ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ У ВЕНЦУ САМОПОРИЦАЊА: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА КА ИСТРАЗИ СРБА

Има тих ситуација када, бежећи на различите стране од нечега што им се гади, што не прихватају, што виде као претњу или загађење, људи заврше у истој тачки. То је судбина завађених елита у Србији, данас поседнутих са три српска самопорицања.

Она су овде оличена у схватању да темељне одреднице живог српства – један или више његових конститутивних чиниоца и димензија, било идентитетских, упадљивих, било дубоко културалних, које су свеприсутне али се манифестују индиректно, кроз карактеристичне изборе, схватања, тумачења и поступке на које утичу, и чине да им будемо битно више склони него другима – представљају деформације, патологије или неприхватљива одступања од замишљене норме; „нормалности“ која обично бива конструисана кроз нарцисоидну, западноцентричну и/или класно-статусну призму.

Самопорицање је, једноставно, одбацивање дела онога што српство чини српством. Оно укључује и пребацивање стварног у недопуштено, а недостижног у обавезно.

Самопорицање је класни феномен, везан углавном, мало је изузетака, за припаднике било очекивано друштвено мобилне (на горе) аспирационе класе било статусно привилеговане „умне“ средње класе и сродних добростојећих сталежа. Оно обично укључује и схватање самопорекнутог појединца да на неки од начина битно надилази заједницу из које долази, односно друштво у коме је социјализован – да је не само добар и прави већ слика и прилика здравог, исправног, просвећеног, нормалног, цивилизованог и/или модерног Србина.

Другим речима, потку самопорицање чини веровање да је у врлом сопству, и у његовом окружењу, међу, у суштини, идеолошким, идентитетским или естетским „клоновима“, смештен еталон односно синегдоха Србина односно „грађанина“, који сви други Срби не толико требају колико могу и морају да усвоје и достигну. Самопорицање не подразумева самопрезир и самомржњу, али самопрезир и самомржња подразумевају самопорицање.

Аутошовинизам је екстремни облик најстаријег, „првог“ у сваком смислу речи, од три облика самонегирања која данас постоје у Србији. Оно чему аутошовинистичко становиште даје легитимитет, што куља из Философије паланке, а сместило си и у слогане као што је „Сребреница, име геноцида“, јесте схватање да треба да размишљати и о, може се рећи, „истрази Срба“. Да је самопорицање минимум, света дужност, израз човечности коју Србину намеће став, који је уобличио Радомир Константиновић, да је, у суштини, реч о  непоправљиво фаталној, „геноцидној“ заједници – чији су припадници, наводно, „програмирани“ својом (анти)културом да серијски масовно убијају и силују, а не да су, када пишу ружне стране своје историје, вођени идеологијом или патологијом политичких вођа.

Распрострањеност самопорицања, као и чињеница да је постало вишеструко, плурално односно троједно, неодвојива је од чињенице да је Србија другачије европско, не-западно друштво, смештено на презреној, вековима сатанизованој крајини Истока, која је најближа Западу, као и вишеструке источности српства, која је не само већа и битно другачија већ и суштинскија од, на пример, руске. Самопорицање је српски феномен који је присутан, практично искључиво, у самој Србији, а највише је изражен у Београду и у Војводини. Условљено је чиниоцима контекста који су промењиви, и натопљено је дубоком културом.

Међу преосталим „урбаним“ Србима у Хрватској, као и у данас муслиманском Сарајеву, очишћеном од Срба и ограђеном од српства, самопорицање је присутно у једној суштински различитој, четвртој форми. Оно прати битно другачију логику, обликовано је другачијим друштвеним и контекстуалним силницама, па тамо можемо говорити и о самопорицању као једном суштински неслободном али сасвим рационалном српском избору. У Загребу и већим хрватским градовима, српско самопорицање често креће од ограђивања од сопства речима „Ја сам Србин, али се тако не осијећам“, на шта је пажњу скренуо Ђорђе Матић.

УМЕСТО СЛОГЕ, ТРОЈСТВО САМОНЕГАЦИЈЕ: У Србији се случајносрпско самопорицање прво конституисало у друштвену појаву као изданак титоистичког југословенства обележен одбацивањем било српства било поноса српством – и временом се сабрало око веровања да за нас нема наде; да смо неизлечиви. Оно је малигно, али обично бива сервирано у јако ружним, одбојним „паковањима“, што га чини самоограничавајућим.

Друго, просветитељско, нешто касније се кристалисало око једне месијанске нарцисоидности. Ту бива презрено живо, народско српство – а нада се везује за хоризонт западнолике „васпитаности“, у коме се време мери вековима. Оно је дефетистичко и представља заобилазни пут – не толико у нови српски пораз колико у пораз као судбину.

Треће је заветно, које доброг Србина види на небу и чека да идеал сиђе на земљу или, што је реалније, да Србин стигне на небо, у „агрегатном стању“ у коме се иначе одлази на небо. Оно је много више морално него моралистичко, али је омамљујуће и паралишуће.

Два од ова три српска самопорицања илуструју важну чињеницу – да у Србији поштовати православље, нашу веру, не значи поштовати српство. Нажалост, чињеница да је неки Србин велики верник не значи да је пелцован од самопорицања. Напротив.

Није увек лако препознати колико су наши „умни“ људи, који су завршавали у неком од ова три самопорицања, или на пар корака од њих, убеђени да су међусобно не толико различити колико да оличавају „поларне“ супротности – у стварности исти људи.

Наши су и од нас су, социјализовани су међу нама, на унутрашњем европском Оријенту, па не треба да чуди да, када нам из својих разлога окрену леђа – углавном зато што су поверовали да су или исправни Срби или прави Европљани (у једнини), или, a то је најподмуклије, да су и једно и друго – то чине на начине који показује колико су наши.

„Софтвер ума“ нам је свима исти. Спаја нас и док покушавамо да побегнемо од онога што не видимо у себи, али нам боде очи када то препознамо у другим Србима. Његова дубоко културална потка, чињеница да га води „програм“ нашег живљења, један је од разлога зашто је самопорицање драгоцен појам. Он истиче и да је истовремено реч о порицању сопства. Не само одбачених својих, претворених у презрене „друге“, већ и порицање себе. У његовим бенигнијим инкарнацијама, реч је о порицању дубоке потке сопственог бића.

Плурализам српских самопорицања релативизује значај поделе на поносне и случајне Србе (и прстохват намерних), која је одменила грађанистички конструкт о „Првој“ (непостојећој) и „Другој“ (самопроглашеној) Србији. Дошли смо у ситуацију да се, насупрот елитних, поносно случајних Срба, из чијих редова долазе и „против дома спремни“ аутошовинисти, налазе случајно поносни Срби, јалови, „за домовину неспремни“ елитни националисти.

ПОНОС ОСКАЋЕНИМ СРПСТВОМ: Суочавамо се не толико са тријумфом аутошовинизма и сродних српских становишта, то је, изнад свега, само упадљива последица, колико са дебаклом поносно српских снага. Иако је он најупадљивији у политичкој и културној сфери, његов корен је у идентитетској, тачније у њеној рефлексији – у саморазумевању релевантних припадника поносно српске елите.

Они кључни, командни и идеотворни, путовође и барјактари поносних Срба, сместили су себе у отуђеном менталном и цивилизацијском универзуму у коме нема места за њихов народ, за обичне људе над чијим судбинама се надвијају и њихове идеје и визије. Наравно, утицај Запада, и његових (случајно)српских кербера, и иних каријериста и опортуниста који су му се поклонили, није мали, али мислим да није довољно уважена та огромна унутрашња слабост – природа мимоилажења националне елите и народа.

Ово је текст о смислу нечега што ми је одавно упало у очи – да поносно српске елите у Србији не желе да пристану на оно што јесмо, чак ни на нешто што је много једноставније, на оно што нисмо. Оне зато нису у стању да појме шта можемо, а шта не можемо да будемо.

Ако бих требао да њихов самопоражавајући ментални и идентитетски отклон од стварности српства и Србије сместим у једну реч, онда је то самопорицање. Нажалост, наше десне, конзервативне, националне и друге елите, које смо склони да видимо као по себи поносно српске, јако селективно се поносе српством. То чиме се поносе је углавном једно осакаћено, редуковано, замишљено, стерилисано српство – неретко стварно само као слика у огледалу.

Али, шта је то што је српско а што у свету елитних поносних Срба – којима су уста пуна светосавља, полицентричности српства, Карађорђа и Његоша, Трста и Сентандреје, па и онога што мора под наводнике, „српског становишта“ и „српског културног обрасца“ –  бива порекнуто? Шта је то у српству у његовој оклеветаној матици – на простору, грубо речено, јужно од Саве и Дунава, источно од Дрине и северно од Вардара и црногорских простора племенског српства – што поричу; што им се гади; што не желе да виде или превиђају?

Забавила ме чињеница – у овом тексту указујем и зашто она није случајност – да је Мило Ломпар, у књизи у којој нам је даровао ову драгоцену реч, истовремено заокружио једно другачије, друго српско самопорицања. Нешто касније, читајући текстове Жарка Видовић, тачније медитације у којима је мешао бриљантно са, благо речено, будаластим, схватио сам да постоји и треће, есхатолошко и племенито. Нажалост, „племенито“ је одредница која се може применити само на мотиве, не и на последице. Самопорицање није друштвено бенигно – чак и када је пут до њега поплочан намерама од којих не постоје боље.

Овај текст има један директан повод. Ни њега, ни неких од централних теза у њему, не би било да нисам прочитао неколико серија „твитова“ које је објавио „Митолог“, анонимни верник, страсни поносни Србин – који је пробудио наде многих на овој друштвеној мрежи. Цитираћу га касније, пошто изложим закључке до којих сам дошао уз помоћ онога што ми се не свиђа у његовим ставовима, и ђавоље-адвокатских размишљања на која ме навео.

НА ПУТУ У АУТОШОВИНИЗАМ: Стихови Петра II Петровића Његоша су много пре појаве аутошовинизма у Србији коришћени и као потпора, аргумент у формулисању клеветничких ставова о српским масама, „раји“, и отуђеничких саморазумевања припадника елите – посебно на, та одредница је некада у Србији била смислена, грађанској десници.

Данас је „грађанин“ отет појам – који је постао безусловно смислен, дакле без знакова навода и појашњења, само као име несамерљиве спољашњости и супротности оклеветаног народа. Важна последица је да су „грађанско“ и „национално“ српско становиште постале не само непомирљиве идеолошке позиције већ и идентитетски рогови у вреће. Покушаји да данас буду спојени, има ту и племенитих, осуђени су или на неуспех или на бастарде.

Сличан учинак, мада много више панидеолошки, имали су и неки од Андрићевих „знакова поред пута“. Разгранате корене српског аутошовинизма, и троједног самопорицања из кога данас, разливен у капиларну културу аутошовинизма, црпи снагу, лакше је разумети ако имамо у виду ауторасистичку мисао (намерно српског) нобеловца, о којој сам већ писао:

„Сувише је овај народ патио од нереда, насиља и неправде, и сувише навикао да их подноси са подмуклим роптањем или да се буни против њих, већ према временима и околностима. Између злоковарних, осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и неприступни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини.“

Још је подмуклија, мада мање транспарентна, једна друга запитаност нашег великана – који је био (једини) почасни гост на Латинкином „Конгресу културне акције у Србији“, претечи „културне деконтаминације“ и једног од знакова на пута српске елите у самопорицање:

„Зашто балканске земље не могу да уђу у круг просвећеног света, чак ни преко својих најбољих и најдаровитијих представника? Одговор није једноставан. Али чини ми се да је један од разлога одсуство поштовања човека, његовог пуног достојанства и пуне унутарње слободе, и то безусловног и доследног поштовања. То је наша велика слабост и у том погледу сви ми често и несвесно грешимо. Ту школу нисмо још прошли ни тај наук потпуно изучили. Тај недостатак ми свуда носимо са собом као неки источни грех нашег порекла и печат мање вредности који се не да сакрити. О томе би требало говорити и на томе радити.“

У позадини ових жалосних путоказа, и „западног греха“ који је српске елите одводио од народа, налазе се и две, донекле повезане, чињенице. Сиромаштво у коме је народ живео, и у коме и даље значајним делом живи, и главна „црвена марама“. Оно у шта се народско српство – много упадљивије и на битно различите начине од оних које препознајемо када посматрамо светове српских „грађанских“ елита – претворило под османским утицајима.

ШТА РАДИТИ СА „ТУРЧИНОМ“: Ненад Пиваш, социолог, левичарски националиста који је  одличан познавалац и српства у Црној Гори и оног пречанског које постоји у дејтонском конструкту званом „БиХ“, и који, није једини, далеко од тога, у Његошу види највећег Србина у историји – скренуо ми је на „Твитеру“ пажњу на неколико ствари којих нисам био свестан.

Једна, најважнија за тему овог текста, јесте да је у српском националном покрету у Босни почетком XX века говорено да треба „убити Турчина у себи“, углавном у смислу „чишћења заосталости која је остала“ од Османлија. Иако га се дотичем, намерно се у овом тексту не бавим српством у Босни и Херцеговини односно Републици Српској. Његове специфичности биће једна од важних тема у књизи о полицентричности српства коју припремам.

Оно на шта ћу се касније осврнути јесу људи које су Срби у Републици Српској склони да зову „Турци“. Мислим да проблем није само у томе што је то погрдан израз, већ и у нечему много темељнијем. При томе, важан разлог зашто многи, нарочито „урбани“, Срби у Србији презиру „Босанце“, како и данас зову Србе из Српске, лежи у том да они у њима виде не толико „Турке“ колико људе налик Турцима који су много гори и одвратнији од Турака.

Уз нека поједностављивања, и позивање не на изговорено већ на смисао онога што бива изговарано, у Србији се може рећи да императив да буде „убијен Турчин у нама“, и пратеће веровање оних који на њему инсистирају да су већ „убили Турчина у себи“, представља сублимацију сва три српска самопорицања, од којих једно, по правилу, садржи и став да је поносни Србин одвратнији од (сваког) Турчина.

Нажалост, носеће, самоотуђујуће схватање Радомира Константиновића – који је, у суштини, у Философији паланке рекао 'искуство нам је османско, али ја, и сви и ви који идете мојим путем, победили сте то искуство' – данас не деле само случајни већ и многи поносни Срби, који нису кренули путем поред кога је поставио знакове, у аутошовинизам.

Другим речима, свако српско самопорицање у Србији, на свој начин и у различитој мери, одомаћује и рационализује схватање да би требала  буде објављена, речју које нам је Његош уписао у свест у значењу које се разликује од данас подразумеваног – истрага Срба.

Чињеница да је мржња у Србији према нижим сталежима, њиховим иконама и вођама којима су одани, често убилачка, неодвојива је од слике нецивилизованог, подљудског „Турчина“ у њима – где данас, унутар култа обожених „Студената“, важи не „крезуби“ Србин, Вучићев „сендвичар“, гори од Турчина, већ први је одвратан, други је добар.

Елитни случајни Срби више нису једини који у Србији дају легитимитет (само)разумевањима која сугеришу потребу за „истрагом“ народских Срба – „звери српских“, „шумљана“, „паланчана“, „џибера“, „крезубих“, „ћација“, „раје“…

То „убити Турчина у себи“ у Србији је век касније заживело као „убити Турчина“ у одбаченим „својима“, што наводи и на убијање свога. Доситејева разводњена, мителојропска верзија је, пак, мутирала од „востати“ из мрака до „востати“ из српства. Разлика је мања него што изгледа, пошто се постављају питања шта чинити са онима који не желе или не могу да „востану“ и колико су из њега уопште „востали“ они који верују да су „востали“.

Када би Србија „востала“ из онога што стаје у Доситејеву метафору „мрака“, чија је супротност, његово „светло“, Запад, то би значило да је нестала. Да више није Србија. Зато „Востани Сербије“ може бити химна само српских самопорицања. Та песма више није позив на „побуну“ Срба већ представља позив на „побуну“ против српства. Зато њене прве строфе данас са усхићењем пева аутошовинистичка камарила и њени не-српски верификатори. Оно шта је та песма била, и како је настала, омета нас да видимо шта је постала.

Самопорицања нам не намећу потребу да буде обављено самоубиство – већ самоампутација из српства или ампутација српства. Испод случајносрпског се помаља подмукла жудња за националном (само)убиством и други облици национал-нихилизма.

Карактеристично питање, „заслужује ли овај народ да постоји“, све чешће постављају и поносни Срби. Метастаза самопорицања, и такво стапање његова три облика, права је мера домета аутошовинизма. Погрешно је вагати тај феномен, и посматрати његов учинак, кроз учесталост експлицитног изражавања аутошовинистичких ставова, који сугеришу закључак да је масовна гробница једина „сигурна кућа“ за српство схваћено као „зло“.

ЂАВОЉИ ТРАГОВИ И СМРАДОВИ: Његошеви стихови, моћни, али писани морама једног другачијег времена, склони су да замраче стварност новог доба – у коме је у Србији место Османлија заузео Запад, потурица „грађани“, а јањичара „невладине организације“.  Један од данас клизавих стихова је „Све је пошло ђавољијем трагом, заудара земља Мухамедом“.

Нећу се овде бавити тиме које и какве импликације овај и неки други Његошеви стихови имају на однос према муслиманима, који живе међу нама и око нас. Мене у овом тексту занима нешто друго. Какве су импликације позивање на овакве стихове када се данас говори о Србији и српским масама, о презреној „раји“? Зашто су добили место у култури аутошовинизма, која нормализује и одомаћује аутошовинистичке ставове у Србији?

Ова питања су важна јер је народско, живо српство одавно почело да – мени лепо мирише на Оријент, а идеолозима троједног самопорицања да заудара на Оријент. И оно што је данас у свим Србима у Србији, и оно с чиме су народски Срби склони да се радују и да тугују, јако је слично ономе што постоји и у земљама у Малој Азији на Балкану и Леванту у којима већину чине људи који у Мухамеду виде савршеног човека и Божјег посланика.

Нама су ти људи на бар три важна нивоа ближи и од Руса и од западних хришћана. На најдубљем, оном који претходи нашим изборима и условљава однос према димензијама идентитета које нисмо могли да изаберемо, на свакодневном, који је свеприсутан, на трпези колико и у говору, и трећем, оличеном у Цециној музици, који је за већину Срба радосноносни, и уз помоћ кога презрени у Србији шећере понижења и свој бол.

Колико год да је реч о ружној, страшној прошлости – вишевековно робовање Османлијама  је нама у Србији донело различите ствари које су урезале у све нас, и које, буквално, свакодневно избијају из свакога од нас, наравно на различите начине и у различитој мери.

Османску владавину је корисно посматрати као сурову окупацију, оснажену колонизацијом од стране (етничких) Турака. Али, све окупације, чак и оне које су битно мање трајале и биле много мекше, имају капацитет да мењају културу становништва које су покориле. То је приметно у Немачкој и Јапану, где су Американци, у много краћем периоду и користећи битно мање насилна средства, довели до значајних промена (дубоке) културе.

Однос према чињеници да је српство постало и остала трансформисано једном таквом прошлошћу условљен је у Србији различитим класним и статусним колико и личним и искуственим аспектима. Негативан однос према траговима и последицама те прошлости, према ономе што је оставила и у нама и у друштву око нас, представља „специфичну различитост“ српских самопорицања, и главну нит која повезује његове три инкарнације.

Ми одавно живимо и умиремо у српском свету у коме је много тога што је надахњивало Његоша и Андрића – окренуто наглавачке. А и онда када се чини да није, као недавно у Босни или данас на Косову и Метохији, Његошеви генијални стихови и Андрићеве надахнуте сентенце доприносе да не препознамо силу која стоји иза злочињења људи који долазе из заједница које су се на Балкану поклониле објави коју је донео Мухамед.

Једноставно, све, баш све, што је овде „на ђавољем трагу“ – и у нама и око нас – одавно „заудара“ на Запад. Наши највећи унутрашњи непријатељи су „позападнице“. Све ружно што се Србима дешава, или се претходних деценија десило у Београду, на Косову и у Босни – дешавало се захваљујући Западу. „Позападницама“, западним савезницима, западним играчима, западним трупама, „високим представницима“ Запада…

И Његошева тврдња о „заударању“, и Доситејев позив на „востајање“, данас су моћни савезници схватања, која су снажно присутна али ретко бивају експлицитно изражена, да су обични, народски Срби не толико станишта „мрака“ колико сам „мрак“. Они су то што елитама у Србији данас „смрди“ – да ли више на Оријент или нечовештво, мало је битно.

ДЕКОНТАМИНАЦИЈА, ДЕОСМАНИЗАЦИЈА И ДЕСРБИЗАЦИЈА: У Србији смо добили венац самопорицања у кога су, поред Радомира Константиновића, који предводи ово жалосно српско коло, уплетени Доситеј, Андрић и Његош.

Они су обезбедили заводљиве слике прошлости које су превучене преко садашњости и које су постале надређене нашој будућности. Суштина проблема је у томе што су оне, с једне стане, не само укотвљене у прошлости већ и јако опојне и мудре, али, с друге, доприносе да лик зла, и непријатељ, буде „препознат“ у нама, у Србима натопљеним, мада мислим да суштину проблема одаје схватање да је то „контаминација“, оријенталним односно османским, схваћеним као најгоре, неприхватљиво, нецивилизовано, подљудско источно.

Јако је тешко конструктивно самерити оно што јесмо са чињеницом да део тога што јесмо извире из онога што смо склони да видимо као апсолутно зло. Тај парадокс је уткан у стварност српства и ја желим да допринесем да он буде освешћен. Реч је о проблему који, као и многи други, нема решење, али то не значи да се ништа не може учинити.

„Културна деконтаминација“, кључна реч српског аутошовинизма, нажалост није, као идеја, остала у власништву само најекстремнијих међу случајним Србима. Та синтагма, чија прва реч има стаљинистички корен а друга хитлеровски, нам помаже да разумемо суштину носеће идеје која се сместила унутар сва три српска самопорицања. Оно што самопрекнути елитни Срби желе, оно о чему сви сањају, иако не сањају исте снове, јесте да у Србији буде обављена унутрашња деосманизација – коју сви схватају као културну деконтаминацију.

Оно на шта елитне путовође у Србији, десне колико и леве, грађанске колико и националне, конзервативне колико и либералне, не могу да пристану је оријентално у нама, иако је оно у свима нама па и у њима. Оно што сви самопорекнути Срби виде као предуслов да постану безусловно поносни српством је унутрашња деосманизација – друштвена колико и лична.

Такву „културну деконтаминацију“ Мило Ломпар данас захтева колико и Борка Павићевић четврт века раније. Његов Дух самопорицања је изнад свега интелектуализовани ламент над прижељкиваним, унутар кога је сместио позив на деконтаминацију Срба, првенствено у Србији. Његово „српско становиште“ је културно деконтаминирано и дозирано позападњачено, у складу са сликама прошлости Запада којој се диви и чији плодови су му заробили имагинацију. Главна разлика између Ломпара и Борке није у путевима које трасирају већ у украсима које су поставили поред два поражавајуће слична беспућа.

Коју год форму да узме, и које год „нивое“ живог српства да гађа, сваки императив који у себи садржи било шта што се може описати као културна деконтаминација или унутрашња деосманизација, представља захтев да буде објављена десрбизација – чупање народских Срба из онога што их чини Србима. Нажалост, чињеница да је то немогућа мисија не значи да она у Србији није разорна. Не само друштвено.

КЉУЧ САМОПОРИЦАЊА: Важна разлика између три српска самопорицања, а она није мала иако је све мање значајна, јесте у схватању шта треба чинити и да ли се ишта може учинити како би се из Срба у Србији изгнала ова вишедимензиона „контаминација“. Оно што уједињује све те, на овај или онај начин, самонегиране Србе јесте схватање, нијансе су у питању, да овде имамо болест, инфекцију, патологију, трулеж, људски отпад… У складу са стереотипом који је у Америци старији од САД, можемо рећи и „српски треш“.

Доситејеве, Његошеве и Андрићеве мисли, мало је битно да ли су књижевне или су директније изражене, и колико понекад звуче као жалопојке, ламенти над оним што не толико нисмо колико над оним што не можемо да будемо, добиле су место и у све више дехуманизујућим, ауторасистичким наративима о обичним Србима као контаминираним под-људима – од некада „паланчана“, преко недавно „звери српских“ до данас „ћација“.

Чини ми се да сваки нови израз из овог бревијара српских самопорицања садржи не само подмуклију већ и шире примењиву дехуманизацију. Уосталом, највеће српско зло данас није аутошовинизам, колико год да је нељудски, већ наш карактеристични елитизам.

„И сам сам прогресиста, политички гледано. За мене су Просветитељство и наука политички приоритети, али мислим да нисам расиста. Јесам класиста, и ја такође стављам у кош 'нељуди' једну групацију која је одређена по класном а не расном критеријуму“, написао је  14. јуна Мирко Даутовић, да би недељу дана касније гостовао у „Утиску недеље“.

„Јашући на таласу бољег живота седамдесетих, многи сељаци су одлучили да се преселе у град и запосле се у некој од фабрика. Уместо да се прилагоде грађанском друштву са собом су донели простоту, нерад, подаништво, бахатост, полтронство... и то нас још увек коље“, објавио је на „Твитеру“ левичар из Пирота, који каже да је Доситеј „највећи Србин икада“.

Кратак је пут од схватања људи као „нељуди“ који „кољу“ до схватања да такви (не)људи заслужују да буду клани.

Оно што ме обесхрабрује је чињеница да су и мисли великана помогле да самопрезир – култура аутошовинизма је учинила да буде све мање битно да ли креће као класни или национални – постане много прихватљивији, не само међу елитама већ и од стране припадника високо образоване средње класе. И они су постали све склонији да закључе да им „право“, „природно“ место није у Србији; да их Србија не завређује; да су изнад ње.

И Доситеј и Његош и Андрић – академска су питања какве су им биле намере, шта су у свом времену видели и шта у њему није било могуће видети – не наводе данас само своје елитне читаоце да у обичним Србима у Србији виде као културалне „потурице“. Са свим негативним конотацијама које „потурица“, и повезани појмови, од „мрака“ преко „Турака“ до „Мухамеда“, имају у питким делима и записима које су оставили за собом.

Зато толико инсистирам на чињеници да је „мрак“ из кога нас је Доситеј позвао да „востанемо“, и изворе онога што Његошевим јунацима „заудара“ –  историја уписала у Србе.

Наша монструозна, јако ружна прошлост је (п)остала конститутивни чинилац наше садашњости. Та прошлост је у нама – она је и наше „ми“ и наше „ја“, један од њихових носећих, неизбрисивих чинилаца. Српско самопорицање је дехуманизација те чињенице.

Наше елите су, наиме, једане за другима, постајале унутрашњи странци. Међу њима тешко да може да се појави политички вођа који уме да нам се обрати, пошто, иако су од нас, они више нису наши. Све се у политици свело харизму, популистички потенцијал и меру спремности на (скоро) све. Константиновић, Ломпар и Видовић оличавају три начина на које су нас наше елите одбацили. Та панидеолошка одбаченост народа није само интелектуална – она одаје један од разлога зашто се политика у Србији свела на сукоб аутоколонијализама,  и зашто су политичари постајали успешни ако се ослањали на спољне снаге.

„ПОТУРИЦЕ“ И „ПОТУРИЦЕ“: Османско наслеђе овде није живо – оно је великим делом српски живот у Србији. Зато је Цеца жена чија нам музика, и њена популарност, тачније став елита и прдопудерашких сталежа према њој, открива заједничка потку три самопорицања. Цеца је кључ који нам омогућава да уђемо у њих и видимо њихов заједничку анатомију.

Много је лакше говорити и о полицентричном српству ако његову јако сложену и динамичну, вишедимензиону и поцепану суштину, што је једна од последица соба (на север и запад), посматрамо кроз призму Цеце и односа према њој. Цеца није само надимак једне жене. Она није без разлога названа „српском мајком“ – када је имала само 26 година. Цеца је синегдоха онога што српство чини српством – а на шта наше самопорекнуте елите, њихови средњокласни привесци и део аспирационе класе, не желе да пристану.

Ту до изражаја долази, данас корозивно, наличје Његошевих стихова о историјским догађајима о којима је написао најмагичније дело, од кога, парафразираћу наслов једне моћне књиге о (црној) Африци, гениј српства није произвео ниједно магичније и моћније.

Идентитетска судбина Горског вијенца, његово противречно место у садашњости Србије, и чињеница да има битно другачије, неспорно позитивно место међу Србима у Црној Гори и Републици Српској, представља одличну илустрацију полицентричности српства, тачније неких од њених важних последица.

Ако довољно не уважавамо полицентричност српства, промаћи ће нам једна важна, контекстом условљена разлика. Прићи ћу јој као „ђавољи адвокат“.

У Бања Луци, данас другом најважнијем центру српске полицентричности, па и у целој Републици Српској односно Босни, „потурице“ је реч која би могла да буде примењена на две групе људи – верске „потурице“, Бошњаке, и дубоко културалне „потурице“, Србе. Контекст, односи између две заједнице, учинио је ову чињеницу безначајном – а верујем и да ће многима ова тврдња звучати будаласто, ако не и много горе. Чињеница да је стварност некоме неприхватљива, не значи да није стварна.

У Београду, центру српске полицентричности, и већем делу остатка Србије, на пример у Шумадији, верских „потурица“ је јако мало, па можемо и да их занемаримо. Много је, баш много, дубоко културалних „потурица“, које су, пошто нема ни верских „потурица“, Бошњака, ни Албанаца, српске елите у великом делу Србије постале склоне да виде као своје не толико највеће колико смртне непријатеље. Многима, чак и онима који нису елитисти, те српске, православне „потурице“ су криве за, безмало, све што виде као лоше, ружно и претеће – од прљавштине и „заосталости“ до „ћација“, Вучића и „Пинка“.

Другим речима, оно што је у Бања Луци, у којој нема српског самопорицања, толико неважно да моја метафора може деловати као не само произвољна већ и малоумна, иако се римује са стварношћу, у Београду, у коме се преливају бар два од три самопорицања препознатљива у Србији, представља важну друштвену и политичку чињеницу.

Многи од овдашњих проблема и подела, и свашта још деструктивног и паралишућег, неодвојиво је од чињенице да су елите склоне да православну „рају“ виде као „потурице“ – све са неким од кључних, најгорих конотација које та реч има у Горском вијенцу.

Наравно, стереотипи умеју да постану опасни, некада и фатални, изнад свега зато што у себи обично садрже више од зрнца истине. Још су опаснији када стереотипи, какви о православној „раји“ постоје међу „умним“ елитама у Србији, у јавном говору нису експлицитно доведени до појма који садржи његову суштину – „потурице“.

Инсистирам на тој речи зато што верујем да, ако желимо не да победимо самопорицање, једно велико, разорно унутрашње „зло“, то је, бојим се, у Србији постало немогуће, већ да почнемо да се успешније боримо против њега, треба да будемо свесни и његове суштине и његове стварне друштвене локације – која је, нажалост, постала панидеолошка.     

Или, даћу најсвежији пример, базични проблем Србије, који надилази политичку сферу, нису „ћацији“ – већ начин како се говори о „ћацијима“ (и Добоју), и са каквим конотацијама, међу самопорекнутим елитама и „нашом децом“ која нису елита али знају да ће то постати.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ И ФИЛОСОФИЈА ПАЛАНКЕ: Иза позивања на Његоша, и помињања „истраге потурица“, све чешће се помаљају, јасна али неосвешћена, „десничарска“, „национална“, „националистичка“ и сродна поносно српска схватања која оснажују и верификују отровну тезу која је инхерентна аутошовинистичком становишту – да треба размишљати о „истрази Срба“, а није мало оних који одају веровање да је треба спровести.

Другим речима, да српска „раја“ – схваћена као чедо „паланке“, како је види Радомир Константиновић, и роб њеног „духа“, који је у Философији паланке представио као више антицивилизацијски него културни „перпетум мобиле“ који генерише „српски нацизам“, „нацизам“ као, практично, атрибут  српства –  не заслужује да постоји; да смо фатални и по друге и по нас саме; да проблем није у онима који нас воде већ у чињеници да постојимо.

Појмови „паланка“ и „потурице“ су у тој конструкцији везани пупчаном врпцом. И „дух паланке“, како га је „осликао“ Константиновић, као више наци-творног него наци-филног и инхерентног данас постојећем српству, и све друго, баш све, што је овде означено као „паланчко“, користили ту реч као неутралну, описну, или у негативном, клеветничком смислу – у себи садржи схватање да је реч о стварности, српској, која је „потурчена“, и људима, Србима, који су „потурице“, иако су остали православци и поносни Срби.

Објекат аутошовинистичке и сродних мржњи је Србин схваћен као „потурица“. То је оно где се данас срећу Горски вијенац и Философија паланке. Цецина музика је само један од препознатљивих састојака оријентоликог „уља“ која подмазује овај несрећни (анти)српски спој – у коме најузвишеније од српства (Његош) служи најотровнијем од српства (Константиновићу). Зато ме помињање потурица ужасава колико и верглање по паланци.

Један од циљева овог текста је да укаже да легитимитет схватањима, која би поражавајуће често могли да назовемо не само аутошовинистичким већ и аутогеноцидним, индиректно дају и  поносни Срби који воле да се позивају на Његоша и тако сугеришу да Србима и даље опасност долазе од „потурица“. (На Босну ћу се осврнути на крају текста.) Чињеница да њихов допринос није освешћен, да га карактерише заводљиви спој добрих намера, отровних заблуда и одомаћених стереотипа, чини да штета коју наносе буде још већа.

Сеирење о „потурицама“, „тамном вилајету“, „паланки“, „србистану“, „православној џамахирији“ – и другим појмовима у којима схватање да смо као народ и друштво „зло“ бива изражено и поцртано истицањем, преувеличавањем или фалсификовањем оријенталног, османског, азијског, исламског и арапског у нама – представља истовремено генератор самопорицања и начин како оно бива верификовано, одомаћено и охрабрено.

Такав дискурс се у Србији надовезује на чињеницу да је овде, захваљујући не само Радомиру Константиновићу и његовима апологетама, уз садејство западних актера и њихових мињона, српство поражавајуће успешно представљено као непоправљиво, контаминирано, геноцидно врхунско „зло“ – зло над злима коме, налик исламу, није место не само у Европи и цивилизованости већ ни у човечности.

Зато у  друштвеној соби одјека, која је од 5. октобра постајала све већа и већа и завршила засићена гласовима троједног самопорицања, чак и Његошеви стихови умеју да зазвече антисрпством. Тај њихов, све гласнији и јаснији, звекет је оно што ме обесхрабрује.

Речи великана који је маестрално опевао српско ослобођење

„Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,

све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:

диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,

из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души“

постале су, нажалост, слушкиње схватања да су ланци српства они „варварски ланци“ које данас треба срушити, и да „српску душу“ треба умртвити.

Његош, кога су, као и Андрића, у Босни оптуживали да је „инспиратора геноцида над Бошњацима“, у Србији се, у једном новом времену у коме је много тога из његовог, прилично буквално, окренуто наглавачке, користи и као аргумент и инспирација „позападницама“ које би данас, за разлику од „потурица“ које су некада секле главе Србима, желеле да одсеку живо, народско тело српства и замене га другим, западноликим.

У СРБИЈИ, РАЈА И ЕЛИТА „НЕ СЛАЖЕ СЕ НИГДА, НО ЋЕ ПРИЂЕ МОРЕ ОСЛАЧИТИ“: Мило Ломпар, који зна да није крв Његошева али, рекао бих, верује да је у њему ум Његошев, мисли да је српство данас супер – ако је ван Србије или ако је слика коју види у огледалу. Фантастично му је и када је у прошлости, превенствено оној која је у Његошевим делима.

На природу несклада између, с једне стране, Мила Ломпара и Дубравке Стојановић, што су данас два лична имена два деструктивна српска самопорицња, и српства у Србији, с друге, лакше је указати уз помоћ Његошевог стиха: „Срб и Турчин не слаже се нигда, но ће приђе море ослачити“.

Историја је, ограничићу се и овде на Србију, београдизовану и сабијену, временом „слажила“ српско и турско. Османско се, можете о томе да судите како желите, уписало у српство, а тиме и у свакога од нас. За разлику од елита, данас још више презрена „раја“ је пригрлила плодове нашег историјског „источног греха“ – кога нисмо бирали. Народу се осладило оно што је ружна историја уписала у њега, и још много тога што нам је донела.

За разлику од „умних“ елита, склоних западноликим илузијама о неопходности деконтаминације, цивилизовања и васпитавања, презрени Цецин народ, интуитиван, заљубљен у животност и колективно генијалан, понаша се у складу са једноставном истином – свашта је могуће, али из нас не можемо изаћи. Наше дубока култура се, као и све друге, стално мења, али, за разлику од многих других, снажно утиче на могуће домете и смер промена. Таква каква је, она чини да много тога што „умни“ кажу да мора – не може.

Презрена „раја“ се у Србији данас не „слаже“ са српским елитама, којима су се осладили плодови њиховог „западног греха“. Шокирало ме када сам схватио колико је у њему огрезао чак и заветни Жарко Видовић. Питам се понекад да ли смо овде већ прошли тачку у којој почиње да важи да народ, српска „раја“, и самоуздигнута елита, „бегови“ новог доба, на „десници“ колико и „левици“ – „не слаже се нигда, но ће приђе море ослачити“.

Нажалост, бојим се да ће море пре постати слатко него што ће елите у Србији пристати на, можда би требало ставити наводнике, своје Србе – онакве какви јесу и какви могу да буду.

ЕЛИТА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДНА, БЕДНЕ ДУШЕ А РЕБРА ЈОЈ РЕТКО ПУЧУ: Његош је, пишући о једном другом времену, обележеном другачијим опасностима и односима моћи, обезбедио аргументе у прилог успостављања и одржавања једне оволико ружне српске стварности – и беговског менталитета наших елита, на који се она ослања.

Историја, наша зла маћеха, нема много народа који су имали гору, и после протеривања Османлија је наставила да шамара, кињи и растаче полицентрично српство – и омогућила је да Горски вијенац не постане једино Његошево дело уз помоћ кога у Србији бива учвршћен венац самопорицања.

Један други, такође пластичан Његошев стих – „пучина је стока једна грдна“ – одавно је постао лозинка елитистичког презира према народу. Његова (зло)употреба нам помаже да лакше препознамо меру у којој су овдашње елите, не само случајно српске и не само секуларне, постале наше нове аге и бегови, и како и колико смо им неприхватљиви.

Један од жалоснијих примера, намере су биле најбоље али мисао је показала колико је то неважно, долази из беседе митрополита Амфилохија током литија у Никшићу:

„Једно вријеме појавио се јадан народ за кога владика Раде каже 'Пучина је стока једна грдна, добре душе кад јој ребра пучу'. Било је и таквог народа јер је било насиља које је вршено над овим народом… нарочито после Другога светског рата. Народ је доживео насиље па се често претварао у пучину. Од страха, од несреће, од братоубилачкога духа…“

У Црној Гори нема ни (српског) самопорицања ни (српског) аутошовинизма. Они Срби који су били склони да постану аутошовинисти, одбацили су српство и данас су то црногорски шовинисти. Али, остаје чињеница да је митрополит Амфилохије, позивајући се на Његоша, репродуковао једну од полазних, ауторасистичких тачака српског аутошовинизма. То није случајност већ илуструје колико су српске елите, чак и они њихови припадници од којих није лако наћи поносније Србе, само условно поносне српством и склоне паду у самопорицање.

Његошеви стихови су у Србији важни за разумевање начина како су се поносно српске елите, међу којима, наравно, нема аутошовиниста,  укључивале у културу аутошовинизма – која је оличена у скупу ставова који нису аутошовинистички али дају легитимитет нацификацији и озверивању српства и доприносе да постану одомаћени и нормализовани.

ДУБОКО СРПСТВО И ЊЕГОВ ПОП-КУЛТУРНИ БАРЈАК: Важно је истаћи да се самопорицање код елита у Србији не јавља само као реакција на (источњачки) српски идентитет, (не-западну) српску историју и, што је бизаран али важан аспект, српску „некултуру“.

Један од његових главних генератора је однос према нашој дубокој култури, која нас води док доносимо одлуке и правимо изборе које нашим самоуздигнутим елитама не делују као „рационалне“ и „нормалне“, примерене модерним људима или правим Србима. То је сфера у којој наша различитост најлакше бива протумачена као патологија, као производ контаминације. Њен извор су самопорекнути случајни Срби склони да виде у српској култури, и османским утицајима, а поносни Срби на Западу, и у османским утицајима.

Суштина је да османско наслеђе, или оно што „мирише“ на њега, што данас може деловати као не-српско или не-европско, бива схваћено као инфериорно страно тело, уљез, а не као нешто што је (постало) конститутивни део нас – и што је другачије европско.

Један љутити, млади мар(к)систички интелектуалац је пре неколико година написао да нема разлике између Латинке и мене; да говоримо исто. Разумем шта га је навело на тај закључак. У великој мери, исто оно што ја видим као израз наше унутар-европске различитости, она је представила као израз наше патологије. Оно што је ту кључно је различит предзнак.

Другим речима, грубо речено, ако не тренутак заборавимо неоколонијално мешање Запада, некадашње мешање бољшевика и учинак њиховог чеда, Јосипа Броза, ја мислим да је проблем у „мерама“ и „моделима“ - туђи су, не пашу нам. Латинка је говорила да су мере универзалне или (све)европске, и да је проблем у нама, у томе што смо, наводно, не само дефектни већ и непорављиви, где је она, чини ми се само као маску која је требала да заклони њено ауторасистичко српско становиште, истицала улогу „доминантне“, поносно српске елите.

Оно што је, пак, кључно за разумевања сличности између Латинке и Ломпара је чињеница да исти, негативни предзнак дају неким, само донекле, различитим стварима које представљају конститутивне чиниоце српства у Србији, не само народског.

Слика о нашој наводној инфериорности или болести бива извучена из наше различитости у односу на, у суштини, Запад и западно, схваћено као свеевропска норма и слика и прилика нормалности. Оваква западноцентричност чини да наша другачија понашања, избори и реакције, којима смо склони јер су обликована нашом дубоком културом, буду схваћена као „докази“ наше патологије, инфериорности и болести, а не изрази чињенице да смо једни суштински другачији, други Европљани. Друга Европа у истом оном смислу у којој су говорили о „другој Србији“ – која је деведесетих могла да буде посматрана као временски орочена идеолошко-идентитетска „другост“, унутар временски неорочене српске другости.

Но, „Европа“ нам бива сервирана као нешто што не може да постоји у множини, сем идеолошкој, пролазној. Она нам бива наметнута као недодирљив, фиксиран појам, иако он стално бива реконституисан како би могао да буде угуран у садашњост Запада.

У Србији самопорицање почиње од интернализовања таквог схватања Европе, па не чуди да и светосавље овде, чак и на поносно српској „десници“, у суштини, често бива схваћено као њен украс, идентитетска специфичност, нешто што нас издиже, или „чува ватру“ правог европејства баш у нама. У таквом, осиромашеном разумевању српства нема простора за уважавање наше дубоко културне различитости, која је неидентитетска и антинормативна. Она чини „скелет“ наше унутаревропске другости – на коме је постављено и идентитетско, светосавље на пример, и упадљиво, на пример слављење Цеце.

Да није деструктивних утицаја Слободана Јовановића, и начина на који се Мило Ломпар, који верује да је усисао српство у себе, да ван њега нема правог српства, надовезао на Јовановићеве заблуде, могло би, уместо дубока култура, да кажемо српски културни образац. 

Мада, пошто је српство идентитетски јединствено али полицентрично, корисније је размишљати о различитим али сродним, подједнако српским културним обрасцима – у множини. Ако говоримо у једнини, треба посматрати њихов заједнички садржалац, чије су носеће одреднице колективизам и изражена склоност избегавању неизвесности.

При томе, иако је, на пример, православље утицало на обликовање српског културног обрасца, много је већи утицај српског културног обрасца на однос према православљу (и светосављу). Идентитет и културни образац, односно дубока култура, повезани су али реч је о везама које су асиметричне. Оно што се често губи из вида, неупадљива али свеприсутна дубока култура је подједнако важан чинилац полицентричног српства, кога смо склони да посматрамо као осиромашеног, сведеног на упадљиве идентитетске котве.

Наша дубока култура је преобликована трансформативним османским утицајима, који су нам оставили много тога, па и „површински“, упадљив поп-културни траг – турбо-фолк, његову претходницу, новокомпоновану народну музику, и његовог наследника, треп-фолк.

Та веза између нечега што је дубоко, што је заједничком социјализацијом уписано у свакога од нас у друштвеним световима који нису класно дубоко подељени, и што не можемо да избацимо из себе како год и колико год да се одрекнемо свог српског идентитета или неке од његових носећих димензија, на пример православља и ћириличног писма, и нечега што је ствар укуса, личног избора, који је, по правилу, на располагању само припадницима оних заједница и друштава која су обликована под сродним утицајима, омогућила је да однос према турбо-фолку – и Цеци, звезди која га оличава – постане лакмус папир самопорицања.

Александра Пријовић, најбоља од свих српских „Цеца“ које се не зову Цеца, демонстрирала је величину дубоких сличности између Срба и Хрвата. Хрватске вође су нам, не само у Јасеновцу и „Олуји“, демонстрирале колико су те сличности мало значајне.  

Када кажем однос према Цециној музици не мислим на естетски и вредносни суд о жанру, већ на однос према његовој великој и трајној популарности. У најкраћем, ту, с једне стране, имамо схватања, и на грађанистичкој „левици“ и на националистичкој „десници“, која кажу да је реч о патолошком феномену, изразу „болести“, облику тешке деформације или контаминације српства (на „десници“) односно друштва (на „левици“) спољним утицајима.

С друге стране је и моје схватање да Цецина музика представља израз наше унутаревропске различитости, који некоме може да се допада а некоме да буде одбојан. Сматрам да турбо-фолк, као и његове звучне „претече“ и „наследници“, представља сублимација наше алтернативне модерности. Здраво и право, наравно хибридно, поп-културно оличење онога у шта се модерност, оригинално западни „производ“, претвара када стигне у наш незападни контекст – у свим сферама, укључујући друштвену, правну, државну, животну…

Турбо-фолк је упадљив одраз наше не-западности; суштинске, дубоко културалне различитости која има последице у свим сферама живота изложеним модернизацијским утицајима – а то су, практично, све сфере живота. То је оно што Цецу чини лакмус папиром српских самопорицања од кога не верујем да постоји ни бољи ни доступнији.

ЦЕЦА И МИ: Али, турбо-фолк је истовремено оличење наше различитости, можда чак и подједнако велике, у односу на Русију, где често бивамо заслепљени неким упадљивим истостима, као што су православна вера, ћирилица и словенство.

Руси немају ниједну (своју) „Цецу“. Ми, Бугари, Узбекистанци, Турци и Сиријци, између осталих, имамо их не зна им се број. Ова чињеница, која некоме може деловати као тривијална, неважна или случајна, важна је за разумевање не само спона које везују три српска самопорицања, и њихове синергије, већ и последица које су препознатљиве у бројним сферама. Оне су данас посебно акутне у правној, када говоримо о законитости и уставности, и политичкој, лакоћи одржавања неоколонијалне потчињености Србије.

Пошто наше елите воле да се фрљају са речју „нормално“, може се рећи да ко не пристаје на Цецину популарност као нормалност не пристаје на српство – тиме ни на самог себе, пошто су упадљиве, идентитетске димензије само врх леденог брега српства. Понављам, одбацити српски идентитет не подразумева да је тиме одбачен српски културни образац – сем ако се држите Јовановићевих и Ломпарових халуцинација на ту тему. (Чак су и много паметнији људи од њих двојице, па и генији од којих нема већих, понекад лупали.)

Напротив. Одбацивање српства, укључујући и жудњу за „раскрштавањем“, која је један од њених бизарнијих али илустративних аспеката, по правилу представља огледало српског културног обрасца, механизам у коме се препознаје учинак његових носећих одредница. Наизглед парадоксално, наша другачије европска, не-западна дубока култура је истовремено повод за бег од српства и „машина“ која њиме управља.

ЊЕГОШ И ЊУТН: Кључеви проблема који нас збуњују, и чија нам позадина или суштина измиче, умеју да се сакрију тамо где их не очекујемо. Па и у нечему што, на први поглед, нема никакве везе са оним што нас мучи; тамо где не очекујете да ћете наћи, у овом случају, самопорицање, неке од његових атрибута и његовог сапутника, већ, ако не дестиловани понос српством какво данас јесте, онда бар његовом чистом небеском пројекцијом.

Овај текст има такав повод – неколико повезаних серија статуса „Митолога“ на „Твитеру у којима су неки од јунака били Његош и Њутн. Ту су се нашли и, с једне стране, коју је представио као да у њој нема добра, ислам и „потурице“, а с друге, коју види као много више добру него лошу, Болдвин Фландријски и Запад – у који је уденуо и владику Николаја.

Лепо је играти се речима, али, ако се преиграмо, из нас уме да изађе и оно што можда нисмо желели да ставимо пред очи јавности. Неком то може деловати неважно, али чињеница да постоји потреба да неко величину Светог Николаја Охридског и Жичког оснажи његовим угуравањем у Запад, аргументацијом која каже да није био само признат на Западу већ и да је од Запада, и као такав, озападњачен, самерљив са највећим западним величинама, упућује на озападњаченост не само перспективе и референтних тачака већ и сопства онога ко износи овакву аргументацију.

Таква озападњаченост, и сопства и референтног хоризонта, ми је већ бола очи у текстовима Мила Ломпара и Жарка Видовића, у чијим тумачењима и закључцима сам препознао идеолошке темеље два новија српска самопорицања. Њихови мотиви су небитни за разумевање судбине њихових идеја. Значајан је њихов „имиџ“, без обзира да ли су га свесно градили или не.

Не треба губити из вида да је и Радомир Константиновић гурао Србе на странпутицу првог, малигног српског самопорицања тврдећи, његовим речима, да жели да се Срби суоче „са самим собом“ и да верује да ће доћи „час“ када ће се суочити са собом – тачније са оним како их он види. 

У самопорицање се не креће, у њега се стиже – ако вас води слика сопства која није усклађена са стварношћу свог и националног сопства. Клизаво је у нашој, европској крајини Оријента, а уме да буде и погибељно, свако „ја“ које поверује да се издигло изнад „ми“.

Брзо ми је постало јасно да је граница која раздваја просветитељско и заветно самопорицање јако танка. Уочљиво је то у медитацијама, споју раштрканих мисли и више скупа надахнутих стилских вежби него изломљених текстова, Видовића, једног од два главна кандидата за следећег српског светитеља. Али, тек сам захваљујући „Митологу“, и његовом страсном, христољубивом уму, који се оглашавао на „Сабстаку“, што омогућава да спекулишемо ко се скривао иза овог псеудонима на „Твитеру“, схватио да је Његош кључ, не једини, за разумевање веза између та два тужна – али не и ружна – српска самопорицања.

ИКОНА И СЕКИРА: „Митолог“, који је по други пут нестао са „Твитера“ док сам приводио крају писање овог текста, тачније Његош у његовим статусима, ми је помогао да препознам и значај нечега што се назире у Видовићем размишљањима и што пршти из Ломпарових – другу, паралелну везу између сва три српска самопорицања. Чињеницу да су сви самопорекнути српски интелектуалци, чак и заветни, мање или веће „позападнице“.

Описао сам ту везу као паралелну, јер се и она, у огледалу које изобличује, може свести на Цецу – што, треба то стално понављати, није само надимак једне оклеветане жене већ и сатанизованог српства односно, то је посебно важно, сатанизованог у српству.

Поред оних поносних Срба који су се, идентитетски, „удавили“ у просветитељству и његовом прикључку, васпитаности, и многи од оних који су се окренули небу и завету, обично и „мајци Русији“, залутали су залепљеним сјајем Запада. Мало је битно да ли је то сјај материјалног, интелектуалног, духовног, научног или уметничког богатства Запада.

Суштина је да им загледаност у тај сјај не дозвољава да пристану на српство, онакво какво је – мусаво, израњавано, подређено и понижавано, натопљено оријенталним, источно не само по својој вери, и као такво, Цецино колико и светосавско, вредно и блиставо по себи.

„Ако сам ишта у животу читао и носио у срцу“, пише „Митолог“ у једном од одговора Огњену Лопушини, који му је замерио да не третира исто „Енглеза и муслимана“ јер верује да је „муслиман инхерентно затуцан“, „онда су то Достојевски и Владика Николај. Управо због њих и пишем овако. Ако је њима било својствено да препознају Божији отисак чак и у онима који су били ван Православља, али увек из светосавског, христоцентричног угла, онда је наша обавеза да то сведочимо још јаче и јасније.“

Мени се много допало како је, претходно, тада сам га открио, „Митолог“ у одговору једном „бриселоколнашу“ сведочио у корист православља у нама, па ћу то нашироко цитирати:

„Спасовдан није 'прослава на државним јаслама'… Држава само признаје оно што је народ одувек носио. И да сутра не буде ни динара за Спасовдан, славиће се. Јер то није маркетиншка НВО творевина, већ темељ народног идентитета.

А ако теби смета што Срби имају оно што ни окупације ни забране нису могле да им одузму, онда је проблем дубљи. И није у Спасовдану… Твој наступ није критика администрације, пореске политике или буџетских ставки. Оно што ти радиш није дебата о јавним средствима него систематски, идеолошки мотивисан напад на саму чињеницу да већински православни народ има празник који држава препознаје ко год да је на власти, то је ирелевантно. То није критика  то је упорно испољавање верске и расне мржње према народу чија је традиција преживела и Турке, и Аустријанце, и комунисте, и НАТО. Без изузетка.

Твоја прозивка нема везе с рационалном расправом. Она је покушај да се Спасовдан сведе на 'политички фолклор СНС-а', а тиме и цела православна традиција на нешто случајно и вештачко. Зато није ствар у томе да ли ти волиш или не волиш Спасовдан. Није ствар ни у томе да ли га разумеш. Ствар је у томе што се подсмеваш нечему што је за православне Србе не само празник, већ темељ личног, породичног и народног идентитета. Подсмеваш се литији, вековној заветној свечаности и то не аргументом, већ с презиром.

Таквим наступом ниси увредио ни администрацију, ни пореску политику, већ милионе људи који у Спасовдану виде животни континуитет својих предака, вере и слободе. Они који с поносом издвајају свој новац, време и труд да се њихова вера и традиција сачувају достојни су бар минималног поштовања, чак и од оних који не деле њихово убеђење за то се бар јавно залажеш осим ако се не претвараш. Због тога ти, као јавна личност, дугујеш јавно извињење свим православним Србима овде. Не због политике. Не због буџета. Већ зато што си веру која је њима светиња  назвао циркусом…

Твоја порука да је Спасовдан производ деведесетих јесте управо оно што сам назвао релативизација. Није потребно 'гланцати историју', али је потребно не-понижавати оно што је преживело векове. А ти си то радио с подсмехом, називајући веру политичким маркетингом, и духовно наслеђе циркусом са политичарима у првом реду.

Ниси ти 'научан', него идеолошки доследан. Свака традиција која ти није блиска  за тебе је 'догма'. Сваки празник који није испражњен од смисла  за тебе је „политички маркетинг“. Сваки народ који се усуди да има идентитет  одмах је 'националистички сентимент'. Ти мислиш да ако нешто објасниш терминима попут 'синкретизам', 'културна трансформација' и 'постструктурализам'  да си тиме надрастао оно што си дубоко у себи презрео. Али не иде то тако. Не релативизује се оно што не разумеш.

Твоја одбрана Ђурена као 'осећаја заједнице' звучи дирљиво  да ниси у исто време нападао Спасовдан, празник који управо и јесте дубоки израз једне заједнице. Само што је то заједница већинска, православна и историјска  па ти смета. Не због буџета. Него што постоји. Ако већ не умеш да поштујеш туђу веру  макар немој да глумиш да је нападаш 'научно'. Признај да ти смета  и бићеш искренији. А то би, бар на тренутак, било ближе достојанству. Кад већ нећеш да се извиниш људима.“

Нисам на друштвеним мрежама прочитао ништо боље, али проблем је у ономе што је „Митолог“ поставио неколико дана касније. Бојим се да је срж тог проблема одбијање да се пристане на чињеницу да је православље потребна али не и довољна одредница српства.

Зато је овде јако клизав, уме да буде погибељан, и Достојевски. Има код њега руске душе и православља, прелива се, али код Руса, понављам, не постоји Цеца. На Русе је Азија утицала, нас је преобликовала. Зато је у Србији Русија двосекли мач.

И Русија, као и ушећерене слике Запада, одсеца наше елите од реално постојећег српства. Важна разлика је у томе да том српском „секиром“ управљају „иконе“ – тачније свођење српства на, у суштини, икону. Другим речима, много више него ружичасте слика о Русима, једна сужена, осиромашена, у суштини лажирана, милитантно деосманизована слика о нама, и нашој много дубљој, не само свестранијој већ и свеприсутној, источности.

МОЋ И БЛАТО: Покушаћу да идем редом, и репродукујем жалосну конструкцију „Митолога“, која ме повела ка овом тексту. Он је кренуо од лапидарног, „на прву лопту“, самеравања далеке прошлости и садашњости, путем који га је, иако је богато украшен светосављем, Јустином и Николајем, водио у апологију Запада и његове моћи:

„Да је Његош данас жив и да овде напише: 'Све је пошло ђавољијем трагом, заудара земља Мухамедом'.  У коментарима испод твита би оптужили  владику да глорификује Запад само зато што критикује ислам. Прогласили би га за екуменисту, исламофоба, и нетолерантног према 'браћи'. Тако данас изгледа трула логика лажне комунистичке толеранције која је опоганила род мој.“

У „опогањивању“ и „блаћењу“ српства важну улогу има западно – које уме да буде одвратно, нацистичко, али и јако лепо, научно. „Митолог“ је у серији „твитова“ коју сам цитирао, где је демолирао надменог антисрпског „шовинисту“ скромне памети, описао и један важан, „блатњави“ антисрпски аргумент преузет из историје Запада – „нацизам“:

„Кад мој поглед на православље није у складу са твојим  ја сам 'на ивици нацизма'? Не зато што ширим мржњу, већ зато што не размишљам по твојој шеми? Хвала ти што си ми потврдио суштину свог менталног склопа. Твоја логика је чисти механизам идеолошке репресије: прво унапред одредиш шта је дозвољено мишљење, онда ко то нарушава прогласиш опасним, и на крају прибегнеш класичној методи тоталитарне дисквалификације: 'нацизам'. Ти не расправљаш, ти пресуђујеш. Не доказујеш  етикетираш. Твој свет се руши пред слободном мишљу, па као сваки духовни комесар у цивилу покушаваш да је ућуткаш блатом.“

Али, када говори о утицају и наслеђу „ислама“ на нашем простору, „Митолог“ нас, уместо експлицитно идеолошким блатом, изокола, уљуљкан у свом светосављу, русофилији и замишљеној западноликости, блати уз помоћ западне науке. Он је одредио шта је „дозвољено“ европејство и примењује, додуше изокола, цивилизацијску „репресију“. Упућује нас и да наша самопорицања посматрамо фаноновски – 'бела кожа, западне маске'.

Нама је она наша историја коју своди на „ислам“, што види као ружнију реч од „Османлије“ па вергла по њој када говори о монструозним аспектима вишевековне окупације, донела и важан део нас, свих нас, па и турбо-православних, озападњачених мрзитеља ислама међу нама:

„Читам одговоре неке наше браће и сестара на један мој одговор о исламу и стичем утисак да су убеђени да је ислам у Европу донео телескоп, микроскоп и академску слободу а не крв, поробљавање, верске поделе, рушење цркава, хараче, одвођење деце у јањичаре и векове страха.“

Он ту Запад зове „Европа“, што је у Србији један од симптома склоности самопорицању, али оно што ме депримирало, наде које сам полагао у њега су биле превелике, „Митолог“ у наставку, за разлику од ислама, који је заковао за слику зла, Запад смешта у слику добра. У тој кандираној слици, зло је тек успутна девијација западног, временски орочена „издаја Христа“, мало битна грешка у цивилизацијском „систему“ који је човечанству обезбедио напредак, науку, највишу културу и, правићу се да то нисам прочитао, „пуноћу истине“:

 „Кад говорим о хришћанском наслеђу Европе, не мислим на Болдвина ни на крсташке хорде које су 1204. пљачкале Цариград. Тај мрак је био издаја Христа, не његова победа.

Али западна Европа није само Ватикан и крсташки мач. У њој су рођени Данте, Паскал, Декарт, Кеплер, Њутн, људи који су знали да је истина вреднија од моћи, и који су, ма колико далеко били од православља, ипак мислили кроз хришћанску призму. Њихови универзитети, колико год били другачији, рођени су из вере у поредак, разум, и Творца.

Владика Николај, наш, православни светитељ, школовао се у Женеви и Оксфорду, управо на таквим универзитетима. Не зато што је веровао у Запад, него зато што је знао да и тамо где нема пуноће истине, може бити тражења истине.

Не браним папизам, нити пљачку под заставом крста. Али не могу ни да затворим очи пред чињеницом да је Европа, кад год је била истински велика, то дуговала ономе што је остало од хришћанства у њој.

И управо зато нећемо ћутати кад нам данас исламске идеологије подмећу науку коју никада нису створиле. Нити ћемо се правити да је сваки Латин једнако крив јер нису сви били Болдвини. Неко је био и Њутн. А неко и Николај.“

Забавила ме чињеница да је код мене – некога ко је завршио техничку физику на ЕТФ-у, атеисте који није крштен, и који је, по још неколико основа, колико год да сам се „поправио“, суочио са сопственом ружном прошлошћу и реконтаминирао, остао јако „мањкав“ као поносни Србин – један велики хришћанин „пао“ на Њутну.

СРПСТВО И ИСТИНА: „Католичко протестантски Запад јесте скренуо у империјализам и колонијализам али управо они великани које сам навео често су били критичари те исте цивилизацијске бахатости, а не њени заговорници“, пише „Митолог“, љут што га је Лопушина оптужио да примењује „двоструке стандарде, па наставља да везе фантазију која се налази и у темељу наше предаје Западу. „Не хвалим ја Запад, већ браним истину, а она не станује ни у Ватикану ни у Багдаду, већ тамо где човек сме да пита и верује без страха од сабље или папске анатеме. А то је темељ а не 'стандард'“.

Од свих „високих“ западних стандарда, најпогубнији су „темељни“. Они су постали – метафора може деловати прејако, али је поражавајуће валидна – најефикаснији „србосек“.

Мера у којој су се овде, међу поносним Србима, укоренила схватања налик његовим, прожета поистовећивањем Запада и „истине“ које избија из њих, уписана су и у темеље стварности Вучићеве Србије, и њено трајање. Она нам говоре не само да смо, такви какви смо данас, постављени на лажи већ и да смо ми сами цивилизацијска лаж. Не треба да чуди да су допринела јаловости отпору Вучићу са поносно српских и суверенистичких позиција.

Можда најотровнија реч, којом бивају амнестиране западне вредности и која кумује паралишућој мери незадовољства живим српством, јесте „истина“. Од некада Коштунице, преко Ломпара, Ковића и оног најсмешнијег, о. Ђога, до тајанственог „Митолога“, вера у посебљену, посвојену и познату „истину“ је оно што је отуђујуће. Супер-его свих оних који верују да се „истина“ сместила у њима или у ономе што их води, који су понизни само пред својим Богом, српским Заветом и западним просветитељством, па не маре много за људе, олакшава робовање западним лажима и конструкцијама о нама, Западу, о свету...

Позитивна есенцијализација Срба, српства и православља – до које се стиже преко замишљене везе између сопства и поседовања истине, преко „ја“ које је поверовало да је станиште истине, или, као код Ломпара, да је оно истина – уме да буде отровна колико и негативна.

Није тачно „да бити православни хришћанин значи бити гоњен“, како тврди „Митолог“. Србина са дна каце овде гоне, или ликују над чињеницом да бива гоњен, и наше православне „позападнице“.

Ако поверујете да сте постали медијум истине, њен власник и овоземаљски чувар, хоће у вама да се деформишу речи из Јеванђеља по Јовану које кажу: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет.“ Божје „ја“ тада уме да се протегне и на „ја“ које је поверовало да је истинолико. Зато се слажем са закључком „Митолога“ који каже „Верујем да је ово зло дошло изнутра“. Само се бојим да не мислимо на исте унутрашњости.

ЗАКОВАНА ЕСЕНЦИЈА И ЗАКИВАЈУЋА КОНСТРУКЦИЈА: „Митилог“ и ја различито видимо „унутрашњост“, садржај реално постојећег, живог српства, што је, пак, различито од тога како је види Иван Чоловић, кога је поменуо:

„Позивање на Ивана Чоловића и Тању Бакић, и њихову тезу да 'народни обичаји нису чисти', већ 'хибриди' културних утицаја, није ни ново ни нарочито научно неутрално. Ради се о ауторима који су цео свој опус изградили на релативизацији српског духовног и културног наслеђа, кроз призму новолибералног конструктивизма. То није наука то је идеологија мржње са факултетском лиценцом.“

Проблем није у данас доминантном конструктивизму по себи. Као и оклеветани есенцијализам, оба приступа су легитимна и могу бити јако корисна. Проблем није ни у релативизацији по себи, пошто и апсолутизација српства може да води у самопорицање и сродне странпутице. Уосталом, ја у овом тексту сугеришем да је српству својеврсна „релативизација“ преко потребна, пошто проблем овде није само са клеветањем српства, које често крећу од конструктивистичких приступа, већ и са његовим везивањем за недостижни, апсолутизовани идеал.

Да оставимо по страни на тренутак даљу прошлост и традицију, пошто нисмо део Запада, а модерност, која је пошла са Запада, представља истовремено незаобилазни и тотализујући процес, у смислу да мало шта у нама и српском друштву, као и у другим незападним друштвима, овде је скоро све модерно што постоји хибридно и закаснело, пошто је само на Западу могло да стигне „на време“ оно што је кренуло са Запада.

Проблем са Чоловићем није у релативизацији традиције већ у схватању да је наша традиција, небитно је да ли је „чиста“ или „хибридна“, оно што је спречило да се овде појави модерност која је „исправна“ и „чиста“, што, по њему, значи иста као на Западу, односно да смо ми, као и наша традиција, прљави, гадни, загађени и, што је кључно, загађујући.

Чоловић нас клевеће тако што нас „конструише“ као прљаве, на начин који, индиректно, говори да нам је суштина прљава. То је срж његовог есенцијализујућег конструктивизма. Проблем са „Митологом“ је, пак, што верује да постоји наша суштина која је „чиста“ и апсолутна, дата, и да је тако схваћена, фиксирана есенција српства непромењива. Он „апсолутизује“ српство, не само „српско духовно и културно наслеђе“ – и тако постаје „корисни идиот“ Чоловића, који, у суштини, „апсолутизује“ српско зло, тачније схватање српства као зла, као нешто што је бескрајно као такво.

У глави обојице нема места за уважавање живог српства – онаквог какво јесте, оличеног данас и у „хибридној“ Цециној музици – као здравог, исправног, нормалног и европског.

Хибридност је постала део судбине свих незападних народа, јер они нису могли да одолевају модерности, која је кренула са Запада и постала прво истински светско стање. О њој смо склони да размишљамо у једини, али модерност постоји у множини.

Једна је оригинална, изворишна, западна модерност, а број осталих је једнак броју незападних светова у које је се угњездила – пошто је самерена са контекстом. Модерност је у сваком од тих светова, па и српском, реконструисана, претворена у хибрид, и као таква одомаћена. Зато је „Цеца“ друго име и наше различитости и наше модерности.

„Митолог“ се држи једног статичног есенцијализма, где српство посматра не само као заковано већ и сужено. Ту нема простора за уважавање промена „есенције“, која има и бројне дубоке одреднице, независне од упадљивих, идентитетских, где су се неке од важних промена те дубоке потке српства, које се стално мења, дешавале под оријенталним утицајима. Историја, мање или више, мења и „релативизује“ све чега се дохвати – а у Србији је баш била ударница, и још се није уморила.

Чоловићев конструктивизам испоручује слику патолошке, (не)европске „есенције“ српства, и види је као нешто што се мења тако што остаје исто. Једна од идеја које његов конструктивизам претварају у клеветнички есенцијализам, у (ауто)„расизам без расе“, и што-шта одвратније, је „историја дугог трајања“. Она се овде често помиње како би била оснажена, и „сајантификована“, лажна слика оријенталног као окамењене патологије, која, наводно, егзистира изван пуне човечности и делује против добре, развојне историје – коју пише Запад, поменути Њутн и Декарт; Вучић би вероватно додао Вебера. 

Сви ми остали, кажу наше фул, културно деконтаминиране и затим реконструисане „позападнице“, после треба да, углавном преко ноћи, „само“ верно репродукујемо њене плодове. Другим речима, „само“ да учинимо са друштвом оно што Никола Самарџић и Дубравка Стојановић верују да су урадили са собом.

Ја сматрам да је нашу есенцију потребно посматрати као самосвојну и стално промењиву, али увек другачије европску, различиту од западне односно западних. Могли би, ради јасноће, да кажемо и да смо ми обрнути „евроазијци“. „Азија“ квалификује наше европејство и чини нас „азијоевропејцима“. Оријент је атрибут нашег европејства – и главни разлог зашто оно бива клеветано, и у самој Србији и ван ње. Као и „Цеца“, „паланка“ је један од оних речи у које стаје наша самосвојност, коју је историја оријентализовала.

„Митолог“ каже „заједница без смисла је маса“. Слажем се, само, за разлику од њега, ја мислим да су оклеветана имена и речи, које миришу на презрени Оријент, састојци нашег „смисла“ колико и оне које слави, као што су православље и светосавље. Цеца је данас, ослонићу се на његове речи, „дубоки израз“ српства – као и Спасовдан, ако не и више.

Ми смо и оно што се некима од нас не допада. Однос према тој чињеници је вододелница од које се креће ка самопорицањима у Србији. У Загребу и Сарајеву, самопорицање, пак, почиње од чињенице да се тамо критичној маси људи не допадају Срби – какви год да су.

АВИЦЕНА И ОВЧА: Оно што ме поразило је мера у којој је аргументација „Митолога“ слична менталном путу Радомира Константиновића у Философији паланке. Не само зато што тамо где Константиновић, отац српског аутошовинизма, каже „српски нацизам“, поносни Србин у „Митологу“ каже „ислам“. 

Треба и овде подсетити да за многе западне ауторитете не постоји разлика између српства и ислама. Виде их као два подједнако велика, непоправљива не-европска зла. Два деструктивна, „сатанска“ уљеза.

Ми нисмо схваћени само, како каже Слободан Антонић, као „беле црнчуге“. Ми смо схваћени и као „бели муслимани“ – у оном, не толико зацрњеном колико као угаљ црном смислу у коме „Митолог“ и многи други поносни Срби говоре о исламу. Другим речима, није обављена само наша „нигеризација“, коју помиње Антонић, већ и наша „исламизација“. Константиновић је обавио и „нацификацију“ српства, што су после верификовали и оснажили многи Западни ауторитети, као што је Рој Гатман, који су тврдили да су препознали „ко су Јевреји“ у ратовима деведесетих, а ко су на Балкану били и остали „нацисти“. 

Добили смо слику православних Срба као споја три велика баука – некадашњег, „црнчуге“, новијег, „исламисти“, и оживљеног, „нацисти“. Споја најгорег од не-Запада, расног и верског, и најгорег од Запада, нацизма, схваћеног као зло које је Запад победио, али које је у Срба непобедиво.

Многи Бошњаци данас, у суштини, Његошеве стихове схватају као „сатанске стихове“ и сублимација неискорењивог, „сатанског“ зла у српству и Србима, што је схватање које се кондензовало у стиховима „Пјесме Сребреници“:

„Стара прича говори истину

Нема ниђе добра у Србину

И ја кажем жива је истина

Нема бољег од мртвог Србина.“

Лопушину је „тригеровало“ оно што је „Митолог“ написао о исламу – мене чињеница да нас, говорећи јако ружно о исламу, посланику Мухамеду и „потурицама“, на начин како говори, упућује да тако размишљамо и о живом, народском српству. Лопушина му одговора згрожен што „човекољубиви став“, који примењује на Запад, не примењује на ислам, и каже да одговара „због Авицене, Румија, Фердусија, Омара Хајама, Хафеза, Ибн Батуте...“.

Штета што Лопушина није поменуо Авероеса, андалузијског филозофа кога Арапи познају као Ибн Ружда, или Ибн Хишама, великог шиитског филозофа, чија се имена везују за „негативну теологију“. Обојици се приписује закључак – „Бог је оно што није“.

Било би лепо када би самопорекнуте српске елите могле да крену од једног „Срби су оно што нису“. Нема у нама западнолике Европе, чак ни када је врхунски опонашамо и копирамо. Иако потребан, овај искорак у негативну онтологију је најтежи, пошто би се, чим га направе, многима срушиле менталне степенице којима су успињу од Србије – на небо, мансарду, Олимп, назовите како желите ту дестинацију „умне“, неидентитетске отуђености неких јако поносних Срба.

Ово што читате, и „твитове“ са коментарима „Митологовог“ потонуће у апологију западног супрематизма, прекривеног владиком Николајем и Достојевским, које сам окачио, за разлику од Лопушине, пишем због, прећи ћу на синегдохе, Цецине српске публике у Србији и ван ње; због свих српских „паланки“, што је реч из османског турског; због Маринкове Баре, Бесног Фока, Мрчајеваца, Житорађе, Овче, Борче и Крњаче…

ЗАПАД КАО СРПСКА ГУМИЦА: Већ више од век и по Србима зло стиже само са Запада, пошто, и онда када нам није стизало са Запада, стизало нам је одатле захваљујући Западу. При томе, западно зло се није само уселило у Србију, већ се и распиштољило по њој. Оно боде очи међу „невладинићима“, и другим неоколонијалним трансмисијама, па је лако не видети колико га има међу поносним Србима, а тешко је препознати како све делује из њих.

„Митолог“ је јадан од поражавајуће много поносних Срба који верује да смо и ми Запад, кога зову „Европа“, само је он то изразио директније. То је овде отровно разумевање као и његов негатив – схватање оних који о „Европи“ и „Србији“ говоре као о два одвојена простора.

Не верујем да би било лако наћи уверљивије сведочанство о мери у којој се самопорицања овде подвукло испод светосавља од реченице које сам цитирао: „Нити ћемо се правити да је сваки Латин једнако крив јер нису сви били Болдвини. Неко је био и Њутн. А неко и Николај.“ Када беже од живог српства и када му окрећу леђа, многи поносни Срби показују да су и они „позападнице“. Као и њихове главне путовође, они од наше унутрашње, „османске Европе“ беже или на Запад (Ломпар) или преко Запада – у Завет (Видовић). Православље му на та два пута дође нешто као асфалт; потврда да је то „добар пут“.  

И фиксација на „потурице“ данас одаје „позападнице“. Проблем није само у томе што су оне склоне да побркају Европу и Запад или западно и универзално. Нити је суштина у томе што су склоне да игноришу синергију између западних вредности и западних интереса – и чињеницу да их је немогуће расплести. Срж проблема је место које остаје за нас у тако конструисаној слици Европе – а то је,  „Митолог“ је само један од превише оних који то не препознају, слика уљеза и деформитета, унутар-европског зла, а не здраве различитости.

Коме није сасвим јасно о чему говорим, може поново да прочита два Андрићева „путоказа“ у самопорицање и аутошовинизам, која сам цитирао на почетку овог текста. За наше самопорекнуте елите – Србија је „тамни вилајет“ и „проклета авлија“. Знам да то није лако ни процесирати, а камоли самерити са клеветничким сликама садашњости: Наша ружна прошлост оружњује нашу садашњост, у коју је та иста прошлост неизбрисиво уписана.

Разлика између клеветања и описивања српства је у конотацијама, тону и контексту, у смислу које имају оне кључне речи које смо изабрали. „Паланка“ је, „денотативно“, реч која одлично изражава нашу унутаревропску различитост, али конотације које одавно носи, код Растка Петровића и Скерлића колико и код Константиновића, чини да је она овде постала једна од „лозинки“ самопорицања и самопрезира. Исто би се могло рећи и за „србистан“, с тим да су, за разлику од „паланки“, „станови“ су као људска станишта презрени и дехуманизовани широм Европе.

Наше водеће националне путовође, идеолози килавог отпора Западу, су „позападанице“. Зато поред „Цеце“ – свега онога што стаје у њен оклеветани надимак, а стаје јако много од живог српства, остаћу овде у свету савремених српских величина, икона и самообоженика, много више него у Мила  Ломпара – постоји и та повезана, мада мислим да је корисније посматрати је као изврнуту, копча између три српска самопорицања: Запад.

Читајући Жарка Видовића, а пре тога Мила Ломпара, схватио сам да Запад, на различите начине зашећерен и уздигнут, не представља градивно ткиво само најгорег и најстаријег, малигног српског самопорицања, које сам, пошто сам схватио да смо у Србији добили плурализам самопорицања, назвао случајносрпским. „Митолог“ ми је, иако му то, наравно, није био циљ, помогао да видим да је учинак места које Запад имају у Ломпаровом и Видовићевом заводљивом опусу налик гумици – која брише и живо српство и везе с њим. 

Ломпар и Видовић су, често несвесно и имплицитно, озападњачавали норму, идеал односно еталон српства. Привукавши попносне Србе себи, тиме и својој осиромашеној и вестернизованој слици исправног српства, чак и светосавског, они су оставили Србију насамо са Западом, и не толико презреним оријенталним у нама колико презреним нама.

Неко чудо је зато постало наша једина нада, једина реалистична алтернатива часном поразу – самогушењу или самогашењу у поносу српством какво није и какво не може да буде.

Док то чудо не дође – почеле су да ме плаше чак и Његошеве и Андрићеве књиге, не само Философија паланке и писанија Константиновићог идеолошког потомства – овде ће, бојим се, важити звона и прапорце, браћо, звона и прапорце. Наравно, и Цецине песме.

ОД „ПОТУРИЦА“ ДО „ПОХАБЗБУРГИЦА“: Време је другачије. Малим народима се не влада. Јако су ретки они чије просторе Запад жели да контролише. Мали народи бивају вођени, надзирани и усмеравани. Данак се плаћа у литијуму и гранатама за Украјинце; не у крви.

Између осталог и зато, није лако препознати да је Запад одавно постао оно што су нам некада биле Османлије. Мислим да је лакше видети како – и колико давно – ако погледамо Републику Српску, која је остала увезана у „османску Европу“ и утопљена у њој, свидео ми тај израз када сам га недавно прочитао, на један битно различит начин.

Он је упадљивији, али је његов утицај на унутрашњи живот тамошњих Срба много мањи. Штавише, може се рећи да западно од Дрине не само да османско наслеђе не цепа тамошње Србе, већ их, за разлику од Србије, уједињује. Република Српска је зато, истовремено, много више и много мање укључена у „загробни живот османске Европе“.

Иако су Срби у Српској склони да их називају „Турцима“, муслимани у Босни данас постоје захваљујући Аустроугарској и њеним антисрпским интересима – што је показала Лејла Амзи-Ердогдулар у недавно објављеној књизи Загробни живот османске Европе: Муслимани у хабзбуршкој Босни и Херцеговини.

Пиваш ми је скренуо пажњу и да се многи Срби у Републици Српској држе Његошевог стиха из Лажног цара Шћепана Малог који каже – „него да су из пакла ђаволи, опет су нам милији но Турци“. Може се рећи да су се „Турци“, којих се плаше и које многи мрзе, јесу појавили у Босни као „потурице“, али они у њој одавно живе, ослонићу се на тумачење Амзи-Ердогдулар, као „Аустријанци“, „Аустроугари“ или „Хабзбурговци“, изаберите сами.

Ја, ипак, мислим да би тим наводним „Турцима“, муслиманима који данас живе не само у Босни већ и у Санџаку, и који су 1993. године одлучили да себе назову „Бошњацима“, ако већ треба да се држимо империјалне и окупационе генезе њихових егзистенција, највише пристајала једна друга реч – „похабзбургице“. Да бих илустрова зашто цитираћу мало шире изводе из увода њене књиге о хабзбуршком животу „османске Европе“ у Босни:

„Хабзбуршка окупација Босне и Херцеговине значајно се разликовала од других територијалних губитака у османској Европи. Повлачење Османлија из Источне Европе од краја седамнаестог века одвијало се истовремено са процесом деисламизације изгубљених народа и региона… Међутим, након хабзбуршке окупације Босне и Херцеговине, муслиманско становништво је било заштићено од стране долазеће администрације и сматрало се виталним за хабзбуршке планове у овој провинцији. Ово је у супротности са искуствима муслимана у пост-османској Грчкој, Србији, Румунији и Бугарској. У тим регионима, чак и након ратног насиља које је било усмерено ка њима, преостали муслимани су наставили да буду жртве политика које су имале за циљ да их искључе и на крају протерају како би нове националне државе биле етнички и верски униформне, што би, заузврат, учврстило претензије нових нација на земљу.“

„Док су националне државе издвојене из османске Европе радиле на хомогенизацији свог становништва након одвајања од Османског царства, Босна и Херцеговина је успела да сачува своју разноликост – а посебно своје муслиманско становништво – управо захваљујући хабзбуршкој владавини. Хабзбуршка администрација се надала муслиманској сарадњи у одвајању покрајине од Османског царства и њеном укључивању у хабзбуршке домене. Њене политике су се фокусирале на привлачење и убеђивање босанских муслимана да траже покровитељство од хабзбуршког цара како би њега, а не султана, видели као заштитника интереса босанских муслимана. Ова јединствена ситуација на бившем османском Балкану, где су муслимани наставили да имају политичко присуство, омогућила је босанским муслиманима да активно ојачају свој положај и да поново изграде своје везе са Османлијама; били су у релативно удобном положају у поређењу са положајем муслимана у другим пост-османским националним државама.“

СРБИЈА У „ОСМАНСКОЈ ЕВРОПИ“: Наслов Загробни живот османске Европе није користан само када размишљамо о вишенационалној односно вишеверској Босни или Рашкој области, већ и о остатку Србије. Чињеница да и овде „османска Европа“ има свој „загробни живот“, наравно не онако и онолико „животан“ као у Босни и Рашкој области, јесте чињеница из које је Радомир Константиновић, отац српског аутошовинизма, извео не само кључну реч у наслову своје отровне књиге, „паланка“, већ и њену носећу аргументацију.

Али, иста чињеница – која није само дубоко културална, већ и политичка и друштвена – да и у Београду, наравно на ине умекшане и затомљене начина, у нама који смо у њему рођени и у (скоро) свему око нас, живи „османска Европа“, на коју поносно српске елите не желе да пристану, а камоли да уваже њене важне друштвене и политичке последице, није уткана само у ткиво српског аутошовинизма већ и у слабост отпора аутошовинизму и бујање самопорицања. Не само броја самопорекнутих већ и начина како бивају самопорекнути.

Верујем да је та чињеница јако болна, да је многима не само неприхватљива већ и неподношљива, али алтернатива њеном уважавању је небитност и пораженост. То уважавање не мора да буде експлицитно. Штавише, наше османским импрегнирано (друго)европејство  може бити јавно порицано и исмевано, али практиковано – као што то чини Александар Вучић, који говори као (тврди) „Европејац“ а влада као (меки) „Азијата“.

Османско наслеђе је јако важна одредница српске политичке културе која, верујем, више чак и од неоколонијалног мешања, погодује одржавању асиметричне политичке сцене у Србији са само једним помена вредним центром. Штавише, „султанизам“ је данас ближи српским него турским очекивањима од политике и политичара, што долази до изражаја и у чињеници да Вучић влада уз коришћење много мање репресије од Ердогана.

То да је Србија један рубни, „лајт“ и јако разводњени, мада увезан и на дубинским нивоима, део „османске Европе“, издељене и нокаутиране али не и разобличене екумене која је надживела пропаст Османлија, важна је одредница српског другоевропејства. Оно што је чини још важнијом него што јесте, а није мало важна, је да бива, неретко истовремено, порицана и клеветана од стране и поносно српских и случајно српских елита. Посебно интелектуалних и академских, опседнутих „универзалним“, кога углавном не разликују од западног, и унитарном, западноцентричном сликом Европе и (исправно) европског.

Наша самосвојност, првенствено онај њен део који се, збирно, може сместити и под рубрику „османска Европа“, важан је за разумевање величине и природе разлика између, не само српског другоевропејства и руског евроазијства, већ и између српства и русијства, како да их дефинишемо. Српство садржи оснажену источност. Много јачу дозу Оријента.

ИСПОД ЛОВЋЕНА И МИТЕЛОЈРОПЕ: Ствари су се окренуле. Историја је поставила Русију, Иран, Палестину и понос српством на исту страну – насупрот Запада. У томе има одјека једне затомљене историјске истине. Хришћанство је оријентална, азијска религија – што је на Западу чињеница која је избледела до непрепознатљивости, код Руса је, пак, тривијализована, док је овде окрутна османска владавина оснажила ту чињеницу, која бива обезвређивана уз помоћ флоскуле „хришћанско наслеђе Европе“.

Нажалост, и на „Твитер“ профилу „Митолога“, надам се само привремено угашеном, сместила се и стилска вежба из пожељног; идентитетски лартпурлартизам, који представља омаму налик одласку у биоскоп. Поносни Србин је могао, баш као и код Ломпара, на том профилу да прочита нешто племенито, лепо и паметно, што му прија, и осети се добро.

Али, чак и када није моралистички, колико год да је нашминкан и поплочан моралним, пораз је само пораз. Место које у Србији данас имају Вучић и „Задруга“ је, изнад свега, илустрације његове величине и природе, али и огледало његових унутрашњих узрока.

Од Његошевог схватања, које, речима историчара Милош Мишић, каже „ми, Срби из Црне Горе смо посебни и нај, нај у односу на Турке, али и на Запад“, у Србији  смо стигли до веровања да смо добри или „нај“ не зато што смо оно што јесмо већ зато што смо западнолики. Може некоме деловати сумануто, али Његош је постао део саморазумевања таквих поносно српских „нојева“, и неких сродних, деструктивних поносно српских врста.

Запад и њихови случајно српски „играчи“, „надзорници“ и „резервисти“ данас су једини који овде могу да буду спокојни. Пригрлићу стереотип, „раја“, истовремено слична Србима „потурицама“, данашњим Бошњацима, и неспојива са њима, и елитни поносни Срби које, као „Митолога“, паралише баук „потурица“, не могу им ништа. Остала је само нада, која, срећом, не може да умре.  

Сумрак Србије – невесело стање коме се не назире крај, у коме се нада данас кондензовала у чињеници да дно не постоји, да смо као људи нашпановани да грабимо напред и док нас саплићу – оличен је у томе да су се и наше поносно српске елите нашле у венцу самопорицања, у кога су, бркајући прошлост и садашњост, саме уплеле Његоша.

Улога Његошевих стихова је ту постала значајна и зато што је међу поносним Србима, не само у Србији, идеолошку и нормативну хегемонију пре десетак година успоставио један двоструко самопорекнути поносни Србин – који верује да је случајни „Србијанац“.

Он нас упорно убеђује да је српство, у суштини, исправно, врло и вредно само ако није „србијанско“. Да сви ми у поморавској Србији, који нисмо сишли са црногорских Брда и дошли са обронака Ловећена, нити се спустили из Мителојропе, који нисмо „кано“ Доситеј, Његош и Црњански, или као три приватизоване слике о њима, мало је битно, низашта нисмо; ни као Срби ни као људи. Да је све српско што се може свести на „србијанско“ – безвредно. Да је вредело само пре Османлија и у изузецима, као што је Карађорђе.

Отуд потреба да српство буде угурано у „сеобе“ и бескрајно сеирење о Трсту, Сентандреји и Ђеру. Отуд култови Доситеја и Његоша, угурани у једно антисрбијанско сопство, и ту претворени у синтезу која, наводно, одређује чак и параметре једине исправне српске модерности. Отуд реификицаија „српског становишта“, пребаченог из оригиналне, хабзбуршке, у данас хегемону, нормативну подловћенску једнину. 

СЕОБЕ У САМОПОРИЦАЊЕ: Ломпар је од романа Сеобе направио култ сеоба. Човек који верује да у се у њему отелотворила „матица српска“ нам говори да је српство добро само ако је отишло из Србије, ако је „востало“ из ње и сместило се у Чонграду, Чакову или Загребу, и ако није од ње, ако је могло да види Ловћен и прошета Страдуном.

Један од разлога зашто је самопорицање у Србији постало троједно лежи у чињеници да нам идеолог поносног српства упорно сугерише да Србија није „мајка“ Срба и српства већ његова деформација. Да смо отпад; да је Београд, и велики део Србије, депонија српства.

Латинка Перовић је поручивала да српски модел треба да буду они који се стиде Србије. Мило Ломпар нам говори да исправни модели нису „србијански“ већ они који долазе из хабзбуршких и племенских рукаваца српства. Жарко Видовић је тврдио да су небески.

Наличје сва три српска самопорицања је исто. Ту више није само реч о клеветању већ и о поништавању Србије. Она бива одбачена као простор који није за људе. После националне и класне, аутошовинизам је добио и државну димензију: „Прође нам живот у земљи у којој се цивилизацијске вредности никад нису примиле.“ Не знам да ли је горе када вам кажу да живите у зверињаку или када такво схватање није потребно експлицитно изрећи.

Сачувао сам велики број статуса које је окачио „Митолог“, нажалост не све, и у њима се нигде не помиње реч Србија. „Некад ми се чини да је Србија једино вредела као сељачка држава“, написао је Ломпар о земљи у којој живи, али мисли да га није достојна. Латинкина смрт је била праћена лавином жалопојки о „нахијској души Србије“ као земље која је „конзервирана“ у „проклетој авлији“, и која није заслуживала Никезићеву „Ла“.

Затомљена, представљена као безвредна и реликт најружније прошлости, са елитама натопљеним са три самопорицања, мислим да, у јакој конкуренцији, величину удеса Србије, ипак, најбоље илуструје схватање да је народ самопорекнут; да је овде Цецина публика та која је, пригрливши њене хитове, одбацила српство и побегла од њега.

Елита која је поверовала да је њен народ самопорекнут или оболео, да право и здраво српство живи само у оној „мансарди“ у којој су сместили своје уздигнуто сопство, и да га тамо, горе, гуше „сутерени“ из отровног Дисовог стиха, мера је удеса Србије и српства.

Трагови му смрде Западом. Уместо „топуза“, тај наш данашњи удес хране „књиге“ – чињеница да су наше „умне главе“ пронашле себе у одабраним инсертима из западног канона, и затим пљунуле по нама. Нажалост, овде ни Пол Пот више не помаже.

Владимир Велмар-Јанковић нам помаже да разумемо колико су дубоки корени српских нихилизама, и препознамо главни замајац – „Ко стално живи у поређењу: колико, рецимо, Београд није Европа, или још горе, колико би требало да је Европа по изгледу и људима, тај мора пасти у неку болест духа, у пакост, сумњу, немоћ, хистерију“.

Замените „Београд“ речју „Србија“, а онда прочитајте и тако што ћете направити још једну промену, и тамо где пише „Европа“ ставити „православна“. Указаће вам се и неки од верних пратиоци српских умножених самонегација: болест духа, пакост, сумња, немоћ, хистерија.

Нажалост, данас је фокус на православље, колико и поглед на Запад – са Врачара, „брега за не-размишљање“, огледног станишта (не само) „београдског човека“ који је окренуо леђа Србији и српству какви јесу – склон да кумује погледу затворених очију. Тако настаје ружна слика живог српства; химера од које се наше закрвљене елите упиру да побегну.

Зоран Ћирјаковић