БОРЧА ЈЕ ТЕЛО СРБИЈЕ

Српске елите су дубоко подељене. Чини се понекад да та подела нема почетак. Њена природа се временом мењала али темељне одреднице располућености су остајале исте. Србија данас има два срца. Једно је Косово; друго је одавно пресађено у Брисел. Има и два мозга. Један, кога је „дубока држава“ избацила из САНУ, сабрао се на ушушканој Мокрој гори и постројио иза Мила Ломпара, док се други, који је остао без Југославије, расејао по турбоурбаном Врачару и слику обоженог лика пребацио са Јосипа Броза на Радомира Константиновића.

Ова подела је постојана, дубока и упадљива. При томе, склони да, као и други источни Европљани, прецењујемо интелектуалце, не само велике писце, и опседнути жељом да будемо културни, чак и док псујемо или кунемо, многи извлаче закључак да она ништа не оставља по страни; да је сама Србија та подела. Она је главно обележје медијске сфере, политичке сцене, „високе“, културне културе па многи верују да овде ван тог раскола међу елитом, и онима који га репродукују, нема ничега вредног и достојног уважавања.

Ово је текст о том оклеветаном „ничему“ из имагинације наших закрвљених елитиста и иних умишљеника, заклетих поправљача Срба, који, нарцисоидни и поседнути сваки својим самопорицањем, лебде изнад земље која им се гади и народа, „маса“ које презиру. У наставку посматрам однос према његовом данашњем, пост-транзиционом аватару, који је створен претварањем паланачког у приградско „зло“ – оличено у Борчи.

То „зло“, изнад свега класно и сталешко, данас не постоји само у мозговима грађанистичких следбеника Радомира Константиновића, левичара који су ишли путем братства и јединства од Дрвара до Врачара; од „народноослободилачког“ идеала до народнозатирућих снова и стварности српског аутошовинизма. Исти баук станује у елитним десничарским умовима умртвљеним ломпаризмом, не толико противречним колико перверзним, однедавно хегемоним али већ недодирљивим, културно деконтаминираним српским национализмом.

Више идентитетско него идеолошко, историјско кретање данас хегемоног дела десне елите – који  верује да је властан да буде једини сценариста, режисер и арбитар српства – ишло је од Равне горе до лепе али беживотне, серијски ботоксиране и на крају музејификоване Мокре горе, претворене у место из снова српске Барбике и њеног Кена, православних лепих људи. Од невештог „за краља и отаџбину“ стигло се до за себе и Србију каква не може да буде; до јаловог, фотељашког родољубља, сазданог насупрот народа и згађеног отаџбином.

УНУТРАШЊЕ ОСМАНЛИЈЕ: Стару раселину у идентитетској и идеолошкој равни потиснула је подела чија је класна природа замућена и приказана као ствар културности, човечности и нормалности. Сталешка подела у Србији зато има димензију која не постоји у западним друштвима. Она чини да однос привилегованих елита према народу, блиским односно унутрашњим „другима“, садржи изразе супериорности, презира и дехуманизације, какви су обично резервисани за упадљиво другачије, далеке и стране, људе друге вере и расе.

Та цивилизаторска причина постала је друштвена реалност Србије која, по свом значају, надилази неке од оних аспеката стварности који имају „опипљиву“ материјалну или животну димензију. Она омогућава елитама да о класној подели говоре у пежоративним терминима без да помену класну припадност и њену цену, начине на које условљава животност наших егзистенција. Њихове приче о сендвичарима, писмености, васпитаности, крезубости, цивилизованости и начитаности, да поменем само неке од бројних речи-варалица, приче су о класној подели, које редовно сугеришу да је сиромаштво иних Борчи и Маринкових бара не само заслужено већ да оно производи смртну претња друштву.

Иза уоквиравања сиромаштва као опасности помаљају се два иста, наводно крунска аргумента – оријентална арома светова сиромашнијих слојева и њихова некултурност. Класни баук је овде увек азијски, чиме истовремено бива удвојен и представљен као зло веће од највећег. Зато лако прелази идеолошке међе. Растројеност и ерупције моралне панике производи веровање да, за разлику од Беча некада, Врачар и Мокру гору данас опседају унутрашње, сиромашне „Османлије“ – које не надиру са Истока, које су већ овде.

Још експлицитније и чешће, наводно убилачко наличје приградских светова, које углавном настањују сиромашнији слојеви, бива везано за некултуру. У опису који говори о масовном убици из Дубоне као монструму из „приградске дрипачке колоне која сања да постане звезда Задруге у којој ври живо блато, у коме се гуши светосавски Србин и Српкиња“ треба заменити само реч „светосавски“ речју „грађански“ да би се добило стандардно случајносрпско тумачење замишљених резервоара зла расутих по ободима Београда.

Привилегованим, културно културним сталежима је много лакше да сакрију оријенталне одлике, начине и средства, која су и у њих уписани социјализацијом, и створе илузију да су „ухватили корак“, да су у стању да исправно репродукују туђе, западно, и да су се уписали у њега – што погодује стварању илузије о непремостивој, цивилизацијској природи класне поделе. Сиромашнији слојеви су, пак, претворени у уљезе и унутрашње странце, непресушно врело контаминације. За српске космополите они представљају исто оно „зло“ које ксенофобични Хрвати виде у Србима, Словенци у Босанцима а Французи у Арапима.

Не треба да чуди да класна припадност и у Србији, где се још снажније и на много нетранспарентније начине преплићу одјеци незападног и омама позападњачења, често бива схваћена као корелат „човеколикости“, што је појам којим је волео да се фрља Сретен Угричић, један од идеолога српског аутошовинизма. Оријент, тачније оклеветана различитост коју симболизује, представља главну алатку која омогућава случајносрпским либералима да сиромашне Србе избаце не само из европејства већ и из домене човечности – и наставе да верују да су либерали, да су остали прогресивни, модерни и цивилизовани.

СИРОМАШТВО И (НЕ)ЧОВЕКОЛИКОСТ: Чини се да је у времену које је представљено као постакласно потребно мало подсећање. Класа је изнад свега, изнад свих других идентитета. У постколонијалном свету чак и расистичка порицања човечности све чешће бивају везана за класни положај а не за расна обележја. Раса је у великој мери постала један од одраза класе, њен продужетак. Замишљене расне хијерархије, по правилу, одражавају стварне глобалне и локалне хијерархије богатства и моћи.

Класа је сенка који се надвија над свим што јесмо. И над оним од чега желимо да побегнемо и над оним чему тежимо. Налик је бедему или стражи – коју не желимо да укинемо већ да је заменимо другом. Класа, наравно, нема само своје друштвене локације већ и просторне. Што су класе „ниже“ то су њихова станишта већа и сиромашнија, обично и географски на дну или близу њега, на најнижим надморским висинама, негде доле, испод. Њихова оклеветаност одржава неимаштину, подређеност и сатанизованост људи који их настањују. 

Просторне локације „виших“ сталежа су, пак, пожељне и гламурозне. Оне су или мале, као Врачар и Дедиње, или су, као Мокра Гора, слабо насељене, неретко без људи. По правилу су уздигнуте, на висинама, негде изнад, горе, где је и ваздух бољи. При томе, класне поделе нису само вертикалне. Оне су вишедимензионе и имају бројне осе. Секу друштва на, чини се, безброј начина, од којих се само у шерпама и тањирима види њих неколико.

ОД ДУХА ПАЛАНКЕ ДО ДУХА БОРЧЕ: Колико год била подељена, Србија има само једно тело. Сиромашно, ведро упркос понижењима, неуништиво колико год да је рањавано и измучено, недељиво тело Србије је некада било сељачко, затим варошко, неки су радије говорили паланачко, док је данас приградско и смештено на ободима набреклих градова.

Упоредо са урбанизацијом и сажимањем изворишта бољитка и растрошности, мењала се и слика зла, нецивилизованости и примитивизма из два српска елитистичка имагинаријума. Временом је фокусирана и везана за обод и околину Београда.

Српска села су масовно опустела. Многа су, не само на истоку и југу, појеле шуме. Село је у свести дела виско образоване урбане средње класе – која је највише склона да покаже презир према сиромашнима и да се отуђи од Србије, једне од сиромашнијих европских држава, најмање развијених међу високо развијеним земљама (целог) света – постало романтично, егзотично место. Други су села везали за претње из природе, која им је постала далека и непозната, и одбацили. Трећи су их једноставно заборавили. Да није пијаца, не знам да ли би сељаци постојали у свести многих становника Београда. Нестале су и речи „геак“ и „геџован“, некада ноћне море урбаних и пристојних – које је, иначе, од „геџованлука“ и неписмености обично делила само једна или пар генерација.

Мањи градови, вароши презрене деведесетих као упоришта Милошевићевог режима, временом су постали, као и њихови становници, неприметни. Једни су, сиромашни, исисани и остарели, претворени у пустиње транзиције. Други су постали оазе мирнијег и споријег живота, блискости и топлине која може да компензује оскудицу. Чини ми се да је одласком људи – неких у печалбу у земље ЕУ, неких у Београд, а неких у гробове – ослабила и стигма, која и даље највише погађа становнике градова на југу. Ипак, да зломисао Радомира Константиновића није сместила „паланку“ у наслов библије разорнијег српског самопорицања, тај баук више не би постојао. „Дух паланке“ се у класно привилегованим случајносрпским умовима деведесетих трансформисао у дух Борче, Овче и Крњаче.

ЛЕВА ОБАЛА ДУНАВА И ЛЕВА РУКА БОГА: Скрајнуто, упорно избацивано из видног поља и свести, свођено на проблем и претњу, станиште сувишних људи недостојних живљења, скупа шљама, полусвета, џибера и дрипаца, тело Србије је данас расејано по рубовима београдизоване земље. Али, свиђало се то некоме или не, то оклеветано тело је не толико срж Србије колико је оно сама Србија. Немогуће је окренути леђа Борчи а не одбацити Србију. Немогуће је презирати Борчу а истовремено не презрети Србију.

Нисам сигуран да је од краја титоистичке химере овде ишта – победу колико и трајање – могуће постићи без снажног ослонца у телу Србије. И Милошевићева владавина и победа опозиције 2000. године, били су прожети Борчом. Оно што 1999. није успело НАТО-у, годину дана касније је пошло за руком приградском телу Србије, најпрезренијима међу презренима, који су Милошевића ударили болније од „леве руке Бога“, како је НАТО назвао овде, не без разлога, омражени Славој Жижек.

Свако ко то данас не жели да разуме, ко ниподаштава и клевеће леву обалу Дунава, савезник је потцењеног владаоца. Штавише, чини ми се да је један од кључних чинилаца који су Александру Вучићу омогућили дугачку и прилично безбрижну владавину везан за његово разумевање да је у српској политици, увек када укључује изборну утакмицу, тело Србије важније и од располућеног мозга и од два, све даља и недоступнија, митска срца.

Некажњено, само НАТО овде може да потцењује Борчу. Сви други, који одбијају да уваже и испоштују поносно српско тело, испијено ратовима, санкцијама и транзицијом, осуђени су на политичку небитност и елитистичке маргине, удобне али одвојене од Србије. Чини ми се да у земљи која је обручу оних који је презиру, која је географски и политички заробљена, само Брисел може да им компензује такву одвојеност од српске реалности – ако пожели.

Овде само политичари који разумеју Борчу и њена очекивања могу сами нешто да постигну. Док на својој страни има и Брисел и Борчу, највећа грешка коју вођа – чврсти ослонац коме стремимо, који овде никада није само наш политички избор већ и неко коме верујемо да ће умети да нас заштити од неизвесности, највећег српског непријатеља – може да направи јесте да се преда хибрису, да се превише опусти, постане дистанциран, бахат и непромишљен, и поверује да је јачи од судбине.

Чини ми се да мимо Борче и насупрот ње у Србији може да функционише само климави провизоријум, савез политичких патуљака, који је успостављен 2000. и који је опстајао до 2012. Нико од помена вредних актера из те демократске заграде српске историје – ни хронично одсутни Војислав Коштуница, туриста у српској политици, ни жовијални Зоран Ђинђић, хиперинтелигентни шибицар, ни нарцисоидни Борис Тадић, лош политички кловн – није умео да комуницира са Борчом нити се трудио да је испоштује.

Иако Борча очекује јако мало, мање од других српских публика, од којих су неке ем халапљиве ем много мање важне у изборној утакмици, опозициона елита није у стању ни да прихвати чињеници да становници Борче воле свој крај и да су поносни на њега, а камоли да почне да је уважава и одговори на њу. Уосталом, српски отуђеници, који одавно не станују само у кругу двојке, не разумеју како може да постоји неко чији главни циљ није да се што пре одсели из Борче, а камоли да има људи који су изабрали да се преселе у Борчу. Ова перспектива, грађански „поглед са Врачара“, одавно је постала једна од већих српских перверзија – иако је и она данас у сенци мокрогорског сумрака патриотског ума.

Када неко поверује да је заробљеник места у коме се случајно родио, када емитује став да је само телом и мржњом у Србији, када закључи да је и Врачар данас његово проклетство, онда Борча више стварно не може бити део његовог света. Она у том отуђеном, мржњом набијеном свету постаје „ништа“, друга страна провалије, место са оне стране цивилизације – што су неке од илустрација перцепција класне поделе које данас растачу Србију.   

ДУГАЧКЕ ДЕВЕДЕСЕТЕ: Не знам где је тело Србије данас више оцрњено, презрено и омаловажено – да ли на Мокрој гори или на Врачару. И када га не презиру, елите се данас стиде приградског тела Србије – а посебно „леве обале“, коју су привилеговани власници балканског урбаног кула преименовали у пежоративно „Борча, Овча, ча-ча-ча“.

Скрајнуто, издвојено тело Србије је многима ретко пред очима, још ређе у свести, па се стигма кристалише око ретких, углавном ружних или сензационалистичких вести и великих, трауматичних догађаја, када се пробуде више стереотипи него сећања – пошто су лична искуства елита у Борчи јако сиромашна, а многи их уопште немају. Сем вожње неугледним Зрењанинским путем или, евентуално, „на буреку код Ђуре“, што је постао један од обреда прелаза радикалнијег, грађанистичког облика западнољубивог самопорицања и начин да растући број овдашњих цивилизацијских конвертита, самоизгнаника из српства, јавно „сигнализира врлину“ и мањинољубље, на које су се пребацили са човекољубља.

Борча је јако пријатан део града, нажалост делом без канализационе мреже, затурен и повезан са остатком Београда само једним преоптерећеним мостом. Више нису видљиви ружни трагови тешких петнаестак година, које крећу почетком деведесетих, у којима се брзо одрастало и тешко живело, све са изазовима какви су становницима многих других крајева Београда тешко замисливи. Остале су бројне „печурке“, куће грађене без грађевинске дозволе, које су годинама ницале око пет борчанских Центара, али, и даље, реч је о делу Београда чији је имиџ у упадљивом нескладу са стварношћу.

Трагови прошлости су записани у људима, у њиховим животима и туговању за онима којих више нема, који нису преживели те продужене, јако дуге борчанске деведесете, заједно са сећањима на најлепше тренутке – који у наше животе долазе не обазирућу се на околности и стигму прилепљену одсечку времена у коме су се сместили. Колико год да су биле тешке, деведесете су биле најлепше за генерације становника Борче који нису могле да бирају када ће се први пут заљубити и лудо волети, нити ко ће се све умешати у њихове животе.

У тело Србије су утиснуте трауме и трагедије деведесетих. Сви Срби више нису у једној држави, али сви српски удеси јесу. Зато бити данас згађен Борчом значи бити згађен израњаваним српством. Не пристати данас на Борчу значи не пристати на Србију, преобликовану ратовима, санкцијама и транзицијом – која је, како су нам ини реформатори говорили пре две деценије, морала прво да буде унакажена да би постала боља и лепша.

Током деведесетих, и у њиховом транзиционом продужетку, важило је да што су ломови већи то су затворенији прихватљиви путеви не толико друштвене мобилности колико преживљавања на нивоу достојном човека. Што су људи сиромашнији и изолованији од привилегованих друштвених локација, у ванредним околностима и периодима наглих и дубоких промена изазови и понижења постају већи. Ако томе додамо трагедије у Хрватској и Босни, чије су се последице сливале у предграђа Београда и других градова, тешко и скромно је постајало још скромније и напорније, а излаза је бивало све мање.

МА, КАКВА ЕВРОПА: Борча није само тело Србије. Борча је срце Србије која се – са свиме а не упркос свега – поноси својим српством. И када лута и када залута, чак и када оде на неки од путева са којих нема повратка, то нису путеви који воде од Србије, српства и српског поноса. Овај безусловни понос, коме је тешко наћи равног, из мокрогорског азила се види још теже него из врачарског кондензата самопорицања, које је постало главно обележје високо образованих кругова, отворених према свему што није народно и оријентално.

Српски понос – који није условни, елитистички и отуђен, нити захтева упоредни бег од живог српства да би исказао дивљење сопству пројектованом у српство – одавно су сместио у масовну културу, звучну подлогу и сликовницу живљења. Најдинамичнији је у њеним најоцрњенијим, „турбо“ ескапистичким жанровима, где бивају игнорисани налози центара друштвене моћи који би да исисају Оријент који нам се увукао под кожу и у умове.

Ако је икада могао, дух времена се овде одавно не може ишчитати из рокенрола – који је, тешко је рећи када, умро и почео да бауља као утвара посвојене туђе прошлости, зомби одвојен од преокупација и мора новог, аспирационог доба. Његов дух се данас оглашава у стиховима Цобија, вероватно највећег српског треп-фолкера, „Филипа Вишњића“ једног другачије епског доба, где се жудња за врлином мири са чарима брзог живота.

Ипак, иако је избор ескапистичких химни велики и стилски разноврстан, мислим да се животност оклеветаног тела Србије, његова снага и српски понос којим зрачи, кондензовала у Стојиним стиховима из првих година после ратова и санкција – пре спаљивања постисторијских илузија којима је био натопљен петооктобарски бунт. Иначе, као и све велике српске наде, и мање или веће несреће које су их често пратиле, и он је био вођен погрешно калибрисаним очекивањима, која су условљена чињеницом да одбијамо да се суочимо са нашим другоевропејством – и простором које оставља за реално постојећу, западнолику демократију и друге тешко сварљиве, неуниверзалне рецепте, којима би ини спасиоци, илузионисти и отуђеници да шећере српску стварност.

Стоја, коју је живот суочио са свиме што постоји у Србији, 2002. године – на врхунцу силеџијске транзиције у разуздани капитализам, који је свуда достижан, и западнолико европејство, што је у Србији немогућа мисија – отпевала је оду непристајању на догму „ово је страшно“, око које су се ујединили врачарски и мокрогорски елитни одреди.

Њен хит, духовито назван „Европа“, поручује „овде је дивно“ – из перспективе оних који имају пуно право да кажу „овде је страшно“. Стоја ту не сервира „горко родољубље“, која је било један од бенигнијих одговора елита на сиромаштво и чемер Србије, чак ни родољубље упркос горчини, већ родољубље које понос и сласт црпи из горчине и неимаштине:

„Мала кућа, мали праг / Ти ко живот мени драг / И у џепу стоја, две / То за срећу доста је

Нема нико, то да знаш / Овај живот као наш / Што је њима пусти сан / То је нама сваки дан, хеј

Још једном па опа / Заједно сви на сто / Ма, каква Европа/ На свету нема тог“

МАКСИМИЗАЦИЈА УЖИТКА: Хероине презрених – и оних субалтерних, који су заковани за друштвено дно, и оних који су одлепили од њега – долазиле су из различитих генерација и стилова. Некада, прилично ретко, њихови стихови су овде успевали да прескоче класну баријеру, привидно цивилизацијску, која је армирана „добрим укусом“ и дистинкцијом.

Док Стоја слави живот и родољубље које не признаје горчину у (на)роду и домовини, Мими Мерцедез, превише своја и љута да би могла да персонификује било који колектив, нуди горко родољубље саткано око борчанске стварности, које, без примеса сентименталности и омекшивача женствености, уздиже чемер и велича друштвено бенигни али лично разорни, унутрашњи бег од ње.

То је клизав попкултурни пут, али ова талентована жена, бунтовна, самосвенса аутсајдерка која је изабрала Борчу, успела је да не заврши у воајеризму и петпарачкој егзотизацији; у слици разузданог фрик-шоуа, зависничког Елдорада са којом је стално флертовала. За разлику од Цобија, који наступа у много мекшем, упегланом треп кључу, натопљеном Оријентом, меланхолијом и носталгијом али, истовремено, наглашено мушком, баш као и презрени Балкан, Мими је постала неочекивани, истовремено сиров и заводљив женски глас, више сведок, хроничар и посредник елитама одбојне маргине него песникиња са дна.

Лукавства „постидеологије“, колико и злодуси незавршених балканских државоградњи и доградњи, учинила су да је деведесетих радикални ескапизам многима постао више једини излаз него смисленији избор од отпора. Мими, дошљакиња са „десне обале“, која је у Борчи прво нашла велику љубав а онда и инспирацију, опевала је сирову борчанску јаву и генерацијску бежанију из ње која није желела или могла да се обуздава и буде дозирана.

Овакви излети у паралелну стварност су, наравно, већини у Борчи били неприхватљиви, а реалност превише сирова да би могла да, незашећерена и нефилтрирана, уђе у њихов ескапизам. Зато Мимине моћне риме у Борчи нису успеле да нађу публику ван кругова који су користили сваку прилику да се одјаве из понижењима прожете свакодневице „сјебаног краја“ и посвете „максимизацији ужитка“, како воли да каже Дарко Делић, највећа „бомба деведесетих“ и ударник суочавања са Србијом, од кога овде не постоји теже, самодеструктивни теоретичар из теретане који је постао, бојим се једини, српски органски интелектуалац. Има неке правде у чињеници да се Грамшијев дух овде настанио у Борчи.

ПРАВДА ЗА МЕРЦЕДЕС: Међу фановима Мими Мерцедез важно место имају деца урбаних отуђеника, који, за разлику од родитеља, у Борчи нису видели ружне гараже са „допом“ уместо кола и класну опасност већ довољно далеку, егзотичну референцу – алатку уз помоћ које могу да истакну дистинкцију, које су стално гладни, и заоштре свој размазани и мекани свет украшен класним привилегијама и доколицом. У земљи затрованој аутошовинизмом, чињеница да су се у „Првој“ и „Петој“ појавили клинци који на Борчу гледају као млади Словенци на Гучу или Хрвати на сплавове представља охрабрење. Класној еманципацији српске елите не треба гледати у беле зубе и бенто кутију од бамбуса – бити весели „племенити дивљак“ је боље него бити крвожедна „звер српска“.

Уласку Борче у центар адолесцентског Београда допринела је чињеница да се Мими није трудила, или није могла, да у своју музику накапа Оријент, а камоли да се увије у њега. Било би слађе да је Борчу урбанима продала само Мими и њен огромни таленат – без иронијске дистанце које обезбеђује поспрдно Мецердез. Њена главна публика у Београду су постали они који имају и воле да се подсмевају онима који имају само аспирације, оличене у „Мерцедесу“, статусном симболу везаном за лош укус и ниско порекло. Пежоративно пролази у „кругу двојке“ и његовим привесцима, али не и права ствар – ни Цеца, ни Зорица Брунцлик, ни „Мерцедес“, који на крају нема „з“, коме није додато његово „ча-ча-ча“.

Ипак, свесно или не, Мими је себе понудила и као градску реплику не Цецу; као „другу“ жену са дна каце. Без имена и презимена, са надимком од четири слова, истовремено самопоништавајућим и ослобађајућим, Мими призива слику вамп(ир)а из каљуге, фаталне класне претње, на коју су играли и први успешни холивудски продуценти и „српска мајка“ – пре него што је постала хероина безусловног, фул српства. Житорађа је постала једна од антицивилизацијских, геноцидних паланки из аутошовинистичких ноћних мора чију, захваљујући Цеци, преокренуту, гламурозну стигму приградска Борча, колико год да је спрдана и посипана урбаним говнима, не може да достигне.

ЦЕНТАР ЈЕ ДАЛЕКО: Песма „11211“ Мимина је добродошлица у Борчу, истовремено друштвена разгледница из њених пет „Центара“ и омаж животима оних који су оберучке пригрлили „бомбе деведесетих“ и њихове наследнице, бомбице из транзиционих касетних бомби. Они их нису бирали, сервиране су им, све са немаштином, свакодневним понижењима и хроничном тензијом која позива на деструкцију. Обојили су их бегом, убрзањем и поносом, који је садржао субверзију и инверзију погледа који је наметала „десна обала“, свет прдопудераша који, како каже Мими, „жале судбину“ док „ишчекују чудотворце“. У том свету, где је „нормалност“ поистовећена са сликом у огледалу, тело Србије је наизменично сатанизовано, дискредитовано и игнорисано – претварано у „срце таме“, а Борча, срце оне Србије која одбија да се самопоништи и (пре)европеизује, у једно од нових имена зла.

Слика борчанске таме је била толико мрачна да је мост преко Дунава постао мост који не спаја већ дели. Елите га и даље нерадо прелазе, па, донекле и зато, нису у стању да се суоче са Србијом и препознају да је центар Београда, Миминим мудрим речима, далеко од Србије: „Центар два, сјебан крај, ко цела лева обала / Чујем, видео си мост, али ниси смео преко / Ипак, знај да није Борча, центар је далеко“

Оно што је кључно за разумевање предвидљивог тока српског политичког живота и очекиваних резултата избора јесте суочавање са сазнајном провалијом која данас дели централне делове Београда од Србије. Географских пар километара су овде прерасли у сазнајних неколико хиљада километара. Борчански Центар 2 је тело Србије од кога је центар Београда данас толико удаљен да не верујем да се може отићи много даље. Чини ми се да је стварност „леве обале“ –  оно по чему је иста колико и оно по чему се разликује – отуђеним српским елитистима страна колико и стварност подсахарских метропола. Добили смо два физички одвојена света која се све мање додирују и све ређе срећу.

Презир је ту одавно надвладао страх, мада се чини да је, изнад свега, данас реч о незаинтересованости, потпуној равнодушности која се поноси (не)знањем. Иако је преко Дунава, на само неколико километара од центра Београда, смештено српско све, или скоро све, не само политички, за једне елитисте је на „левој обали“ вишеструко „ништа“, а за друге вишеструко „зло“. Борча за многе постоји само као живи споменик деведесетих сведених на ужасе, убијање и пропуштене шансе; име паланке 2.0, прихрањене рекама избеглица и обликоване криминалом; синоним за непотребно место, сувишни свет и одбачену земљу.

Борча је претворена у једно од складиште утвара и ругоба из мозгова естетичара који су деведесетих поверовали да су овде једини чисти, здрави и нормални. Од тада је оцрњивана како би се обезбедила илузије о белини оних који воле да верују да су овде вечне жртве; врли људи којима су наводно ускраћени испуњени(ји) животи и заслужене привилегије. То је део позадине елитистичког погледа који је надживео деведесете, да би се на велика врата вратио, овај пут не само са отуђене левице, заједно са успоном Вучића на трон и објавама о „повратку деведесетих“ које су га пратиле.

АНЕСТЕЗИЈА И ДОПАМИН: Насупрот исправних, левих и десних „Европљана“, зрелих, здравих и, кажу, демократски опредељених, постављен је оријентолики „народ“, где се све ређе користе одреднице које упућују на његово српство, уоквирен као негатив грађана и скуп непоправљивих „поданика“ сумњиве човечности и недостојних политичког субјективитета.

Ова слика, раније затомљена, долази у први план у позадини успеха Александра Вучића, његовог новог, „европеизованог“ другог политичког живота – овај пут не при врху већ осамљеног на врху. Вучић, за разлику од „демократа“ и њихових патуљастих коалиционих партнера некада, тих поражених, јалових западнољубаца, данас влада, као и Милошевић некада – ослоњен на партијски апарат, медије и неелитне, народне класе и сталеже.

Импотенција његових непријатеља – националистичких, који се, опијени мокрогорским ваздухом и отровани ломпаризмом, више ни не боре, и грађанистичких, који тврде да се боре против насиља док сањају неког новог, приградског Косту, који неће ударити у врачарско врело елитистичке врлине – не може се разумети ако немамо у виду њихов однос према набреклим рубовима вишеструко сабијеног српства и Србије, оличеним у Борчи.

На националној страни, овакав однос је допринео успостављању политичке констелације, цитираћу овде преинтелектуалца др Мишу Ђурковића, кандидата за мокрогорског Берију, у којој одговор на његово нарцисоидно питање „Коме сметају српски интелектуалци?“ гласи – нажалост никоме, сем мени. Мислим да Вучићева политичка амбиција Мила Ломпара воли много више од Драгослава Бокана. Штавише, бојим се да су на Вучићевом путу до друге деценије на врху само Ломпар, моћни национални анестетик, и Ангела Меркел, неуморна допаминска девојка, били незамењиви. Намргођеног др Ђурковића је и Вучић добио у пакету с влашћу, као јефтин „породични“ зачин који иде уз све идеолошке бућкурише и дубокодржавне уређивачке политике – од ДОС-а до Александра Апостоловског.

На грађанској страни, пак, у очи упада све хистеричније занемаривање и омаловажавање. Оно се препознаје и у илузији да против Вучића петком и суботом увече, кад мине жега, не шетају толико „грађани“ колико сви грађани (сем оних који су оправдано одсутни, у Ровињу, Таормини и на Корчули). Другим речима, да оних којих тамо нема не постоје.

Овај грађанистички фантазам не обећава да ће се ускоро појавити алтернатива Вучићу и сугерише да ће се још теже доћи до одрживе алтернативе популизму – која не би била одлика неке нове заграде српске историје већ нова константа српске политике. При томе, једина нада за националисте, који су на „убијање“ својих политичких потенцијала одговорили „самоубиством“ онога што је преостало, јесте да се овде појави нови, културно контаминирани Вучић – десни популиста који се неће окренути Бриселу; који се неће „продати“ и „издати“ српски национализам.

Популизам је претворен у пежоративни израз чија употреба указује на важан извор слабости политичких и друштвених актера који су склони да га користе. Нажалост, схватање популизма, које српску опозицију и њене идеологе и путовође спречава да се примакну власти, не уважава једну стару, данас углавном заборављену и одбачену, дефиниција која каже – популиста је онај „ко верује у права, мудрост и врлине обичних људи“.

Као и много тога другог, ово веровање може бити фалсификовано уз помоћ масовних медија, али само ако не демонстрирате супротно. Ако не емитујете презир и гађење према обичним људима и ако се не понашате као да не постоје или, још горе, као да не треба да постоје. А то је у мањкавим, потемкиновским демократијама још важније него у функционалним, тачније у онима где гласачи воле да верују да су исправне и праве.

Вучићевим непријатељима, који се куну у демократију, неће бити лако да постану ови добри, неотуђени популисти, који уважавају народ, који је овде углавном сиромашан, и његову мудрост. Нажалост, обичних људи нема много на Врачару, а на Мокрој гори, када се појаве, не остану дуго. Они су у Борчи, на левој обали. Толико близу а тако далеко.

Зоран Ћирјаковић

 

НЕВОЉА СА СРБИЈОМ

Наметана као „име геноцида“, у стварности презиме аутошовинизма, Сребреница је малa жаба. Колико год да је напумпају, лако је прогутати. Много је теже суочити се са Србијом, земљом чија су искуства европска али чија обликотворна историја није била западна, и њеним – некад „паланачким“, данас приградским – измученим али живахним телом.

Смештена ван Запада, на основу чијих мора и схватања је писан канон друштвених наука, Србија је истовремено географски близу и културално далеко од његовог врела. То је заслепљујућа комбинација која омета уважавање наше различитости. Наводила је српске елите да овде виде не једну другу и другачију Европу већ патологију Европе, коју су схватали унитарно. Подељени по питању да ли је залутала на свом историјском путу, како верују самопроглашени чувари ватре старинског европејства ушушкани на Мокрој гори, или није, како кажу (пост)модерни врачарски видиоци српског дна, који тврде да је Србија та која се изгубила, одустала од Европе и ушла у слепу улицу (не)европске историје.

Одговоре на питање везана за српску унутаревропску различитост отежава чињеница да смо, поред хегемоних, западних теорија, добили и понеку „теорију с југа“ – али да не постоје теорије са Балкана. Зато је пут до разумевања Србије и специфичности српског друштва не толико трновит колико поплочан западним. Истим оним заводљивим идејама и нормама које су давале легитимитет сатанизовању и оцрњивању Србије и нашем избацивању из Европе. Не треба да чуди да је склоност ка клеветању Србије временом одомаћена и да је домен у коме су српски научници и јавни интелектуалци одавно преузели примат.

ЛИБЕРАЛНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И ПУТИНОВ ИЗБОР: У времену метастазираног мањинарења, привидно неидеолошке опсесије „инклузијом“, која је пратила промовисање мањина, првенствено расних, сексуалних и родних, у мерило праведности друштвених односа и ваљаности политичких система и режима, дошло је и до превредновања западног колонијализма. Оно је вођено схватањем да „империјализам даје боље резултате у одбрани мањина и промовисању различитости од националних држава“.

Ревизија историјске слике кроз призму привилегованих мањина, промовисаних у барометара хуманости и отворености различитих актера, водила је ка закључку да је чак и Џингис-кан, један од најокрутнијих освајача, био оклеветан, да су „Монголи практиковали етничку и верску толеранцију“ и да могу бити „потенцијални узори за 21. век“, како пише лондонски „Економист“. И промена односа према Османлијама у Великој Британији се тумачи тврдњом да „су вредности глобалне елите 21. века далеко ближе предмодерним империјалним владарима него владарима националне државе из 19. и 20. века“.

Зато не треба да чуди да овдашње грађанистичке аутоколонијалне снаге, за које је приградски поносни Србин много гори и од Турчина и од „потурице“, отворено призивају либерални империјализам. Њега у српском контексту оличава такозвана Европска унија, нормативна сила која је преименовала западне вредности у „европске стандарде“.

Наши либерални имитатори су ту на трагу историјске промене у западним друштвима, где политичка подела више не прати класну линију. Како пише Ед Вест, на Западу је дошло до „великог престројавања“ и политичка вододелница је постала везана за однос према „вредностима“. Њен резултат је да су десничарске партије постале странке радничке класе док су левичарске партије сиромашнима окренуле леђа и додатно презреле презрене на свету – „што би била апсурдна идеја пре 20 година, али не и пре 200 година када су богати били мање конзервативни од масе“. Глобално, закључује Вест, „ова нова подела се понекад карактерише као разлика између 'отворених' и 'затворених' друштава“.

Политичка парализа Србије, изражена у непостојању алтернативе вођи и његовом прозападном популизму, неодвојива је од чињенице да су овде десничарски елитисти остали без ослонца. Либерални империјализам им је, наравно, неприхватљив, а Москва више није у стању да одговори на њихов аутоколонијални зов. Са народом никада нису били на ти, мада раније бар нису били склони да јавно изражавају своје згражавање Србима који су били највећи губитници транзиције и чији су животи условљени оскудицом.

Српски радикали, чије је Вучић дете и најважнији изданак, успели су да, после пропасти Коштуничине инертне, интелектуализоване суверенистичке опције, успоставе монопол над националном страном политике, који је Вучић одржао иако је направио толико велики и радикалан одмак од националне агенде да сумњам да је од ње могуће отићи много даље.

Вучић је део националиста маргинализовао, део кооптирао, по малој цени и уз минималне, углавном симболичке уступке, док се елитистички врх самогетоизовао и одјавио из српске политике. Блиске везе са Русијом и изрази Путинове наклоности, чињеница да је ставио до знања и затим подсећао да је нови, западнољубиви Вучић и његов избор у Србији, помогли су напредњацима да у очима гласача задрже тапију на српски национализам. Десни либерали и конзервативци, склони да западне вредности и институционалне оквире схвате као универзалне, уместо у својој јаловости и отуђености проблем су видели у народу и презрели га као оријентолику „рају“, више него као цивилизацијски безмирисну „масу“.

ШВЕДСКИ СТОЛОВИ: Идући православним путем, нарцисоидни крем деснице – поносан на Светог Саву и Милоша Обилића колико и на Доситеја Обрадовића и чињеницу да им се из умова прелива западно – дошао је до непријатно сличног саморазумевања, обележеног гађењем према народу, што значи према гласачима, ономе до кога су грађанисти претходно стигли пратећи секуларне путоказе ка отвореном друштву.

Различити знакови поред пута одвели су завађене елитисте на исту дестинацију, где се два пуна круга срећу у заједничкој полазној тачки – Доситеју и његовом налогу, чијих последица тада није могао да буде свестан, да треба да буде обављено упоредно „воздизање“ и сахрањивања живог, народног српства. За разлику од, како је указао историчар Милош Мишић, Словака и Румуна, који су светлост, буђење из „смртног сна“  и дизање из мрака сместили и у химне својих националних држава, у Србији су и идеја о „воздизању“ и метафора „мрака“ вишеструко проблематичне полазне тачке националног програма.

Наиме, и сиромашно тело и срце и моћни мозгови Румуније, „државе-светионика франкофоног покрета у Централној и Источној Европи“, како је рекла премијерка Виорика Данчила, окренути су ка Западу, што је цементирано снажним анти-руским сентиментом. Зато Румуни у својој химни певају о „буђењу из смртног сна у који су их гурнули варварски тирани“ и кажу „Сада или никад да се дају докази свету, Да у овим рукама још тече римска крв“ – без да се суочавају са разорним друштвеним тензијама и споровима везаним за „мрак“, који се и у њих уселио током два века дуге индиректне и директне османске владавине. Код Румуна „буђење“ не сугерише да треба да изађу из себе и побегну од себе.

Ми на Западу немамо ни заштитника ни колевку, ни своју Француску ни свој Рим, већ нас је ка тој заслепљујућој светлости водила оригинално племенита, али, показало се временом, јако скупа, и национално и развојно деструктивна, илузија Доситеја и његових елитних следбеника хипностисаних западним – да ће нам Запад бити брижан и добронамеран очух. Да нас, пошто „востанемо“, неће серијски понижавати, малтретирати и замрачивати.

Разумем оне који воле да кажу нажалост, али историја, која је постала српска судбина, није шведски сто, и тирани су овде свој културни образац – „дубоку културу“ у којој вероисповест, која је идентитетски јако важна, игра маргиналну улогу – урезали у српски културни образац. А он је већ био сродан тиранском. Не само због важности заједничког византијског наслеђа већ и због исходишне геокултуралне блискости словенских и туркијских народа, на шта је одавно указао историчар Владимир Ћоровић. То је важан разлог, не једини који је јако важан, зашто је заживело српско другоевропејство.

Други проблем са сликом „марка“ и „воздизања“, које у Србији не може да буде само „воздизање“ из историјског „мрака“, тиче се чињенице да српске елите, вођене комплексом инфериорности према Западу и склоне самопорицању, упорно поистовећују свој елитни, културно културни идејни образац, који се може бирати, са српским културним обрасцем, дубоком културом која се стално мења али условљава и правац и брзину промена – па зато се ни ту жељеном и сањаном не може прилазити као шведском столу.

Чињеница да су се елите интелектуално „воздигле“, просветлиле и пригрлиле француски или немачки „културни модел“, шта год био стварни смисао те флоскуле, не значи да су српско друштво и „раја“, па чак ни они сами, „воздигли“ из наше командне дубоке културе, „софтвера ума“ који је писан и под оријенталним утицајима, а камоли да је такво колективно „воздизање“ – боље рећи друштвено самопоништавање – уопште могуће.  

Одбијање елита да прихвате ине друштвене чињенице обликоване оријенталним наслеђем довела је до тога да доминантне елите и „раја“ у Србији, за разлику од Румуније или Словачке, не деле исто саморазумевање; ни многе друштвене идеале; ни визију будућности; нити исто схватање исправне модерности – сем у мери у којој је модерност синоним за обиље, растрошност и демократизовану доколицу.

Другим речима, у матици Србије и српства оријентални „мрак“ је био поунутрашњен, али су захваљујући модернизацијским процесима – који су свуда не не-Западу долазили од споља, плус били много насилнији и временски сабијени, па су зато не само више центрифугални него на Западу већ стварају много дубље подељена и размрсканија друштва – „раја“ и отуђене елите развиле различит однос према остацима тог „мрака“.

СУЛТАНИЗАМ БЕЗ СУЛТАНА: Пизма начитаних је остала усмерена на последице османске окупације, трагове који су остали уписани у народном телу Србије и мозговима свих Срба. Један од јефтиних аргумента помоћу кога десни елитисти покушавају да негирају или сатанизују српско другоевропејстве, и дисквалификују свакога ко га слави, јесте поистовећивање оријенталног не са османским, што је оправдано, мада не доприноси борби против све присутнијег, просветитељског самопорицања – већ са исламским.

Скривање елитистичког самопорицања иза свођење Оријента на ислам одражава бркање колективног идентитета и важног, традиционалног моралног компаса са културним обрасцем, где су неке од главних одредница – колективизам/ индивидуализам, „дистанца моћи“ и однос према неизвесности. По њима се разликују културе широм света и ту долази до изражаја и подела источне хемисфере на Запад и Оријент и природа разлика између доминантних, у суштини нормативних, и другачијих, оклеветаних европских друштава.

Ататурк је био успешнији реформатор од српских западнољубаца (и хрватског маршала) и Србија је данас више оријентално друштво од турског, што показују истраживања Херта Хофштедеа и сарадника. Турска је више индивидуалистичка од Србије (индекс 37 према наших 25, док је на Западу, 89 у Великој Британији а 91 у САД), битно мање наклоњена „султанизму“ (што одражава величина „дистанце моћи“; наших 86 према турских 66, док је Британији 36 а у САД 40) и живи у мањој параноји од неизвесности (код нас 92; код Турака 85; у Британији 35; у САД 46). Резултати Хофштедеових истраживања су серијски потврђивани, иако западнољубиви „универзалисти“ упорно покушавају да их дискредитују.

Знам да Слободан Јовановић тврди супротно, али, иако највећа и вероватно најпогубнија, то није једина бедастоћа коју је изнео овај велики и заводљиви али неодговоран интелектуалац, идол наше десне елите. Његово фантазија да је главни проблем са парламентаризмом у Србији „наш индивидуализам“ суочава се са чињеницом да је главни стуб доброг функционисања, не само парламената на Западу већ и западних армија и многих других институција, индивидуализам западних друштава – од кога је у Европи тешко наћи удаљенија, више колективистичка друштва од српског, ако је то уопште могуће.

Огроман утицај текстова Слободана Јовановића, једног од главних путовођа поносних Срба на Запад, неодвојив је од болних чињеница да је преписивање западног претворено у највишу српску вредност, да је отпор аутошовинизму био неуспешан и да смо, после случајнаосрпског, малигнијег, добили и потмулије, просветитељско самопорицање.

Други проблем са аргументацијом која почива на поистовећивању Оријента са исламским светом, везана је за чињеницу да нас је културни образац, дубока култура који су Срби са собом донели на Балкан, учинила и лично и колективно много пријемчивијим за источне утицаје, византијске и православне колико и исламске, него за западне. Промена вере код Срба је подразумевала одбацивање етничког идентитета, али не и битну промену културног обрасца, чак ни језика, што данас важи и у Украјини, а било је још израженије у Индији. Зато је верско конвертитство овде истовремено било и радикално и плитко, ушушкано блиским.

ЗЛОКОБНИ ТРИЈУМФ ЕЛИТИЗМА: На жалост наших западнољубаца, деосманизацију, можемо је посматрати и као оригиналну „културну деконтаминацију“ српских умова, много је теже извести чак и од „европеизације“, која је у ствари преевропеизација – пошто је све српско, колико и бриселско, увек било и биће европско. Зато, ако би се, на пример, са верзије културне деконтаминације Србије какву захтева Мило Ломпар  прешло на „истрагу оријенталаца“ – страдало би много више Срба него у Павелићевој првој хрватској независној држави. Личило би то на (само)истребљење.

Што се тиче западнољубивог безумља, Србија се том цивилизаторском силовању данас не опире само из дубине свог другачије европског бића већ и из свог модерног, јако ружног и болног историјског искуства – које укључује и серију бомбардовања од 1914. до 1999. године. Запад је непријатељ Србије, што је чињеница која се може тумачити на различите начине али се не може оспорити. Она је армирана спојем западних емоција и интереса, и има премало изузетака да би могли да их сматрамо релевантним и политички корисним.

Демократија је данас сенка и погонско гориво оба српска самопорицања. Нажалост више културално слепе него слабовиде, наше елите одбијају да уваже чињеницу да данас не постоји нека културално безмирисна демократија примерена свим, па и нама, већ њена партикуларна и парохијална, западнолика инкарнација, коју је самољубље београдских имитатора унело и у наше законе. У њој су сваки корак и свака процедура обликовани западним и прожети њиме, што чини да демократија овде наликује пливачу коме су за руке завезани оловни тегови. Он тешко може да плута, а камоли да плива. Ако томе додамо баласт неоколонијалног мешања вођеног србофобичном агендом, добијемо слику Александра Вучића како се смејуљи док са луксузног брода неспроводиве „европеизације“ посматра демократију која се батрга и дави.

Коначно, у миграције људе не води, како се плаши мокрогорски идеолог, жеља да иду ка културално блиским просторима већ ка онима који су, економски, што више различити – што је могуће даље од сиромаштва места које воле, јединог у коме се осећају као своји на своме. И из Борче и из Алепа се зато на Запад одлази из истог разлога – због богатства. Они који га у Борчи и Алепу имају, одлазе радо и, у време мира, обично на кратко. Они који га немају, одлазе због западног богатства и прилика које је створило, по правило на дуже и невољно. Зато нико из Алепа не жели да иде не само у Борчу већ ни на Мокру гору и Врачар.

Мило Ломпар, који се ужасава Алепа, меру свог српства и логику бега од „масе“ коју види као кужну, недавно је демонстрирао сликама са посета Лондону, Ослу и Нормандији. Њима је окитио елитистичку пљувачину по Београду и „гротескности“ Србије насловљену „Злокобни тријумф осредњости“. Јесте да су у Алепу одавно већина муслимани, али један западнољубац може да посети прстен малих, одлично очуваних византијских градова, разбацаних око Алепа, или да оде да види остатке византијског мегаполиса изниклог око стуба на коме је обитавао Симеон Столпник, најпознатији стилит. А и Света земља је ту, јако близу – у Азији, не у Европи, где је смешта нарцисоидност наших десних доситејеваца.

Док у Халеу један Србин може да види шта треба чинити, Алепо је драгоцен зато што нам помаже да боље видимо шта од тога може и зашто много тога не може – и да престанемо да се самоповређујемо копирајући туђе, западне норме и законе. Нажалост, самоповређивање, чак и када је вођено племенитим намерама, ствара фрустрације и може да води самопорицању. Заслепљеност Халеом послала је Србију ка аутошовинизму и (само)убиству ћирилице. Гађење према Алепу допринело је да аутошовинизам брзо постане нова, незаобилазна друштвена чињеница у Србији – као турбо-фолк, брука и инат или уплив родовско-племенског, „чији си“ кода из Црне Горе и вертикални продори „ничији сам“ кетмана из Босне.

КЕТМАН У КРАГУЈЕВЦУ: Систематско дискредитовање указивања на величину, природу и последице наше унутаревропске различитости – било као аутооријентализма, било као антиевропејства, било као исламофилије – илуструју колико су далеко српске елите отишле од Србије и њеног „обичног народа“, гласача који не покушавају да се искорене и одбаце оријентално наслеђе. А оне је овде обојило све српске колико и антисрпске светове.

Веровање елита да смо приближно Запад, да је реч о минорним разликама унутар западноликог европског – како су сугерисали Јовановић, Јован Скерлић, и Михаило Ђурић, истакнути чувари Доситејеве ватре западнољубља, метастазирало је после објаве западноцентричног краја историје и идеологије у самопорицање. Оно лако проклизава у аутошовинизам и схватање да је овде, када се говори о сиромашнијим сталежима, који су још мање склони да буду инструментално рационални, реч о људском отпаду.

Иако, за разлику од Русије, самопорицање у Србији има кратку историју, оно има дугачку прошлост и разгранате пипке, који милују и драже сва елитна српска саморазумевања. Читајући неке од текстова Јована Скерлића, од кога креће расцеп међу елитом која је наставила да иде ка сецесији од народа, и гледајући фотографију Иве Андрића са Конгреса културне акције у Србији, питао сам се где би они били данас, у време злокобног тријумфа елитизма и бежаније од живог, оријентоликог српства, које се није дало довољно „воздићи“ и деосманизовати. Да ли би се уписали у једно од два српска самопорицања? Да ли би Скерлић и Андрић данас били аутошовинисти?

Не треба заборавити да је Конгрес културне акције у Србији представљао злокобну претечу „културне деконтаминације“, њену, буквално, прву ватру, на којој су спаљивани стрипови и други „шунд“. Конгрес је у Крагујевцу, у свом родном граду, 1971. године организовала Латинка Перовић, уз помоћ Живана Берисављевића, главног култур-трегера ове моћнице, титоистичке „либералке“ која је касније постала „мајка Друге Србије“ и бабица српског аутошовинизма. Андрић је био главни гост и члан припремног одбора Конгреса – као и Радомир „Раде“ Константиновић, који је књигу Философија паланке, истовремено езотерични манифест и библију српског аутошовинизма, у којој су и вилајет и његова тама и нацизам српски, а не османски, босански односно немачки, објавио две године раније.

У уводној речи, Латинка Перовић је казала да је у Србији реч о „друштву које још увек карактерише економска неразвијеност, низак степен цивилизације, непросвећеност и културна заосталост“, што су ставови какве данас у Андрићграду рутински износе отуђени национални елитисти. Лакоћа са којом су поносно српске елите постале склоне паду у презир према „некултурним“ масама, где забораве да је усмерен на Србе, јесте оно што буди песимизам када размишљам о цивилизаторској страници Андрићеве биографије.

Ипак, Титова Југославија је била ауторитарна држава у којој је кетман, пажљиво дозирана идејна и идеолошка притворност, био најлакши избор многих интелектуалаца. При томе, у Босни, напетом, крхком вилајету, кетман је већ био културално обликована и софистицирана, интернализована, скоро рефлексна пракса и не треба га бркати са опортунизмом и прилагодљивошћу, личним особинама, нити везивати само за исламску традицију. Имајући у виду и да Андрић долази из Босне, што значи да је кетман увежбавао од рођења, тешко је проценити да ли је била реч о изразу слагању са Латинком деконтаминаторском агендом или о једном од извођења перформанса покоравања србоскептичном режиму под чијим кровом је десет година раније стигао до светске славе.

БАУКУ СИРОМАШТВА  У БАУКУ БАЛКАНА: Порицање српског другоевропејства прожима и боји бројне необичности, перверзне појаве и неинтуитивне односе у српском друштву, од којих је склоност ка превредновању и релативизовању класне поделе само један пример.

Класна хијерархија, и баук сиромаштва који је карактерише, у Србији има специфичну копрену, везану, као и много тога другог, за нашу обликотворну и трансформативну незападну историју. Последична, тешко ухватљива, делом и зато многима неприхватљива или непојмљива, димензија српског бића није уписана у кожу. Невидљива је голим оком иако мало тога у нама, у нашој политици и друштву, оставља по страни. Сместила се у наше поступке и идеале и обликовала саморазумевања којима смо склони. Зато, чак и они који овде верују да јесу „западњаци“, не само својим поступцима и предвидивим „личним“ изборима већ и својим односом према таквом самопоимању, свакодневно показују да нису.

Ова оспорена, у суштини онтолошка, динамична али неизбрисива потка српства, која је свеприсутна али је упадљива само код „популарних класа“, изобличава перцепцију класне поделе и омогућава да у главама интелигенције, савремених „небеских Срба“, буде претворена у хијерархију људскости. Она наводи припаднике елите на закључак да класа није много важна, да је раселина дубља, по многима више еволутивна него цивилизацијска.

С једне стране, класна подела истиче, одражава и „појачава“ различитост коју не признају, док, с друге, у свести нове генерације универзитетских професора и других култур-трегера аутошовинизам је одомаћен, код неких и интернализован. Они не познају Србију без аутошовинизма. Зато стално расте број припадника елите склоних да закључе да је реч о патологије бића сиромашног народа, већине, гледано из грађанистичког угла, односно о деформације бића српског народа, „раје“, када је реч о националистичком тумачењу.

Оба сегмента елите користе исту логику али не деле репере замишљеног српског здравља, нормалности и исправности. И једни и други себе виде као изузетке, (над)људе који су имали снаге и воље да, када је реч о грађанистима, надиђу усуд, да се искорене и да га се тако ослободе, да се културно деконтаминирају и тиме „исправно“ очовече, односно, ако следимо саморазумевање отуђених националиста, да избегну усуд, да се не контаминирају, да остану верни слици светосавске норме и српском становишту, тачније његовој магловитој интерпретацији коју је скицирао гуру потмулог облика српског самопорицања.

ПРИГРАДСКО ЂУБРЕ: Базна српска подела, класна мада умотана у реторику просвећености, културности и цивилизованости, данас се манифестује на различите начине. Иштван Каић је, на пример, указао на логику грађанистичког некрополитичког бунта, која признаје постојање само две групе актера у Србији – грађана и режима изједначеног са злом.

Главна последица оваквог (само)разумевања јесте да они који се маја 2023. године нису прикључили стрвинарским протестима „Србија против насиља“ не само да не постоје као грађани већ, тешко је у том океану самољубља, буке и беса повући границу и разлучити – да ли већ не постоје или не треба да постоје. Они су претворени у подљудско „ништа“ и утопљени у слику дехуманизованог апсолутног зла.

Реч је о истовременом порицању човеколикости и нормалности „маса“ и порицању легитимитета воље и гласа презрених и маргинализованих. Овакав однос растућег дела грађанског сталежа, с једне стране подсећа на америчко схватање сиромашних и неуспешних као „белачког ђубрета“, схваћеног више као деформисана, нежељена „сорта“ која боде очи него као подкласа, док, с друге, садржи ксенофобичне ставове који наликују односу према мигрантима у великом делу ЕУ, у Француској колико и Чешкој.

Сведоци смо одмака од схватања о директној, препознатљивој културној контаминацији ка уоквиравању сиромаштва као не толико резервоара примитивизма, неукуса и некултуре колико непресушног извора зла, отпада који би требало однети на депонију човечности. Оно је неодвојиво од наше културално условљене склоности да свет посматрамо у црно-белим сликама и да нас амбиваленција, када нас неко суочи с њом, вређа и разбешњује.

Трансформација презира према „свом“ народу у презир према класно обележеним „њима“ неодвојива је од секундарног али јако важног, идентитетског учинка две луксембуршке телевизије – канала „Н1“ и „НоваС“. Уз асистенцију једаног броја штампаних медија, од којих су неки у власништву истог неоколонијалног ентитета, они су од свог оснивања нудили и охрабривали преплитање аутошовинистичког и антирежимског становишта и уоквиравали тај аутоколонијални, рассрбљени хибрид као синоним за нормалност.

Ту је, у почетку, аутошовинистичка компонента деловала као пригушивач антирежимске, да би временом дошло до промене. Данас је антирежимски став појачало аутошовинистичког, који је денационализован и „разблажен“ класним одредницама које се везују за Вучићево гласачко тело. Аутошовинизам је тако постао прихватљив значајном делу урбане средње класе који раније није изражавао склоност самопорицању, а камоли аутошовинизму. Растући број људи почео је да везује негативне конотације за српство и све је склонији да инстиктивно, без размишљања поистовети српско са назадним.

Та промена је резултат деловања скупа фактора, од дужине трајања Вучићеве владавине до ексепционалистичког наратива помоћу кога је она уоквирена у овим антирежимским али не и отвореним медијима – који, иначе, представљају живи доказ колико је слика режима лажна и обојена претеривањем које више не познаје границе. Оно што је кључно, таква слика зла – које је, наводно, не само огромно, већ и без преседана у „целом свету“ – постала је сасвим неиздиференцирана. У њој су се стопиле полуге Вучићевог режима и сиромашнији слојеви, који су склони да гласају за вођу, представљени не само као исходиште врхунског СНС „зла“ већ и иних утвара из имагинације отуђене средње класе.

Овакво разумевање сиромаштва и његових последица има неславну историју, која следи глобализацију капиталистичких односа и модерности, њихове сенке. У књизи Белачко ђубре: неиспричана историја 400 година класе у Америци истакнуто је да су „ниже класе“ у Великој Британији схватане „као неизлечиве, непоправљиве сорте“, људи за „једнократну употребу“ који не заслужују да постоје и не треба да се размоножавају. „Колоније би требало да буду издувни канали или судопере држава; да исцеде прљавштину“, написао је 1630. године Џон Вајт, један од првих власника великих плантажа у „Новој Енглеској“, који су желели да добију и искористе „отпадне људе“, оне који се „осећају принуђеним“ да „краду, гладују и просе“ и „који су спремни да једу једни друге“.

Чишћење западних метропола и одстрањивање људског баласта је било редовно занемариван разлог за колонијално ширење западних држава, које је углавном посматрано кроз призму експлоатације и стицања богатства – без узимања у обзир улоге коју је имала жеља елите у метрополама да буде обављена ампутације сиромаштва.

Колонизација Америке је схватана као „прилика да Енглеска испразни своје затворе, „сифон“ преко кога могу да буду избачене хиљаде; испусни отвор за нежељене, начин да буду уклоњене скитнице и просјаци, да Лондон буде ослобођен популације која боде очи“. Они су у САД, после проглашења независности, „које није било магични чин који је избрисао британски класни систем“, схватани као белачки отпад кога није могуће „изнети“, који наставља да се размножава и опстаје до данашњих дана, када га је Хилари Клинтон преименовала у „корпу непоправљивих бедника“.

ОД АУТОШОВИНИЗМА ДО УНУТРАШЊЕ КСЕНОФОБИЈЕ: Грађански либерали су овде произвели своју „корпу бедника“. Србија нема „сифон“, западне земље нису вољне да приме и упосле довољно велики број сиромашних Срба, и „људи отпад“ се само прегруписао и концентрисао на ободима великих градова, што ближе приликама и растрошним сталежима чије се богатство излива у друштво.

Класа је представљала позадину аутошовинистичког становишта од појаве овог радикалног, можда јединственог, облика упоредног самопорицања и жудње за анхилацијом онечовечених сународника половином деведесетих. Она је сада добила централно место и засенила је одреднице које су обликовале и одржавале поделу на „две (елитне) Србије“.

Данас су и једни и други склони да виде истог, једносуштног непријатеља са два лица, налик Јанусу, где „маса“ представља потку зла а Александар Вучића његову сублимацију. Вучића је Јово Бакић преименовао у „непоменика“ – ђавола над ђаволима, онострано зло, које не може бити од људи и са овог света, изједначено са најтежим болестима, проклетство које „не треба звати по имену, јер може доћи“ или неотићи.

„Масе“ су, пак, схваћене као Вучићево гориво и муниција, отелотворена у представама о полусвету предграђа из којих стижу колоне крвожедних дрипаца. „Борча“ је постала једна од синегдоха тог „зла“ учитаног у просторне и друштвене локације људи који се нису постројиле иза отуђених елитиста. Нажалост, у врлом новом свету, у коме су аспирације растућег броја неуморних друштвених пењача ослабиле идеолошке поделе, класа и нација су развиле карактеристичан  однос – што нижа класа то виша национална свест.

Што Вучић дуже влада то су наративи о патологији народа, схваћеног као анти-грађани, присутнији и екстремнији. Штавише, Вучићева владавина је постала главни генератор аутошовинистичких ставова. Она је  бацила у засенак све друге – од Сребренице до геј права, које су биле доминантне у време када је био елитни феномен, вођен преокупацијама отуђеника. Поред тог, и даље живог, елитног, добили смо ослобођени, популистички аутошовинизам, разуђени, свакодневни и баналан, који је израстао у самоодрживу културу.

Самогетоизоване српске елите, које су мигрирале у своје ушушкане азиле, ине „врачаре“ и „мокре горе“ смештене изнад али не и изван Србије, усвојиле су однос према масама који има обележја серијске, пулсирајуће моралне панике и сличан је доминантном односу према мигрантима и избеглицама из азијских и афричких земаља у Мађарској, Чешкој и неким другим, некада социјалистичким, земљама централне и источне Европе.

Овде унутрашња тамо спољна, перцепција претње као бујице, која надире и разлива се по друштву, има исту, оријенталистичку потку која свако европско „зло“ чини већим ако га је на било који могуће везати за Оријент или ислам, његов географски најближи и историјски најопаснији корелат, конститутивну спољашњост, „другост“ скоро свих облика европског ексцепционализма, супрематизма и богомданости, и објекат цивилизацијске параноје.

Оваква „другост“ је на Западу служила да „потврди“ исправност и супериорност „европског“, у ствари западног, сопства, док у Србији она бива оцрњивана и сатанизована како би била „верификована“ ваљаност и надмоћ више не само грађанистичког већ сваког елитистичког сопства – Владете Јанковића и Мише Ђурковића колико и Алексеја Кишјухаса или Зорана Пановића. Штавише, ту није реч само о мосту „цивилизованости“ и начитаности који зближава супротстављене идеологије и њихове елитне барјактаре, већ о поунутрашњивању баука Оријента и презира према оријенталном, који је вековима уједињавао „праве“ Европљане више од свега другог – сем боје коже и хришћанства.

БЕЛА КОЖА, НЕЗАПАДНО ТЕЛО: Лакше је суочити се са, свуда на не-Западу, неизбежном колонизованошћу сопственог ума када вам кожа нема белу боју. Белцима је много лакше да поверују да су западњаци него припадницима елите у Кенији, Мартинику и Филипинима. Важан део српског удеса је, следећи моћну мисао Франца Фанона, везан за чињеницу да белој кожи не треба маска да би се створио (лажни) утисак да је реч о западном телу и уму.

Самоповређивање Србије, које је одавно добило две идеолошки обојене позадине, везано је за чињеницу да се незападно лице Србије не види у огледалу. Зато су, за разлику од подсахарских, два српска самопорицања подмукла и нетранспарентна. Не морају да се носе са расном баријером. Захтевају перформанс цивилизованости у западноцентричној једнини и мимикрију коју је много лакше извести – и пред собом и пред другима.

Иако су бела кожа и припадност Европи две велике, испреплетане, привилегије, оне се налазе у темељу српског проклетства, оличеног у чињенице да се данас обе гране завађане елите гнушају људи од којих потичу. То је реткост, пошто, чак и када је реч о трагичним изузецима од ове две привилегованости, страдања белих Европљана, колико год да су била велика, многима су деловала још већа и страшнија зато што су била белачка и европска.

Глобално, постоје само две привилегије које су веће – класна, коју је у свету подређеном супербогатима лако негирати, и западна, коју су људи на Западу склони да игноришу а елите у Србији да фалсификују. Не чуди да су многи ишли ка нарцисоидном шовинизму, где је идолопоклонички однос пребачен са националног „Ми“ на егоцентрично „Mи“, на „екстремну љубав“ према анационалном сопству претвореном у мерило ваљаности друштвеног окружења, што се може описано и као антинационални, грађански шовинизам.

Један од разлога зашто је овде деведесетих могао да се појави аутошовинизам везан је за чињеницу да српске елите не верују да су позападњачене – већ да су западне. Да су прави, западнолики Европљани, који су због Османлија каснили на прузи просветитељства и модернизације, а затим им сиротиња раја није дозволила да се укрцају на европски воз. Реч је о  прузи која, у западноцентричној слици тока „исправне“ европске историје, има само један колосек и један терминал. Први га везују за слику из 1923. године, „Европу“ какве више нема, ако је икада постојала, док га други виде у Бриселу из 2023, и везују за слику „Европе“ каква, бојим се, данас постоји само у њиховим свезубим главама.

Наличје оваквог самозаваравања елита, које данас станује и у врху странака које фаворизују Н1 и Нова С, канали који су постали „чувари капија“ опозиције, јесте однос према сопственом народу – према телу Србије, према Сурчину, Младеновцу и Калуђерици, према „масама“ чији свакодневица није (само) западнолика већ хибридна – као подљудима заробљеним у слепој улици еволуције јединог исправног европског човека.

ЈЕДНА ЗЕМЉА, ДВА НАРОДА: Опозициони протести су нам овог пролећа показали да смо, после две Србије, добили два народа. Један, мање или више класно привилегован, „грађански народ“, скуп је урбаних који верују да нису маса, да су они овде једини ваљан народ. Други, „народски народ“, уоквирен је као неисправан, маса недостојна политичког субјективитета. Оба насељавају исти простор, исту државу, у којој се политичка борба све више своди на покушаје првих да обезвреде гласове и вољу других и присвоје Србију.

Зато бунт урбаних, суши либерала није само естетски, већ он у једном важном смислу представља реполитизацију, мада недоследну, пошто она не подразумева одустајање од заводљиве трећепуташке илузије да је могуће водити политику која је добра за све.  Грађанисти би, наиме, све исто, само лепше, поштеније и културније.

Не чуди да смо добили и два популизма. Поред Вучићевог класичног, мада не и пренаглашеног, штавише прилично суптилног популизма, који у русољубивој земљи налаже и чињеница да је прозападно оријентисан, добили смо и елитистички популизам, који се обраћа „грађанском народу“ и који је много директније и наглашеније популистички – пошто грађани и селебритији који их ложе деле исту визију нашминкане српске будућности. То омогућава бесрамно подилажење елитистичким ставовима урбане средње класе.

Политичке странке имају маргиналну улогу у овој килавој борби, коју воде и усмеравају јавне личности. Она је више класни рат него политички, више одмеравање два народа него улични наставак страначке утакмице. Његова обележја су бахати, викендашки политички аматеризам, оличен у немогућности да буду артикулисани покретачки, кохерентни циљеви који би заменили огорченост недовољно привилегованих, и унутрашњи селебрити колонијализам. Ту ине српске Деми Мур, Мадоне и Џорџ Клунији не „спасавају“ Непал, Малави и Јужни Судан већ не толико Србију, коју су презрели, колико своје фантазије.

Нажалост, национална опозиција данас нема никакву улогу. За разлику од грађанистичких опозиционара, који вођени утопијском сликом покушавају да зграбе садашњост, националисти чекају да се оствари њихова утопија па да се покрену. Док Путина, кога, колико-толико, угрожавају само националисти док води антизападну политику, Вучића угрожавају само грађанисти док води прозападну политику. Али, Путин је, да би дошао у ту ситуацију, морао да позатвара прозападне медије и утамничи прозападне активисте, док „Непоменик“ није морао ни да хапси а камоли да затвара антизападне националисте.

Ту се препознаје и одраз важне разлике између два дела опозиције. Док ломпаровци верују да за „људски отпад“, непрегледне колоне „џибера“ и „полусвета“ кога се гаде, има наде, да је фелеричне Србе, на дуге стазе, могуће упристојити, васпитати и цивилизовати, константиновићевци су закључили да је деконтаминација Срба – некада својих, данас „својих“, које виде као јединствено заразно, канцерогено и смрдљиво европско ђубре – постала немогућа мисија па сањају чланство у НАТО-у, које виде као крај, коначни пораз српске идеје и „ружне“, незападне историје коју је обликовала, или бар неку складнију и урбанију лобању, која има русофобичну чврсту руку и уклапа се у стереотипе којима робују.

С једне стране, не чуди да су припадници две завађене српске елите уједињени у покушају да присвоје западну привилегију и да нам демонстрирају да нису западнолики већ да су истински, прави западни надљуди; да спадају у изузетне и највредније; да су овладали свим полугама људскости, цивилизованости и модерности. С друге, растужује чињеница да супрематизам, који је инхерентан западној привилегији чак и када је сасвим неосвешћен, демонстрирају у односу према свом незападном народу; да су своју интелектуалну и статусну (над)моћ ставили у службу нечега толико бедног, толико нељудског.

ОД СРПСКИХ ДО ПРИГРАДСКИХ ЦРНЧУГА: Такво саморазумевање чини да данас располућена „цивилизаторска мисија“ две завађене елите, подједнако опијене западним али не и подједнако јалове, буде унутрашња, за разлику од западне, у време класичног колонијализма, вршене далеко од метропола, на просторима где живе људи чија кожа има другачију боју. Тако смо, поред два аутоколонијализма, бриселског, данас снажнијег и бахатијег него икада, и московског, који већ неко време вегетира на „Газпром“ апаратима, добили и унутрашњи колонијализам, кога покреће расистичка логика.

Вођене комплексом инфериорности према западном и комплексом супериорности према свом односно „свом“, обе елите у Србији су, сасвим несвесно, репродуковале неколико темељних одлика западног колонијализма у Подсахарској Африци. На првом месту чињеницу да су метрополе „урођенике“ у колонијама јужно од Сахаре, „најзаосталије“ од  свих којима су владале широм света, посматрале као дивље, инфантилне и незреле, и зато су их видели као претњу и себи и другима, али су их временом поделиле у две групе.

Једну, малену, оне који су „напредни“, који су „еволуирали“ (évolués), у француским и белгијским колонијама, односно оне који су „асимиловани“ (assimilado), у португалским, и остале, оне које, наводно, није могуће преваспитати, прилагодити и привести западном систему вредности и западним стандардима, схваћеним као једини стандарди цивилизованости и пуне људскости. Британци, који су својим прекоморским поседима управљали индиректно, на софистициранији и мање бруталан начин, преферирали су, пак, слику инфантилних „племенитих дивљака“ и од самих почетака су се трудили да заведу оне који су били моћнији и „зрелији“; од којих су могли да настану „приближно Енглези“.

„Асимиловани“, „зрели“ и они који су „еволуирали“, касније су у младим афричким државама само заменили западне господаре, који су им претходно издали „потврде“ да су постали исправни људи и да су цивилизовани. Зато неки неодрођени и несамопоништени припадници елите у многим подсахарским државама захтевају „другу“, стварну „деколонизацију“, што је, после краја колонијализма, постао јако клизав појам, који не само репродукује логику којој се опире већ, што је много опасније, сугерише да је могуће поништити историју и избрисати њене трагове, на шта је недавно упозорио Арџун Ападурај.

У Србији, која није била далеки прекоморски посед западних метропола, већ има битно другачије, мање насилно и опипљиво, неоколонијално искуство, више није важна само чињеница да Запад Србе посматра као „беле црнчуге“, и разуме као некада Африканце чија кожа има црну боју, заједницу којој је потребно старатељство, што је уочио Слободан Антонић. Данас српске „цивилизоване“ елите – они који су, било овде било тамо, на стипендијама, „еволуирали“ и асимиловали се у „западно универзално“ – посматрају своје маргинализоване сународнике на сличан начин: као приградске црнчуге, заостале полуљуде, инфантилне и неспособне да достигну фул, западнолику човечност.

МОКРОГОРСКА МИСИЈА: Не чуди да је Антонић, један од најоригиналнијих српских мислилаца, препознао и мисионарски аспект деловања грађанске интелигенције. Оно што ме више растужује него чуди јесте да се сам недавно прикључио другом, новијем и још перверзнијем, националном израстку „мисионарске интелигенције“ – где је исти цивилизаторски жар, који „горљивост или нервоза воде у претеривање и грубости“, препакован и завијен у светосавску фолију, украшен идејама Милоша Црњанског и Слободана Јовановића и подвргнут, уместо спасилачким циљевима једне алијансе, спасилачкој личној амбицији једног (нат)човека.

Ако поверује те да сте изнад, ако вам ваш народ постане стран и далек, ако осећате гађење, онда није потребно да заговарате „ксенократију“ да би деловали као припадник мисионарске интелигенције. И мисија мокрогорских „ексклузивиста“, који су поверовали да им је народ „колективно болестан“ од примитивизма, представља, Антонићевим речима, „друштвену екстраваганцију“, баш као и мисија „ексклузивиста“ који су поверовали да им је народ „колективно болестан“ од национализма, о којима је писао 2003. године.

Не верујем да је могуће боље од Антонића рећи где то води: „Ваља упозорити да учинак деловања мисионарских идеолога на цело друштво може бити сасвим супротан од њихових намера. Фиксација на неку ствар, чак и ако се иза ње крију најбоље намере, увек ће донети више штете него користи, поготово самој ствари. Одржавање хигијене је добро, али ако се опсесивно баците на чишћење свега и свачега у вашој околини, резултат ће бити двоструко поразан. Прво, нећете имати времена ни снаге за било шта друго јер ћете се претворити у роба хигијене. И друго, ваше опсесивно понашање компромитоваће саму идеју хигијене и дати аргументе заговорницима пребивања у прљавштини.“ Штета што човек не може увек да чује самог себе.

Ту постоји једна важна чињеница, која илуструје и природу невоље са Србијом и разлике које и даље постоје између два дела завађене елите. За разлику од елитних националиста, који су и даље оптимисти, колико год да су озлојеђени, грађанисти – од ратова деведесетих и Сребренице, коју нуде као синегдоху српства – овде виде не толико српску негативну изузетност колико непоправљиву српску негативну јединственост, не само унутар Европе већ, све више, „целог света“. Зато се у Србији не може говорити о десном аутошовинизму, сем као ексцесу, исклизавању које производи склоност ка претеривању коју сви делимо. Наравно, колико год да су отуђени, националисти не прижељкују да нестанемо и не уоквиравају масовне гробнице као легитимна спремишта за културно контаминиране Србе.

Ипак, „само овде“, „ово је страшно“ и „нигде нема“ више нису крилатице самопорицања којима су склоне само случајносрпске елите већ широко прихваћена обележја (само)разумевања левих и десних елитиста који не познају ни Запад али воле да га зову „цео свет“. Оно се кристалисало још у цивилизаторском бунцању Јована Скерлића о његовој борби „са источњачком индоленцијом, са млаком неотпорношћу, пасивним духом нашега света, са људима зле воље који мрзе сваки рад за опште добро, са духовном и морално фукаром која нигде више нема маха но у Србији“. Колико далеко је згађеност Србијом стигла у свом ширењу на десно илуструје егоцентрично потонуће Мише Ђурковића – који је, прилично буквално, био слика и прилика идеално доброг патриоте, који пуца од националног здравља. Нажалост, елитизам је овде постао један од највећих непријатеља патриотизма.

Било би корисно када би наши отуђени националисти, заљубљени у идеал, згађени стварним, могли да се спусте на земљу и препознају да од „нигде нема“, „само у Србији“ и других лозинки замишљене српске негативне изузетности, које су усвојили и које шире даље, полази и аутошовинистичко схватање њихових идеолошких непријатеља да нешто што је оволико лоше, недостижно лоше, јединствено лоше, не заслужује да постоји – и његово наличје, „коначно решење“ доследније и много темељније од сребреничког.

Зато Сребреница није само презиме аутошовинизма већ је она његов топли дом, истовремено сигурна кућа, разрешење и уточиште. Прави, баш велики, мегагеноцид у Србији, злочин кога није потребно увеличавати и пумпати, једини је начин да нестане невоља са Србијом и нашим другоевропејством, које је производи и одржава. Једноставно, када нестану људи нестало је и „зло“ које се уселило у њих.

Зоран Ћирјаковић