JEDAN VUČIĆ I ČETA MEDIJSKIH NEVUČIĆA

„Potrebno je napraviti jasnu razliku između novinara i partijskih glasnogovornika, a ta organizacija koja sebe naziva Udruženje novinara Srbije je ništa drugo do udruženje propagandista“, rekao je Željko Bodrožić, potpredsednik takozvanog Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Član sam Udruženja novinara Srbije – ali ne svojom voljom. Iz NUNS-a sam istupio kada se „moje udruženje“ priključilo odurnoj hajci zbog jednog teksta koji sam objavio u „NIN-u“. Na tom ružnom iskustvu sam naučio da, iako su njegovi članovi uglavnom pravi novinari, NUNS nije novinarsko udruženje već autokolonijalna poluga neslobode i potčinjavanja zapadnim centrima moći.

NUNS ne postoj zbog svih novinara već samo zbog novinara koji – svojevoljno ili zato što su plaćeni, to je sasvim nebitno, a i o motivima ljudi nije uputno suditi – služe jednoj viziji srpske budućnosti. Neko bi to nazvao propagandom, ali upotreba te etikete je prečesto puki odraz samorazumevanja onoga ko je lepi, po pravilu narcisoidnog „vlasnika istine“ koji voli da veruje da je njegov stav jedini ispravan i racionalan, izraz „normalnosti“.

Danas bi, da se UNS priključio „Grupi protiv medijskog mraka“, istupio i iz ovog udruženja. Moji razlozi su drugačiji od onih koje je uprava UNS-a navela u svom saopštenju. Vezani su ne toliko za ogromne spoljne pritiske na redakcije koliko na ništa manje unutrašnje – one koje dolaze od „pravovernih“ kolega, urednika, vlasnika i „nevladinih“ sponzora koji ih održavaju u medijskom životu. Reč je o endemskoj zatvorenosti i netoleranciji koja, nažalost, nema veze ni sa Vučićem ni sa zlim lokalnim moćnicima ni sa zaplašenim oglašivačima.

„Grupa protiv medijskog mraka“ nije protiv medijskog mraka. Reč je o medijima i NVO koji unutar redakcija održavaju odnosno aktivno podržavaju jedan nešto drugačiji medijski mrak. Oni su otvoreni isključivo za autore koji Vučićevo samovlašće kritikuju sa jedne jako uske platforme. Ovi mediji i NVO, u suštini, nisu za slobodu izražavanja već žele malo lepše upakovanu i mnogo selektivniju cenzuru – drugačije doziranu i jasnije probriselsku neslobodu.

Mantra ovih medija i organizacija je da je sada jako loše, mnogo gore nego ranije. To je tačno, ali ako želite da vas neko podrži u borbi za „medijsko svetlo“ morate prvo da demonstrirate da vam cilj nije da to svetlo jednog dana počne da gori samo za vas. Da bi danas imalo bilo kakvog smisla boriti se za medijske slobode oni koji su tu borbu ovih dana počeli da vode moraju prvo da demonstriraju da nisu ne-Vučići, da njihove redakcije ne predstavljaju malene mračne komore, vučićevsko jednoumlje bez Vučića.

Politički i ekonomski pritisci su i mnogo pre Vučića bili „neizdrživi“ – i oni se uvek moraju meriti samo prema onima koji ih trpe, a to su dugo vremena bili skoro isključivo neNUNSovski i neNDNVovski mediji i novinari koji nisu želeli da budu „na liniji“ tada omnipotentnog predsedničkog kabineta. Dok su se jedni kupali u tadićevskom svetlu ovde je uporedo postojao i gust medijski mrak. Tada su i novinari koji ni na jedan način nisu bili ukaljani bliskošću sa Miloševićevim režimom i pratećim polugama moći bili ne samo otpuštani već su DS politički komesari (uglavnom sa srcem u LDP-u) pokušavali da spreče da dobiju novi posao.

Današnji Vučićev mrak je samo nastavak Tadićevog „filma“, nova režija zapleta razrađenog u „Bokijevom“ kabinetu. Ako ste za slobodu onda ste za slobodu izražavanja i otvorenost prema onima sa kojima se ne slažete. Ideja da može postojati „dobar“ (Tadićev) i „loš“ (Vučićev) mrak je neprihvatljiva, kakve god da su i koliko god da su velike razlike između te dve tame.

Iako nikad nisam bio (niti ću biti) urednik, više vremena sam posvetio ubeđujući moje prijatelje i poznanike urednike da objavljuju stavove autora sa kojima se ne slažem, pa i onih čiji mi se svetonazor gadi, nego onih čiji mi je pogled na Srbiju (i svet) blizak. Vodim se shvatnjem da ako su nečiji stavovi superiorniji i uverljiviji od mojih to samo znači da nešto nije u redu sa mojim pogledima ili načinom kako ih izlažem - a ne da suprotstavljenu, ali nadmoćnu misao treba zabraniti, cenzurisati ili izopštiti iz jednog medija.

Tu, verujem, leži jedna od ključnih stvari po kojoj se razlikujemo, na primer, NUNS-ova gnevna pravednica Jovana Gligorijević i ja. Ova urednica u „Vremenu“ ovih dana ironično poručuje „Drugari iz UNS-a, svaka vam čast kako ne propuštate priliku da kolegama zabijete nož u leđa!“ ali to sme da kaže samo neko ko pre toga nije, kao ova „antifašistkinja“, zabijao i zatim vrteo ućutkujući nož klevetničke „nacifikacije“ u leđima. Jovana Gligorijević mi, u suštini, ne može biti koleginica – ne zato što se u mnogo čemu ne slažemo već zato što, koliko god voli da veruje da je nazavisna, predstavlja jednu od „građanskih“ cenzorki i cenzora koji u svom okruženju predano rade na održavanju sasvim vučićevskog mraka.

Nažalost, problem nije samo u prošlosti. Ono što rastužuje i čini da najavljeni protesti budu puka parada hipokrizije i netolerancije jeste sadašnjost – potpuna zatvorenost medija koji su postali pokretači ove ideje i njihovih NVO saboraca. Sasvim je svejedno da li neko ne može da objavljuje zbog Aleksanadra Vučića i njegovih čauša ili, na primer, zbog Dragana Janjića, Teofila Pančića, Jovane Gligorijević i Milana Ćulibrka.

Glavni urednik „NIN-a“ je, kao i njegov prethodnik, dobio nalog od svojih tabloidnih gazda da ovaj nedeljnik pretvori u slikovnicu za zamišljene generacije nečitača i da ga „pomeri ulevo“ – što mislim da znači „dekontaminira“, pošto apologija neoliberalizma i idolatrija NATO-a nigde, pa ni u Srbiji, ne može biti obeležje levičarske ideologije. Shvatanje da su neistomišljenici „pacovi“, „bubašvabe“ i neuništive „bakterije“, kao i da su oni koji su odmereni i racionalni opasniji i fatalniji od „kontaminatora“ koji to nisu, predstavlja zajednički sadržalac Grupe koja se lažno predstavlja kao neprijatelj medijskog mraka i onih „građanskih“ snaga koje iz raznih razloga nisu želele da joj pristupe.

Štaviše, njihov mrak je po nekim relevantnim kriterijumima mnogo mračniji od Vučićevog. Za „Vreme“ bar i dalje piše Đorđe Vukadinović, dok je „NIN“ pod bednim izgovorima posle privatizacije isterao ili ućutkao čak i svoje fikus „nacionaliste“. Štaviše, ne čudi me da „NIN“, kao i dozirano antirežimski „N1“ i homokolonijalni „Remarker“, nije pristupio novoformiranoj Grupi svoje braće po netoleranciji i zatvorenosti. Bojim se da bi – ako bi Vučič malo više zavoleo NATO i malo manje flertovao sa Rusima i ako bi nestao „Srpsko-ruski humanitarni centar u Nišu“ – iz „NIN-a“ odmah nestali i Olja i obe Danice i Petričić i da bi ovaj list preko noći postao, da parafraziram Erika Gordija, policajca naše akademske i medijske neslobode, „Informer u fraku“ - sa Ćulibrkom kao urednikom ili bez njega.

Izbor kolumnista i autora u „Danasu“ ilustruje jednoumlje gore od „Politikinog“ iz ere Žarka Rakića. „Cenzolovka“ bi pre mnogih drugih medija koji su joj na nišanu trebala da „ulovi“ sebe, naravno, samo ako joj je stvarno cilj borba protiv cenzure i neprihvatljivog novinarstva a ne prenošenje kleveta o neistomišljenicima. Pomenuti „Novi magazin“, „Peščanik“ ili „Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji“ u kontekstu dijaloga i slobode medija je perverzno, bezobrazluk ravan najgorim Vučićevim tiradama. Kada predstavnici ovakvih medija kažu da su za „slobodu medija u celini“ oni reč „celina“ razumeju kao sinonim za svoje istomišljenike, kao što kada kažu „ceo svet“ misle isključivo na Zapad.

U lažnoj „Grupi protiv medijskog maraka“ kolo vode mediji koji su zatvoreni za brojne autore – ne zato što loše pišu ili zato što ih niko ne bi čitao već isključivo zato što ima nemalo onih koji bi ih čitali i koji bi zbog toga, verovatno, doveli u pitanje ili napustili stavove koje im sugerišu „pravoverne“ kolege i ini briselski zavetnici iz autokolonijalnih NVO.

„Nezavisnost“ ne sme biti sinonim za drugačiju zavisnost i netoleranciju, „propagandu“ onoga što je „građanskoj“ babi milo. Nešto se ne sećam da je urednik „Vranjskih“ bilo šta govorio dok su Tadićevi kerberi otpuštali po „Politici“. Danas imperativ novinarske solidarnosti nije stati uz ovakve ljude već biti što dalje od njih, koliko god da su se ohrabrili i upinju se da postanu mučenici.

Uostalom, ako „nezavisni“ stvarno veruju da je Vučić toliko loš koliko govore, a to je jedana od stvari gde bih se složio sa „građanskim“ paranovinarima, onda je nedopustivo da ne čine sve da u svojim medijima daju prostor svim snagama i glasovima koji su za dijalog, demokratiju i slobodu govora. Nažalost, reč je o akterima koji misle da je i od Vučićeve autoritarnosti i od ultranacionalista opasniji otvoreni dijalog o ključnim političkim i strateškim pitanjima, uključujući i to koliko je izgledno članstvo u Evropskoj uniji i koliko je Srbija natolika.

Skoro bez izuzetka, članovi nove Grupe starih istomišljenika žele samo upeglanog, „lajt“ Vučića, koji ne očijuka sa Vladimirom Putinom i ne dira njih. Da parafraziram advokata Srđu Popovića, oca tesne izborne pobede SNS-a 2012. godine, za njih Vučić ni danas nije najveće zlo. To jasno pokazuju svakog dana u svojim medijima i zato ne mogu dobiti – verujem ne samo moju – podršku. Oni koji žele slobodu samo za sebe saveznici su neslobode u kojoj svi živimo. Zato neučestvovanje u najavljenoj „zajedničkoj akciji“ nije znak podrške Vučićevom režimu već nepristajanja na licemerje i perverzije odreda medijskih ne-Vučića – bili oni nečiji propagandisti ili ne.

Zoran Ćirjaković

ŽITIJE SVETOG RADOMIRA GRAĐANSKOG: JEDNA KNJIGA, DVA GRADA I TRI MEDIJA

(tekst o konstantinovićevcima, latinki kao građanskom kardinalu racingeru, žrtvama homonacionalizma, žutim patkicama kao daviteljima, postmultietničkom sarajevu i drugopalanačkom beogradu, teofilovom „vremenu“ i njegovom ćiriličnom dvojniku – povodom dve promocije knjige radivoja cvetićanina „konstantinović. hronika“. osam puta je duži od teksta koji je u stanju da pročita direktorka našeg najstarijeg političkog nedeljnika i „najtiražnijih novina u srbiji“, krojenih po konstantinovićevoj meri)

Hagiografije su često dosadna štiva. Kada nije reč o oportunistima, autori su, po pravilu, obožavaoci koji pokušavaju da deluju objektivno. Odaje ih idolopoklonstvo, sklonost da beznačajno pretvaraju u istorijsko a zbrkanu misao u otkrovenje. Malo je onih koja govore o slabostima. Žitija obično i nisu dela za čitanje, mada sve ih je više kako raste broj (politika) identiteta i njihovih svetitelja. Objavljena je i knjiga „Svetac (jednako) Fuko“, za ovaj žanr, gde se problem beskrajno dosadnog predloška obično rešava ekonomičnošću sa istinom, retko zanimljiv tekst o „svecu zaštitniku kvir aktivizma“. Neka žitija su postala vredna i inspirativna svedočanstva, uporišta borbe, solidarnosti, moralnosti, ali i mržnje. Čak i ateistički teravada budizam i islam, koji ne trpi svece i užasava se bogočoveka, nisu mogli bez priča o životima svetih i obožavanih, iako su negirali da su oboženi i nazivali ih probuđenim ili savršenim ljudima.

Komunistička beatifikacija, oličena u sloganu „I posle Tita, Tito“, nije uspela da izrodi punokrvnog sveca i liberalna deca komunizma su ostala bez ikone. Pokušalo se sa Đinđićem, ali on je pekao paprike sa Dobricom i vola sa Radovanom, više je voleo „Armani“ odela od pisanja filozofskih tekstova, pa se pokazalo da njegove mošti, iako kanonizovane, nemaju traženi kapacitet. Vremenom je postalo jasno da će „otac Druge Srbije“ biti taj, iako kažu da se za života opirao obožavaocima koji su u njemu prepoznali harizmu i vidioca genocidne srpske budućnosti, navodno jedini mogući ishod naše patrijarhalne (anti)civilizacije.

Druga Srbija, koja je od 5. oktobra, čak i tokom nevešte Kostuničine vladavine, ostala „prva“ i dominatna, funkcioniše kao Građanska ortodoksna crkva. Malo kasnije ću se pozabaviti porodičnim sličnostima sa katoličkom crkvom i dezignacijom ortodoksna umesto pravoslavna. Grujica Spasović, jedan od predstavnika druge lige Druge Srbije koji su govorili na promociji Cvetićaninove knjige u Sarajevu, prvi je Konstantinovića javno nazvao prorokom, koji je valjda prozreo večni srpski mrak sa repetitivnim genocidnim klimaksima. Verovatno svestan da je reč o „klizavoj“ tezi, Konstantinović je sve reference na Srbiju i Srbe preselio u „beleške“. Ali čak i da nije mislio na „svoje“ Srbe, ključna ideja njegove „Filosofije palanke“ ostaje neprihvatljiva.

U Srbiji su građanski vernici zaključili da se eshatologija Konstantinovićeve mračne objave već odigrala u Srebrenici i novo vjeruju je postalo „ako vam je dobro onda ništa“. Kao i hrišćanski fundamentalisti u SAD, oni svoju svetu knjigu čitaju kao istoriju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Pojavio se i predložak za sledeću fazu – budućnost u kojoj pravoslavni Srbi više nemaju koga da ubijaju pa kreću na sunarodnike u prvom velikom autogenocidu posle Pol Potovog.

Gubitnici retko dobijaju hagiografije. Tekst koji je „The Washington Post“ objavio o Pol Potu izašao je pod naslovom „Čovek koji je pretvorio Kambodžu u pakao“. Konstantinović je pobedio. „Srpske zemlje“ su sve manje, a biće da će biti još manje. Ko nije gej nije OK za predsednika vlade. Srce Srbije se sa Kosova seli u Nemačku. SANU je pretvorena u prostrani penzionerski klub profesora medicinskog fakaulteta, a na njenom čelu se nalazi gnjecavi politički kamelon koji često zvuči kao da se se bori za naklonost Dinka Gruhonjića. Homonacionalistički personalni režim pokušava da etablira malosrpski nacionalizam, a vođa voli da veruje da se ponovo rodio kao ćirilična sinteza Ataturka i Lutera. Ključni govori novog predsednika zvuče kao da se nadahnjivao mišlju Dubravke Stojanović. Saobraćajni policajci se plaše gej aktivista, koji osećaju nelagodu što ih „postrojavaju“, kako je nedavno u CZKD-u priznao homokrata Goran Miletić. (Znaju radnici u plavom gde je centar gravitacije režima i kom sve prekršiocu nije uputno naplatiti kaznu.) Sudije su, pak, u paranoji od Inicijative mladih za ljudska prava.

Ipak, ima i nazadovoljnih konstantinovićevaca. Srbija nije dovoljno mala. Mileta Prodanović, Novica Milić i lažni disident Sreten Ugričić još nisu članovi SANU. Homokolonijalni „Remarker“ još nije promovisan u službeni glasnik. (Sudeći po promotivnom videu, jedan kompjuter u redakciji ovih udarnika netolerancije i nacifikacije Srba vredi više od celokupnog inventara mnogih beogradskih redakcija.) Narod i dalje umesto Cece Lukić sluša Cecu Ražnatović. Priča se i da se „dečak Vasa“, mlađemaloletni opinionmejker „Peščanika“, izrodio u nacionalistu, iako mu je treća Ceca još od pelena revnosno cenzurisla prvu Cecu. Saša Ilić još nije upravnik Narodne biblioteke. Srpski privrednici još nisu usvojili homokapitalističke norme i neće da plaćaju „pink“ reket – „brendovi čekaju da se promeni društvena klima da bi javno podržali LGBT zajednicu”, a od 90 kompanijama kojima je Parada ponosa Beograd uputila poziv za podršku Prajdu, “samo” je 16 odgovorilo. „Strašno, to nema nigde“, kako voli da kaže Konstantinovićeva Srbija, pre nego što nastavi okcidentalističku bajku – „U normalnim zemljama...“

Iako sve moćnija i brojnija, Druga Srbija je danas ta koja je iz tri dela, pa se novinaru „Nedeljnika“ letos učinilo da više ne postoji. Bilo je određene konvergencije i pomirenja, ali možda zbunjuje činjenica da ne deluje da u doglednoj budućnosti može postati cela. Jedni su besni i misle da ih je Vučić izdao, iako su mu 2012. godine kao lažnom „većem zlu“ poklonili Srbiju – mnogo pre uspona Donalda Trampa i njegove faranžovske bratije i lepenovskog sestrinstva. Priviđali su im se Vinston i Šarl, ali sada kažu da su progledali i podjednako samouvereno tvrde da je to, u stvari, samo mršavi i izduženi Benito. Drugi nikada nisu imali iluzije o „presvučenom radikalu“. Treći veruju da samo on može da evropeizuje „srbijansko“ orijentalno stado, utera ga u NATO i svede na „pravu“, mikrosrpsku meru. Ipak, glavna linija podele ostaje, konstantinovićevski rečeno, da li je Vučić plančanin ili penicilin za duh palanke.

U bogatoj istoriji političkog slepila konstantinovićevske elite jedno od počasnih mesta pripada retorski uokvirenom pitanju Vesne Pešić, postavljenom pred prelomne izbore 2012. godine. Ona tu SNS-u tepa kao „fantazmu većeg zla“ i upozorava one koji nameravaju da glasaju za DS, bauka iz belolistićarske igračke-plačke: „Da li bi bilo najzdravije da fantazam većeg zla postane realnost i da ga se tako otarasimo, klasično, frojdistički?... Za manje zlo se mora preuzeti odgovornost jer – ’nemoj posle da se žališ’, reklamacije se ne primaju.“

Veće zlo nije bilo fantazam, Brisel ignoriše reklamacije, a Frojd nije imao vremena da svrati u Beograd i reši stvar. Imitirajući (de)konstruktivistički duh (zapadnog) vremena, konstantinovićevci su regrutovali i Lakana, Deridu i Fukoa, čak i crvenkastog Altisera, ali avaj – sva ta zavodljiva misao (i „praksa otpora“ koju legitimiše) ovde je ostala politički ćorak, intelektualna cucla koja je umrtvila postsamoupravnu levicu. Izrodila je pseudokosmoplitsko inteletualno utrnuće koje oličavaju „marksista“ Vuk Vuković, Borkov stručnjak za Račak i „košmar jednog podneblja“, Rastislav Dinić, pasionirani lovac na „zveri srpske“, Stefan Aleksić, omiljeni levičar vršioca dužnosti glavnog urednika „Politike“, Dario Hajrić, kulturolog kolaboracije i „ženteljmen“, i istoričar Milivoj Bešlin – najverniji čuvar Konstantinoviće vatre, dvorski filosof Nenada Čanka i građansko izdanje lepušakstog Dragoša Kalajića, podjednako preko, mada uvek namrgođeno i nekako estetski neobično uobličeno. Ipak, samo minuli rad Vesne Pešić čini da doprinos Dragana J. Vučićevića deluje minorno. Kada se naša građanska Vanga nedavno ponovo oglasila sa, ovaj put, musolinijevskim vizijama, jedan čitalac „Danasa“ joj je poručio da preko usta zalepi beli listić i konačno zaćuti. Da joj se obratio na „Tvtiteru“ odmah bi ga banovala.

Kosntantinovićevci su netolerantniji prema različitom mišljenju i od Vučića i od Miloševića. Tu danas jedan slobodnomisleći čovek koji nema „alergiju na (srpski) narod“ ne može da se nada ni da će (p)ostati poslovično krme u Teheranu. Oni danas konontrolišu ne samo „Danas“ i „Vreme“ već i „NIN“, pretvoren u lepo dizajnirano, ali dosadno i bezidejno, ćirilično „Vreme“. Od privatizacije, u nekada vodećem nacionalnom nedeljniku (u oba smisla reči) nestalo je otvorenosti i autora sa različitim pogledima, svega onoga što u ovdašnjoj autokolonijalnoj i neoliberalnoj imaginaciji miriše na nacionalno. U krilu ponosno antičitačkog i urođeno tabloidnog „Ringijera“, „NIN“ je tretiran kao neželjeno dete, koje im je, verujući da njegov cezaristički film neće imati kraj, poklonio Boris Tadić. Ali, izgleda da ponekad važi ona stara – „oteto prokleto“. Iako danas ima jako pristojnog, mada, nažalost, podjednako pravovernog glavnog urednika, unakaženi, danke dojčland „NIN“ je ostao medijska crna rupa u kojoj tavore podobni otpadnici iz etički počišćene „Politike“ i B92, zatim novodovedeni, plitkomisleći, ali samouvereni briselski zavetnici i sve malobrojniji ostaci onoga što je „NIN“ nekada bio – uz sve mane i ponekad kapitalne promašaje.

Što se, pak, „Vremena“ tiče, njega je u uzak konstantinovićevski kalup ponovo ugurao politički komesar Teofil Pančić. Mada, nova „linija“ je ovih dana došla u pitanje. Bradata čierlidersica Saše Jankovića je iznenada promeila vizuru. Izgleda da jurodivi Lozničanin više nije Teofilov „foto-robot kvalitetnog kandidata“ i da „racionalno političko ponašanje – pod uslovom da vam je stvarni cilj slabljenje, krunjenje i rušenje Vučićevog ličnog režima, a ne vlastito što bolje pozicioniranje unutar njega“ više ne „nalaže da stanete iza“ Saše Jankovića. Ne znam samo da li je Pančić sada – podsetiću šta je tvrdio pre desetak meseci, pred kraj Nikolićevog predsednikovanja – postao „nepopravljivi diletant ili radi za onog čoveka koji je, što reče Draža Petrović, predsednik i predsedniku Srbije“. Ali, Dragan J. Vučićević sigurno zna mogo više i Teofil Pančić je već postao velika kolumnistička nada „Informera“. Uostalom, red je da se dva rastavljena evropska oka u našoj balkanskoj glavi konačno sastave. Obradovaće se Devenport, iako su nam u međuvremenu poslali novog prokonzula. Još samo da se ubojita altlevičarka Jovana Gligorijević pojavi u jutarnjem programu „Pinka“ – i miran Brisel.

Đorđe Vukadinović je u „Vremenu“ ostavljen kao fikus nacionalista, Žarkovićeva „Ana Brnabić“ koja treba da posluži za falsifikovanje otvorenosti za lepezu kritičkih stavova, onoga čega nema u nekako vučićevski antivučićevskom „Vremenu“ – glasilu kome se ne sviđa Vučić i njegov ukus, ali se monohromatskoj redakciji dopada i sasvim vučićevsko jednoumlje i njegova strateška destinacija i njegove tranzicionopravdaške posete Srebrenici i njegov Prajd i neke od njegovih omiljenih metoda. Izgurani su Grujičić i Bazdulj, i Slobodan Georgiev – „istraživački novinar“ u zemlji u kojoj se taj posao zvučnog naziva uglavnom svodi na pružanje poštanskih, fotokopir i daktilografskih usluga različitim evroatlantskim vlasnicima tajni i svedočanstava o ljudskim slabostima – ne govori istinu kada kaže da je Bazdulj „našao bolje plaćen posao“.

Zašto su naši liberali toliko neliberalni? Zašto je dijalog greh a uvažavanje različitog mišljenja ravno zločinu? Zašto je privatizovani „NIN“ oterao svoje čitaoce? Zašto je „Vreme“ danas zatvorenije čak i od Rakićeve „Politike“? Kako treba razumeti uređivačku politiku „Remarkera“, raskošnog paramedija kome u „Prvoj Srbiji“ smeta sve sem Vučića? Mislim da je odgovor prilično jednostavan, mada ću krenuti naizgled izokola.

Na beogradskoj promociji glavna govornica je bila matrijarh(a) Latinka Perović. Uspon nekadašnje političke komesarke Srbije na vrh građanske hijerarhije pratio je jednu prepoznatljivu versku trajektoriju – kardinala Jozefa Racingera. On je zahvaljući slepom dogmatizmu i veštinama vođenja podzemne politike postao papa Benedikt XVI. Današnji papa emeritus je njaveći „uspeh“ ostvario u Latinskoj Americi, gde je smoždio teologiju oslobođenja, sve one koji su zalagali za primućstvo ortoprakse, ispravnog postupanja u skladu sa Jevanđeljem, nad ortodoksijom, slepom odanosti dogmi. (Neo)liberalka Latinka se na vrh uspela zahvaljući tome što je upostavila lokalnu verziju Kongregacije za doktrinu vere, koju je u Vatikanu kardinal Racinger vodio od 1981. do 2005. godine – i delegitimisala i stigmatizovala ortopraksu, primenu principa liberalizma, svoje nove ideologije. Na promociji u „Parobrodu“, govorivši o Cvetićaninu, Latinka je rekla da je ohrabruje da se pojavila „nova generacija koje ume da misli“ – ali bojim se da su za nju oni „koji umeju da misle“ samo ljudi koji misle isto što i ona. Kako je to rekao Gojko Tešić, jedan od nadahnutih govornika o Konstantinoviću kao „epohalnoj figuri“, nasuprot „mislećih“ istomišljenika stoje „oni koji su prosuli đubre po humci Radomira Konstantinovića“.

Kao i Racinger, prvosveštenica konstantinovićevske crkve smatra da je važno samo verovati a ne praktikovati veru. Koliko god mrzela Srpsku pravoslavnu crkvu, dogmatska, kvazireligiozna ortodoksija predstavlja Latinkin modus operandi. Zato je prezirala Đinđića dok je bio živ i gadila se svakoga ko je vodio pragmatičnu politiku, čak i kada je delio njenu viziju srpske budućnosti. Nadovezujući se na Konstainovićevu nacifikaciju „srpstva“, koja ne dozvoljava izlaz sem u nekoj od varijacija metastazirane samomržnje i prateće „kosmopolitske“ secesije u imaginarno evropejstvo i civilizovanost, Latinka je ovde cementirala mračni neliberalni liberalizam i ultranacionalistički antinacionalizam, neretko sliku u ogledalu i perveznu kopiju (klasičnog) šovinizma. Elitistima i privelegovanim „kosmopolitama“ je obično kriv narod, „masa“ koja mora da se oslanja na solidarnost, ljude koje ih okružuju. U tom pogledu na svet se redovno smesti i neka od savremenijih, antidruštvenih varijacija socijalnog darvinizma, neretko uparena sa samoviktimizacijom. Ne čudi da Latinka svetog Radomira (a verujem i sebe), kako je rekla na promociji, vidi u kontekstu „brze evolucije pojedinaca u kolektivističkom društvu koje je njih odbacilo“. „Moderni liberalni intelektualac“ je za nju jedna izuzetno retka i nepostojana biljka u Srbiji – čovek „koji se ciklički javljao i nestajao“.

Dijalog u Latinkinoj Srbiji iliberalnog (njena praksa) liberalizma (njena dogma) nije dozvoljen. Svaka kritika i različito mišljenje bivaju diskavalifikovani kao neprijateljski čin, „obračun“ i „hajka“, čak i kada ga iznosi pojedinac. Odgovor je uvek ad hominem, nema hvatanja u koštac sa iznetim argumentima. Kao i u dugačkim osudama (rano)hrišćanski jeresi, možete čitati samo o „zlom“ jeretiku – ali nećete saznati ništa o njegovoj navodnoj jeresi. Tako i svako ko pokuša da dekonstruiše ili ogoli ovaj neliberalni i antidemokratski liberalizam može da očekuje ne samo (pravu) hajku već i obilje psovki i uvreda, kao i nacifikaciju i ekskomunikaciju iz domena čovečnosti.

Hajka, po pravilu, kreće sa „Radija Slobodna Evropa“, bastiona autokolonijalne žudnje i sasvim negrađanske mržnje. Tu nam se skoro svakodnevno sugeriše zaključak da Srbi nisu za demokratiju i da je napredak moguć samo uz starateljstvo Zapada i čvrstu ruku diktatora koga voli Brisel. U ovom antidemokratskom miljeu se uobličavala neočekivana drugosrpska ljubav prema Vučiću, kao i posledična tišina američkih megafona na „Remarkeru“ i zov „Vučiću oženi me“, koji Latinkin Čeda samo što ne istetovira na čelu.

Konstantinović je srozavši palanku (i njen duh) u ne samo neuništivo već i najfatalnije zamislivo zlo omogućio ukidanje svakog obzira prema „palančaninima“. Ovo je jedan od razloga zašto je njegov naporni pamflet danas etički, kulturalno i politički neprevodiv. „Filosofija palanke“ može da prođe samo na „jeziku“ ljudi čiji bi svetonazor svaki pravi zapadni liberal, ako već po njima moramo da se ravnamo, opisao kao jeftin, devetnaestovekovni, konzervativan... Konstantinovićeva bolno nečitljiva objava večnog srpskog maraka je vremenom „prevedena“ samo na jezik („urbanih“) ulica, gde ima mnogo onih koji veruju da su slučajni, „suši“ Srbi i da su im pravi, „matijevićev parizer“ Srbi krivi što ne žive u neoliberalnom Diznilendu, kako ovi „postmoderni“ Balkanci vide takozvanu Evropsku uniju.

Ali, izgleda da se čak i u najantipalanačkijem građanskom mozgu krije informerovski impuls – želja da se svaki „neprijatelj“ javno nabije na kolac i „crveni ban“. Od samoubistva „E-novina“, ovaj grdi jezik je najprisutniji baš u „Danasu“, listu čiji je ogranak zajedno sa jednom šabačkom fondacijom izdavač Konstaninovićevog životopisa. Glavni adut „Danasa“ je njegova poslednja strana – konstantinovićevska misao uparena sa primitivizmom gorim od vučićevićevskog. Nisam siguran šta se postiže ovakvom uređivačkom politikom. Distrubuteri štampe se ne šale kada kažu da znaju kada umre neki od čitalaca – pa kiosk umesto tri počne da naručuje dva primerka „Danasa”.

„Danas“ je taj koji je legitmisao pišanje po grobovima i Srbiji – i koji svakodnevno nastavlja da nas uverava da su urinarno i fekalno novinarstvo OK, da su gadosti dozvoljeni sastojci kolumni i građanski čin koji nas može odvesti u neku bolju budućnost. Ovde ne treba zaboraviti original, ulogu „Feral tribjuna“, gde su primitivne šale o hrvatskim moćnicima vremenom mutirale u sredstvo dezavuisanja i klevetanja svakoga čiji se stavovi nisu dopadali nekom od saradnika prvog „ozbiljnog“ postjugoslovenskog psovačkog medija.

Urinarni otpor nije bez presedana u novijoj istoriji – irski borci su 1976. godine koristili telesne izlučevine u svom „prljavom protestu“ protiv mrske vlasti. Ali, u Srbiji ne zbunjuje toliko bizarna činjenica da njihovi naslednici, novi konstantinovićevski „Otporaši“, koji su opustili pesnicu i premestili desnicu u gaće, merkaju grobove, koliko namera da pišaju po „svojiti“, priželjkivanoj humki vođe koji ka zajedničkom „evropskom“ cilju grabi malo drugačijim, homonacionalističkim putem.

Više od svega, dve zakrvljene frakcije evropeizatora ujedinjuje jedan grob – što valjda obećava da po njemu niko neće pišati. Pokojni advokat Srđa Popović je jedan od svetitelja građanske Srbije, ali i arhitekta „većeg zla“ i „belih listića“, građanska babica tesne izborne pobede SNS-a 2012. godine, promene na kojoj je vredno radio od 2008. Uz njega su bili i brojni „urbani“ korisni idioti. Među njima i Ksenija Radovanović, ultimativna zapadnobalkanska hispterka, tamnija verzija Kloi Seveni. Ova slučajna „revolucionarka“ se, umesto urina, danas opredelila za vodu koja štrcka iz žutih patkica. Za ultrahomonacionalističku Kseniju, jednu od liderki (neliderskog) pokreta „Ne da(vi)mo Beograd“, „homofobični“ Dragan Đilas je i dalje etalon zla. Udavivši DS zbog zabarana „Prajda“, Ksenija i njeni današnji NDB saborci otvorili su vrata Vučiću, homokolonijalnoj Paradi ponosa i – davljenju mnogo čega što Đilas i Tadić nisu želeli da podave. Zato ne treba da čudi da su protesti ovih političkih idiota samo jeftini performans, da se nadovežem na njihovu metaforu, davitelja protiv davitelja, gradska šetnje otuđenih egocentrika zaokupljenih kulturnim kapitalom.

Tu negde stižemo i do promocije Cvetićaninove knjige u Sarajevu, održane prvog radnog dana sarajevske filijale upokojenog beogradskog kafića i centra za visoku kulturu i elitističke ivente. Čak i takav, originalni „Mikser haus“ je, kao i veliki deo Savamale džentrifikovane po hipsterskom ukusu, postao samo jedna od brojnih žrtava homonacionalističkog zaokreta vođe koga optužuju da ima loš ukus – mada ništa gori od njegove nove mentorke Angele Merkel, koja je odmenila potrošenog Vojislava Šešelja. Sveti Radomir Građanski i njegova kulturrasistička lobotomija trebalo je da pomognu da ovaj srpski biznis (ugostiteljtvo plus „kreativne industrije“ plus sponzorisana kultura) preživi transplantaciju i zaživi u desrbizovanom Sarajevu, gde kada čuju reč Srbin mnogi imaju samo dve asocijacije – četnik i agresor. Ne znam šta je tužnije, da li ova „Vanish“ promocija, gde je Konstantinovićev autorasizam trebalo da skine „genocidne“ boje srpske zastave, ili stalno isticanje da „srbijanski“ preduzetnik koji stoji iza ove „neprijateljske“ investicije ima politički korektne ratne rane, koje nije zadobio ratovavši uz „srpske naciste“.

O knjizi i Konstantinoviću u Sarajevu nije govorio nijedan bošnjački intelektualac, dok o medijskim dometima i interesu javnosti svedoči i činjenica da je sarajevska privatna televizija „TV1“, lokalna verzija Veranove B92, u prilogu koji je trajao minut i po Cvetićanina uspela da preimenuje u Cvetanovića, a Grujicu Spasovića u Spasojevića. (Tu stoluje Senad Pećanin, u očima zapadnih diplomata i ohaerovaca bošnjački avatar Verana Matića, koji se marta 1999. godine kao glavni urednik „BH Dana“ naslađivao što Beograd pati i objavio naslovnu stranu dostojnu Mile Štule: „NATO NAD BEOGRADOM: LEPA SELA LEPO GORE“.) Oni koji su bili u publici u ovom „kultivisanom ambijentu“ samo su prijatna glazura, fosilizovani ostaci prošlosti u beskrajno napaćenom, ali istovremeno etnički očišćenom gradu, čija stvarnost, još uverljivije od beogradske, ilustruje bedu Konstantinovićevog filosofiranja o duhu palanke.

U Sarajevu ni dan danas ne postoji nijedna nevladina organizacija koja u svom imenu ima bilo šta što asocira na LGBTQI identitete. Sem, možda, po kosovskom receptu, dakle manifestacije lažirane za zapadne medije i neokolnijalne prokonzule u „najvećoj tajnosti“, bojim se da će Parada ponosa pre biti održana u Bobanovom Zaječeru nego u gradu koga je slavni američki filmski kritičar upredio sa San Franciskom i Parizom i izneo zabludu da je u njemu u vreme bivše Jugoslavije vazduh „bio slobodniji“ i privlačio slobodarske umove i disidente iz cele zemlje. Ni Amerikanci ni mnogi Drugi Srbi, koji su redovno pogrešno poistovećivali Sarajevo sa elitističkom publikom liberalnih posela, kakva je bilo promocija u raseljenom „Mikser hausu“, nisu razumeli „bosanski lonac“ logiku predratne, represivne (u svakom smislu reči) troiponacionalne tolerancije u Sarajevu. Ona i dalje opstaje u etnički homogenizovanom gradu, i to ne samo kada je reč o kvir identitetima.

Pre rata devedesetih, svako ko se nije ukuvao i obezličio bivao je kažnjen zato što štrči i nije ostao bezimen. Bio nobelovac, dobitnik Zlatne palme ili („upadljivi“) homoseksualac, morao je biti ili ukucan u ravnopravnost, shvaćenu kao ravna ploča iz koje niko ne sme da viri, ili izguran, obično ka Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, što se često završavalo u Amsterdamu i Londonu. (Setimo se rodno nenormativnih Hamdije Demirovića i Slobodana Blagojevića, poznatog i kao Aristid Teofanović, za koje nije bilo mesta u sarajevskom svetu jednodimenzione tolerancije.) U gradu u kome je bezmalo svako u imenu ili prezimenu nosio jednu od tri nacionalnosti – svaka vrsta izuzetnosti je predstavljala pretnju. Uz gomilu užasa i stradanja, rat je Sarajevo rešio ovog balasta i učinio ga jednonacionalnim, bošnjačkim. Posleratni Oskarovac Danis Tanović više nije morao da brine. On je jedan od jedinih i „naš“ (skoro) svih koji danas žive u Sarajevu. Više nema potrebe za pravljenjem lažne simetrije, svako zlo i dobro danas ne zahteva srpskog i hrvatskog „parnjaka“ – ali gej ni u zamišljenom (post)jugoslovenskom San Francisku nije postao OK.

O gradu na Miljacki, koji je danas manje multietnički čak i od „četničkog“ Beograda, mnogo toga govore dva paradigmatična srbolika fikusa njegove postmultietničnosti. Jedan je „lakanovac“, doučen na Centralnoevropskum univerzitetu u Budimpešti, koji je u regionu preuzeo ulogu partijske škole u Kumrovcu. On tvrdi da se Druga Srbija ne razlikuje od Prve. Moram priznati da ideja da između Konstantinovića i Šešelja nema razlike pogađa metu koju verovatno nije nišanio. Drugi je kolumnista sarajevske, mnogo starije i uljudnije, verzije „Danasa“, koji ima dve priče. Biće da ketman u Bosni nije samo „muslimanska stvar“.

Jedna je ušećerena zvanična verzija o raju sveopšte tolerancije, koju javno „prodaje“ ovaj najbolji od svih dobrih sarajevskih Srba, (zvanično) pravoverni Konstantinevićevac, trbuhozborac sveca koga je jedan njegov sarajevski sunarodnik opisao kao „elitu elite“. Ali, pre petnaestak godina bio sam zbunjen kada je uglednoj američkoj novinarki i meni ispričao drugu, pravu i tužnu priču, u kafiću pored svog ogromnog stana, na par metara od glavnog sarajevskog trga. Ništa ga o životu i suživotu nismo pitali, ali izgleda skupilo se jeda pa je hteo da sebi da oduška po završetku intervjua. Ne može kolumnista sebi da oprosti što je ostao. Mnogo je propatio, sve je dao za multietičnost, ali mu se sada jedva jave čak i stare bošnjačke komšije. Ne zovu ga više na kafu, a ne razdvajaju se od Bošnjaka proteranih iz zabiti Istočne Bosne, koji su se u zgradu doselili nekoliko godina ranije. Više ne oseća da je ovo njegov grad... Bolan način da budu spaljene iluzije o prirodi razlika između bošnjačkog i srpskog nacionalizma.

Ono po čemu se dve etnije razlikuju su antinacionalizmi. Srpski je konstantinovićevski, koji je pored pišanja po grobovima izrodio i homošovinizam, oličen u tvitu aktivistkinje koja bi da udavi celu Srbiju. Ne verujem da bi neki bošnjački kvir antinacionalista tvitovao, zamenio sam samo reč u zagradi: „Za [Bosnu] je idealno kišno vreme non-stop, da se ne tripuje da će sa suncem nešto biti bolje. Čim grane sunce, nema ni homofobije ni nasilja, ničega. Samo bleja.“ – bilo kada, a kamoli na dan kada počinju možda najveće poplave u novijoj istoriji zemlje. Ne mogu da zamislim ni da bi Senad Avdić, hrabri bošnjački antinacionalista poganog jezika i moćnog uma, posle bujica koje su uništile živote stotina običnih ljudi, pa makar to bili roditelji i deca „srpskh agresora“, mogao da izgovori: „I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu“.

Konstantinovićeva „Filosofija planke“ je, kao navodni „manifest naše nužnosti“, postala neiscrpni bunar na kome se napajaju srpski autoorijentalizam, autorasizam i autošovinizam. Ima tu i obrazovanih i nenačitanih i pametnih i onih koji to nisu, kao što je opinionmejker „Politike“, „Republike“ i „Prolettera“, ambicioznog glasila podlovćenskih, temeljno desrbizovanih Milovih konstantinovićevaca: „Temeljne vrednosti demokratskog i građanskog društva, da bi se proizveo u epistemološki održivu kategoriju, nacionalizam mora da odbaci, pa i nije slučajno da on nužno mora da završi kao anticivilizacijska fantazija nacističke Nemačke. Nacionalizam, to je ideologija glupana.“

Uz pomoć svetog Radomira umesto „suočavanja“, šta god to značilo, dobili smo diskurzivnu nacifikaciju Srba i kompleks Srebrenice, koji je postao kamen oko vrata građanske Srbije. Okovana Konstantinevićevom mišlju i Latinkinom ortodoksijom sve što može da je da izviče „dobroćudnog diktatora“ i gura Srbe da robuje svojoj sramnoj prošlosti. Uostalom, kako je na sarajevskoj promociji podsetio Miljenko Jergović, „treba samo pogledati ko se sve danas poziva na Konstantinovića i ko ima potrebu da svoju rečenicu podeblja spominjanjem njegovog imena. To je jedna fantastična galerija ljudi, od levičara do Aleksandra Vučića glavom i bradom, i to ne jednom nego više puta“. Konstantinović je ostao važan sastojak predsednikove ideološke čorbe, začin koji joj daje poželjan probriselski ukus, koji se toliko dopada Čanku, Čedi i drugim preduzetnicima evropeizacije.

Ne znam za evropeizovanog Vučića, ali bojim se da Cvjetićaninov životopis svetog Radomira Građanskog ovde neće čitati većina građanskih vernika koji su ga kupili i kao ikonu ponosno izložili na modernim „Ikeinim“ policama. Ovakve knjige uglavnom služe da potvrde pravoverje, naročito kada je ono novo i nedomišljeno, vođeno mržnjom a ne ljubavlju. Svaka priča o Konstantinoviću se, pre ili kasnije, svede na „Filosofiju palanke“. Filip David je, govoreći o „drugačijoj Srbiji“, u „Parobrodu“ rekao da je to „naša Biblija, naše Sveto pismo“, priručni antimemorandum grupe intelektualaca, koja, kako kaže, nije imala snage da napiše svoj odgovor nacrtu memoranduma SANU, i „anticipcija nevremena koje nas je tek čekalo“. Oluja još nije gotova. „Plemenski duh nas strašno opterećuje... Palanka je u centru, ne na periferiji“ ali, tvrdi David, „dok je Rade prisutan za nas ima nade“. Milslim da ne treba da brine – sveti Radomir se mnogima uvukao pod kožu. Pomenuti su oni koji su „pelcovani Konstantinovićem“, pa su valjda imuni na „otrov za tu zajednicu“, koji, kako je rekao Milan Vlajčić, proizvodi palanka. Vlajčić se pohvalio da je „inficiran Konstantinovićem“ i opčinjen „Filosofijom palanke“ – „koja svoju aktuelnost pokazuje svake godine“ i „deluje magično“.

I dalje nestrpljivo iščekujem da u SAD izađe prevod ovog magičnog teksta. Samo mi se nešto javlja, iako ne praktikujem veštine Ljubiše Trgovčevića, da će, kao i Cvetićaninovu knjigu, i njega na kraju izdati „Dan Graf“ i „Fondancija Stanislav Vinaver“ iz Šabca. Nije ni „Routledge“ ni „Oxford University Press“, ali „Bibliji“ svetog Radomira na engleskom se u zube ne gleda. Onda ostaje samo da se Rastisalv Dinić nadoveže na Hilari Klinton (i samog sebe) i u „The New York Review of Books“ obajavi tekst „Zveri američke“, a da Branki Arsić u „The New York Timesu“ izađe uvodnik u kome će pisati da bi u Trampovoj Americi „vredelo razmišljati o nekom zakonu po kome niko u ovoj zemlji ne bi mogao postati punoletan pre nego što pročita ’Filosofiju palanke’ i ponudi jasna svedočanstva o razumevanju prirode palanačkog duha” – i eto prvog mesta „Amazonove“ liste najprodavanijih knjiga i velikog srpskog izvoznog uspeha.

Ne znam šta Amerikanci čekaju. Ili je autor „Filosofije palanke“, ipak, pisao samo o Srbima – i to, ne samo za američki ukus, dosadno, retrogradno i rasistički, bolnim stilom i sa sasvim neprihvatljivijom suštinom. Uostalom pravu temu knjige je i na beogradskoj promociji potvrdio Filip David, koji je rekao da „duh palanke pre ili kasnije vodi srpskom nacizmu“. Pošto u Americi nema dovoljno Srba, možda još može da pomogne Toni Švarc, autor Trampove „autobiografije“ objavljene pod naslovom „Tramp: umetnost pogodbe“. Švarc piše mnogo zavodljivije od Cvetićanina. Ako je od Donalda uspeo da naparavi uzornog čoveka možda i Radomira pretvori u američkog sveca. Mnogo toga može da uradi jedna knjiga, čak i kada falsifikuje biografiju jednog ambicioznog mračnjaka ili sliku svet oko nas.

Zoran Ćirjaković

RUKOMET I UBIJANJE B92

PRIGODNI TEKST - UMESTO IN MEMORIAMA

Veran Matić, lažni „topli meda“ koji svojim likom i delom uverljivo demonstrira zašto fiziognomija nije nauka (Siniša Mali ilustruje zašto su ljudi toliko dugo verovali da jeste), bio je jedan od gazda koji ne vole da prljaju ruke. Njegove najbliže saradnice i saradnici morali su da imaju dva kvaliteta – bliskost centrima moći (i novca) koji vole Brisel i spremnost da „seku glave“. Kako one neposlušne, novinara i urednika koji su poverovali da je antirežmskimski B92 iz devedesetih stvarno postao nezavisni medij, tako i onih koji je trebalo otpustiti zbog Matićeve nesposbnosti da vodi firmu nad kojom je želeo da ima punu kontrolu. (Ne treba zaboraviti da je sa par saradnika, praktično, prisvojio B92, što nije otreznilo neke od „korporativnih“ idolopoklonika koji su kasnije redom dobijali otkaze.) Kao i mnogi drugi srpski biznismeni i tajkunčići „evropske“ orijentacije, Matić je ispravno zaključio da su žene mnogo efikasniji, lojalniji i nemilosrdniji izvršioci od muškaraca. Pozitivna feministička esencijalizacija žena onemogućila je da smisleno opiranje samovolji ovih fantastično plaćenih „građanskih“ direktorki i menadžerki.

Najbolja prijateljica i dugogodišnja mentorka štedljivo intelektualno dimezionirane i uvek ljutite Danice Vučenić je kao partijska (DS, Pajtićeva „lobi lista“, kadar bez članske karte) „direktorka informativnog programa B92“ priželjno započela temeljno etičko i profesionalno čišćenje informativne redakcije ove kuće. (Brankica Stanković je bila šokirana kada su joj novi, tada zvanično kiparski, vlasnici pokazali da njena šefica zarađuje skoro šest puta više od njene plate, koja je bila mnogo skromnija nego što zamišljaju oni koji je preziru.) Kad su se u DS-u, u kome je uvek bilo jako krilo „srcem u DS-u, novčanikom u LDP-u“, promešale kadrovske karte, dovršaila ga je, čini mi se da su to mnogi zaboravili, jedna druga „penzionisana“ rukometašica.

Posrnuli „Tviter“ anđeo je svoju raskošnu medijsku karijeru – od Miloševića, preko obožavanja Šešelja i ludila za Đinđićem, do dubokog naklona Vučiću – počeo tako što je jedina bila spremna i voljna da čita vesti Studija B na dan kada je Miloševićev režim oteo i ovu medijsku kuću. Vučić je odoleo njenim pokušajima da prepliva na novu, autoritarniju i briselskiju obalu. Ipak, za uložene napore na gušenju novinarskih sloboda i integriteta na B92 televiziji nagrađena je zaustavljanjem pripremljene bujice tabloidnih istina. (Tabloidi ne lažu uvek, što predstavlja jedan od temelja njihove destruktivne moći.) Ipak, našu najgrublju medijsku rukometašici ne treba otpisati. Ne bih se iznenadio da se ova beskrupulozna krljačica,(ne)sportski tip za sve sisteme, ponovo vrati u nekom novom prestrojavanju veberovskih, malosrpskih nacionalista koje voli Brisel.

Rukomet je jedan od najgrubljih sportova. Izgleda da na parketu umeju da se ženi/muškarcu pod kožu uvuku i neke ružne navike. Uostalom, iz istog sportskog šinjela izašla je još jedna B92 grubijanka – druga najuticajnija Ceca u Srbiji, Svetlana Lukić, koja nam svakodno pod sloganom „Ako vam je dobro onda ništa“ servira obilje autoorijentalizma. Ne smem da pomenem „moj“, nažalost u oba smisla reči, autošovinizam. Srđan Dragojević reče na „Tviteru“ da je to glupost, i to nekoliko puta. Mada, „„čuveni““, kako ga je opisao naš veliki reditelj urbanog senzibliteta, autošovinizam je mnogo više bio domen „prijateljskih“ „E-novina“ i portala „Autonomija“. Valjda ne može drugačije – kada temelji tražne autonomije ne mogu biti etnički ili verski, autošovinizam se nameće kao idealna maska za ekonomske i klasne privilegije koje obećava secesija bogatijih habsburških delova zemlje od prokazanog (i siromašnog) osmanskog juga. Inače, kad smo već kod zapadnobalkanskih metastaza samomržnje, autorasizam „duži“ pseudograđanski „Danas“. Tamo se pitaju vickasti alfa mužjaci koji nisu igrali rukomet.