Слободан
Антонић је, верујем искрено, забринут за судбину „народне просвете“. Прво је у
тексту „Кад се пропусте прилике“ написао да „све више професора заправо увиђа
да је државни универзитет пред егзистенцијалном опасношћу да буде упропаштен, а
са тим и наша народна просвета“, да би две недеље касније његова велика брига
ескалирала.
На
почетку следеће колумне, објављене под насловом „Народна просвета на издисају“,
најагилнији идеотворац национализма и повезаних српских становишта каже да „свако
коме је на срцу српска просвета не може а да не буде очајан кад види шта се с
њом дешава“, да би је закључио тврдњом да смо „сада у положају да морамо
спасавати макар оно што имамо, а што је озбиљно угрожено. Оно што је преостало
од наше народне просвете. А она је буквално на издисају. Један
сложен и скупоцен механизам, који нисмо довољно разумели нити ценили, сада је
зарибао и стао. И уколико га што пре поново не покренемо, штета по ово друштво
биће тако велика да је читаве генерације неће моћи поправити.“
Жилаве
су флоскуле, као што је „народна просвета“. При томе, подмуклије су од
стереотипа којима кумују. Најгоре у вези њих је што нису оптерећене негативним
конотацијама па умеју да пусте дубок корен. Временом престанемо их промишљамо и
тако изгубимо из вида шта се десило са, на пример, српском просветом – како све
и колико је постала анти-народна.
Да
бих указао на природу суноврата просвете у Србији, истаћи ћу три групе питања –
народних, националних и класних – која се надвијају над Антонићевим ламентом.
Шта
је то што имамо и колико је то што имамо данас угрожено? Колико је српска просвета,
посебно њен елитни, друштвено-хуманистички део, у коме делује скрајнути и све
усамљенији Антонић, уопште народна? Зашто је важан део српске просвете све више
и више анти-народни? Шта у српској просвети треба „спасавати“?
Зашто
су државни универзитети постали тврђаве аутошовинизма и повезаних антисрпских и
случајносрпских становишта? Зашто је тешко побројати државне „факултете
аутошовинистичких наука“ (и уметности), док би ту неславну „титулу“ могла да
понесу само два приватна? Како смо стигли до тога да Динко Грухоњић буде
мајушно „зло“ на државним универзитетима? Зашто би, можда, долазак страних
факултета могао да допринесе сузбијању троједног „зла“, анти-народног, анти-националног
и „класистичког“ – које производе доминантни ешалони посрнуле просвете?
Зашто
пут од детињства на паризеру (некада и опанака) до аутошовинизма води преко
најелитнијих и најпрестижнијих, државних факултета и гимназија? Зашто брза
пруга од Борче, Овче и Крњаче до националнихилизма иде преко Прве и Пете
београдске гимназије? Зашто толико лако и често немали број сиромашних студента
– који заврше државне факултете друштвених и хуманистичких наука и оних уметности
које обећавају селебрити статус и повезане материјалне привилегије – заврше у
презиру према људима из класног миљеа из кога су отишли на државне факултете? Зашто
– анегдотални су, али знам превише примера – излазак дипломаца из сиромаштва постаје
праћен згађеношћу сиромашнима?
Пре
него што понудим одговоре на нека од ових питања, или бар истакнем зашто
верујем да су не само легитимна већ и важна, покушаћу да оно што ме брине
изразим ослањајући се на кључне речи из Антонићевог натегнутог ламента, који
ме, признајем, збуњује.
Наиме,
баш сам се потрудио, али не назирем ментални пут којим се огледна онанија (на
саму себе) деканке „звери српске“ државног факултета у Нишу може довести у везу
са судбином народне просвете, сем закључка, који Антонић није извео, да таква
„просвета“ треба што пре да издахне.
Као
неко коме је народна просвета на срцу, мислим да је просветни механизам скуп и
сложен, али да га превише ценимо, пошто не желимо да уважимо колико је анти-народни,
анти-национални и „класистички“. Тај и такав систем ове године није стао, само је,
самодовољан и самоуздигнут, прикочио. Он се не дави; преждрао се западнољубља
па брекће. Оно што ме највише брине је да, бојим се, такав систем више не може
да буде заустављен – и зато ће штета коју наноси нашем друштву бити све већа а
корист све мања.
КОЛОНИЗОВАНИ
И ЗАРОБЉЕНИ УМОВИ ПРОТИВ ПОНОСА СРПСТВОМ: Антонић већ неко време шлајфује у својим
колумнама о протестима и студентистичком култу око кога се кристалишу. Мислим
да оно што највише кочи његову моћну мисао није чињеница да су блокаде почеле
да се надвијају над његовом егзистенцијом, бојим се и над идеолошким надама
које је полагао у младе (анти)политичке „маратонце“, који су изабрали да „трче“
у наручје Брисела и Стразбура, већ чињеница да су оголиле ружноћу реалности
која се одавно надвија над његовим саморазумавањем као народног просветара.
Професор
Антонић је светла просветна тачка, није их мало, окружена нечим што заслужује
да буде „разорено“, али што, бојим се, неће бити „разорено“. Ако у овом
самодављењу једног друштва, не само „крема“ његове просвете, уопште постоји
нека светла тачка, онда је то чињеница да бивају „дављени“ и они професори који
представљају стуб не-већинске, али у Србији одавно доминантне, анти-народне
просвете. Посебно тужни аспект овог самодављења видим у томе што не верујем да
ће таква просвета бити „задављена“; што мислим да неће бити упропаштено оно што
треба да буде упропаштено.
Аутономија
универзитета, западна идеја, некритички и „без мозга“, као и многе друге, прекопирана
у српски контекст, претворила се у аутономију од друштва, државе и народа.
Мислим да главни проблем није у „клијентилизму“ и „непотизму“, што су
Антонићеве фиксације које би ми биле разумљиве да не гаји илузије о
„меритократији“, већ у смислу те аутономије у српском контексту. Аутономни
универзитети, какви овде постоје, заслужују да умру, или, пошто се бојим да не
могу умрети, онда треба да добију инострану конкуренцију.
Има
једна непријатна чињеница, државни, за „кориснике“, бесплатни универзитети,
одавно су у стадијуму метастазиране отуђености и зато је преко потребно јачање
и успостављање универзитета који од нечега нису аутономни – макар то био домаћи
и инострани капитал. Оснажен карактеристичним обликом елитизма, који је
„процурео“ чак и у Антонићеву одбрану државних универзитета, и западним
донацијама и стипендијама, крем српске просвете је постао главни ослонац
неоколонијалног мешања западних сила и преливања аутошовинистичких и сродних
ставова из елитистичких лагума у друштвено ткиво.
Ту
постоје две, по Србију и њену просвету, деструктивне силнице, које ми упадају у
очи.
Прва
је оличена у чињеници да је колонизованост ума (западним каноном) не само
панидеолошка већ да у њој – и левичари и десничари, и конзервативни и
либерални, и грађански и национални… – академски и сродни ауторитети виде извор
своје „високе“ вредности. Она их наводи да себе и своје „питомце“, студенте,
виде не само као стуб будућности Србије већ и као њену слику и прилику. Нема ту
чак ни нелагоде због чињенице да је њихове умове заробило нешто што је
развијено мимо српске стварности и историје, штавише уз њихово потпуно
игнорисање, а што данас бива коришћено не само како би било вредновано стање
Србије већ и као скуп готових „рецепата“ за његово унапређивање.
Нажалост,
главна разлика између поносно националне и поносно грађанске елите у Србији, а
то посебно долази до изражаја на универзитетима и у гимназијама, јесте у
величини само-озападњачености; оних аспеката у којима верују да је западно,
преименовано у „европско“ или „универзално“, надређено српском, и мере у којој
верују да је надређено.
Другим
речима, понос елита српством се у
Србији, са премало изузетака, од случајног српства разликује само по природи и
величини самопорекнутости. Ова чињеница постаје још трагичнија ако имамо у виду
да је данас главни, „отачки“ путовођа поносно српског становишта професор Мило
Ломпар, који је, бојим се да би задовољио своје амбиције или осветнички жар,
пригрлио идеологију грађанистичког национализма. Она национално подређује
грађанском на један још подмуклији, овај пут десничарски, начин.
Постоји
серија разлога зашто је ендемска колонизованост односно заробљеност елитних
умова, академских колико и политичких – ту није био изузетак чак ни „заветни“
Жарко Видовић, један од два главна кандидата за новог српског светитеља – овде
посебно деструктивна, од којих желим да истакнем три.
Први
је наша унутаревропска различитост, наше ведро али оклеветано другоевропејство,
које се сместило толико близу Западу да не може ближе. Други је историја наших
односа са Западом, који је био једини извор зала која су нам стизала у
последњих век и по. (Добро које нам шаљу, практично без изузетака, представља
облик државне корупције, покушај да издејствују да учинимо оно што не желимо.) Трећи
се тиче статуса Косова – где Запад од Србије захтева да учини нешто што се не
тражи ни од једне друге земље на свету.
Једна
од последица је да је „лепо име Динко“, бојим се, најмањи од бројних
аутоколонијалних и неоколонијалних проблема српских државних универзитета. У
„сектору“ друштвених и хуманистичких наука, „западно“ је толико поистовећено са
„универзалним“ и „европским“ да за мене највеће изненађење представља чињеница
да још већи број заробљених младих умова – који изађу из државно-универзитетских
„фабрика“ схватања да са Србима и Србијом нешто није у реду, да не ваљамо – не
крене пут аутошовинизма и повезаних, србофобичних и србоскептичних српских
становишта.
СУПЕР
ЕГО И ЗАСЛЕПЉЕНОСТ МЕРИТОКРАТИЈОМ: Друга важна силница која растаче народну
просвету у Србији, посебно на државним универзитетима, везана је не толико за
„ментално стање“ колико доминантни „ментални“, могло би се рећи и карактерни, „лични“
профил конзервативаца и других ауторитета који представљају ослонац и оличење
поносно српских становишта у високом школству. Ако кажемо да је на левици лично
одавно постало антиполитичко, онда можемо рећи да је на десници карактерно остало
антиполитичко.
Наша
идеологија није склона да буду само избор наших година, младости или седокосих дана,
и зато промењива, већ и наших карактера. Пошто говоримо о науци, не треба
губити из вида да ни математика више није слободна од идеологије – у САД су је недавно
истакнути либерални ауторитети прогласили за „расистичку науку“, па су илузије
да то може бити настава политичких наука, социологије или психологије у најмању
руку смешне.
Нажалост,
а то је нешто што је, чини ми се, (прилично) универзално – на десним,
конзервативним и националистичким странама идеолошког спектра, карактерно је данас
склоно да метастазира као антиполитичко. Овде је оно ретко препознато као
„унутрашњи“ непријатељ остварења циљева за које се боре елитни поносни Срби.
Морализам
надређен циљу је, пре Трампа, био најбољи непријатељ либерала у САД – и један
од узрока сумрака конзервативног ума. То је и тамо било и остало израженије у
академској сфери него у политичкој. Од елитних америчких универзитета, на којима
царује „либерални“ тоталитаризам, идеолошки је, имам утисак, хомогенија само
Северна Кореја.
На
факултетима у Србији, поносни Срби са израженим супер егом и склони
фетишизацији заслуга, „меритократије“, посебно одвајању заслуга од идеолошког
профила заслужних сарадника које су, у суштини, бирали и као своје наследнике,
допринели су да пораз националне опције у културном рату буде још већи, и обележен
моралистичким самоповређивањем.
Дебаклу
српског национализма као политичке и друштвене снаге, што је, верујем,
најочитије баш на државним универзитетима, нису кумовале само западне донације
и стипендије, Вучићев страх од националистичке опозиције и Ломпареве месијанске
амбиције, већ и склоност робовању „моралној савести“. Чисти пред собом,
оставили су не само универзитете већ и Србију и њену будућност у рукама оних
који не мисле о прљању.
Тај
унутрашњи импулс је допринео и да растући број факултета друштвених,
хуманистичких и сродних наука и овде постане заробљен од стране (декларативно)
либералних, неупитно прозападних актера, од којих многи, свесно или не,
доприносе да просвета постане још више анти-народна, отуђена и згађена Србима, српством
и / или српским друштвом.
Сличан
проблем конзервативног, суверенистичког и патриотског ума постоји у многим
другим државама, поменуо сам да је одавно постао упадљив у САД, али овде има
једну специфичност. Опчињени „европским вредностима“, које су, у суштини, само западне,
и лудо заљубљени у норме и институционалне оквире развијене на Западу, по мери
западних људи, које су склони да виде као културално безмирисне и примерене
свима у Европи, ако не и у целом свету, наши „десничари“ нису само омогућили
својим непријатељима да их дефинишу као назадну снагу већ су постали саучесници
у свом искључивању.
То
се препознаје и у чињеници да се у првом члану „Коштуничиног“ Устава Србије помињу
„европски принципи и вредности“, које су овде, доминантно, не само схваћене као
супротност српских већ поносно српски, национални актери немају помена вредан
утицај на њихово дефинисање и вредновање. Предавши слику о себи и Србији у руке
својих, не само идеолошких, „грађанских“ непријатеља, постали су корисни идиоти
и свог негативног и клеветничког вредновања и преобликовања Србије по мерама које
јој не пашу.
МОРАЛИЗАМ
И КАНСЕЛ КУЛТУРА: Разорни друштвени учинак супер ега, моралног апсолутизма који
влада у поносно српском, конзервативном, десном односно националном, назовите
га како желите, сегменту српске академске и сродне, првенствено медијске, елите
препознао сам и на случају мог поништавања – где су лажи биле испреплетане са
мојим ружним речима, бесрамно вађеним из контекста.
Нећу
сада улазити у то колико је лако била доступна, на једном посту на мом блогу, чињеница
да су те моје речи биле исте оне речи које су претходно биле упућене мени,
често из најелитнијих и најутицајнијих гласила друге стране. Да не помињем да
је човек због кога сам поништен – који ми је и уживо и на друштвеним медијима
претио насиљем, серијским батињањем до смрти, раскошно награђен, пошто је био,
само првизорно, кажњен.
Важно
је не губити из вида да „канселовања“ није могло да буде без треће стране –
чињенице да гест прве стране, либерала односно грађаниста, који су, не само
овде, једини били у могућности да поништавају, и поништеног, друге стране, што
може бити само неко као ја, дакле неко ко је анти-западни, поносни Србин и/или
националиста, постаје делотворан тек када га пригрли и одобри трећа страна –
идејни, идентитетски и политички сличномишљеници поништеног. Они чине да „канселовани“
постане „друштвени леш“.
Моја
друштвена смрт, која није постала апсолутна углавном захваљујући Миломиру
Марићу, мом добротвору са којим, иначе, до данас ни кафу нисам попио, директна
је последица чињенице да су, чак и неки од оних мојих „сабораца“, мада из
данашње перспективе препознајем да су то били сапутници, који су ме бранили то
чинили, као Филип Родић, верујући да сам „крив“. Зато, док је либерал који ми
је претио награђен, мени је све одузето – више нисам одржао ни једно предавање,
а за последњих шест година сам позван да учествујем само на две трибине, које
су организовали моји лични пријатељи.
Док
се на победничкој, грађанској страни у културном рату у Србији рачуна само ко
је њихов, све друго је неважно, па и то колико је „лош“, на мојој, губитничкој,
прихваћен је само неко ко је беспрекоран, или хипер-моралан, и „добар“. Из вишка
увиђавности, нећу навести имена професора, поносних Срба и Српкиња, које је
супер его односно морални апсолутизам, и више слепачка него некритичка оданост
меритократији, навели да „своје“ катедре и предмете предају непријатељској
страни у културном рату. Можда има супротних случајева, да нека грађанска „позиција“
на државном факултету сменом генерација „пређе“ у националне руке – али ја не
знам ниједан такав случај.
На
ово треба додати чињеницу да многи студенти, реч је о већини, који на факултете
дођу као поносни Срби, посебно они најбољи, убрзо схвате да путеви друштвене
мобилности на горе, ка западнољубивој каријери која овде обећава бољи и
безбрижнији живот, воде преко „менторстава“ Дубравке Стојановић и Николе
Самарџића, а не Чедомира Антића и Милоша Ковића. Ограничићу се овде на
историографију, где је однос грађанских и националних академских снага и даље
релативно уједначен, мада нисам сигуран да ће остати још дуго. Бојим се да ће и
ова дисциплина све брже ићи путем драмских уметности и политичких наука – ка
доминацији експлицитно србосекптичних и антисрпских, елитистичких приступа.
ПРОСВЕЋИВАЊЕ
ДОСИТЕЈЕВШТИНОМ ИЛИ КУЛТУРНА ДЕКОНТАМИНАЦИЈА НАРОДА: Савремена, сложена
друштва, нажалост, не могу без елита, али, иако постоје земље у којима су још
више анти-народне и „класистичке“ него овде, нарочито у Латинској Америци, где
су неки од поражавајуће „добрих“ примера Бразил и Хаити, проблем је толико
велики да се поставља питање да ли је елитни сегмент наше просвете више народни
или анти-народни. Иако је ту најизраженије, то питање одавно није ограничено само
на друштвене, хуманистичке и сродне науке и извођачке, друштвено-капиталистичке
уметности.
Ствари
стоје толико лоше да се бојим се да је данас важан део задатака сваког
припадника поносно српске елите, коме је
народна просвета на срцу, да подрива не само ауторитет већ и легитимитет
државних факултета.
Чињеница
да то некоме може деловати јако ружно или неодговорно, последица је
несуочености са стањем – које су блокадери и њхова профосорска авангарда само
истакли и коначно ставили на дневни ред. Оно је на неким државним факултетима,
не само на три „филозофска“, који спадају у неке од истакнутијих и најгорих
„факултета аутошовинистичких наука и уметности“, толико лоше да нисам сигуран
да би евентуални предлог да буду укинути требао да буде посматран као, по себи,
екстремистички или глуп. Напротив.
Друштва
без елита су, као и бескласна, постала немогућа. Узроци историјског удеса
Србије су препознатљиви и у чињеници да је овде, уз закључак да без елита не
можемо – потребно додати „нажалост“. Оно што ме брине јесте чињеница да нисам
сигуран да је државне универзитете, инкубаторе те отуђене, „олош елите“, могуће
ресетовати и вратити на народна подешавања.
Додуше,
не знам да ли су овде, у сенци доситејевштине, првобитног греха и српске елите и
српске просвете, њена подешавања икада била истински народна. Титоизам је у њу
унео србофобију, да би после 5. октобра Тинде Ковач Церовић била једна од „кума“
њеног суноврата у анти-народну машину – украшену народним просветарима као што
је Антонић.
Бојим
се да је у Србији идеја „културне деконтаминације“ много старија од монструозног
хитлеровског појма, „украшеног“ стаљинистичком квалификацијом, који је 1995. године
увела Борка Павићевић – и да та отровна идеја илуструје суштину анти-народне
димензије наше просвете, утемељене на распомамљеној доситејевштини.
Као
неко ко себе види као (националистичког) левичара, ко се ужасава чињенице да нам
тржиште бива нуђено као решење великих друштвених проблема, није ми било лако
да пристанем на чињеницу да је у Србији стање толико лоше, и толико
зацементирано, да за нашу анти-народну просвету, можда, не постоји други
„противотров“ – сем (иностраног) капитала и „ваучера“, који би премостили последице
класних разлика.
Волео
бих да грешим, али – пошто Србија није на путу да добије свог „Пол Пота“, нашу верзију
јединствено успешног терминатора елита и елитизма – све сам сигурнији да не
постоји други начин да српска просвета буде ишчупана из анти-народних канџи; да
не постоји друго одговорно и ефикасно решење за просвету гадљиву на (српски) народ.
ЧЕКИЋ
И НАКОВАЊ:
Алтернатива је даља ескалација најгорих аспеката постојећег стања – просвета
која у својим „највишим“ ешалонима производи отуђенике склоне да верују, с
једне стране, да Србија, и њена будућност, припадају само њима, да „ум“ треба
да да царује, а „снага“ да му робује, а да, с друге, изворе проблема треба
тражити у Србима и српству.
Хегемонија
та два веровања је оно што овде брани „аутономија универзитета“. Антонић тај
појам помиње само у цитату текста Александра Молнара, који, чини ми се сасвим несвесно,
упућује на важну последицу култур(ал)ног превођења западних оквира и норми „на“
српски контекст када истиче феномен "Српске Болоње, унутар које је
аутономија универзитета накарадно схваћена као право наставника да раде шта
хоће".
Могао
бих да се сложим са квалификацијом „накарадно“, али оно што је ту кључно јесте чињеница
да су западне норме и институционални оквири, без много промишљања, ако га је
уопште било, угуравани у битно другачији, незападни, српски контекст. Оно што
је „накарадно“, и што чини да у свести многих ми почнемо да делујемо
„накарадно“, јесте логика слепачког копирања западних идеја и њихово силеџијског
угуравање у српску стварност, у којој не постоји западни човек, по чијим дубоко
култур(ал)ним мерама су скројене све те норме и институционални оквири.
Ми,
једноставно, нисмо западни људи и нема тог нормативног и другог насиља који нас
може претворити у западне људе. Запад може бити само српски геополитички избор;
све друго су илузије отуђених припадника „учене“ елите, склоних да поверују да су
– на државним универзитетима и обилато спонзорисаним дошколовањима у
иностранству – постали оно што, ако су социјализовани у Србији, не могу да
буду.
Молнар,
и Антонић који га цитира, траже „промптно окончање блокада и убрзано
надокнађивање пропуштене наставе“, мада Антонић не цитира наставак Молнарове
реченице – „али прави посао предстоји тек када и ако аутономија универзитета
буде одбрањена“. Он ми сугерише да ни Молнар ни Антонић, који је одушевљен
његовим текстом, не препознају да је главни извор „накарадности“, која се данас
надвија над замишљеном „народном просветом“ – аутономија универзитета. Да није
аутономије универзитета, блокаде би, вероватно, већ биле окончане, а можда и
настава надокнађена.
У
класичном „постидеолошком“, контекстуално и културално неосвешћеном маниру,
који овде оличавају аутори са сајта „Пешчаник“, проблем не може бити у
западним, привидно универзалним прескрипцијама већ у њиховој лошој примени у
Србији – иначе би, по тој логици, овде и у „просвети“, не иде никако „народна“
уз „Пешчаник“, имали „Дизниленд“, како је Андреа Јовановић назвала неолиберални
„рај“ који измиче „накарадним“ нама.
Тим
путем – ем привидно постидеолошком, ем
културално и контекстуално неосвешћеном, на коме „западно“ и „европско“, неретко
и „универзално“, бивају посматрани као синоними – стиже се и до закључка да одговор на проблем
кога није могуће решити због аутономије универзитета, представља снажнија и већа
аутономија универзитета. Она му ту дође нешто као „слободно тржиште“ у огледној
неолибералној аргументацији. А она каже – да је тржиште било „сасвим“ слободно,
проблеми се не би појавили, али, пошто није, патимо.
Државни
факултети се не налазе, како тврди Молнар, „између Вучићевог чекића и
студентског наковња“ – већ између студентског чекића и наковња аутономије
универзитета.
Ако
већ у ту тужну причу, којој се, можда, коначно назире крај, треба да уведемо Вучића,
онда је његов највећи грех то што одбија да употреби „чекић“ – што од њега очекују
самообожени Студенти, мањиница, и њихова, све фрустриранија, грађанистичка (не само) подршка.
Једноставно,
другим српским обојеним револуционарима надстрешница није даривала довољно
некрополитичког горива, а црвена фарба не мирише на крв, па жуде за жртвама Вучићевог
„чекића“. Не знам, можда би им 160 минута тишине било довољно за победу?
ЗАГУБЉЕНИ
У КУЛТУР(АЛ)НОМ ПРЕВОДУ: „Болоња“ и „аутономија универзитета“, као и све друге нормативне западна
идеје, овде, као и на свим другим незападним просторима, бивају култур(ал)но
преведена и самерене са контекстом. Зато њихов смисао у Србији нема подразумеване
везе са циљевима, полазним идејама и оним што „аутономија универзитета“ или
„Болоња“ значе у оригиналном, западном контексту.
Штавише,
као и све друге увезене, нормативне западне идеје – које не преобликују само
не-западна друштва и њихове институције већ утичу на саморазумевање, вредновања
и успостављају нова, другачија схватања „нормалности“ – и „аутономија
универзитета“ је склона да се на не-Западу претвори било у своју супротност било
у маску стања које је неспојиво са њеним смислом у оригиналном, западном
контексту у коме је обликована.
Слично
као што је, на пример, медијски „јавни сервис“ овде само маска за „државну
телевизију“, где пожељни назив ствара илузију да постоји нешто што овде не
постоји, и што, бојим се, овде не може да настане, тако и суштина „аутономије
универзитета“ овде није слобода од државног мешања, што звучи пожељно, већ
слобода да се буде изнад државе и арбитар друштвених односа; да се мешате не
само у државне послове већ и да паралишете друштвени живот и угрожавате
егзистенције, што је недопустиво.
„Аутономија
универзитета“ је овде схваћена као један од ослонаца или механизам, важан део права
елите да, када јој нешто није по вољи, постане надређена држави и друштву. Или, како су тај елитистички супрематизам „учених“
формулисали декани и ректорски колегијум Универзитета у Београду – „аутономија
универзитету даје посебну важност и специфичну улогу, укључујући и ону да
представља савест друштва којем припада“.
Вучић
би желео да, чини ми се више обесмисли и истањи него укине аутономију
универзитета, из својих разлога, али, колико год да је велико зло које видите у
њему, та његова жеља је нешто што је не само добродошло већ обећава већу корист
него штету.
Одбрана
аутономије универзитета је заснована на апстракцијама, на западноликом идеалу,
не на српској стварности, и радује ме што – макар само имплицитно, успут – и Молнар
и Антонић виде да ту нешто шкрипи. Нажалост, обојица је бране заобилазним путем.
Антонић речима: „Само преко државних универзитета, какви сада јесу, могућа је
још нека узлазна покретљивост у овом друштву – која је све мања, али ипак
постоји. Ако упропастимо државни универзитет и то ће нестати.“
Ово
„какви сада јесу“ је проблематично на неколико нивоа – један од њих је
Антонићев положај на одељењу за социологију факултета на коме је запослен. А он,
бојим се, илуструје однос народне просвете и оне која то није на Филозофском
факултету у Београду.
Мени
је посебна занимљиво да његова одбрана државних универзитета „какви сада јесу“,
дакле аутономни, упућује на закључак да се – иако је ударник
„анти-колонијалног“ становишта међу припадницима поносно српске елите – Антонић
није суочио са колонизованошћу свог ума (западним). Његова анализа је класно
освешћена, пронародна, анти-елитистичка, али фатално западноцентрична и
контекстуално сасвим неосетљива.
Она
шкрипи по два основа – идеолошко-идентитетском, пошто је случајно српско
саморазумевање идентитетска позиција која има „своју“, припадајућу идеологију,
„левичарску“, углавном либералну, и контекстуално-дубоко култур(ал)ном.
Што
се тиче прве шупљине, волео бих да ми, сем релативне идеолошко-идентитетске осаме
у делу просвете у коме ради, и последичног, сасвим разумљивог, страха за
егзистенцију, пада на памет још неки разлог зашто Антонић не помиње националну
„дегенерацију“ када каже: „проблем с нашим Универзитетом је то што је, у
институционалном смислу, ушао у тзв. дегенеративну фазу. Он и даље даје
резултате, те имамо задовољавајућу наставу и солидну науку, али уз све веће
институционалне напоре. То је због тога што се меритократско начело регрутације
наставника све више замењује непотизмом и клијентелизмом.“
Није
ваљда да, одавно, најплоднији поносно српски мислилац верује да однос према
српству на доминантном делу Филозофског факултета, онога који му даје тон,
није ушао у „дегенеративну фазу“ – без „тзв.“? Или се, можда, не усуђује да
напише оно што верује?
Подједнако
боде очи друга рупа у његовом тексту. Сем успутно, у цитату Молнара, нема трагова
свести о контекстуалним и другим дубоко култур(ал)ним чиниоцима „проблема с
нашим Универзитетом“. Ни речи о последицама увођења туђих, западних оквира,
„Болоње“ и „аутономије универзитета“, у наш незападни контекст.
Прелива
се у његовом тексту непотизма и клијентилизма, сугерисани као огледна зла у
причи у којој је, нажалост, Антонић манифестни проблем, злоћудну метастазу аутономије
универзитета, покушао да прикрије латентним, угроженошћу народне просвете – што
је тема коју је вештачки убацио у тужну причу о последњих шест месеци.
Али,
када је већ убацио, то је био добар повод да буде истакнуто колико је – оваква
каква је данас – мало народна у свом највишем стратуму. И колико није ни на
путу да постане више народна. Зашто то Антонић није учинио у
тексту о народној просвети је нешто о чему могу само да наставим да нагађам.
Све оно што ми пада на памет ми се нимало не допада.
ДУБОКО
КУЛТУР(АЛ)НА ЗАТВОРЕНОСТ „ОТВОРЕНИХ УМОВА“: Колонијализам ума је камен темељац на
кога је постављена неоколонијална жудња, али, ако није потпуно (само)освешћен,
од њега не може да крене смислена анти(нео)колонијална борба.
Оставићу
по страни аутоколонијализам, пошто је, за разлику од колонијализма и
неоколонијализма, рођених на Западу, Русија његова мајка – а Антонић је
колумниста српског издања (глобално) најутицајнијег руског медија, па он сам одлично
илуструје жалосну чињеницу да овде не постоји суверенизам који, истовремено,
није аутоколонијализам. Наравно, онај првобитни, изворишни, окренут ка Москви,
који је, као и све друго што се везује за национално и поносно српско, после 5.
октобра постао „други“, подређен доминантном, „првом“ српском аутоколонијализму
– окренутом ка Бриселу.
У
Антонићевом ламенту над судбином државних универзитета препознајем назнаке да
се малкице приближио уважавању улоге и последица процеса култур(ал)ног
превођења, који овде не може да заобиђе ниједна нормативна западна идеја. Оне
овде могу да пусти корен само „вернакуларизоване“, дакле пошто су култур(ал)но
преведене и самерене са нашим незападним контекстом.
Као
и све друге западне идеје које смо увезли, и „аутономија универзитета“ понешто
добија и губи у култур(ал)ном преводу – и не може бити вреднована, нити
тумачена, ако се не посматра њен смисао у српском контексту, оно шта она овде
значи и шта повлачи са собом.
Нажалост,
„отворени умови“ у Србији су затворени за уважавање наше дубоко културалне различитости
и њених последица – и то није само домен либерала, које смо склони да везујемо
за Сороша и његовог интелектуалног идола из млађих дана, Попера, чије је идеје,
иначе, и сам Сорош недавно одбацио.
Нема
само ироније у чињеници да је „Нова српска политичка мисао“, уз помоћу које се Антонић
етаблирао као истакнути јавни интелектуалац и политички коментатор, била
серијски прималац Сорошевих донација. Не чуди ме да је, иако водећи идеотворни
мислилац на поносно српској десници, његов ум остао „затворен“ за уважавање дубоко
култур(ал)не димензије српства и њених друштвених и личних израстака.
НАЧЕЛНО
КАО АНТИПОЛИТИЧКО И АНТИ-НАРОДНО: Такви су „отворени умови“, мало је битно
да ли су леви или десни, грађански или национални, а још мање је важно колико
су намере (биле) добре и патриотске.
Мада,
овде постоји и један проблем који и даље погађа националну, поносно српску
страну, иако је своју метастазу доживео код „начелног“ Коштунице. Реч је о, у
суштини, наивном, антиполитичком веровању да само треба имати „добре идеје“, и
бити веран „истини“ и „принципима“, и да ће ствари доћи на своје место – да ће
те добронамерне и одговорно формулисане, промишљене идеје и визије на крају
тријумфовати.
Та
„вера у интелект“, у праве идеје, са собом повлачи склоност нечињењу, пасивном
односу према не само политичкој сфери већ и према институцијама, какви су и
државни универзитети. Нажалост, и то је неодвојиво од омамљујућег супер ега, и
моралног апсолутизма који је склон да произведе, веровање да „добре идеје“ и „исправни
принципи“ по себи пре или касније побеђују савезник је у претварању српске
просвете у анти-народну.
Склоност
бежању од сукоба и контраверзи, а посебно од личног, које је у Србији, по
правилу, потка ако не и главна оса свега политичког, у пристојно, начелно и
идејно има исте последице у просветној и политичкој сфери. Тешко ми је да
поверујем да, упркос серије пораза српског национализма као не само политичке
већ и друштвене снаге, кључни актери поносно српске „сцене“ нису у стању да
препознају колико су узроци неуспеха у њима и нешто промене. То долази до
изражаја и у мери у којој су новоосновани „Српски пут“ и „Српски глас“ одмах постали
не толико друштвено небитни колико фиктивни актери.
Не
верујем да је могуће довољно истаћи колико је аверзија према личном, и глорификовање
начелног, погубна по све поносно српско и народно – од просвете до политике. Мада,
истини за вољу, чини ми се да је у једној православној земљи, каква је Србија, верујућим
јавним интелектуалцима посебно тешко да прихвате да, ако желе да коначно осете
мирис победе, морају да постану „иконоборци“.
Начелно
је губитничко. Лично, посебно оно нападачко, бескомпромисно „иконокластично“, један
је од предуслова да се однос снага коначно промени. То лично мора бити, нема
боље речи, сурово и усмерено на унутрашње непријатеље, деструктивне самообожене
„иконе“, каква је Мило Ломпар, колико и на спољне, биле оне живе или мртве.
Нажалост,
чак и када су у стању да претворе јавност у своје оружје, што је поражавајуће
ретко, „иконе“ поносно српског становишта, а данас нема ни веће ни деструктивније
од Ломпара, то, по правилу, чине како би саме имале корист – не како би то било
на добробит корпуса поносно српских идеја и про-народних српских становишта.
ДВА
СУОЧАВАЊА: Искључили су ме, у страху
од Ломпара и Антонић се томе у једном тренутку прикључио, па не могу рећи „ми“ већ
смо они.
Елитни
ешалони поносно српских снага, не боре се да победе, они само бране своје
положаје, и делом зато свуда, и у политици и у просвети, губе све више и више. Мило
Ломпар се бори за себе – на начин који обећава да би та његова лична победа,
ако успе, учврстила пораз националних снага, којима се наметнуо као
неприкосновени вођа.
Иако,
за разлику од „националних“ Горислава Папића, Љиљане Смајловић, Ђорђа Вукадиновића
и Маринка М. Вучинића, између осталих, Ломпар ни на један начин није (са)учествовао
у мом поништавању, касније је кумовао сахрањивању не толико мог друштвеног леша
колико затирању мојих идеја и тумачења. А она имају позадину која, бојим се,
недостаје у поносно српској политичкој мисли – заснована је на чињеници да сам,
на неколико релевантних начина, био инсајдер у свету највећих (унутрашњих)
непријатеља поносно српских визија и перспектива.
Са
драгоценим изузетком Александра Ламброса, не пада ми на памет нико други ко је
ишао мојим путем – од грађанистичког у националистичко. Чини ми је да је
супротних личних путања и кретања после 5. октобра било ако не баш безброј онда
засигурно много више. Оличавају их Никола Самарџић и Светислав Басара.
Као
неко ко је радио за западне медије, научио сам да су западне „газде“ много мање
гадљиве на српске националистичке ставове својих запослених од српских
западнољубаца. Да нисам био грађаниста, можда и нешто горе, не бих добио лепе
послове које сам добијао деведесетих, али када сам за 180 степени променио ставове
о српству и српском национализму, не само да нисам добио отказ већ ми западни
шефови нису дали отказ ни пошто је крем „невладиног“ сектора, у писму главном
уреднику, тражио да будем отпуштен као неко ко је постао српски националиста и,
наводно, негира злочин у Сребреници.
После
моје личне катарзе, суочавање са собом, које није било болно, само одраз нечега
што је било срамно, жалосно и ружно, суочио сам се светом српског национализма
и поноса српством, који нисам познавао. Само сам га замишљао, као што многи
српски националисти данас замишљају грађанизам – што значи да је та моја слика
била, поред идеолошких омама, пуна будалаштина које производи примена своје логике,
логике света у коме сте, онога који лично, интимно познајете, на непознати, туђи свет
у коме важи нека друга логика.
Као
неко ко се тек у својим четрдесетим годинама удобно сместио у српском
национализму, при томе у његовом мајушном крилу, нажалост „левом“ у оба смисла
речи, и ко је, током свог претходног, не толико идеолошког колико идентитетског
живота лично упознао сферу националне отуђености и згађености српством, њену
логику и механизме које је производе и одржавају, ко не мора да замишља шта све
и зашто постоји у њој, збуниле су ме и шокирале слабости поносно српског света
у који сам се временом „уселио“.
Неке
од њих су јако важне за разумевање чињенице да је на универзитетским
„Хималајима“ хуманистичке просвете у Србији све мање народних просветара –
какав је Антонић. Неке слабости сам већ поменуо у овом тексту, о некима сам
писао у ранијим текстовима које сам објавио на блогу који сам недавно преименовао
у „Поништена српска политичка мисао“, али мој први, оригинални шок је била мера
кукавичлука у елитним, посебно „ученим“, ешалонима српског национализма и
повезаних становишта.
Они
су толико инфицирани губитништвом и дефетизмом да сам се једно време питао како
пораз није био још већи. Нажалост, он је убрзо постао толико велики да више
нисам сигуран да може бити (много) већи. Кад бих могао да убедим себе да
постоји дно, нешто од чега не може горе и жалосније – и када Ломпар, који уме да дејствује
само са дна, из ништавила у коме делује као мега-величина, не би „пуцао од
здравља“ – можда бих могао да постанем оптимиста.
Овако,
главна нада је нека неочекивана сила – појава харизматичног, борбеног, бескомпромисног
поносно српског вође, који би са сцене почистио Ломпара, главног националног „блокадера“,
и наелектрисао поносно српску већину. Та „сила“ би морала да делује као, у
суштини, анти-надстрешница – „сила“ која рачуна на жива, не на мртва тела.
ДАВИТЕЉИ
ЗА ДАВИТЕЉЕ:
Да бих дочарао важан аспект ситуације у којој се данас налазе и цела Србија и
њена просвета парафразираћу наслов популарног филма – давитељи (Србије),
блокадери и њихова подршка, за давитеље (народне просвете), који Антонића, и
многе друге хероје и ударнике истински народне просвете, толеришу само на
маргинама. У лагуму јавности у који су грађанисти, некадашња „друга Србија“ –
уз садејство Вучића, који је донедавно могао да ужива у илузији да само
националисти могу да га сруше – сместили своје велике непријатеље, поносно
српске губитнике и у културном и у политичком рату.
Не
знам, ако сте, као професор Антонић, у тој причи, ако је она и материјално и
идејно и идентитетски стуб вашег постојања и саморазумевања, ако је
конститутивни чинилац вашег „ја“, онда, можда, није лако да пристанете на то
како и колико темељно је већ „упропаштена“ српска просвета; како све и колико
је анти-народна.
Реч
„упропаштена“ стављам под знакове навода не само зато што је у ову тужну српску
причу увео Антонић већ зато што је „пропаст“ у њу унео Доситеј, утемељивач
(модерне) српске просвете. Галерија ликова – од славних, као што је Јосип Броз,
до опскурних, као што је супруга Стојана Церовића – касније су само надоградили
ту конститутивну „пропаст“. Она је оличена у чињеницу да је овде преко
потребно, просветитељство, „светлост“, у 19. веку стигло помешано са отровним,
анти-народним, са склоношћу да, како су временом закључили, „непоправљиви“
народ буде схваћен као оличење „мрака“.
На
знам да ли у Србији може да постоји подмуклије и теже победиво зло од онога
које се самообнавља вођено запитаношћу „шта је болесно“ у народу коме је требало
да донесе „светлост“; а све чешће и питањем заслужује ли њихов народ да
постоји. То зло – утемељено у разобрученој доситејевштини, а касније ботоксираној
титоизмом и схватањем југословенства као неуспешне „цивилизујуће“ идеологије –
оличено је у схватању да је народ у Србији станиште а не становник „мрака“. И
да зато мора да учини немогуће и „востане“ из себе.
Такво
зло је, вероватно и пре појаве српског аутошовинизма негде половином
деведесетих, постало толико велико да се питам: Када је овде почело да важи
„звона и прапорце, браћо, звона и прапорце, а не књиге“? Да ли је просвета у
Србији постала више анти-народна него што је народна? Да ли је већи проблем у
томе што таква „просвета“ не може да буде разорена или у томе што данас бива не
толико разарана колико саморазарана?
Разлози
зашто су ова питања легитимна су исти они разлози који су учинили да се овде
појави (српски) аутошовинизам. Они су јако сложени, обликовани јединственим
сплетом историјских, цивилизацијских, географских и културалних околности. Скоро
све што сам написао и изговорио претходних година, део је покушаја да што
јасније укажем на елементе тог јединственог сплета околности, који је учинио да
се овде појави нешто што је прилично јединствено – по својој суштини колико и
по својој распрострањености и укорењености.
И
овај текст, као и сви други које припремам, део су покушаја да што боље и
прецизније одговорим на питање шта је то у српском бићу, у нашој историји и
географској локација, што нас је гонило ка аутошовинизму. Анти-народна просвета
– производ сумрака српских умова – његов је важан, истовремено обликотворни и конститутивни
чинилац.
Нажалост,
иако је на мукама, које је, бахата и отуђена, сама себи донела претходних
месеци, та штеточинска, анти-народна просвета није на издисају. Оно што у нашој
просвети „издише“ су људи попут професора Антонића – они који верују да треба
да буде народна.
Зоран
Ћирјаковић
