razmišljanja o paradigmi našeg razornog elitizma, (jednodimenziono) talentovanoj selebriti žurnalistkinji, koja je konačno dobila svoju bitku – gazeći usput preko leša srpskog novinarstva
Pre desetak godina, tada nepodeljena Druga Srbija mrzela je gospođu Olju Bećković koliko i Vojislava Koštunicu. To znači da jedno ljudsko biće nije moguće mrzeti mnogo više. Danas njene građanističke sestre po podjednako velikoj mržnji prema Aleksandru Vučiću, a čini se i nove prijateljice, koje je nedavno nagradila prestižnom nagradom – Svetlana Lukić i Svetlana Luković su tada na svom uticajnom internet portalu objavile tekst pod naslovom „Pukla Zolja Bećković“. Prokazana „Zolja“ je za deo, u međuvremenu upokojene, Druge Srbije ponovo postala Olja, ali je grčki mešetar, kapitalista neslavne preduzetničke biografije, ubrzo sprečio da nastavi da sa njegove televizije „puca“ po Vučiću.
Tu počinje tužna i ružna priča o otuđenoj elitistkinji, koja je nekoliko puta pokazala da ne mari za novinare. Štaviše nisam siguran ni da je ova talentovana i izuzetno inteligentna selebriti ćerka, koja je i sama uspela da postane selebriti, novinare ikada istinski videla kao svoje kolege. Ne mogu da zaboravim kada je na B92 rekla da je uopšte ne zanima šta – po nalogu njenih moćnih prijatelja iz Demokartske stranke – lojalna partijska urednica radi unutar informativne redakcije. Ako se ne varam, otprilike, prezrivo 'ja sam na Produkcijskoj grupi Mreža' bilo je mera njene sramne nesolidarnosti.
Štaviše, pisao sam o tome u nekoliko navrata, gospođa Bećković je direktno služila, baš kao i kasnije Zoran Kesić i Ivan Ivanović, kao selebriti kamuflaža za etičko i profesionalno čišćenje dve ugledne (i ogledne) redakcije informativnog programa. Svesna toga ili ne, ona je saučenica u činjenici da je novinarstvo u Srbiji svedeno na spoj selebritija, mešavine dvorskih luda i umišljenih misonara „evropeizacije“, i (selektivno) istraživačkih novinara, u suštini pukih autokolonijalnih batina – uz par izuzetaka zanemarljivog društvenog i političkog značaja. Mržnja, izgleda, hrani amneziju, pa je neophodno stalno podsećati gospođu Bećković i njene fanove da je temelj ovdašnjeg medijskog zla postavljen za vakata njenog Borisa i kreativnih joj prijatelja.
Ako je na B92 i mogla da ima neki izgovor, za karijeru u lažnom NIN-u ne postoji opravdanje. Tu me podseća na njenu selebriti koleginici Aneđelinu Džoli, koja, za razliku od gospođe Bećković, svoj mesijanski impuls nije ograničila na samo jednu državu – već je poželela da spasava ceo (ne-zapadni) svet. Naime, dok su Džoli nazivali „kradljivica muževa“, gospođa Bećković je u lažnom NIN-u prethodnih godina zarađivala kao – kradljivica novinarskih poslova.
Pri tome, ona je u lažnom NIN-u uverljivo, i prilično bahato, demonstrirala dve stvari. Prva, koliko su dve, samo naizgled srodne, konverzacijske forme različite – bila je loša u novom žanru, u lažnom NIN-u, onoliko koliko je bila dobra u starom, na B92. Drugo, takođe korisno za sve novinare, koliko je važno da, bez obzira na iskustvo, počnu da uče kada se nađu na novom novinarskom terenu.
Naravno, gospođa Bećković nije ukrala NIN od Srbije. Ali, ona nam se skoro svake nedelje smešila iz kružića na naslovnoj strani samo zato što je zauzela mesta, koja su, kao i sam NIN, ukradena. Ona je – bez izvinite, bez bilo kakvog izraza solidarnosti i razumevanja prema proteranim novinarima „nacionalistima“ – oportunistički i sasvim nekolegijalno, prigrlila priliku potpuno ignorišiću način kako je NIN otet i razloge zašto je baš tu dobila prostor da utoli selebriti žeđ.
Da je podsetim. Ubijeni, pravi NIN su od Srbije ukrali „njeni“ ortaci – predsednik Boris i ekipa. I to dok je ona sa Tadićevim najbližim savetnikom godinama, pred skoro svaku emisju prethodne inkarnacije „Utiska“, sedela u kafiću u ulici Gospodara Jevrema, na „gornjem“ Dorćolu. Prikupljala informacije i čeprkala po mozgu vlasti; režima koji je, kao i današnji, Srbijom vladao iz jednog kabineta. Sve sa fikus premijerom i fikus ministrima i, zazvučaće poznato šetačima zaslepljenim prezentizmom, svemoćnim zamenicima i državnim sekretarima. Ne bih da nabrajam imena tih intelektualnih i moralnih patuljaka – Tadićevih karikaturalnih „ministara“ i „ministarki“. Samo se nešto ne sećam. Da li je i njih crtao Dušan Petričić – jedan od selebriti falsifikatora (zatrte) NIN-ove otvorenosti?
Posle patetičnog bivstvovanja na mestu selebriti intervjuerke u lažnom NIN-u, gospođi Bećković su moćni neprijatelji njenog danas najvećeg neprijatelja konačno vratili „Utisak nedelje“. Ponovo je u novinarskom žanru u kome je vrhunska – nažalost i jedinom kojim je ovladala. Ipak, možda najtužnije u priči o njenom povratku jeste da je emisija loša, parohijalna i dosadana – u istoj onoj meri u kojoj je gospođa Bećković prethodnih nedelja pokazala da je ostala ona stara, uglavnom istinski odlična.
Zašto?
Za početak, na njenu žalost, ovde nemamo jedno već dva „ali“. Prvo, nekako razumljivo, jeste Vučić. Drugo je elitizam, jedna od najgorih patologija srpskog društva, težak kamen oko naših vratova. Gospođa Bećković je tu jedan od šampiona, verovatno slučajnih, blaženo nesvesnih daviteljki, ali ipak daviteljki. Zato me ne čudi da je – i dok je radila i dok je bila bez televizijskog posla (i pripadajuće mu slave) – karijeru gradila gazeći preko leša srpskog novinarstva.
Kao i za većinu njenih sadašnjih obožavalaca, manje ili više privilegovanih pripadnika otuđene građanističke elite, za nju kao da ne postoje „obični“ novinari. Ne postoji ni izveštavanje, kamen temeljac svakog odgovornog i društveno relevantnog novinarstva. Postoje samo selebriti žurnalisti i „istraživački novinari“, koji su postali selebritiji. Kako je u uskršnjoj emisiji nehotice pokazao Dobrica Veselinović – privlačni hipsterčić po meri veselih devedesetih u berlinskom Krojcbergu, za ovo, valjda, na Balkanu zagubljeno pleme „pravih Evropljana“, Srba koji su se iskorenili, istraživački novinar je sinonim za dobrog novinara.
Mnogo strašniji je bio drugi gost. Arhitekta, „akademik“ Dragoljub Bakić – koji je narod nazvao „ovcama“. Da odgovorim njegovim rečnikom, ovaj elitistički ovan je, pored sopstvene bede, istakao i veliki problem vaskrslog „Utiska nedelje“. To je emisija koja se uglavnom obraća onima koji ne govore istinu kada kažu „Srbija je svet“. Za njih je ovde Beograd, samo Beograd – i Srbija i svet.
Gospođa Bećković i njeni dosadašnji gosti, sa izuzetkom dvoje, prevideli se ne toliko koliko je cela Srbija danas svet već koliko je današnji, stvarni svet drugačije od njihovog imaginarnog sveta zamrznutog u prošlosti – sveta koji je nestao 11. septembra daleke 2001. godine. Mehur armiran nostalgijom i amnezijom u koji su se zatvorili je bizarni elitistički rijaliti, vremenska mašina. U tom svom imaginarijumu, ne-Zadruzi, mogu da gaje slatku iluziju da i dalje vode smislene političke borbe i da se zavaravaju da neko napolju, u realnom svetu, mari za njihovo stvarno ili lažno žrtvovanje i njihove žalopojke. I to je to.
„Utisak nedelje“ je danas metuzalem, dinosaurus koji je oživeo. U ubrzanom ritmu gugla i društvenih medija, devedesete deluju kao doba Jure, daleka era pre nego što su spaljene slatke postideološke iluzije, zagrada vremena u kojoj se još moglo govoriti o stvarima važnim za elite i sanjariti o estetizovanoj, „lepoj“ politici. Nažalost, tragedija Srbije nije samo u tome što su, kao u ostatku sveta, iluzije nestale a ostao idejni bankrot političkih elita, koje održavaju sve tabloidniji mejnstrim mediji.
Živimo u zemlji izloženoj jedinstvenom nekolonijalnom zavrtanju ruku i uvrtanju mozgova, kome je ovde malo ko u stanju da se odupre. Zato misleći čovek u Srbiji može ili da pokušava da živi i da se raduje u nekom svom svetu ili da besni lamentirajući nad onim što, bojim se, nije ni moglo da bude. Da ne bude zabune. Ovaj skromni izbor nam je prepisala „Evropa“, baš kao i samog Vučića, vođu po meri njenih interesa, ali, sve je jasnije, i duha populističkog 21. veka. Zato ko u Srbiji ćuti o „Evropi“ – neka ni ne progovara o Aleksandru Vučiću.
Iako njeni gosti vole da pominju „svet“ i „normalnost“, oni, za razliku od Vučića i njegovih zapadnih prijatelja, ne razumeju ni novi svet ni novu normalnost koja ga karakteriše. Skoro sve o čemu se u aprilu govorilo u „Utisku nedelje“ bilo je, u suštini, nebitno, van sveta i vremena. Gospođa Bećković je, zaslepljena mržnjom prema Vučiću, iz nedelje u nedelju navodila goste da govore o utiscima, koji se, u suštini, svode na jedan isti utisak. Nažalost, to nije bio onaj ključni, za nas jedini relevantan utisak. Milje u kome gospođa Bećković pliva i skuplja lovorike ne može da govori o „Evropi“. Suviše bi bolelo. Spalili bi iluziju koja ih pokreće. Srušio bi im se svet.
Duh vremena je gospođu Bećković vratio tamo odakle je krenula. Njenim aprilskim utiscima je bilo mesto na nekoj lokalnoj, ne toliko beogradskoj koliko vračarsko-starogradskoj televiziji. Naravno, ugurala je u emisiju i prezir prema predsedniku Srbije, koji nije u stanju da kontroliše, ali sve što smo dobili u novom „Utisku“ je ventil za manje ili više privilegovane elite – kojima se i dalje može da žive mimo sveta. Kao i prijatne subotnje šetnje kilavih, lažnih revolucionara, mnogo više željnih da uzdignu sebe nego da podignu Srbiju, „Utisak nedelje“ deluje kao večernje poselo selebriti zgubidana. Oni jako ozbiljno i strasno analiziraju nebo, ali uporno ignorišu da postoji Sunce. Kada sami sebi ne bi bili toliko važni, zasluživali bi sažaljenje. Ovako – možda samo sendvič od SNS-a, ako je išta ostalo.
Od svega što smo čuli i videli u nedelju, mimo elitističkog pljuvanja naroda kakvo se već godinama reciklira po društvenim mrežama, vredan pamćenja je samo pad heroine građanističke Srbije – koju je neko u brojnim komentarima prekrstio u „Bilja Čorba“. Gospođa Bećković je, bez mnogo napora, prizemljila Biljanu Srbljanović – koja se, pokušavajući da stupi u kreativni ekonomski odnos sa antielitističkim režimom a da joj ništa ne uđe u urbanu distinkciju, zapetljala u kučine sopstvenog elitizma i narcisoidnosti. Ali, to je bila samo još jedna estradna predstava, skraćeno izdanje „Zadruge“ po meri pismenih i urbanih. Ne znam tačno ko je tu hteo da bude Luna a ko Stanija, ali vidim da ni Beograd, a kamoli Srbija, od svega nije imao nikakvu korist.
I uskršnji pucnji gospođe Bećković su bili ćorci. Ona em nastavlja da gađa pogrešnu metu em voli da se zavarava da puca sama, da je tu gde je samo zahvaljujući svom talentu. Zato čak i njena nesumnjiva hrabrost ostaje u dubokoj senci otužne samopravednosti i neprijatnog elitizma, koji je prethodnih godina metastazirao i sada bode i oči i uši. Iako joj aplaudiraju što ponovo „puca“ po Vučiću, smelo i, kao i ranije, uglavnom pametno, jedino što je ovog aprila stvarno puklo na misterioznom kanalu, zakovanom za „dvojku“ na mom daljinskom upravljaču – jeste Olja Bećković. Nekada ubitačna „Zolja“ je ostala bez municije. Ne pravi se više taj kalibar.
Zoran Ćirjaković
Писменост је последње уточиште протува које немају шта да кажу
DAN PRE
o bolnom sudaru građanističkih fantazija i političke realnosti; o nevoljama sa (zamišljenim) 6. oktobrom i godoovskim čarima (stvarnog) 4. oktobra
Da se malo poigramo. Vratio nam se „5. oktobar“. Svedoci smo najvećeg političkog uspeha građanističke Srbije – od velikog trijumfa „manjeg zla“ 2012. godine, poznatijeg kao „beli listići“.
Gotov je! Aperol špric pršti. Radost. Nema sendviča. Parizer je u frižiderima. Srećni građani jedu suši i kolače. Umesto Zadruge, na „Pinku“ su Janko Baljak, Balša Božović i (ponovo) Tanja Vojtehovski. Ljubodrag Stojadinović ulazi u generalštab, u civilu na beloj Vespi. Žikina šarenica postaje Hristinina torbica. Ivan Ivanović kreće u Mitrovicu da krčagom humora napoji onemoćali narod. Umesto Kosovke devojke, stiže im Kosovac momak po meri tabloidnih sličica selebriti vremena.
Vesna Mališić postaje VD glavne urednice „Politike“. Ana Novaković je poslednji put tvitovala „Dobro veče, ko je rušio u Savamali?“. Vladimir Pavićević se vratio iz Crne Gore. Gordana Suša farba kosu. Jovo Bakić oštri kamu. Vera Didanović plače, ovaj put od sreće. Slaviša Lekić sprema dokumentarni film. Boško Obradović je na „službenom putu“. Đorđu Vukadinoviću niko iz redakcije „Vremena“ više ne odgovara na pozive. Srđa Popović je u šoku. „Revolucija“ uspela bez njegovih treninga? Da li je to moguće?
I onda dolazi 6. oktobar. Bojim se da nam tu više ne treba bujna mašta.
U Srbiji, gledano iz perspektive „evropeizacije“, „priključivanja EU“, kako god da tepamo destruktivnom briselskom mitu – koji je već poslao u nokdaun kosovski – postoji samo jedna pomena vredna politička tema. Samo jedan problem – „konačni status“ Kosova. Sve druge teme i problemi, koliko god nama bili važni, pa i životni, iz ugla vizije Srbije u EU, jednostavno ne mogu da postoje. Sem u nečijimm besovima ili snovima. Oni su politički na nivou trla baba lan.
Odlukom Brisela, Kosovo je ovde mera svih mera. Kao takva, ona isključuje i istinsku demokratiju i smislene medijske slobode i mnogo toga drugog. Teško je čak i pobrojati pitanja koja se mogu postavljati samo ako pitanje Kosova bude rešeno – ili tako da njegov najveći deo više ne bude u Srbiji ili ako suveren odluči da je Ustav Srbije to pitanje već rešio. Ovo drugo rešenje bi značilo da je Srbija ne toliko odustala od članstva u EU koliko odlučila da joj Brisel, Vašington i Berlin budu neprijatelji. Ne baš smrtni, ali tu negde. Svakako mnogo veći nego danas.
Podsećam, ovde ne govorim o uspehu opozicije već o zamišljenoj pobedi imaginarnih 2,5miliona „građana“, koji ne vole da ih zovete „narod“, a na pridev „srpski“ umeju da dobiju ospice. Ipak, verujem da bi, ako se dovoljno potrude, i njihovi selebriti ložači uspeli da shvate da bi Brisel već „6. oktobra“ počeo da podmeće nogu tim novim, imaginarnim „proevropskim“ vlastima.
Iz ugla Brisela, ti cool građanistički „Evropljani“ su ovde već bili na vlasti – i ni jedan običan Prajd nisu uspeli da organizuju. Kako od njih Johanes Han i drugi čuvari najviših evropskih vrednosti da očekuju da će uspeti da odrade nešto neuporedivo veće, složenije i spornije, proguraju „stvar“ koja je toliko važna za EU? I to „stvar“ koja nikada ni od koga nigde nije zahtevana u modernoj istoriji.
Zato, bez odustajanja od „evropeizacije“ – poglavlja, „pristupa EU fondovima“ i svega što ide u tom paketu – pobeda opozicije bi bila protraćeno vreme, ne samo razvojno. Ona bi se svela na čekanje nekog novog ne-Vučića, i podmuklo rušenje svake vlasti u kojoj Brisel ne vidi jednog takvog vođu.
Od ideje da Brisel ovde danas želi da vidi lidere odane „evropskim vrednostima“ gluplje je samo verovanje da bi ulazak Srbije u EU zastavio odlazak mladih iz Srbije. Java koja se krije iza snova o pridruživanju bi bila obeležena sa dve bolne relanosti. Prva, urbana, gradovi kao živa groblja za nas koji smo prestari da odemo, i druga, ruralna, živo podsećanje zašto je Šumadija dobila baš to ime.
Nažalost, politička imaginacija slučajnosrpskih elita je okovana jednom višestruko naučno-fantastičnom vizijom našeg „evropskog“ puta. Pokušaću da po ko zna koji put ovim mitomanima istaknem neke od realnosti. Voljom EU, Srbija ne može postati „evropska“ demokratskim putem. EU mari samo za nešto nešto što isključuje medijske slobode.
Bojim se da samo jedan profil lidera može ovde da progura „kompromis“ vezan za Kosovo, koji će i u najboljem zamislivom slučaju predstavljati poniženje. Svaki sporazum ovde može biti posmatran kao uspeh samo uz punu svest o tome koliko su alternative gore. A, pošto one uvek ostaju hipotetičke, to je ne baš nemoguća, ali jedna jako teška medijska misija.
Odlučivši da i ona Vučića ruši na pitanju Kosova, građanistička opozicija je pokazala teško razumljivu dozu autizma, što ne može ostati bez posledica. Jedna, manje važna, jeste da ni iole uverljiva iluzija dijaloga o pitanju Kosova nije moguća. Druga, oni em vređaju Vučićevu inteligenciju em pokazuje ozbiljnu političku kratkovidost, što politički ne može proći nekažnjeno.
Građanisti danas pokušavju ono što nacionalistima nije uspelo krajem osamdesetih. Dominatna logika u SANU je tada bila otprilike: „Pustimo Miloševića da završi prljave poslove. Kada ih završi, mi ćemo ga srušiti – komunisti ionako svuda padaju sa vlasti kao kruške, i zadržati sladak plod“. Nažalost, srpski nacionalni interesi i Srbi van Srbije su bili jedna od poslednjih rupa na Miloševićevoj političkoj svirali.
Vučićev ulog je mnogo veći od Miloševićevog, ali ima saveznike van Srbije o kakvima Milošević nije mogao ni da sanja. Razumevši prvo, vođe ovdašnjih „pravih Evropljana“ ne gaje iluzije da će im Vučić očistiti put prema Briselu i zatim dozvoliti da tek tako bude uklonjen. Ali, iako nemaju iluzije o vođi kakve su gajili sedokosi akademici, ignorišući drugu činjenicu građanistički pastiri pokazuju da dele geopolitičko slepilo očeva i stričeva nacije, koje je Milorad Vučelić kasnije sabrao i ovekovečio u knjizi „Razgovori sa epohom“.
Štaviše, činjenica da su građanističke vođe Prvog srpskog selebriti ustanka ostale zaglavljene u devedestim, u jednoj vremenski toliko bliskoj, „postistorijskoj“ prošlosti, samo smanjuje šanse da će uspeti da se suoče sa veličinom promena i uvaže njihove ključne implikacije. Meru u kojoj se svet 2019. razlikuje od sveta iz 2000. godine - poslednje pre nego što je Osama bin Laden u Njujorku i Vašingtonu simultano obnarodovao kraj kraja istorije.
Rušiti danas nekoga ko ima zapadnu podršku pozivanjem na demokratiju i medijske slobode je toliko naivno da se graniči sa glupošću. Ovo političko bezumlje naših nestrpljivih „Evropljana“ je još teže razumeti ako se ima u vidu koliko je Vučić u boljoj (geo)političkoj poziciji od Miloševića. Uz Angelu Merkel i Johanesa Hana njemu ni ne treba neki novi Jovica.
Vučić ima profil koji svetski moćnici – od Maovih komunista do američkih realpolitičara – vole da vide kod svojih partnera kada je reč o rešavanju „nerešivih“ pitanja. Čvrstorukaš je. Na sve je spreman. Ranije se dokazao kao nacionalista i više ne mora mnogo da dokazuje da nije „izdajnik“. Tu se krije i jedan od razloga zašto je Vučićev antipod, žovijalni Boris Tadić – samozaljubljeni slučajni predsednik, koji je poverovao da će moći da šarmira i „zavede“ i Angelu Merkel – u Berlinu dočekivan kao neprijatni zadah u toaletu na železničkoj stanici.
Probaću da budem još jasniji. Biti protiv Vučića i istovremeno videti jedino rešenje u članstvu Srbije u EU je na nivou nekoga ko puca sebi u potiljak nadajući se da će ostati živ. Način kako je Srbija danas podeljena, i donekle protivrečan odnos koji veliki broj ljudi ima prema statusu Kosova, čini da rešenje po meri zahteva EU može da donese samo političar kome ništa nije strano i koji ume da nemetne svoju (samo)volju. Gutanje velikih žaba, a ovde Brisel ne može da servira mnogo veću, u stvarnosti se može očekivati samo od onih koji su sve učinili da se ne udave. Dobar apetit i velika usta nisu dovoljni.
Imajući u vidu da proevropska opozicija nije kooperativna, da, bilo cinična bilo zaslepljena zavodljivim fikcijama, deluje protiv svog glavnog cilja, čini da demokratija i medijske slobode u današnjoj Srbiji i perspektiva priključivanja EU budu sasvim nespojivi. Svako kome je Savamala ključna, ko govori o fantomkama i ironiše o fantomima, ako ima zrnce odgovornosti u sebi, treba koliko danas da počne da uči ruski. Ili bar krene da pohađa neki kursić iz zapadne realpolitike – perverzne, ali bogate istorije dvostrukih standarda, licemerja i izneverenih obećanja.
Ja znam da sam dok ovo pišem Vučićev korisni idiot. Nekad ume da bude klizavo govoriti javno. Ali, samocenzurisati se iz straha gde će vam završiti misao jeste jedan posebno jadan oblik autocenzure. Nadam se da je i Slobodan Georgiev, dok govori o pretnjama koje dobija, svestan čiji je koristan idiot. Mada, imajući u vidu mentalne kapacitete uvaženog gospodina, da citiram onog Dobricu koji nije pokušavao da postane „dobri načelnik“ – strepnja mi je tu mnogo dublja od nade.
Ipak, najiskrenije se nadam da ovaj „istraživački novinar“ – koji, mukica, nije istražio „Evropu“ pre nego što je krenuo da istražuje onu Srbiju koja nije dovoljno po meri „evropskih“ interesa – neće na svojoj koži osetiti kakva sve sredstva plaćanja podrazumeva sintagma „Kosovo je najskuplja srpska reč“. Nažalost, Bog uvek ne čuva budale.
Na nesreću zaslepljenih građanista, njihov neprijatelj nije samo EU već i slobodno izražavanje volje građana Srbije. Bez izvrtanja mozgova i karikiranja demokratskih procedura, njihov „evropski san“ ovde nikada ne može postati java. Naravno, nacionalisti imaju istog neprijatelja – EU. Ali oni, za razliku od građanista, ako su iskreni i dosledni, ne mogu da posluže kao korisni idioti Brisela i zato jedini osećaju pravu „težinu lanaca“. Na nesreću, iscrpljena globalna Imperija koja davi Srbiju umreće suviše kasno da bi od toga naši satanizovani nacionalisti mogli da imaju bilo kakvu korist.
U Srbiji danas postoje dva pola. Jedan, koji misli da je priznavanje „realnosti“ – što je drugo ime za nezavisno Kosovo – nešto kao dobar dan Vesni Pešić na Paliluskoj pijaci. Oličavaju ga pismene „kosmopolite“ sa svih 32 blajhanih zuba u glavi. Oni ili ne poznaje nikoga ko misli suprotno ili u takvima vide „fašiste“, iako ih nikada nisu videli. Na suprotnom polu su oni koji na Kosovo vide srce Srbije. Ne bih se iznenadio da tu ima i onih koji ne samo da žele da ubiju „izdajnika“ već to i umeju.
Između je velika većina, čija su shvatanja u rasponu od „ne treba dati Kosovo“ do „ma to je gotova priča“. Ona uglavnom ne bi dala glas za promenu Ustava bez ozbiljne medijske i referendumske akrobatike, niti bi lako progutala političku akrobatiku koja bi podupirala svako rešenje koje Kosovu daje „stolicu u UN“ bez promene Ustava.
Odavno je rečeno „istorija je kurva“, ali ne dešava se često da na tom planu prevaziđe samu sebe. Koliko li je teško suočiti se s činjenicom da je 2000. godine preduslov ostvarenja „evropskog“ sna bilo rušenje Miloševića, a da je 19 godina kasnije to ostanak na vlasti jednog od Miloševićevih ministara? Ipak, ne čudi me da su se i građanisti, naša braća po mentalitetu, opredelili za još jedno istorijsko „ne“ – koje obično ispadne „ne“ istoriji.
Verujem da će glavna reakcija šetajućih urbanih revolucionara – anesteziranih kombinacijom sopstvenih iluzija o „Evropi“ i našeg mentaliteta, koji im je urezan u mozak pa su u stanju da vide samo crno-beli svet – i na ovu moju viziju ishoda sudara građanističkog mita i globalne istorije, političke fantastike i realnosti, biti serija serija uvreda i kleveta.
Još mi Jugoslav Ćosić, Ivan Ivanović i njihovi selebriti saborci nisu spakovali otkaz, ali, i ako uspeju, naćiće se za sendvič i nešto ukusnije od parizera. Mortadela i šolja jogurta, više nego dovoljno za kiseli lament nad samopravednim zombijima, koji rade u korist svoje štete verujući da ponovo žive 4. oktobar. Kažu zli jezici da se nekada desi da – i duže od veka traje dan.
Zoran Ćirjaković
Da se malo poigramo. Vratio nam se „5. oktobar“. Svedoci smo najvećeg političkog uspeha građanističke Srbije – od velikog trijumfa „manjeg zla“ 2012. godine, poznatijeg kao „beli listići“.
Gotov je! Aperol špric pršti. Radost. Nema sendviča. Parizer je u frižiderima. Srećni građani jedu suši i kolače. Umesto Zadruge, na „Pinku“ su Janko Baljak, Balša Božović i (ponovo) Tanja Vojtehovski. Ljubodrag Stojadinović ulazi u generalštab, u civilu na beloj Vespi. Žikina šarenica postaje Hristinina torbica. Ivan Ivanović kreće u Mitrovicu da krčagom humora napoji onemoćali narod. Umesto Kosovke devojke, stiže im Kosovac momak po meri tabloidnih sličica selebriti vremena.
Vesna Mališić postaje VD glavne urednice „Politike“. Ana Novaković je poslednji put tvitovala „Dobro veče, ko je rušio u Savamali?“. Vladimir Pavićević se vratio iz Crne Gore. Gordana Suša farba kosu. Jovo Bakić oštri kamu. Vera Didanović plače, ovaj put od sreće. Slaviša Lekić sprema dokumentarni film. Boško Obradović je na „službenom putu“. Đorđu Vukadinoviću niko iz redakcije „Vremena“ više ne odgovara na pozive. Srđa Popović je u šoku. „Revolucija“ uspela bez njegovih treninga? Da li je to moguće?
I onda dolazi 6. oktobar. Bojim se da nam tu više ne treba bujna mašta.
U Srbiji, gledano iz perspektive „evropeizacije“, „priključivanja EU“, kako god da tepamo destruktivnom briselskom mitu – koji je već poslao u nokdaun kosovski – postoji samo jedna pomena vredna politička tema. Samo jedan problem – „konačni status“ Kosova. Sve druge teme i problemi, koliko god nama bili važni, pa i životni, iz ugla vizije Srbije u EU, jednostavno ne mogu da postoje. Sem u nečijimm besovima ili snovima. Oni su politički na nivou trla baba lan.
Odlukom Brisela, Kosovo je ovde mera svih mera. Kao takva, ona isključuje i istinsku demokratiju i smislene medijske slobode i mnogo toga drugog. Teško je čak i pobrojati pitanja koja se mogu postavljati samo ako pitanje Kosova bude rešeno – ili tako da njegov najveći deo više ne bude u Srbiji ili ako suveren odluči da je Ustav Srbije to pitanje već rešio. Ovo drugo rešenje bi značilo da je Srbija ne toliko odustala od članstva u EU koliko odlučila da joj Brisel, Vašington i Berlin budu neprijatelji. Ne baš smrtni, ali tu negde. Svakako mnogo veći nego danas.
Podsećam, ovde ne govorim o uspehu opozicije već o zamišljenoj pobedi imaginarnih 2,5miliona „građana“, koji ne vole da ih zovete „narod“, a na pridev „srpski“ umeju da dobiju ospice. Ipak, verujem da bi, ako se dovoljno potrude, i njihovi selebriti ložači uspeli da shvate da bi Brisel već „6. oktobra“ počeo da podmeće nogu tim novim, imaginarnim „proevropskim“ vlastima.
Iz ugla Brisela, ti cool građanistički „Evropljani“ su ovde već bili na vlasti – i ni jedan običan Prajd nisu uspeli da organizuju. Kako od njih Johanes Han i drugi čuvari najviših evropskih vrednosti da očekuju da će uspeti da odrade nešto neuporedivo veće, složenije i spornije, proguraju „stvar“ koja je toliko važna za EU? I to „stvar“ koja nikada ni od koga nigde nije zahtevana u modernoj istoriji.
Zato, bez odustajanja od „evropeizacije“ – poglavlja, „pristupa EU fondovima“ i svega što ide u tom paketu – pobeda opozicije bi bila protraćeno vreme, ne samo razvojno. Ona bi se svela na čekanje nekog novog ne-Vučića, i podmuklo rušenje svake vlasti u kojoj Brisel ne vidi jednog takvog vođu.
Od ideje da Brisel ovde danas želi da vidi lidere odane „evropskim vrednostima“ gluplje je samo verovanje da bi ulazak Srbije u EU zastavio odlazak mladih iz Srbije. Java koja se krije iza snova o pridruživanju bi bila obeležena sa dve bolne relanosti. Prva, urbana, gradovi kao živa groblja za nas koji smo prestari da odemo, i druga, ruralna, živo podsećanje zašto je Šumadija dobila baš to ime.
Nažalost, politička imaginacija slučajnosrpskih elita je okovana jednom višestruko naučno-fantastičnom vizijom našeg „evropskog“ puta. Pokušaću da po ko zna koji put ovim mitomanima istaknem neke od realnosti. Voljom EU, Srbija ne može postati „evropska“ demokratskim putem. EU mari samo za nešto nešto što isključuje medijske slobode.
Bojim se da samo jedan profil lidera može ovde da progura „kompromis“ vezan za Kosovo, koji će i u najboljem zamislivom slučaju predstavljati poniženje. Svaki sporazum ovde može biti posmatran kao uspeh samo uz punu svest o tome koliko su alternative gore. A, pošto one uvek ostaju hipotetičke, to je ne baš nemoguća, ali jedna jako teška medijska misija.
Odlučivši da i ona Vučića ruši na pitanju Kosova, građanistička opozicija je pokazala teško razumljivu dozu autizma, što ne može ostati bez posledica. Jedna, manje važna, jeste da ni iole uverljiva iluzija dijaloga o pitanju Kosova nije moguća. Druga, oni em vređaju Vučićevu inteligenciju em pokazuje ozbiljnu političku kratkovidost, što politički ne može proći nekažnjeno.
Građanisti danas pokušavju ono što nacionalistima nije uspelo krajem osamdesetih. Dominatna logika u SANU je tada bila otprilike: „Pustimo Miloševića da završi prljave poslove. Kada ih završi, mi ćemo ga srušiti – komunisti ionako svuda padaju sa vlasti kao kruške, i zadržati sladak plod“. Nažalost, srpski nacionalni interesi i Srbi van Srbije su bili jedna od poslednjih rupa na Miloševićevoj političkoj svirali.
Vučićev ulog je mnogo veći od Miloševićevog, ali ima saveznike van Srbije o kakvima Milošević nije mogao ni da sanja. Razumevši prvo, vođe ovdašnjih „pravih Evropljana“ ne gaje iluzije da će im Vučić očistiti put prema Briselu i zatim dozvoliti da tek tako bude uklonjen. Ali, iako nemaju iluzije o vođi kakve su gajili sedokosi akademici, ignorišući drugu činjenicu građanistički pastiri pokazuju da dele geopolitičko slepilo očeva i stričeva nacije, koje je Milorad Vučelić kasnije sabrao i ovekovečio u knjizi „Razgovori sa epohom“.
Štaviše, činjenica da su građanističke vođe Prvog srpskog selebriti ustanka ostale zaglavljene u devedestim, u jednoj vremenski toliko bliskoj, „postistorijskoj“ prošlosti, samo smanjuje šanse da će uspeti da se suoče sa veličinom promena i uvaže njihove ključne implikacije. Meru u kojoj se svet 2019. razlikuje od sveta iz 2000. godine - poslednje pre nego što je Osama bin Laden u Njujorku i Vašingtonu simultano obnarodovao kraj kraja istorije.
Rušiti danas nekoga ko ima zapadnu podršku pozivanjem na demokratiju i medijske slobode je toliko naivno da se graniči sa glupošću. Ovo političko bezumlje naših nestrpljivih „Evropljana“ je još teže razumeti ako se ima u vidu koliko je Vučić u boljoj (geo)političkoj poziciji od Miloševića. Uz Angelu Merkel i Johanesa Hana njemu ni ne treba neki novi Jovica.
Vučić ima profil koji svetski moćnici – od Maovih komunista do američkih realpolitičara – vole da vide kod svojih partnera kada je reč o rešavanju „nerešivih“ pitanja. Čvrstorukaš je. Na sve je spreman. Ranije se dokazao kao nacionalista i više ne mora mnogo da dokazuje da nije „izdajnik“. Tu se krije i jedan od razloga zašto je Vučićev antipod, žovijalni Boris Tadić – samozaljubljeni slučajni predsednik, koji je poverovao da će moći da šarmira i „zavede“ i Angelu Merkel – u Berlinu dočekivan kao neprijatni zadah u toaletu na železničkoj stanici.
Probaću da budem još jasniji. Biti protiv Vučića i istovremeno videti jedino rešenje u članstvu Srbije u EU je na nivou nekoga ko puca sebi u potiljak nadajući se da će ostati živ. Način kako je Srbija danas podeljena, i donekle protivrečan odnos koji veliki broj ljudi ima prema statusu Kosova, čini da rešenje po meri zahteva EU može da donese samo političar kome ništa nije strano i koji ume da nemetne svoju (samo)volju. Gutanje velikih žaba, a ovde Brisel ne može da servira mnogo veću, u stvarnosti se može očekivati samo od onih koji su sve učinili da se ne udave. Dobar apetit i velika usta nisu dovoljni.
Imajući u vidu da proevropska opozicija nije kooperativna, da, bilo cinična bilo zaslepljena zavodljivim fikcijama, deluje protiv svog glavnog cilja, čini da demokratija i medijske slobode u današnjoj Srbiji i perspektiva priključivanja EU budu sasvim nespojivi. Svako kome je Savamala ključna, ko govori o fantomkama i ironiše o fantomima, ako ima zrnce odgovornosti u sebi, treba koliko danas da počne da uči ruski. Ili bar krene da pohađa neki kursić iz zapadne realpolitike – perverzne, ali bogate istorije dvostrukih standarda, licemerja i izneverenih obećanja.
Ja znam da sam dok ovo pišem Vučićev korisni idiot. Nekad ume da bude klizavo govoriti javno. Ali, samocenzurisati se iz straha gde će vam završiti misao jeste jedan posebno jadan oblik autocenzure. Nadam se da je i Slobodan Georgiev, dok govori o pretnjama koje dobija, svestan čiji je koristan idiot. Mada, imajući u vidu mentalne kapacitete uvaženog gospodina, da citiram onog Dobricu koji nije pokušavao da postane „dobri načelnik“ – strepnja mi je tu mnogo dublja od nade.
Ipak, najiskrenije se nadam da ovaj „istraživački novinar“ – koji, mukica, nije istražio „Evropu“ pre nego što je krenuo da istražuje onu Srbiju koja nije dovoljno po meri „evropskih“ interesa – neće na svojoj koži osetiti kakva sve sredstva plaćanja podrazumeva sintagma „Kosovo je najskuplja srpska reč“. Nažalost, Bog uvek ne čuva budale.
Na nesreću zaslepljenih građanista, njihov neprijatelj nije samo EU već i slobodno izražavanje volje građana Srbije. Bez izvrtanja mozgova i karikiranja demokratskih procedura, njihov „evropski san“ ovde nikada ne može postati java. Naravno, nacionalisti imaju istog neprijatelja – EU. Ali oni, za razliku od građanista, ako su iskreni i dosledni, ne mogu da posluže kao korisni idioti Brisela i zato jedini osećaju pravu „težinu lanaca“. Na nesreću, iscrpljena globalna Imperija koja davi Srbiju umreće suviše kasno da bi od toga naši satanizovani nacionalisti mogli da imaju bilo kakvu korist.
U Srbiji danas postoje dva pola. Jedan, koji misli da je priznavanje „realnosti“ – što je drugo ime za nezavisno Kosovo – nešto kao dobar dan Vesni Pešić na Paliluskoj pijaci. Oličavaju ga pismene „kosmopolite“ sa svih 32 blajhanih zuba u glavi. Oni ili ne poznaje nikoga ko misli suprotno ili u takvima vide „fašiste“, iako ih nikada nisu videli. Na suprotnom polu su oni koji na Kosovo vide srce Srbije. Ne bih se iznenadio da tu ima i onih koji ne samo da žele da ubiju „izdajnika“ već to i umeju.
Između je velika većina, čija su shvatanja u rasponu od „ne treba dati Kosovo“ do „ma to je gotova priča“. Ona uglavnom ne bi dala glas za promenu Ustava bez ozbiljne medijske i referendumske akrobatike, niti bi lako progutala političku akrobatiku koja bi podupirala svako rešenje koje Kosovu daje „stolicu u UN“ bez promene Ustava.
Odavno je rečeno „istorija je kurva“, ali ne dešava se često da na tom planu prevaziđe samu sebe. Koliko li je teško suočiti se s činjenicom da je 2000. godine preduslov ostvarenja „evropskog“ sna bilo rušenje Miloševića, a da je 19 godina kasnije to ostanak na vlasti jednog od Miloševićevih ministara? Ipak, ne čudi me da su se i građanisti, naša braća po mentalitetu, opredelili za još jedno istorijsko „ne“ – koje obično ispadne „ne“ istoriji.
Verujem da će glavna reakcija šetajućih urbanih revolucionara – anesteziranih kombinacijom sopstvenih iluzija o „Evropi“ i našeg mentaliteta, koji im je urezan u mozak pa su u stanju da vide samo crno-beli svet – i na ovu moju viziju ishoda sudara građanističkog mita i globalne istorije, političke fantastike i realnosti, biti serija serija uvreda i kleveta.
Još mi Jugoslav Ćosić, Ivan Ivanović i njihovi selebriti saborci nisu spakovali otkaz, ali, i ako uspeju, naćiće se za sendvič i nešto ukusnije od parizera. Mortadela i šolja jogurta, više nego dovoljno za kiseli lament nad samopravednim zombijima, koji rade u korist svoje štete verujući da ponovo žive 4. oktobar. Kažu zli jezici da se nekada desi da – i duže od veka traje dan.
Zoran Ćirjaković
NEUSPEH PRVOG SRPSKOG SELEBRITI USTANKA
kratak tekst o tihom odumiranju mita o "5miliona", bizarnog spoja (slučajnosrpske) građanističke kontrarevolucije i (srpske) nacionalističke revolucije – i ulozi koju je odigrala "evropa", sve nestrpljivija vučićeva čierlidersica
Mnogo pre dva prošlonedeljna, frustrirajuća antirežimska ćorka – malog, pred Pinkom, i velikog, 13. aprila pred Skupštinom Srbije – postalo je prilično jasno da protesti ne idu nigde. Aleksandar Vučić je ostao sam sebi najveći neprijatelj.
Nevolje su krenule već sa imenom. Naziv „Stop krvavim košuljma“ ubio je manjak – krvavih košulja. Vučić nije ispunio „optimistička“ krvavo-košuljaška očekivanja svojih neprijatelja – koji i dalje vole da ga potcenjuju. Onda je, iz iste potcenjivačke sklonosti, izvučeno nesrećno ime „1od5miliona“. Nažalost, steroidi su u politici opasniji nego u sportu. Pomisli „masa“ da jeste ono što nije, i što možda ni ne može da postane.
Na samom početku proteste sam nazvao Prvi srpski selebriti ustanak. Mislim da njihov problem nije višak uspaljenih selebritija koliko višak pogrešnih selebritija, onih koji su zgađeni Srbijom i koji vole da veruju da jako malo dele sa narodom kome pripadaju.
Razumem da su, ohrabreni Trampovom pobedom, i naši selebritiji poželeli da se dokopaju vlasti, ali promakla im je jedna važna činjenica. Trampa njegovi siromašni i poniženi glasači vide kao ideal na nekoliko relevantnih identitetskih i simboličkih nivoa. Na primer, ne samo da voli sendviče više od skoro svega drugog, već voli i da sve sija - baš onako kako mnogi od njegovih osiromašenih glasača veruju da bi se ponašali kada bi postali bogati. Trampov patriotski populizam zaboravljenima i oklevetanima uliva nadu, čak i onda kada predsednik ne čini ništa za njih.
Ne može se istovremeno biti cool i heroj radničke klase i siromašnih – što je „građanka“ Hilari Klinton naučila na najbolniji način, a naši današnji instant selebriti revolucionari i spasioci, tada zavaljeni po vračarskim restoranima, prevideli.
Oni koji ovde predvode antirežimsko „stado“ – što je pojam koji je u javni govor, u nestočarskom smislu političkih sledbenika, uveo neko drugi – daleko su od sendviča. Ali bojim se da su, za dobro Srbije, preblizu Aperol špricu i sušiju, koji je jedan prosečni, „primitivni“ srpski glasač sklon da ispljune već posle prvog zalogaja. Drugim rečima, nije problem to što, možda stvarno, jesu „kulturni“, pismeni“ i imaju dobar ukus, već to što, privilegovani i siti, veruju da ljude treba vrednovati i uvažavati prema njihovoj „kulturnosti“, „pismenosti“ i ukusu.
Na žalost ustanika i njihovih selebriti vođa, nisu im se priključili selebritiji u kojima poniženi i oklevetani narod može da učita svoje aspiracije. Kija Kockar je uz Vučića. Gastoz se bavi revolucionarnim radom, ali on je na tragu preko potrebnog oživljavanja seksualne revolucije. Luna i Miki iz Kupinova su u hiper-realnoj Zadruzi – koja je, takva-kakva je, realnija od sveta u kome žive cool, „ispravno“ urbani selebritiji i u kojoj (ne-građanski) sendvič sa parizerom ima status delikatesa. Na Vučićevu sreću, ovakav odnos Mitrovićevog rijalitija i realnosti onih koji u javnosti i na društvenim mrežama najglasnije govore u ime protesta – jako malo govori o improvizovanom imaginarijumu u Šimanovcima.
Ipak, najveći problem Prvog srpskog selebriti ustanka nisu zgađeni, anti-parizer selebritiji.
U postkumanovskoj Srbiji nije moguće spojiti nacionalističke revolucionare i građanističke kontarevolucionare. Građanisti – koji su sami proglasili EU za svoj ideal i vrhovnog arbitra dobra i zla – sada odbijaju da se suoče sa činjenicom da EU i povezani minjoni, kao što su Norveška i Švajcarska, smatraju Aleksandra Vučića ne toliko „drugim“ koliko, u suštini, jedinim „pravim“ Đinđićem. „Evropa“ je presudila da je Vučić danas onaj „Đinđić“ iz sklerotične građanističke imaginacije – jedini pravi i legitimni „čuvar vatre“ 5. oktobra.
Naravno, kada pišem „Đinđić“ pod navodnicima to je zato što mislim na onog lažnog, falsifikovanog Đinđića, pretvorenog u „Drugog Srbina“, što on nikada nije bio. Dakle, mislim na konotacije koje su ubijenom premijeru i njegovoj politici posle smrti prikačili cinični obožovaoci njegovog kovčega, uglavnom isti oni ljudi koji su ga klevetali, omalovažavali i vređali do momenta kada su saznali da je ubijen. Povrh svega – ako na trenutak zanemarimo činjenicu da oni koji su stvarno znali Đinđića tvrde da on nije imao prijatelje – oko Vučića je danas više „Zoranovih prijatelja“ nego među voždovima selebriti ustanka i vođama opozicije.
Iz ugla Brisela, Berlina, Londona, Osla i ostalih zapadnih metropola, Vučić je ovde najveći i najispravniji od svih „Evropljana“, a status Kosova jedina za nas relevantna evropska vrednost, mera svih mera i kriterijum svih kriterijuma. Zato su građanisti danas kontrarevolucionari, a nacionalisti revolucionari – oni koji žele da odbace sistem u kome je, ako zaboravimo (zapadnu) alergiju na Putina, jedino važan dovoljno kooperativan odnos prema (zapadnoj) viziji „konačnog statusa“ Kosova.
Protesti predstavljaju skup rogova u vreći. Slučajni Srbi, oni koji se, po pravilu, sete da su Srbi samo kada nas treba pljunuti ili omalovažavati, i Srbi koji nisu inhibirani svojom etničkom pripadnošću, teško razgovaraju čak i na dečijim rođendanima.
Pri tome, Slučajni uglavnom više mrze svoje nacionalističke saborce u ovom kilavom ustanku, ljude koje vole da zovu „fašistima“, nego Vučića. Njihov bes pojačava činjenica da, makar podsvesno, politiku „Evrope“ doživljavaju kao izdaju. Ali, umesto da se suoče sa realnošću, oni očajnički tragaju za zaturenim tekstićima o protestima u zapadnim medijima i rastuće frustracije iskaljuju na suverenističkim saborcima i sirotinji, „sendvičarima“ – i tako rade u Vučićevu korist.
Nažalost, bojim se da će ovde suočavanje sa „Evropom“ ići mnogo teže čak i od „suočavanja sa Srebrenicom“. Verujem da naše građaniste, prvenstveno „iskorenjene“, imaginarne Evropljane - upadljivo odvojene od evropskih realnosti i omađijane jednom lažnom, ušećerenom slikom „Evrope“, boli izjava norveškog ambasadora. Reč je o zemlji koju volimo da zovemo „starim prijateljem“, ne samo kada se sećamo Drugog svetskog rata, ali i državi koja je, nadam se slučajno, u ambasadi zaposlila jednog od besramnijih autošovinista sa Peščanika.
„Pokušavam da shvatim šta tačno ujedinjuje opoziciju, i kakvu alternativu ili alternative ona nudi. Liberalne ili konzervativne? Proevropske ili antievropske? Desni ili levi populizam?... Vlada, takođe predstavlja široku koaliciju, koja ponekad može da bude teška za razumevanje zbog različitih izjava nekih ministara, ali oni bar imaju program zasnovan na vojnoj neutralnosti, članstvu u EU i ekonomskim reformama“, izjavila je njegova ekselencija, verujem ne slučajno, za provladin Kurir.
Ova izjava odlično ilustruje da je važna razlika između dve frakcije antirežimskih ustanika u tome što samo nacionalisti imaju racionalan, smislen i ostvariv cilj – poštovanje Ustava, koji jasno govori o granicama i definiše ne toliko konačni koliko večni status Kosova. Oni Vučića, koji odavno ne krije da namerava da nastavi pregovore, s razlogom vide kao neprijatelja. Mislim i da ne gaje mnogo iluzije ni o „Evropi“ ni o mogućnosti da jednog dana postanemo članica EU.
Nasuprot njih, građanisti ne samo da ne dele kosovski cilj nacionalista, već njihovi ključni lideri, kao i nemali broj pristalica, žele nemoguće – i (celo) Kosovo i članstvo u EU. Imajući u vidu koliko je jasan stav Brisela, Bona i Vašingtona prema nezavisnosti Kosova, svako ko ga ovde ignoriše, a javno se zalaže se za ulazak u EU, u najboljem slučaju je licimer. O nepromenjivosti granica Srbije mogu da govore samo oni koji pokazuju da su spremni da traže uporište u Moskvi.
Pri tome, nisam jedini ko ima razloga da veruje da bi čak i neki od najglasnijih nacionalista i kosovobranitelja iz Saveza za Srbiju, kada bi došli na vlast, pre ili kasnije prihvatili Vučićev pristup pregovorima u vezi statusa Kosova. Zato se plašim da bi se danas čak i suvernistički uokvirena promena pretvorila u protraćeno vreme, godine koju su pojeli skakvci.
Nažalost, oni nacionalisti u čiju doslednost i moralnost vredi verovati suviše su slabi. Bojim se da i na nacionalističkom krilu protesta dominiraju akteri čiji glavni moto nije „Kosovo je Srbija“, koji su nestrpljivi da dođe „naš red da krademo“, prilika da i oni osvoje svoje „pašnjake“ na Čuburi. Mnogi od njih izgovaraju reči koje upadljivo podsećaju na Vučićeve od pre desetak godina. Krije li se iza nekih „dogodine u Prizrenu“ neutaživa strast prema dogodine na Dedinju?
Tu postoji i jedan drugi, još ozbiljniji problem. Nisam siguran da su svi suverenisti svesni da poštovanje Ustava – što je drugo ime za „zamrznuti konflikt“ – ne podrazumeva „zamrzavanje“ srpskog stanovništva na Kosovu. Odustajanje od pregovora, ili njihovo odugovlačenje u nedogled, otvorilo bi vrata potpunom etničkom čišćenju Srba, uz, bojim se ne samo prećutnu, podršku Zapada.
Najveći od svih problema – i cele Srbije i antirežimskih protesta – jeste sama EU. Način kako nas je okovala, sapela mrežom antidemokratskih, paragrađanskih organizacija, takozvanih NVO, kao i način kako želi da ostvari svoje ciljeve u regionu. Posledica dvostrukih standarda i razmera anti-srpskog sentimenta u Briselu jeste i to da ovde ne može da postoji relevantna tema sem „konačnog statusa“ Kosova. Kako je shvatio i sam Đinđić, u EU veruju da u Srbiji ovo pitanje, kao i sva druga važna pitanja, ne sme biti demokratsko. Mislim da ga je to poražavajuće i ponižavajuće saznanje frustriralo više od svega drugog.
„Evropa“ je ta koja nam je zatvorila svaku demokratsku perspektivu. Kada je EU proglasila prihvatanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, koje pretpostavlja kršenje Ustava, kao uslov svih uslova – ona je time dala legitimitet svim drugim kršenjima Ustava i zakona. Zato su sve priče o „gondoli“, Savamali, Kalemegdanu, Pančićevom vrhu i sličnom, najblaže rečeno budalaste. Jedan tako veliki izuzetak – pri tome pretvoren u jedini relevantan kriterijum za vrednovanje režima u Srbiji – daje legitimitet manjim. Štaviše, on ih priziva. Zašto bi, inače, neko krenuo putem kojim niko u svetu nije išao u modernoj istoriji?
Zato su za Brisel ovde i medijske slobode trećerazredna vrednost. I onda kada se odluči da ih pomene i podrži, reč je prvenstveno o slobodama za autokolonijalne aktere. Dakle za one koji podržavaju priznavanje nezavisnosti pokrajine u sadašnjim granicama – i to vole da zovu „prihvatanje realnosti“. Dragi su im, i zaštite vredni, i korisni idioti – uglavnom selebriti žurnalisti i „istraživački novinari“ – koji mogu da posluže kao batina za kroćenje predsednika, kome ne veruju da je postao sasvim ili dovoljno „evropski“.
Tako su Olja Bećković i Milomir Marić postali dva selebriti medijska lica jedne iste politike. Oboje piju vodu sa istog realpolitičkog pojila. Ona, vraćena na „male ekrane“ prvenstveno kao kazna za Putina i usporavanje pregovora, jako narcisoidna pa zato i, uz svu pamet, blaženo nesvesna čemu treba da posluži, i on, podjednako pametan i beskrajno ciničan, lakrdijaš po meri okovane, postideološke Srbije, koji je odavno spalio sve iluzije i shvatio da najjači od svih globalnih i regionalnih vetrova koji duvaju u Vučićeva leđa – dolazi iz Brisela.
Da pokušam da sumiram. Članstvo Srbije u EU i poštovanje Ustava su nespojivi. Ne može i jedno i drugo – ko god da nas vodi. „Evropa“ je ta koja nam je ukinula mogućnost da živimo u demokratskoj zemlji sa odgovornom vlašću i suštinski slobodnim medijima. Zato je i ta silna „građanska“, „proevropska“ mržnja, koja se valja društvenim mrežama i ulicama, usmerena prema pogrešnom čoveku i njegovim sledbenicima.
Možda bi im pomoglo da se konačno snađu u rašomonu nedomokratskog pridruživanja EU, koje ne obećava članstvo, i prateće neevropske evrepoizacije, ako bi malo pažljivije pogledali ka Jugu, daleko od Evrope. Videli bi i da su u Kongu i okolnim zemljama predsednike njihovi „unutrašnji neprijatelji“ često nazivali „ambasadorima“. Znam, nismo u u Africi. Ali, i da izbacimo Kinšasu iz pogleda na Vučićevu Srbiju, ne znam šta bi građanističkoj polovini zamišljenih 5miliona bilo teže – da prihvati da se, u suštini, i ovde može govoriti o „ambasadoru“ ili da se okrene protiv onih koji mu redovno i s guštom overavaju mandat.
Zato za Vučićeve neprijatelje – i nesuočene, građanističke i dosledne, nacionalističke – ostaje malo šta sem nade da će predsednik pre ili kasnije sam sebi podmetnuti nogu. Nadam se samo da su u svoj optimizam, posebno oni koji, ne bez razloga, stalno pogleduju ka majci Rusiji, uračunali verovatnoću da će se EU svojski potruditi da mu pomogne da se pridigne. Čini mi se da smo i dalje jako daleko od podvlačenja crte. Bolne spoznaje koliko je Kosovo skupa srpska reč i čime smo je sve plaćali.
Zoran Ćirjaković
Mnogo pre dva prošlonedeljna, frustrirajuća antirežimska ćorka – malog, pred Pinkom, i velikog, 13. aprila pred Skupštinom Srbije – postalo je prilično jasno da protesti ne idu nigde. Aleksandar Vučić je ostao sam sebi najveći neprijatelj.
Nevolje su krenule već sa imenom. Naziv „Stop krvavim košuljma“ ubio je manjak – krvavih košulja. Vučić nije ispunio „optimistička“ krvavo-košuljaška očekivanja svojih neprijatelja – koji i dalje vole da ga potcenjuju. Onda je, iz iste potcenjivačke sklonosti, izvučeno nesrećno ime „1od5miliona“. Nažalost, steroidi su u politici opasniji nego u sportu. Pomisli „masa“ da jeste ono što nije, i što možda ni ne može da postane.
Na samom početku proteste sam nazvao Prvi srpski selebriti ustanak. Mislim da njihov problem nije višak uspaljenih selebritija koliko višak pogrešnih selebritija, onih koji su zgađeni Srbijom i koji vole da veruju da jako malo dele sa narodom kome pripadaju.
Razumem da su, ohrabreni Trampovom pobedom, i naši selebritiji poželeli da se dokopaju vlasti, ali promakla im je jedna važna činjenica. Trampa njegovi siromašni i poniženi glasači vide kao ideal na nekoliko relevantnih identitetskih i simboličkih nivoa. Na primer, ne samo da voli sendviče više od skoro svega drugog, već voli i da sve sija - baš onako kako mnogi od njegovih osiromašenih glasača veruju da bi se ponašali kada bi postali bogati. Trampov patriotski populizam zaboravljenima i oklevetanima uliva nadu, čak i onda kada predsednik ne čini ništa za njih.
Ne može se istovremeno biti cool i heroj radničke klase i siromašnih – što je „građanka“ Hilari Klinton naučila na najbolniji način, a naši današnji instant selebriti revolucionari i spasioci, tada zavaljeni po vračarskim restoranima, prevideli.
Oni koji ovde predvode antirežimsko „stado“ – što je pojam koji je u javni govor, u nestočarskom smislu političkih sledbenika, uveo neko drugi – daleko su od sendviča. Ali bojim se da su, za dobro Srbije, preblizu Aperol špricu i sušiju, koji je jedan prosečni, „primitivni“ srpski glasač sklon da ispljune već posle prvog zalogaja. Drugim rečima, nije problem to što, možda stvarno, jesu „kulturni“, pismeni“ i imaju dobar ukus, već to što, privilegovani i siti, veruju da ljude treba vrednovati i uvažavati prema njihovoj „kulturnosti“, „pismenosti“ i ukusu.
Na žalost ustanika i njihovih selebriti vođa, nisu im se priključili selebritiji u kojima poniženi i oklevetani narod može da učita svoje aspiracije. Kija Kockar je uz Vučića. Gastoz se bavi revolucionarnim radom, ali on je na tragu preko potrebnog oživljavanja seksualne revolucije. Luna i Miki iz Kupinova su u hiper-realnoj Zadruzi – koja je, takva-kakva je, realnija od sveta u kome žive cool, „ispravno“ urbani selebritiji i u kojoj (ne-građanski) sendvič sa parizerom ima status delikatesa. Na Vučićevu sreću, ovakav odnos Mitrovićevog rijalitija i realnosti onih koji u javnosti i na društvenim mrežama najglasnije govore u ime protesta – jako malo govori o improvizovanom imaginarijumu u Šimanovcima.
Ipak, najveći problem Prvog srpskog selebriti ustanka nisu zgađeni, anti-parizer selebritiji.
U postkumanovskoj Srbiji nije moguće spojiti nacionalističke revolucionare i građanističke kontarevolucionare. Građanisti – koji su sami proglasili EU za svoj ideal i vrhovnog arbitra dobra i zla – sada odbijaju da se suoče sa činjenicom da EU i povezani minjoni, kao što su Norveška i Švajcarska, smatraju Aleksandra Vučića ne toliko „drugim“ koliko, u suštini, jedinim „pravim“ Đinđićem. „Evropa“ je presudila da je Vučić danas onaj „Đinđić“ iz sklerotične građanističke imaginacije – jedini pravi i legitimni „čuvar vatre“ 5. oktobra.
Naravno, kada pišem „Đinđić“ pod navodnicima to je zato što mislim na onog lažnog, falsifikovanog Đinđića, pretvorenog u „Drugog Srbina“, što on nikada nije bio. Dakle, mislim na konotacije koje su ubijenom premijeru i njegovoj politici posle smrti prikačili cinični obožovaoci njegovog kovčega, uglavnom isti oni ljudi koji su ga klevetali, omalovažavali i vređali do momenta kada su saznali da je ubijen. Povrh svega – ako na trenutak zanemarimo činjenicu da oni koji su stvarno znali Đinđića tvrde da on nije imao prijatelje – oko Vučića je danas više „Zoranovih prijatelja“ nego među voždovima selebriti ustanka i vođama opozicije.
Iz ugla Brisela, Berlina, Londona, Osla i ostalih zapadnih metropola, Vučić je ovde najveći i najispravniji od svih „Evropljana“, a status Kosova jedina za nas relevantna evropska vrednost, mera svih mera i kriterijum svih kriterijuma. Zato su građanisti danas kontrarevolucionari, a nacionalisti revolucionari – oni koji žele da odbace sistem u kome je, ako zaboravimo (zapadnu) alergiju na Putina, jedino važan dovoljno kooperativan odnos prema (zapadnoj) viziji „konačnog statusa“ Kosova.
Protesti predstavljaju skup rogova u vreći. Slučajni Srbi, oni koji se, po pravilu, sete da su Srbi samo kada nas treba pljunuti ili omalovažavati, i Srbi koji nisu inhibirani svojom etničkom pripadnošću, teško razgovaraju čak i na dečijim rođendanima.
Pri tome, Slučajni uglavnom više mrze svoje nacionalističke saborce u ovom kilavom ustanku, ljude koje vole da zovu „fašistima“, nego Vučića. Njihov bes pojačava činjenica da, makar podsvesno, politiku „Evrope“ doživljavaju kao izdaju. Ali, umesto da se suoče sa realnošću, oni očajnički tragaju za zaturenim tekstićima o protestima u zapadnim medijima i rastuće frustracije iskaljuju na suverenističkim saborcima i sirotinji, „sendvičarima“ – i tako rade u Vučićevu korist.
Nažalost, bojim se da će ovde suočavanje sa „Evropom“ ići mnogo teže čak i od „suočavanja sa Srebrenicom“. Verujem da naše građaniste, prvenstveno „iskorenjene“, imaginarne Evropljane - upadljivo odvojene od evropskih realnosti i omađijane jednom lažnom, ušećerenom slikom „Evrope“, boli izjava norveškog ambasadora. Reč je o zemlji koju volimo da zovemo „starim prijateljem“, ne samo kada se sećamo Drugog svetskog rata, ali i državi koja je, nadam se slučajno, u ambasadi zaposlila jednog od besramnijih autošovinista sa Peščanika.
„Pokušavam da shvatim šta tačno ujedinjuje opoziciju, i kakvu alternativu ili alternative ona nudi. Liberalne ili konzervativne? Proevropske ili antievropske? Desni ili levi populizam?... Vlada, takođe predstavlja široku koaliciju, koja ponekad može da bude teška za razumevanje zbog različitih izjava nekih ministara, ali oni bar imaju program zasnovan na vojnoj neutralnosti, članstvu u EU i ekonomskim reformama“, izjavila je njegova ekselencija, verujem ne slučajno, za provladin Kurir.
Ova izjava odlično ilustruje da je važna razlika između dve frakcije antirežimskih ustanika u tome što samo nacionalisti imaju racionalan, smislen i ostvariv cilj – poštovanje Ustava, koji jasno govori o granicama i definiše ne toliko konačni koliko večni status Kosova. Oni Vučića, koji odavno ne krije da namerava da nastavi pregovore, s razlogom vide kao neprijatelja. Mislim i da ne gaje mnogo iluzije ni o „Evropi“ ni o mogućnosti da jednog dana postanemo članica EU.
Nasuprot njih, građanisti ne samo da ne dele kosovski cilj nacionalista, već njihovi ključni lideri, kao i nemali broj pristalica, žele nemoguće – i (celo) Kosovo i članstvo u EU. Imajući u vidu koliko je jasan stav Brisela, Bona i Vašingtona prema nezavisnosti Kosova, svako ko ga ovde ignoriše, a javno se zalaže se za ulazak u EU, u najboljem slučaju je licimer. O nepromenjivosti granica Srbije mogu da govore samo oni koji pokazuju da su spremni da traže uporište u Moskvi.
Pri tome, nisam jedini ko ima razloga da veruje da bi čak i neki od najglasnijih nacionalista i kosovobranitelja iz Saveza za Srbiju, kada bi došli na vlast, pre ili kasnije prihvatili Vučićev pristup pregovorima u vezi statusa Kosova. Zato se plašim da bi se danas čak i suvernistički uokvirena promena pretvorila u protraćeno vreme, godine koju su pojeli skakvci.
Nažalost, oni nacionalisti u čiju doslednost i moralnost vredi verovati suviše su slabi. Bojim se da i na nacionalističkom krilu protesta dominiraju akteri čiji glavni moto nije „Kosovo je Srbija“, koji su nestrpljivi da dođe „naš red da krademo“, prilika da i oni osvoje svoje „pašnjake“ na Čuburi. Mnogi od njih izgovaraju reči koje upadljivo podsećaju na Vučićeve od pre desetak godina. Krije li se iza nekih „dogodine u Prizrenu“ neutaživa strast prema dogodine na Dedinju?
Tu postoji i jedan drugi, još ozbiljniji problem. Nisam siguran da su svi suverenisti svesni da poštovanje Ustava – što je drugo ime za „zamrznuti konflikt“ – ne podrazumeva „zamrzavanje“ srpskog stanovništva na Kosovu. Odustajanje od pregovora, ili njihovo odugovlačenje u nedogled, otvorilo bi vrata potpunom etničkom čišćenju Srba, uz, bojim se ne samo prećutnu, podršku Zapada.
Najveći od svih problema – i cele Srbije i antirežimskih protesta – jeste sama EU. Način kako nas je okovala, sapela mrežom antidemokratskih, paragrađanskih organizacija, takozvanih NVO, kao i način kako želi da ostvari svoje ciljeve u regionu. Posledica dvostrukih standarda i razmera anti-srpskog sentimenta u Briselu jeste i to da ovde ne može da postoji relevantna tema sem „konačnog statusa“ Kosova. Kako je shvatio i sam Đinđić, u EU veruju da u Srbiji ovo pitanje, kao i sva druga važna pitanja, ne sme biti demokratsko. Mislim da ga je to poražavajuće i ponižavajuće saznanje frustriralo više od svega drugog.
„Evropa“ je ta koja nam je zatvorila svaku demokratsku perspektivu. Kada je EU proglasila prihvatanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, koje pretpostavlja kršenje Ustava, kao uslov svih uslova – ona je time dala legitimitet svim drugim kršenjima Ustava i zakona. Zato su sve priče o „gondoli“, Savamali, Kalemegdanu, Pančićevom vrhu i sličnom, najblaže rečeno budalaste. Jedan tako veliki izuzetak – pri tome pretvoren u jedini relevantan kriterijum za vrednovanje režima u Srbiji – daje legitimitet manjim. Štaviše, on ih priziva. Zašto bi, inače, neko krenuo putem kojim niko u svetu nije išao u modernoj istoriji?
Zato su za Brisel ovde i medijske slobode trećerazredna vrednost. I onda kada se odluči da ih pomene i podrži, reč je prvenstveno o slobodama za autokolonijalne aktere. Dakle za one koji podržavaju priznavanje nezavisnosti pokrajine u sadašnjim granicama – i to vole da zovu „prihvatanje realnosti“. Dragi su im, i zaštite vredni, i korisni idioti – uglavnom selebriti žurnalisti i „istraživački novinari“ – koji mogu da posluže kao batina za kroćenje predsednika, kome ne veruju da je postao sasvim ili dovoljno „evropski“.
Tako su Olja Bećković i Milomir Marić postali dva selebriti medijska lica jedne iste politike. Oboje piju vodu sa istog realpolitičkog pojila. Ona, vraćena na „male ekrane“ prvenstveno kao kazna za Putina i usporavanje pregovora, jako narcisoidna pa zato i, uz svu pamet, blaženo nesvesna čemu treba da posluži, i on, podjednako pametan i beskrajno ciničan, lakrdijaš po meri okovane, postideološke Srbije, koji je odavno spalio sve iluzije i shvatio da najjači od svih globalnih i regionalnih vetrova koji duvaju u Vučićeva leđa – dolazi iz Brisela.
Da pokušam da sumiram. Članstvo Srbije u EU i poštovanje Ustava su nespojivi. Ne može i jedno i drugo – ko god da nas vodi. „Evropa“ je ta koja nam je ukinula mogućnost da živimo u demokratskoj zemlji sa odgovornom vlašću i suštinski slobodnim medijima. Zato je i ta silna „građanska“, „proevropska“ mržnja, koja se valja društvenim mrežama i ulicama, usmerena prema pogrešnom čoveku i njegovim sledbenicima.
Možda bi im pomoglo da se konačno snađu u rašomonu nedomokratskog pridruživanja EU, koje ne obećava članstvo, i prateće neevropske evrepoizacije, ako bi malo pažljivije pogledali ka Jugu, daleko od Evrope. Videli bi i da su u Kongu i okolnim zemljama predsednike njihovi „unutrašnji neprijatelji“ često nazivali „ambasadorima“. Znam, nismo u u Africi. Ali, i da izbacimo Kinšasu iz pogleda na Vučićevu Srbiju, ne znam šta bi građanističkoj polovini zamišljenih 5miliona bilo teže – da prihvati da se, u suštini, i ovde može govoriti o „ambasadoru“ ili da se okrene protiv onih koji mu redovno i s guštom overavaju mandat.
Zato za Vučićeve neprijatelje – i nesuočene, građanističke i dosledne, nacionalističke – ostaje malo šta sem nade da će predsednik pre ili kasnije sam sebi podmetnuti nogu. Nadam se samo da su u svoj optimizam, posebno oni koji, ne bez razloga, stalno pogleduju ka majci Rusiji, uračunali verovatnoću da će se EU svojski potruditi da mu pomogne da se pridigne. Čini mi se da smo i dalje jako daleko od podvlačenja crte. Bolne spoznaje koliko je Kosovo skupa srpska reč i čime smo je sve plaćali.
Zoran Ćirjaković
LEVICA IMA IZBOR: ILI POPULIZAM ILI NEBITNOST
teze za manifest nove srpske levice – sporne, kvir političke ideje i radikalne vizije za ružna i tužna politička vremena. verujem da će mnogima zvučati ne samo nelevičarski već i patetično. ali, ako vam je najvažnije da ste cool, ako uživate u sebi i sopstvenoj savršenosti – onda ništa. na "peščanik", ako ste zgađeni građanski foteljaš; u "marks21", ako volite da prošetate palestinsku marmu i petokraku urbane distinkcije
Bauk nacije kruži levicom u Srbiji. Činjenica da ovo nije samo srpski problem ne sme biti izgovor da se u ovde konačno ne pojavi relevantna i validna levičarska alternativa – levica koja ne bi vegetirala u postistorijskoj komi, na LRS i Soroševim aparatima, životarila svedena na zombi organizacije otuđenih adolescenata, pažljivo skockanih društvenih-kapitalista u raljama jednog u nedogled produžavanog obreda prelaza, i potrošene oportuniste, političke kosture istisnute iz užeglog autokolonijalnog mejnstrima.
Takva levica mora da bude srpska – bez kompleksa i izvinjavanja. Dakle, ne neka „levica Srbije“, koja bi već u imenu sadržala odraz odavno internalizovane, defetističke kulture inferiornosti, beskrajnog samobičevanja i samoporicanja. Reč je o kompleksu, koji je okovao umove srpskih elita, ne samo na levici, i podario nam politički (i selektivno antinacionalistički) korektne „Šume Srbije“ i „Železnice Srbije“.
Ako želi da ponovo bude bitna, levica treba da prihvati jedan inkluzivni i solidarni, „socijalistički nacionalizam“, koji, pod baš ovim imenom, u SAD promovišu čak i savetnici nekih od kandidata sa levog krila Demokrata, koji se bore za mesto rivala Donaldu Trampu na predsedničkim izborima 2020. godine. (Jeftine asocijacije na nacional-socijalizam, Ernsta Rema i ruske nazbol, uzete su obzir pri izboru pojma. Svako ko ih pomene, svojim likom i ne-delom ilustruje zašto je uopšte potreban jedan ovakav tekst.)
Ovaj, neskriveno populistički, levičarski nacionalizam – nalik onom koji je utro put neočekivanim uspesima levice u Latinskoj Americi tokom prethodne dve decenije – mora da bude fokusiran na obespravljene i ponižene mase i njihov svet, a ne na kompetitivno manjinarenje i diverzitet, manjinice-miljenice korporacija i njihovih (neo)liberalnih sluškinja. Nažalost, danas „diverzitet“, pretvoren u lakmus test političke prihvatljivosti, predstavlja oslobođeni zloduh tržišnog fundamentalizma, (anti)politički otrov, koji je i levica masovno progutala.
Zabrinjavajuće veliki broj onih koji u Srbiji sebe vide kao levičare danas bi stao iza stava - „gej je OK; trans je do jaja; radnik je stoka koja smrdi u prevozu“. Ovi homonacionalisti - dobri, (neo)liberalni „levičari“, aktivisti po meri homokolonijalnih, „kvir vremena“ - izgleda nisu u stanju da vide da je neekonomsko osnaživanje sve većeg broja sve manjih manjina, oličeno u njihovom „prepoznavanju“, „priznavanju“ i „vidljivosti“, falsifikovano i protureno kao indikator nečeg sasvim drugog. Ekonomskog osnaživanja, koje je preduslov smislenosti (i održivosti) svakog prepoznavanja i priznavanja različitosti.
Garant uvažavanja legitimnih interesa svih manjina – koji se ne mogu svoditi na interese preduzetnika, koji vode nedomokratske, nepotističke i otuđene, samo formalno neprofitne, paragrađanske „nevladine“ organizacije – ovde može biti ili (prozapadna) diktatura ili onaj demokratski poredak koji uvažava interese poniženih i obespravljenih masa, „korpe bednika“ iz elitističke imaginacije privilegovanih liberalnih „kosmopolita“.
Neko može reći da ovo što predlažem nema veze s levicom ili da je „desna“ levica. Možda. Nažalost, alternativa nije neka „prava“, levlja levica već „leva“ desnica, koja je već na vlasti u velikom delu sveta. U vremenu kada je spoj trodecenijskog privilegovanja manjinskih politika identiteta i „ekonomske krize“, koja je postala nova normalnost, omogućio bujanje većinskih politika etničkih i verskih identiteta - jedino pitanje je ko će ih prigrliti. Da li će to učiniti i jedna skrupulozna, solidarna levica ili samo cinična desnica, koja poniženima i prezrenima već nudi ili nešto opipljivo (Mađarska i Turska) ili, praktično, ništa, sem utešnih reči i obećanja (SAD)?
Ako želi da postane pomena vredan faktor u Srbiji, levica mora postati populistička, dosledno uvažavati potrebe onih koji se ponose što pripadaju srpskom narodu, pa i, ne samo taktički, podilaziti većinskom pogled na svet osiromašene, ali, nažalost, oklevetane i „nacifikovane“ srpske većine. Ona mora da prekine opsesiju poslovičnim trnjem i balvanima u srpskim očima i da prestane da robuje antinacionalizmu – koji, po pravilu bez osnova, pokušava da predstavi kao antifašizam. Štaviše, ona sebe time diskredituje i bojim se da, u velikoj meri baš zato, ne bi bila u stanju da pruži pomena vredan otpor (pravom) fašizmu, čiji povratak ne treba isključiti. Ako se vrati na svet, nisam siguram šta će biti njegova babica - razuzdani, oslobođeni kapitalizam ili nacionalizam?
Leve alternative danas nema, ali je mora i može biti. Ono što sada vegetira na levoj polovini srpskog političkog spektra, ili je salonsko-garažna, neprimetna, društveno irelevantna levica, ili je reč o militantnim, ne toliko levim liberalima koliko „levim“ neoliberalima, koji su i ovde trijumfovali u „kulturnom ratu“ i uživaju u plodovima svoje pirove pobede. Činjenica da su prigrlili neljudski diskurs (de)kontaminacije govori da nisu otuđeni samo od (srpskog) naroda već i od čovečnosti.
Reč je o narcisoidnim i destruktivnim političkim preduzetnicima, koji se na jednom malom, ali jako kompetitivnom, „levičarskom“ tržištu bore za korice i mrvice. Njih šalju, uglavnom neskriveno srboskeptični, zapadni donatori - koji glavnu pretnju na Balkanu vide u svemu što je srpsko, pa i radnicima. Nažalost, ovi naši netolerantni i elitistički politički manekeni su uspeli da uspostave duopol nad važnim političkim prostorom na levici. Svako iz svog armiranog mehura, oni deluju antipolitički i zato njihova diskreditacija predstavlja preduslov uspostavljanja validne, solidarne i narodne levičarske alternative.
Leve liberale, skrivene iza Marksovih postera, i „leve“ neoliberale, vođene shvatanjem da je samo lično političko, ujedinjuje ne samo sklonost nacifikovanju srpskog nacionalizma već i prepoznatljiva, antidruštvena ideološka matrica. Njene okosnice su parolaški antifašizam, puritanski, visoko selektivni antinacionalizam i ideologije roda i tranzicione pravde. U tom svetu samo ukazivanje da je sve izdašnije finansirano i napadno promovisano rodno preduzetništvo postalo važan ideološki aparat, dovoljno je da budete diskreditovani kao „(klero)fašista“. Pominjanje „dženderizma“ ravno je političkom samoubistvu, koje će aplauzom pozdraviti dr Adriana Zaharijević i njene sve brojnije idolopoklonice, „teoretičarke roda“ i druge praktikantkinje ovdašnjeg autokolonijalnog feminizma.
Bizarni spoj elitističke opsesije društvenim konstruktivizmom, loše svarenih deridijansko-fukoovskih uvida i prezira prema svemu popularnom što ima lokalnu, „orijentalnu“ aromu – po pravilu armiran autookcidentalističkim samorazumevanjem – stvorio je milje u kome se sa sumnjom gleda na prihvatljivost sopstvenih ideja u srpskom narodu. Verujem da bi, začarani konstantinovićevštinom, i kakav-takav izborni uspeh, da je moguć, doživeli kao lični poraz. Oni promene vezuju za zapadne centre moći i prepreke vide u sopstvenom narodu. Tu se krije žudnja za desubjektivizacijom masa, autokolonijalizam koji je ciničniji i perverzniji od onog koji emituje ustajala politička klasa.
Levici je ovde neophodna jaka, hijerahijski ustrojena organizacija i jako liderstvo. Mreže jesu zavodljive, bile stvarne ili virtuelne, ali fejsbukovanjem, tvitovanjem i šetnjama ne može se stići do stvarnih društvenih promena. Istovremeno, „Srbija je svet“ i zato ciljevi danas ne mogu biti dovoljno radikalni. Primeri Bolivije i Grčke ilustruje da će oni koji budu tražili previše – izgubiti sve. Levica mora delovati u korist naroda na jednom jako uskom političkim prostoru – između priželjkivanog sve i pretećeg ništa. Čekati na „prave“ okolnosti je samo jeftin izgovor.
Pojmovi kao što su srpski, srpstvo, porodične vrednosti, svetosavlje, nacionalni intres i Srpska pravoslavna crkva moraju da prestanu da budu levičarski tabui – denkverbot. Što više bude srpska i što više bude uvažavala pravoslavlje, kao duhovnu i životnu snagu naroda, levica će imati veće šanse da se konačno probudi iz (pre)dugačkog „postistorijskog“ vegetiranja. Uostalom, desni populisti na Zapadu danas žanju plodove strategije kojoj su legitimitet dale feministkinje i preduzetnici manjinskih, prvenstveno rodnih (politika) identiteta. Oni su ključne uspehe ostvarili oslanjajući se na „dobar“, strateški esencijalizam - i tako pokazali put i dali legitimitet liderima koji danas uspešno spajaju populizam i (većinski) etnički nacionalizam.
Levica mora da shvati da između zavodljivog globalnog i cool lokalnog nivoa postoji i, za mnoge, neglamurozni nacionalni. Na njemu se i dalje vode ključne, a posle Trampa i izglasavanja bregzita, ponovo sve važnije i važnije političke borbe. Nažalost, bilo je potrebno da se pojave desni populisti da bi mnogi ljudi širom sveta shvatili da su alternative moguće, da će ih biti još, da istorija i ideologija nisu umrle u tačerističkoj distopiji. Ova činjenice savršeno ilustruje veličinu (globalnog) poraza levice i koliko jeftino su se otuđeni „levičari“ prodali i – nema blaže reči koja bi bila adekvatna – izdali narod i subalterne.
Zgađena svojim narodom, srpskom radničkom klasom i drugim subalternim slojevima, sve što dogmatska „levica“ danas nudi jeste jedan hiperestetizovani, narcisoidni pristup politici. I kakve-takve promene usmerene na poboljšanje položaja siromašnih i deprivilegovanih slojeva, ovde se po pravilu dešavaju uprkos njihovog delovanja, a ne zbog njih.
Dok god naši levičari ne nauče da vole Srbiju i Srbe – one koji nisu slučajni, koji su verovatno seksisti i antigej, ali o kojima se prvo mora iskreno misliti i brinuti, da bi se mogli menjati – Srbi ih neće zavoleti. Dok god je za naše levičare „dobar“ radnik samo mrtav radnik – onaj čija usta više ne mogu da progovore „Šiptar“ i „peder – radnička klasa neće glasati za njih. Na to se, u velikoj meri, svodi politika. Sve ostalo je zabavište, neodgovorna igrica u kojoj su gubitnici neki drugi ljudi.
Na našu nesreću, bojim se da je danas najveći od svih velikih neprijatelja buđenja levice u Srbiji – relano postojeća „levica“. Teško je biti optimista, ali, zahvaljujući desničarima, Orbanu, Trampu i sličnima, bar ponovo ima izbora.
Budućnost srpske levice je vezana za jedno pitanje, koje je, bojim se, samo naizgled jednostavno. Trebalo bi da ga sebi postavi svako ko veruje u solidarnost, društvenu jednakost i pravednu raspodelu, kome je srce na strani onih koji su na društvenom dnu ili malo iznad njega. Šta mi je glavni cilj – vrlo, „građansko“ Ja ili dobrobit poniženog naroda? Nažalost, ne može i jedno i drugo.
Zoran Ćirjaković
Bauk nacije kruži levicom u Srbiji. Činjenica da ovo nije samo srpski problem ne sme biti izgovor da se u ovde konačno ne pojavi relevantna i validna levičarska alternativa – levica koja ne bi vegetirala u postistorijskoj komi, na LRS i Soroševim aparatima, životarila svedena na zombi organizacije otuđenih adolescenata, pažljivo skockanih društvenih-kapitalista u raljama jednog u nedogled produžavanog obreda prelaza, i potrošene oportuniste, političke kosture istisnute iz užeglog autokolonijalnog mejnstrima.
Takva levica mora da bude srpska – bez kompleksa i izvinjavanja. Dakle, ne neka „levica Srbije“, koja bi već u imenu sadržala odraz odavno internalizovane, defetističke kulture inferiornosti, beskrajnog samobičevanja i samoporicanja. Reč je o kompleksu, koji je okovao umove srpskih elita, ne samo na levici, i podario nam politički (i selektivno antinacionalistički) korektne „Šume Srbije“ i „Železnice Srbije“.
Ako želi da ponovo bude bitna, levica treba da prihvati jedan inkluzivni i solidarni, „socijalistički nacionalizam“, koji, pod baš ovim imenom, u SAD promovišu čak i savetnici nekih od kandidata sa levog krila Demokrata, koji se bore za mesto rivala Donaldu Trampu na predsedničkim izborima 2020. godine. (Jeftine asocijacije na nacional-socijalizam, Ernsta Rema i ruske nazbol, uzete su obzir pri izboru pojma. Svako ko ih pomene, svojim likom i ne-delom ilustruje zašto je uopšte potreban jedan ovakav tekst.)
Ovaj, neskriveno populistički, levičarski nacionalizam – nalik onom koji je utro put neočekivanim uspesima levice u Latinskoj Americi tokom prethodne dve decenije – mora da bude fokusiran na obespravljene i ponižene mase i njihov svet, a ne na kompetitivno manjinarenje i diverzitet, manjinice-miljenice korporacija i njihovih (neo)liberalnih sluškinja. Nažalost, danas „diverzitet“, pretvoren u lakmus test političke prihvatljivosti, predstavlja oslobođeni zloduh tržišnog fundamentalizma, (anti)politički otrov, koji je i levica masovno progutala.
Zabrinjavajuće veliki broj onih koji u Srbiji sebe vide kao levičare danas bi stao iza stava - „gej je OK; trans je do jaja; radnik je stoka koja smrdi u prevozu“. Ovi homonacionalisti - dobri, (neo)liberalni „levičari“, aktivisti po meri homokolonijalnih, „kvir vremena“ - izgleda nisu u stanju da vide da je neekonomsko osnaživanje sve većeg broja sve manjih manjina, oličeno u njihovom „prepoznavanju“, „priznavanju“ i „vidljivosti“, falsifikovano i protureno kao indikator nečeg sasvim drugog. Ekonomskog osnaživanja, koje je preduslov smislenosti (i održivosti) svakog prepoznavanja i priznavanja različitosti.
Garant uvažavanja legitimnih interesa svih manjina – koji se ne mogu svoditi na interese preduzetnika, koji vode nedomokratske, nepotističke i otuđene, samo formalno neprofitne, paragrađanske „nevladine“ organizacije – ovde može biti ili (prozapadna) diktatura ili onaj demokratski poredak koji uvažava interese poniženih i obespravljenih masa, „korpe bednika“ iz elitističke imaginacije privilegovanih liberalnih „kosmopolita“.
Neko može reći da ovo što predlažem nema veze s levicom ili da je „desna“ levica. Možda. Nažalost, alternativa nije neka „prava“, levlja levica već „leva“ desnica, koja je već na vlasti u velikom delu sveta. U vremenu kada je spoj trodecenijskog privilegovanja manjinskih politika identiteta i „ekonomske krize“, koja je postala nova normalnost, omogućio bujanje većinskih politika etničkih i verskih identiteta - jedino pitanje je ko će ih prigrliti. Da li će to učiniti i jedna skrupulozna, solidarna levica ili samo cinična desnica, koja poniženima i prezrenima već nudi ili nešto opipljivo (Mađarska i Turska) ili, praktično, ništa, sem utešnih reči i obećanja (SAD)?
Ako želi da postane pomena vredan faktor u Srbiji, levica mora postati populistička, dosledno uvažavati potrebe onih koji se ponose što pripadaju srpskom narodu, pa i, ne samo taktički, podilaziti većinskom pogled na svet osiromašene, ali, nažalost, oklevetane i „nacifikovane“ srpske većine. Ona mora da prekine opsesiju poslovičnim trnjem i balvanima u srpskim očima i da prestane da robuje antinacionalizmu – koji, po pravilu bez osnova, pokušava da predstavi kao antifašizam. Štaviše, ona sebe time diskredituje i bojim se da, u velikoj meri baš zato, ne bi bila u stanju da pruži pomena vredan otpor (pravom) fašizmu, čiji povratak ne treba isključiti. Ako se vrati na svet, nisam siguram šta će biti njegova babica - razuzdani, oslobođeni kapitalizam ili nacionalizam?
Leve alternative danas nema, ali je mora i može biti. Ono što sada vegetira na levoj polovini srpskog političkog spektra, ili je salonsko-garažna, neprimetna, društveno irelevantna levica, ili je reč o militantnim, ne toliko levim liberalima koliko „levim“ neoliberalima, koji su i ovde trijumfovali u „kulturnom ratu“ i uživaju u plodovima svoje pirove pobede. Činjenica da su prigrlili neljudski diskurs (de)kontaminacije govori da nisu otuđeni samo od (srpskog) naroda već i od čovečnosti.
Reč je o narcisoidnim i destruktivnim političkim preduzetnicima, koji se na jednom malom, ali jako kompetitivnom, „levičarskom“ tržištu bore za korice i mrvice. Njih šalju, uglavnom neskriveno srboskeptični, zapadni donatori - koji glavnu pretnju na Balkanu vide u svemu što je srpsko, pa i radnicima. Nažalost, ovi naši netolerantni i elitistički politički manekeni su uspeli da uspostave duopol nad važnim političkim prostorom na levici. Svako iz svog armiranog mehura, oni deluju antipolitički i zato njihova diskreditacija predstavlja preduslov uspostavljanja validne, solidarne i narodne levičarske alternative.
Leve liberale, skrivene iza Marksovih postera, i „leve“ neoliberale, vođene shvatanjem da je samo lično političko, ujedinjuje ne samo sklonost nacifikovanju srpskog nacionalizma već i prepoznatljiva, antidruštvena ideološka matrica. Njene okosnice su parolaški antifašizam, puritanski, visoko selektivni antinacionalizam i ideologije roda i tranzicione pravde. U tom svetu samo ukazivanje da je sve izdašnije finansirano i napadno promovisano rodno preduzetništvo postalo važan ideološki aparat, dovoljno je da budete diskreditovani kao „(klero)fašista“. Pominjanje „dženderizma“ ravno je političkom samoubistvu, koje će aplauzom pozdraviti dr Adriana Zaharijević i njene sve brojnije idolopoklonice, „teoretičarke roda“ i druge praktikantkinje ovdašnjeg autokolonijalnog feminizma.
Bizarni spoj elitističke opsesije društvenim konstruktivizmom, loše svarenih deridijansko-fukoovskih uvida i prezira prema svemu popularnom što ima lokalnu, „orijentalnu“ aromu – po pravilu armiran autookcidentalističkim samorazumevanjem – stvorio je milje u kome se sa sumnjom gleda na prihvatljivost sopstvenih ideja u srpskom narodu. Verujem da bi, začarani konstantinovićevštinom, i kakav-takav izborni uspeh, da je moguć, doživeli kao lični poraz. Oni promene vezuju za zapadne centre moći i prepreke vide u sopstvenom narodu. Tu se krije žudnja za desubjektivizacijom masa, autokolonijalizam koji je ciničniji i perverzniji od onog koji emituje ustajala politička klasa.
Levici je ovde neophodna jaka, hijerahijski ustrojena organizacija i jako liderstvo. Mreže jesu zavodljive, bile stvarne ili virtuelne, ali fejsbukovanjem, tvitovanjem i šetnjama ne može se stići do stvarnih društvenih promena. Istovremeno, „Srbija je svet“ i zato ciljevi danas ne mogu biti dovoljno radikalni. Primeri Bolivije i Grčke ilustruje da će oni koji budu tražili previše – izgubiti sve. Levica mora delovati u korist naroda na jednom jako uskom političkim prostoru – između priželjkivanog sve i pretećeg ništa. Čekati na „prave“ okolnosti je samo jeftin izgovor.
Pojmovi kao što su srpski, srpstvo, porodične vrednosti, svetosavlje, nacionalni intres i Srpska pravoslavna crkva moraju da prestanu da budu levičarski tabui – denkverbot. Što više bude srpska i što više bude uvažavala pravoslavlje, kao duhovnu i životnu snagu naroda, levica će imati veće šanse da se konačno probudi iz (pre)dugačkog „postistorijskog“ vegetiranja. Uostalom, desni populisti na Zapadu danas žanju plodove strategije kojoj su legitimitet dale feministkinje i preduzetnici manjinskih, prvenstveno rodnih (politika) identiteta. Oni su ključne uspehe ostvarili oslanjajući se na „dobar“, strateški esencijalizam - i tako pokazali put i dali legitimitet liderima koji danas uspešno spajaju populizam i (većinski) etnički nacionalizam.
Levica mora da shvati da između zavodljivog globalnog i cool lokalnog nivoa postoji i, za mnoge, neglamurozni nacionalni. Na njemu se i dalje vode ključne, a posle Trampa i izglasavanja bregzita, ponovo sve važnije i važnije političke borbe. Nažalost, bilo je potrebno da se pojave desni populisti da bi mnogi ljudi širom sveta shvatili da su alternative moguće, da će ih biti još, da istorija i ideologija nisu umrle u tačerističkoj distopiji. Ova činjenice savršeno ilustruje veličinu (globalnog) poraza levice i koliko jeftino su se otuđeni „levičari“ prodali i – nema blaže reči koja bi bila adekvatna – izdali narod i subalterne.
Zgađena svojim narodom, srpskom radničkom klasom i drugim subalternim slojevima, sve što dogmatska „levica“ danas nudi jeste jedan hiperestetizovani, narcisoidni pristup politici. I kakve-takve promene usmerene na poboljšanje položaja siromašnih i deprivilegovanih slojeva, ovde se po pravilu dešavaju uprkos njihovog delovanja, a ne zbog njih.
Dok god naši levičari ne nauče da vole Srbiju i Srbe – one koji nisu slučajni, koji su verovatno seksisti i antigej, ali o kojima se prvo mora iskreno misliti i brinuti, da bi se mogli menjati – Srbi ih neće zavoleti. Dok god je za naše levičare „dobar“ radnik samo mrtav radnik – onaj čija usta više ne mogu da progovore „Šiptar“ i „peder – radnička klasa neće glasati za njih. Na to se, u velikoj meri, svodi politika. Sve ostalo je zabavište, neodgovorna igrica u kojoj su gubitnici neki drugi ljudi.
Na našu nesreću, bojim se da je danas najveći od svih velikih neprijatelja buđenja levice u Srbiji – relano postojeća „levica“. Teško je biti optimista, ali, zahvaljujući desničarima, Orbanu, Trampu i sličnima, bar ponovo ima izbora.
Budućnost srpske levice je vezana za jedno pitanje, koje je, bojim se, samo naizgled jednostavno. Trebalo bi da ga sebi postavi svako ko veruje u solidarnost, društvenu jednakost i pravednu raspodelu, kome je srce na strani onih koji su na društvenom dnu ili malo iznad njega. Šta mi je glavni cilj – vrlo, „građansko“ Ja ili dobrobit poniženog naroda? Nažalost, ne može i jedno i drugo.
Zoran Ćirjaković
Пријавите се на:
Постови (Atom)
ВУЧИЋ НАСУПРОТ ОРБАНА И ПУТИНА ИЛИ ЛИБЕРАЛНA НЕДЕМОКРАТИЈА УМЕСТО НЕЛИБЕРАЛНE ДЕМОКРАТИЈЕ И НЕЛИБЕРАЛНЕ НЕДЕМОКРАТИЈЕ
У чему је разлика између Александра Вучића и Виктора Орбана, с којим га је најсмисленије поредити, и колико се променила идеологија Вучићеве...
-
„Треба нам нормалност у политичком животу“; „ За нормалан живот. За Србију против насиља.“ „Да вратимо нормалност и одговорност“; „Да норм... -
Српске елите су дубоко подељене. Чини се понекад да та подела нема почетак. Њена природа се временом мењала али темељне одреднице располућ... -
„Колонијализам“ је постао једна од најјефтинијих српских речи, флоскула којом воли да се фрља наша десна елита, која је до ногу потучена у к...