делујући из даљине. Стављена у обруч, чија је најслабија карика Мађарска, Србија се покорила НАТО-у без да постане окупирана, а камоли колонија, штавише без да НАТО изгуби једног јединог војника.

Нажалост, одлучивши се да нападне Украјину, Путин је довео до тога да могућности да Русија утиче на догађаје не Балкану постану непријатно сличне онима које је имала у време Јељцина. Путин је, иако Јељцинова супротност, одвео Русију од Србије. Срећом, не онолико далеко колико је била деведесетих, али поново важи – „Бог високо Русија далеко“.

При томе, и на простору бившег Совјетског савеза, где је уведен појам аутоколонијализам, и у Западној Африци, где је, три деценије раније, после краја колонијализма, уведен појам неоколонијализам, (домаћи) ударници аутоколонијализам, на пример у Белорусији, као и вође Обале Слоноваче, које су безрезервно пригрлили неоколонијализам – велике су патриоте и националисти. Спроводити одлучну аутоколонијалну политику и потпуно се потчинити неоколонијализму нису, по себи, изрази мањка или недостатка патриотизма.

(Западни) неоколонијализам је успешан и зато што – не само у Србији, по (скоро) целом незападном свету, од Пакистана до Кеније, од Филипина до Туниса, да не помињем Сомалију и Авганистан, „неуспешне државе“ – поред оних који воле неоколонијализам и који му се радују, има и оних који жале што више нема колонијализма.

Пример Белорусије показује да аутоколонијализам (окренут као Москви) може бити најбољи, понекад и једини, начин да буде вођена смислена, изгледна и делотворна националистичка политика. Пољска, пак, иако изломљена, као и Белорусија, илуструје национализам који, иако се батрга, на крају заврши у аутоколонијализму, само је изабрана метропола, срце његовог самопотчињавања, на Западу, много више у далеком Вашингтону него у Бриселу. Пољску је корисно посматрати и као анти-Србију, земљу коју је историјско искуство и географски положај унутар Европе одвело на супротно страну од наше.

Србија, истовремено, представља одличну илустрацију савремене жудње за колонијализмом. Тако се идеолози и селебрити гуруи „Србије против насиља“ више ни не труде да сакрију да мисле да аутоколонијализам не може бити гарант „европске будућности“; да Србија и Срби не смеју да имају народни нити било какав други суверенитет; да је неопходан колонијализам – да суверенитет над Србима мора да има нека западна сила, да пука доминација „колективног Запада“ није довољна. То је миље у коме има и „антифашиста“ који жале што су оријентални совјети 1944. године помогли да из Србије буде отерана огледна западна сила, иначе би, како верују, одавно били у ЕУ.

Чињеница да је опозиција подељена на Ломпарове мокрогорце, који тврде да Србија јесте колонија, и Латинкине врачарце, који жале што није, илуструје дубину подела у Србији, које су неодвојиве од чињенице да је Србија незападно друштво које је наслоњено на Запад, али је имало јако ружно историјско искуство са Западом, много ружније од ружних искустава свих других европских друштава која се додирују са Западом – сем руског. Запад је одавно постао наш највећи непријатељ, али је Србију опколио и посматра је као депонију људског ђубрета. Пошто смо сувише богати, стари и слаби да би направили свој „Хамас“, то није логор; европска област Газе.

Ипак, Србија је данас, као после Берлинског конгреса, речима Јована Цвијића, „опкољена земља“ – где се овај пут не може рећи „скоро“. Ми смо поново „ухапшени народ“.

Пошто нико на Западу не види зашто би нас колонизовао, све што у Србији данас имамо су два аутоколонијализма. Не постоји помена вредна политичка снага која није аутоколонијална – ни у Србији ни у Републици Српској. Некадашње „две Србије“ су мутирале у сукоб бриселске и московске Србије, која је постала нова „друга Србија“ у великој мери зато што, пре Путина, постсовјетска Москва није располагала са довољно аутоколонијалног магнетизма, пошто је била привезак Запада, док је сам Путин, тачније чињеница да је 2022. рекалибрисао домете тог моћног магнета, важан разлог зашто ће, бојим се, московска Србија остати „друга“ – понижена и подређена магнетизму Брисела.

Пробаћу да што нежније формулишем једну, многима у Србији, непријатну чињеницу. Ако тежиште српског света, српског бића, назовите то како желите, уопште може да буде негде ван Србије и српских земаља – онда може да буде само у Истанбулу. Не у Бриселу или Москви. Наиме, Београд и Брисел су на истом континенту, али су у два света, која су данас исто костимирана, па то уме да завара. Москва и Београд су иста вера али два далека света, такође исто костимирана. Стамбол и Београд су две вере, на два континента, али су исти свет. Ако кажемо „Србија је свет“ онда је срце тог „света“ у Истанбулу. Могло би се рећи да је Алепо данас симбол његове источне периферије, његова, не само симболички, источна капија, а западне Београд, док се на два краја (дела) света у коме је османска екумена утиснула свој печат налазе Хрватска и Јемен. Калемегданска Стамбол капија је данас једна од европских капија Оријента односно двоструко презреног – као другачије европског, дакле недопуштеног, и не-егзотичног – европског рукавца османског комонвелта.

Идеја да је овде аутоколонијализам окренут ка Москви био реална опција после краја Хладног рата, која мени делује као слатка илузија, захтева да  поверујемо да се Москва према Србији, пре 24. фебруара 2022. године, односила другачије него према Црној Гори, чију је љубав, и повезане аутоколонијалне страсти, пустила низ воду са тешко појмљивом равнодушношћу.

Судбина Црне Горе је запечаћена уласком у НАТО и она је постала полуга неоколонијализма. Данас се налази на супротној страни неоколонијалне једначине од Србије и Републике Српске. При томе, у њој је после Мила Ђукановића, који је Србију ставио у НАТО затвор, завладала снага којој су идентитетско самопорицање и аутоколонијална жудња уписани у име – „Европа сад“. Штавише, опсесија приступањем такозваној Европској унији је свуда на Балкану, у Србији као и у Црној гори, само манифестација аутоколонијалне жудње. У њеном темељу није „европејство“ већ жеља да се побегне од српства.

АЛЦХАЈМЕР И ПАТРИОТСКИ СЕКС: Без обзира да ли је реч о агенди Москве, о политици чији су циљеви у Србији одавно постављени јако ниско, или о последицама Путинове одлуке да започне „специјалну операцију“, реч је реалности која је погодовала бифуркацији српског национализма на Вучићеву реку и поточић оних тврде да је велеиздајник. Међу њима су и мислиоци који су себе убедили да је Вучић једино презиме велеиздаје у данашњој Србији.

Са изузетком неколико пажљиво одабраних зачинских националиста, као што су Вукадиновић, Драгољуб Анђелковић и Цвијетин Миловојевић, где свако од њих има своје разлоге зашто су постали саучесници у стварању илузије да су „Време“, „Данас“, „Н1“ и „Нова С“ отворени, колико-толико избалансирани и професионални, неселективно антивладини медији, као и повременог, инструменталног, тактичког отварања ових медија за националистичке иконе, као што су Мило Ломпар и Милош Ковић, који њиховој публици препарираних мозгова звуче као будале, нељуди или фашисти и зато су нискоризични гости у програму – реч је о медијима који су не само затворени за националистичку опозицију већ су јој смртни непријатељи. Они су отворени само за један квадрант српске политичке сцене, подељене уз помоћ две осе, односа према Вучићу и српству.

Као и када размишљамо о апокалиптичним јавним наступима Вучићевих грађанистичких непријатеља, треба имати у виду растројеност елитних националиста Вучићем, која временом ескалира па смо стигли и до тријумфа лупетања. Миливојевић је тако у једном од последњих текстова, објављеном и на НСПМ-у, у склопу хитлеризације Вучића („синопсис је био исти“), Миломира Марића ставио у раван Гебелса, док је Јовану Јеремић уоквирио као порнографску реинкарнацију Лени Рифенштал.

Вучић делује као алцхајмер на растући број ударника апокалиптичког обрата унутар српске опозиције и њене аналитичарске „подршке“, што би рекли „Задругари“. Прави им кашу од мозга. Мада, изгледа да је Миливојевић успео да сачува пар вијуга, па у његовом речнику „кључних јавних речи код нас“ нема зверињака, звери српских, крезубих, стада и других речи који долазе из миљеа који није „трасирао… неприкосновени инжењер свега овога овде“. Или Миливојевић верује да Вучић уређује „Данас“ и „Пешчаник“, и да је уређивао рахметли „Ферал трибјун“, из кога, иначе, креће „политички и медијски језик, језик увреда, погрде и мржње који је, као страшни цунами, потопио цео овдашњи јавни дискурс“.

Вучић је, пак, на Вукадиновића деловао налик ултрамагнетним стенама на југоистоку Сулавезија, једног од индонежанских острва, које слуђују бродске компасе. Истини за вољу, морални компас никада није био Вукадиновићева јача страна, па не чуди да оригинални слоган НСПМ-а мирише на пословично ко о чему, прекарна сексуална радница о поштењу.

Вукадиновић, један од оригиналних „другосрбијанаца“ са сесија инсуларног „Београдског круга“, и за разлику од суздржаног, ненападног Антонића, човек је метастазираних амбиција. Оне су, прво, НСПМ претвориле у (једину?) Сорошову „патриотску“ спонзорушу у Србији, да би Ђорђа затим, преко ад-хок идентитета намерног Влаха, преместиле у карикатурални рам патриотског мултипрактика, који је поверовао да може истовремено да буде изнад свега и у свему, и на крају га „крунисале“ као огледног, довољно лајт зачинског националисту разгоропађене културе аутошовинизма. У стварности, тамо га посматрају као нешто између нужног зла и „кућне црнчуге“ и његова гостовања у деконтаминираним медијима се углавном „конзумирају“ са гађењем на лицу. Што би рекла Цеца, мајка наша, Георгијев и други Шолакови доглавници Вукадиновића виде као – идеално лошег.

Амбиције умеју да постану непријатељи наших идеја, где, наравно, нема те каријеристичке вратоломије која се не може завити у моралистичку обланду. Не верујем да би Ђорђе свој нови мото тако дефинисао, али, пратећи претходно саморазумевање, његово данашње вјерују би морало да буде: „Коме је до морала у политици нека иде на Н(ДХ)1 и у Нови SS“.

Поред тога што је НСПМ претворио у ћирилично издање Шолакове медијске империје, Вукадиновић верује да није само националистичка „Вегета“ већ и политички „Дијамант маргарин“ – „У све се меша“. Текст „Патриотска апокалипса“ је објављен у режимској „Политици“ – другачија не постоји. При томе, бојим се да не да Вукадиновићу није непријатно што му колумна сваког месеца излази у „Политици“ већ да се поноси тиме. Запатила се овде неподношљива лакоћа издаје схватања да је Вучић велеиздајник.

Скоро сви наши елитни националисти су помало Бранимир Несторовић – само су, за разлику од Несторовића, многи убедили себе да могу да се јебу а да им не уђе; да је „патриотски секс“ са полугама режима безгрешан; да може бити наиван и невин. Посебно је занимљиво погледати када су неки од њих навукли гаће пристојности и ставили „Вениш“ принципијелности на колаборационистичке мрље – ваљда се тако каже када сарађујете са колонијалистима, окупаторима и издајницима – на свој морализаторској кошуљи.

На пример, Мило Ломпар се суочио са политичким импликацијама гостовања у „Ћирилици“, током којих Вучић није био ни „и“ од издајника, тек пошто га је Марић 24. децембра 2018. године – као јединог госта, могло би се рећи и првог до Вучића и Ане Брнабић – уз Вучићев благослов крунисао као новог интелектуалног и идејног ћесара; у новог „оца Срба“ који се  поносе српством. Док год Ломпар седи на том трону – бојим се да ће највећи непријатељи Вучића и његовог национализма бити Ковид-19, висок притисак, Слободан Георгиев и Аналена Бербок. Са Ломпаром, који мари само за своју слику у небеском огледалу, за Вучића нема неизвесности.

БИФУРКАЦИЈА НАЦИОНАЛИЗМА: Прилично буквално, скоро све на српској политичкој сцени – не само на њеној физички већој, поносно српској половини – врти се око апокалиптичних слика. Оне су у позадини релативног успеха али, и даље, суштинског неуспеха грађанистичке опозиције, и дебакла националистичке, и Вучићеве медијске стратегије непрекидног, бесомучног затрпавања лажне грађанистичке слике друштвене апокалипсе и лажиране националистичке слике националне апокалипсе ружичастим вестима (инвестиције и слично) и ружичастом стварношћу („Пинк“ и пркљученија).

Наравно, ова друга, националистичка, за Вучића је од почетка представљала толико велики изазов и претњу да не чуди да је, опседнут жељом да је сасвим неутралише, потценио прву, грађанистичку. Зато су, у оним тренуцима у којима се у пролеће 2023. године чинило да се његова власт љуља, Вучића дрмали зомбирани грађанисти, чијој јој је агенди Вучић доследно отварао пут на развојно, политички и друштвено јако јефтин и ефикасан начин, а не националисти, чију је агенду Вучић каналисао у два дивергентна тока.

Први, доминантни, у свој, декларативно доситејевско-веберовски реалнационализам, декорисан уско идентитетском, детериторијализованом сликом „српског света“, и други, маргинални, у апокалиптични дискурс велеиздаје и краја (српског) света. Оваква, асиметрична бифуркација се не може разумети ако не узмемо у обзир чињеницу да јој се мокрогорска „команда“ српског национализма – поседнута просветитељским самопорицањем, неспособна да препозна, а камоли уважи, импликације глобалног заокрета од демократије на сопствени политички положај – супротставила једном суштински доситејевски-веберовском стратегијом. Видети демократију као кровну српску политичку вредност у времену Путина, Орбана, Шија и Ердогана граничи се са имбецилним.

При томе, тај глобални заокрет овде делује у синергији са српском дубоком културом. А она је, налик национализаму, пластичној, потпорној идеологији, на располагању свима – који желе и умеју да је искористе. Али, за разлику од национализма, дубоку културу, односно неелитни културни образац, јако је тешко „припитомити“ и „преобликовати“ – посебно ако је, као у случају српског, избегавање неизвесности (што значи „државни посао“, „опуштено“, „искулирај“, „сигурица“, „а шта ако ме неко пита“…) један од његових носећих стубова. Она се мења у свом ритму и мора се уважавати како би се колико-толико циљано мењала. 

Можда још више него Русија, при томе мајушну али затрпана поредивом количином западноцентричног ђубрета, Србија је земља која се сместила између светова. Наша оријентолика неухватљивост, у којој нема никакве изузетности али се прелива „недозвољене“ јединствености, суштинскија је и темељнија од руске. Невидљива али свеприсутна, она, с једне стране, иде дубље од душе и допире до битка, док је, с друге, за разлику од Русије, незаобилазна, на површини или мало испод, и зато упада у очи и уши.

За разлику од Русије, која је Европа уметнута у Азију, данашња Србија је настала као плод уметања Азије у Европу – које је, при томе, било обележено суштински различитим хијерхијским односом. Руси су доминирали, над Србијом је доминирано.

Русија је географски евроазијска, варијација европске истости која се развукла и увукла у азијску различитост – у њену, у Европи најпрезренију, исламску страну, и као таква је упила азијско (и исламско). Неко би рекао да је обогаћена, неко испрљана, неко отрована, а неко закомпликована. Ислам и Азија су конститутивни део руске империјалне свести, и зато муслимани и азијско углавном нису посматрани као страно тело у Русији. При томе, Русија је, у суштини, само опрљена азијским као нуспроизвод чињенице да су Руси свој печат утиснули у део исламске Азије који су преобликовали. Руси су у том односу одавно „горе“.

Србија је, пак, преобликована оријенталним. Она је у контактима са Азијом била „доња“. Ми смо зато постали не само историјски већ и културално „евроазијски“ – и данас наше другоевропејство постоји као суштинска европска различитост, која се сместила у претпостављеној европској истости, што је главни разлог зашто многима делује као нешто што је недопуштено – зло, погрешно или болесно. Настала је као производ лукавстава историје која не поштује географска разграничења и постала је мера српског другоевропејства о коме се са сигурношћу може рећи само да јесте оно што није. Оно што је кључно јесте да није Запад, нити Европа која се може свести на Запад и угурати у западно.

Сви удеси модерне Србије – од југословенског преко комунистичког до (пре)европеизаторског – имају корен у једној једноставној чињеници: Наше елите су склоне да верују да нисмо оно што јесмо. Оне се не мире са Србијом и Србима. Вучић влада Србима и Србијом – његови непријатељи се боре да од његове власти ослободе Србе какви не постоје и Србију каква не постоји.

Ту се крије један од узрок Вучићевог неслућеног успеха. Важан колико и контролисани медији, подршка Запада (и Владимира Путина), српски културни обрасца и Вучићеве, упорно порицане и омаловажаване, личне  способности. Штавише, мислим да од чињенице да српске елите – прво „леве“, Латинкине, више антисрпске него анационалне, а затим и десне, Ломпарове, поносно националне али антинародне – не желе да пристану на Србију, постоји само један важнијих унутрашњи састојак Вучићевог успеха. Сам Александар Вучић.

ЛЕЊИН ИЗ БЛОКА 45: Политика је увек ствар контакта са садашњошћу. Прошлост и будућност могу да јој буду само слушкиње. Вучић, као и Лењин, „човек је једне фикс идеје: власти“, и зато потпуно посвећен садашњости. „Опсесија власти искључује снове о прошлости и о будућности. Једино је важна садашњост.“ Људи окренути будућности су обојици били омиљени непријатељи, нарочито они који су тражили пут у будућност стално се осврћући како би могли да преиспитају и искористе прошлост.

Тешко је не препознати Вучића у опису Лењина: Фокус на садашњост развија „изузетну способност прилагођавања, прилагођавања његове мисли, његових поступака, захтевима те садашњости, која је пре свега борба за власт, а касније ће постати борба за очување власти. Може се то назвати прагматизам или опортунизам, израз није важан… За њега нису важни морални захтеви, ни шта је право, него само што је корисно за власт. Истина се за њега поистовећава са том корисношћу.“

И однос према партији, „партијском духу“ и „менталном свету њених чланова“, јако је сличан. Професионална организација, „која је произашла из народа, која је суштински истоветна с њим“, „у којој централизација ауторитета увек превладава и у којој се логика верности покорава 'партијском духу'“. (Цитати су преузети из поглавља „Апокалипса“ у књизи Руска несрећа, француске историчарке која је Русију видела као несрећу и уљеза у Европи. Поглавље  „Ренесанса: је ли Русија европска земља?“ – завршава реченицом у којој су кључне речи „сушта супротност“.)

Лењин је себе пројектовао на велику, неухватљиву Русију револуционарног доба, обележеног великим идеологијама, док Вучић на располагању има опкољену, балканску „малорусију“ постидеолошке ере људских права. Зато у Србији постоји озбиљан дефицит (политичких) лешева и нема хероја, иако је Вучић, као и Лењин, „морални закон“ не толико релативизовао колико расточио. Мислим да би опозицији користило ако би престала да омаловажава Вучића и почела да га посматра као нашег (постидеолошког) Лењина, који покушава да постане српски де Гол. Вучић као да је мало модификовао, и тако „посрбио“, једну од историјских де Голових реченица – „Споразуми [Устави] су као  руже и младе девојке. Трају док трају“. Знам да није лако елитистима да се суоче са Вучићем, али глупо је да вас неко 12 година јебе и не вади а да ви и даље тврдите да је то само пицоусти шизоје.

Насупрот Вучићу, подређена амбицијама новог, стелт „оца (поносно српског дела) нације“, који је прек и шкрт на давању љубави онима од којих очекује обожавање, који не трпи критику и себе види као ходајућу „Истину“, национална интелектуална елита је поверовала да се на псеудодемократску политику Вучићевог инструменталног западнољубља, натопљеног (не-елитним) српским културним обрасцем и српском дубоком културом, може ефикасно одговорити демократском националистичком политиком вођеном љубављу према западним вредностима – тачније илузијама да су „универзалне“, које милују его свих српских елитиста. Заглављена у времену, негде између  1903. и 1914. године, и загледана у „европске земље“ пре „дуготрајног процеса американизације свести“ (Here lived in 1784 Dositey Obradovich), не чуди да је Србин у Вучићу до ногу потукао Западњаке у њима.

Зато је децембарска „патриотска апокалипса“ о којој пише Вукадиновић, може посматрати и као болни одраз суочавање са исходом обрачуна између, с једне стране, самољубља спојеног са српством умотаним у западнољубље (Вучић) и, с дуге, самољубља спојеног са западнољубљем умотаним у српство (Ломпар). Може се рећи да је ту тријумфовао (дубински) „Аца Србин“ а не (козметички) „Аца Европљанин“ – наравно само ако на тренутак пристанемо на, вероватно, најскупљу од свих српских склоности, да поистоветимо Европу са Западом и тако омаловажимо и све чешће презремо наше (друго)европејство.

Оно што је ту кључно, колико год га националистичка интелигенција називала велеиздајником, Вучић је националиста не само у очима активиста грађанистичке опозиције већ и у очима својих гласача. Колико год то путовођама националистичке опозиције деловало као будалаштина и илузија „анестезираног народа“, реч је о једној од централних чињеница српског политичког живота, на коју, самоправедни и самозаљубљени, нису ни покушали да одговоре нечим иоле смисленим, нечим што нису претеривања или будалаштине, као, на пример, Ломпарово демократија или смрт. (Подсетио бих да се Кастро, велики левичар, борио под слоганом „Отаџбина или смрт“.)

Мада, ако је то нека утеха, верујем да је у тој дисциплини, ипак, недостижан Јово Бакић, левичар кога би Лењих вероватно подсмешљиво описао као једног од „Пугачова са универзитета“,  сањара „разапетих између будности за осећање греха и наде у златно доба“, који су „у своја размишљања уносили једну страсну димензију, која их је увек чинила људским“. Бакић, наиме, Србију види као „вишеструку колонију“: „Србија јесте колонија, и то не само САД и ЕУ, већ и Русије и Kине, јер све те земље имају своје интересе, а Србија, која се труди да не буде колонија само једне, упада у колонијални положај према свима“.

„НАРОДНА СТРАНКА“: Када размишљамо о „унутрашњим“ узроцима апокалипсе (антивучићевског) српског национализма, потребно је стално подсећати да се елитизам не огледа само у омаловажавању (обичног) народа већ и у упорном одбијању да се гледа у „плебејце“, у те, листом, поносне Србе и велике патриоте.

И када говоре о њима, то не значи да наши елитисти говоре о људима у које гледају. Они су, у суштини, „нико“ и „ништа“ свих губитничких српских политика. За србоскептичне грађанисте, они су „сендвичари“. За Ђорђа Вукадиновића су „патриоте“. Наши елитисти су склони да их посматрају кроз њихове неслободне изборе, па не чуди да Вукадиновић није у стању да препозна ко су доле, на земљи, испод облака на коме се ушушкао, патриоте а ко су „патриоте“. Ко се све у децембру постројио иза вође и зашто?

Вукадиновић у свом, рекло би се поетском, надахнућу, већину српских гласача, који су патриоте, своди на трагове, „попут честица злата у кварцној стени“, док ламентира над наводно изгубљеном патриотском „чистоћом“; над патриотизмом, како каже, „у 'чистом' тј. слободном облику, баш као и злата у чистом облику у природи, има га веома мало“.

Шта ту може бити решење, пошто је, како тврди, технологија издвајања „веома захтевна, скупа и прљава“? Губитник у Вукадиновићу, који је себе уоквирио као истовремено злато и филиграна, сугерише да га нема. Вучић побеђује, између осталог, и зато што патриотизам види као истовремено „драгоцени ресурс“ и ресурс кога овде има у изобиљу, с којим се тешко носе сви они који себе виде као доследне моралисте, чистунце и филигране.

Нажалост, ту нису увек од помоћи истраживања јавног мњења. А, чак и кад јесу, потреба да рационализујемо наше одлуке и оправдамо нашу слабовидост уме да стави знаке навода.

Тако, уместо да Народну странку, којој је поклонио своју наклоност и за коју је везао једну од својих бројних амбиција, посматра као „Народну странку“, пошто овде није лако наћи странку која је удаљенија од народа и народног од оне коју је предводио Вук Јеремић, Вукадиновић је одлучио да све оне који нису гласали за њу – а то су, безмало, сви они који су гласали – посматра као „патриоте“. Насупрот њих, Вукадиновић види мало кога сем 0,88 одсто патриота без наводника, који су у децембру гласали за Јеремића и њега.

Не толико централна колико једина Јеремићева политичка идеја је била да постане „нови Коштуница“ – да се понови историја, али он није добацивао ни до Коштуничиних скромних пред-петооктобарских домета. Јеремић је политичко ништа које се стицајем, по њега, срећних околности нашло у политици. Нажалост, негде дубоко у себи свесна да начелно овде, ипак, захтева личну арматуру, поносно српска елита је тај стицај околности побркала са способношћу, талентом и харизмом, чега у Јеремићу нема ни у траговима. Колико год Коштуница био танак, он је политички гигант у поређењу са ништавилом у Јеремићу.

Уместо да Јеремића – што би значило и Коштуницу у Јеремићу и Ломпару, који је говорио на Јеремићевом предизборном крунисању у калуп према коме треба обликовати истински националну опозицију – представи као један од узрока „патриотске апокалипсе“, Вукадиновић је узроке свео на Вучићеве дуге прсте, амбиције пар страначких вођа и милионе „патриота“. Ови наводници треба да аболирају не толико Јеремића и Ломпара колико самог Вукадиновића – и Коштуницу, чији се лик и дело помаљају иза јаловости и вишедимензионог банкрота ове тројке. Иза, не само њихове, политичке апокалипсе.

*  *  *

П.С.

И овај текст је, као и претходни, предугачак, при томе садржи још више понављања, која су, као и његова дужина, у великој мери последица чињенице да сам, поништен, постао сам себи главна публика. Завршићу га овим пост скриптумом, где са минималним, занемарљивим изменама, преносим почетак (абортираног) текста на исту тему, који сам под насловом „СРБИЈА БЕЗ ИЗБОРА: ВУЧИЋ И САУЧЕСНИЦИ“ почео да пишем дан после децембарских избора. Али, опхрван (не увек немим) бесом којим је обележена моја поништеност, живљење који видим као живот друштвеног леша, нисам успео да га завршим, да бих на њега заборавио током четири недеље дугог пута по Обали Слоноваче.

На том путу сам, поред гомиле задовољстава, нашао потврду за веровање, засновано на неколико прочитаних књига и десетак текстова, да је баш та земља најбоље афричко огледало Србије – иако је скоро цела Подсахарска Африка огледало извора кључних српских заблуда, лутања и серијског самоповређивања – мада не знам да ли ћу имати воље и снаге да пишем о Обали Слоноваче, Обали Словаче у Србији и Србији у Обали Слоноваче.

Реченице које следе – у којима је, иначе, једна од кључних речи „бес“, њихов бес који ме (додатно) разбешњује; сви смо деца исте дубоке културе, којом бивају обојене и реакције на наше фрустрације, искуства и трауме – написане су 18. децембра, вођене истом оном унутрашњом силом која ме десет дана касније одвела у Обалу Слоноваче, а затим бодила ка тексту који претходи овом пост скриптуму:

Отићи далеко, било физички било уз помоћ туђих речи, не значи отићи од себе и свог света. Ако уронимо у другачије светове, била то Русија, Буркина Фасо или Сједињене Америчке Државе, открићемо делиће Србије које раније нисмо видели или их нисмо разумели. Не постоји део света који је толико далеко од нас да не садржи одраз нашег.

Инспирацију за ову анализу резултата избора одржаних 17. децембра дугујем тексту „Када се Њујорк тајмс изгубио: Амерички медији би требало да учине више да оспособе читаоце да размишљају својом главом“, објављеном у лондонском „Економисту“ 14. децембра. Текст који следи полази од једне реченице из тог текста, у коме Европе, а камоли (европске, другачија не постоји) Србије, нема ни у назнакама: „Тајмс постаје публикација кроз коју америчка прогресивна елита разговара сама са собом о Америци која заправо не постоји.“

Резултати јучерашњих избора су нас суочили са чињеницом да се српска елита обраћа Србији која не постоји. Прека, самољубива, бесна, она су се изгубила у слици у огледалу. И то не само грађанска, „прогресивна“ елита, која је постала нелиберална и антинационална, ако је овде икада била либерална и национална, па одавно лебди изнад Србије, већ и национална, нажалост одана више западним идејама него идеалима „обичних“ Срба, која се изместила из стварности у облак свог ученог ума и постала, у суштини, над-национална.

И једни и други су од нас али нису наши. И једни и други разговарају само са собом, својим клоновима и онима које су хипнотисали. И једни и други живе у својој соби одјека, у коју не улази ни један други глас, а одјеци оних који су унутра постају све гласнији и гласнији. Ту постоји једна важна разлика. Грађанисти имају два упеглана телевизијска канала са које им дневне дозе отуђености и лудила испоручује дугачка серија бесних селебритија. Националисти имају само успављујуће идеје Мила Ломпара, његов утуљени бес.

Зоран Ћирјаковић