Није све у чињеници да смо пали ниско. Када падате, не постоји права мере и нема дна. Колико год да сте доле, увек може ниже. Срећом, национални идентитет је необична биљка. Делује крхко, али је јако жилав. Таман помисле да је клонуо и да вене, да је готов, а он се уздигне. Уме да се храни најтежим поразом колико и највећом победом.
Зато је некада значајније како смо падали него колико смо пали. Из тога се може назрети шта нас чека. Чему можемо да се надамо. На то утиче елита иза које смо се постројила у две колоне. Они који верује да Србија треба да пада и да не може довољно да падне – назвао сам их против дома спремни – стали су иза Латинке Перовић и њених Врачараца. Они који верују да Србија не сме да пада, иза Мила Ломпара, згађеног измученим телом Србије, мокрогорског идеолога који је поносне Србе претворио у – за дом неспремне. Ако посматрамо путовође, њихове слике Србије и српства, лакше ћемо разумети и наше ново место и његову звучну позадину. Буку и бес Латинкиних и гробну тишину Ломпарових.
ЕСТЕТИЧАРИ И МОРАЛИСТИ: Врачарски пастири одбијају да се суоче са чињеницом да су, иако нежељени, постали доминантни. Разумем их. Њихове заслуге су ту – ако занемаримо давне дане белолистићарења, мањинарења и љубави према Петом паркићу и платанима – занемарљиве. Збуњени су. Србија је на њиховом путу, а ниште није како су очекивали.
Нисмо ушли у ЕУ. Уместо Ђинђића, Вучић. Класни непријатељ гледа „Пинк“ и „Хепи“ док ови привилеговани естетичари нису у стању да виде даље од Вучићевих уста и паризера, који као да је прављен за крезубост која их избезумљује колико и наша пост-транзициона нормалност, свакодневица филтрирана плодовима наше незападне историје и неоколонијализмом, и натопљена нашим страстима и морама. Фрустрирани су колико и отуђени. Неки су презрели Србе и постали аутошовинисти.
Али, мржња је покретачка емоција. Зато су данас грађанисти свуда а њихови једини прави, много бројнији, националистички непријатељи нигде. Понижени и оклеветани, било као раја, од својих Мокрогораца, било као нацоши, од Латинкиних Врачараца, гунђају између своја четири зида и проклињу Вучића, „колективни Запад“, „Прајд“ и Ненада Чанка.
Њихове мокрогорске путовође се куну у српство али су згађене Србима. Ови привилеговани моралисти – наши нови, православни „бегови“, који као алиби за своју јаловост и растројеност Србима нуде хорор приче о „рајинском менталитету“ и „кметовима“ – не виде Србију од „Пинка“ и „Хепија“. Али, за разлику од љубави и мржње, одличних сабораца, са гађењем се не може у борбу. Само у пораз. Овај пут сервиран у тишини, резигнираности и засићености историјом, која је у Србији годинама била на стероидима.
Моћ подразумева одговорност, а наши елитисти би моћ без одговорности и доминације без борбе. Ту се путеви две сукобљене елите раздвајају. Латинкини естетичари су, захваљујући НАТО-у, добили доминацију без моћи; националистима је моралиста у Ломпару забранио борбу коју им је наметнуо НАТО. Тако естетика, један антиполитички импулс, храни буку и бес, док је други, морализам, који је у својој претходној бенседин инкарнацији поручивао „Коме је до морала у политици, нека иде у НСПМ“, произвео гробну тишину.
Нажалост, суперего уме да постане не толико лош савезник у политици колико један од већих непријатеља. Велики скоро колики робовање западним вредностима, схватањима и нормама, од којих је најотровнија „демократија“, тачније тврдоглаво, саморазорно бркање расположивих западноликих операционализација са идејом демократије.
Данас једина могућа демократија, обликована западним и скројене од западног, у Србији је немогућа. Одрживе су само њене боље и лошије копије. При томе, што оне више личе на демократију, већа је вероватноћа да ћемо изабрати недемократу. Смена власти овде, по правилу, не значи почетак смењивости власти већ, чини ми се, почетак једне нове, другачије, софистицираније и, можда, демократскије несмењивости.
При томе, Ломпар и Слободан Антонић, Мокрогорци, као и Ђорђе Вукадиновић, Шолаков зачински суверениста, верују да нису националисти, да су само национални. Да су изнад те пластичне идеологије, која нам је стигла са Запада заједно са модерношћу и удобно се сместила у не-елитној Србији. Да се њих, у суштини, не тиче сатанизација српског национализма, његово претварање у „нацизам“ и идеологију не толико варвара колико звери српских.
Јако је тешко бити одговоран путовођа, верујем, милиона поносних националиста и не одвести их на странпутицу када закључите да сте нешто боље и узвишеније, да нисте један од њих. Док маса презрених поносних Срба воли да дода „нисам шовиниста“, њихова елита воли да крене од пуританског „нисам националиста“. Не чуди да је таква национална елита, не само политички, постала ништа. Начитана икебана Вучићеве владавине.
ПАРИЗЕР ДЕМОКРАТИЈА: Интелектуалне елите у српској политици данас постоје само као декорација, баласт и букагије. Одбијајући, свака на свој начин, да пристану на Србе и Србију оне нису у стању да се конструктивно укључе у друштвене сукобе и уваже одреднице стварности. Да пођу од онога што постоји и раде за добро Србије каква постоји.
А када крећете од фикција, када не желите да гледате ван себе и када Србију самеравате са собом, мало шта можете да произведете сем фрустрација и апатије. Када исмевате улазак паризера у политику, када онима који немају за боље од паризера говорите да „нису за боље од паризера“, не треба да вас чуди да сте у Србији, не само политички, постали страно тело. Да сте недоступни, бљутави и непотребни. Као суши у „Матијевићевој“ месари.
Када је све што желите, сем моћи, да лечите, преваспитавате и преумљујете, када верујете да немате шта да научите од обичних људи, да у њима има мало чека вредног, нормалног и здравог – онда сте на путу да почнете да губите не толико од Вучића колико од паризера.
Најкраћи пут до срца и гласа сиромашних, а таквих је овде много, често иде преко стомака, и зато је паризер нашао место у срцу српске демократије. Мира Богдановић, која је оголила патологију „либерализма“ Латинке Перовић, подсећа да популизам, оличен и у паризеру, представља „нелиберални демократски одговор на недемократски либерализам“.
Паризер је у Србији постао део одговора на чињеницу да оно што кажу да овде мора пре свега и изнад свега, данас је то окретање од Приштине ка Бриселу, „европеизација“ и сродне либералне фантазије, не може ни демократски ни „демократски“ без популизма, без подилажење пониженима, губитницима и занемаренима у транзиционим и другим процесима неолиберализације друштва, којима елите, не само наше и не само либералне, нису у стању да промишљају алтернативу. Метафора јесте јефтина, али паризер је овде „европеизован“ и стављен у службу српског „европског пута“ – за Париз, не за Москву.
Сваки елитиста који одбија да уважи логику, смисленост и рационалност Вучићеве паризер демократије – кројене по три главне српске мере: сиромаштву, културном обрасцу и западном мешању – на путу је ка једном од два српска самопорицања, ка врачарском презиру или мокрогорској згађености. Ако се сам већ није антипаланачки рассрбио или ломпаровски пресрбио и стигао на једну од те две елитне дестинације. Неки су кренули још даље, путем преболевања Србије и српства. Има и оних који су већ прежалили Србију.
И Латинкини и Ломпарови у Вучићевој владавини виде „непрекидно оргијање, спој оријенталног и америчког примитивизма“. Пошто крећу од истог, од Доситеја, не чуди да све чешће заврше у истом – на фаталном становишту хабзбуршког Србина кога „Би-би-си“ данас слави као „'бек-пекера' из 18. века“ који је „скинуо мантију“ и затим у Немачкој „доживео велики лични преображај“.
Иако описан као „један од ретких, ако не једини прави Европејац у сељачкој Србији“, Доситеј је није окренуо „од истока ка западу“ – већ од себе ка самопорицању. Доситеј је извор свих српских елитистичких лудорија. У њиховом темељу се налази разорна двоглава илузија – веровање да ми нисмо Европа и да су овде, како пише Маринко М. Вучинић, један од плиткоумнијих Доситејевих ботова, модернизација и европеизација синоними. Верујући да нисмо оно што јесмо, осудили су нас да се гложемо око онога што не можемо да будемо.
ЧЕКАЈУЋИ „СРПСКО ПРОЛЕЋЕ“: У Србији су вођена два рата, културни, велики рат, од историјског значаја, који се води(о) за потку српског друштва и контуре пожељног саморазумевања, и политички, за оловку којом ће бити писана историја и исцртавани обриси друштва, и зато само наизглед мање важан. Чини се да је први рат окончан једним јако тужним исходом – што више образовање то више згађености Србијом. Чак је и Правни факултет данас нагрижен аутошовинизмом. Пошто у културном рату нема ни капитулације ни великих битака, налик изборним, националистичка нада да се може разгорети ће увек тињати. То је једно од њених, све бројнијих, „и већа чуда су се дешавала“.
Ипак, највећи добитник у културном рату није Александар Вучић већ амерички амбасадор.
На „Твитер“ профилу његове екселенције у очи упадају два лика – Жељко Митровић и Слободан Георгијев. Они оличавају два стуба америчке политике. Први, да треба да влада Александар Вучић, и други, да се Вучићу не може веровати и да зато треба да влада што је могуће слабији и униженији. Ако се, којим случајем, оклизне и падне, из америчког угла, може га заменити само неко још бољи. САД су се током „арапског пролећа“ извештиле у проналажењу замена за незамењиве који су били много више незамењиви од Вучића.
Американци знају одговор на питање Мире Богдановић, која је демонтирала Латинку Перовић и као ангажовану историчарку и као левичарку, на које је Никезићева „Ла“, икона овдашњих обожавалаца НАТО-а, Америке и либерализма, одбила (јавно) да одговори: Да ли је Вучић део „доминантне“ или „нежељене“ елите?
Из угла америчког амбасадора, пак, одговор на Мирино једноставно питање је подједнако јасан – и последња инкарнација Латинке, и мртви Милован Ђилас и хиперактивни Драган Ђилас, и Биљана Србљановић и Ђорђе Микетић и данашњи Вучић су део жељене елите. То је елита чија је доминација ослонац америчке политике у Србији. Штавише, реч је о неколико ослонаца – главном и пар помоћних.
ДОБРИ МОМЦИ: За разлику од Египта, на политичкој сцени у Србији нема антиамеричког „Мурсија“ – само прозападни „Сиси“ и туце Брисел-или-смрт „сисића“. Москва је, пратећи своје приоритете, овде спала на „Гаспром“, статус најскупљег, драгоценог украса у Вучићевом кабинету, Александра Вулина, две „Кркобабићке“ и Николу Врзића, кога Руси плаћају али који не ради за њих. Шта је ту тачно Љиљана Смајловић, неочекивана „русоколонашица“, која је чари Москве открила тек као витална пензионерка, вероватно би умео да одгонетне ајатолах Али ал-Систани, највећи стручњак за кетман.
Из америчког угла, овде ни на изборима ни на улицама нема помена вредних „лоших момака“, који су негде залутали – да ли у демократији, да ли у „Катени мунди“, „Печату“ и „Информатици“, или на Мокрој гори, мало је важно, мада мени јако инспиративно питање.
Поврх свега, изгубљене путовође поносних Срба нису у стању да се суоче ни са случајним Србима, који им, иако неупоредиво малобројнији, полако преотимају и оно што у Србији још нису изгубили. Уверен да се бори само против „плаћеника“ и „издајника“, да су с друге стране кључни Сорош и ЦИА ослоњени на југословенско и глобалистичко становиште, мокрогорски политбиро зомбираног српског национализма не види неке од најважнијих извора саморазумевања који многе младе, високо образоване Србе серијски окреће против српства и Србије. Истовремено, мокрогорски труст мозгова се окренуо против вредних младих људи, љубитеља „Црног Церака“, Цобија или Александре Пријовић, који би морали да му буду један од важних ослонаца – и чека „духовну обнову српског народа“.
Зато не треба да чуди да се у политичком рату у Србији данас један „добар момак“ бори против још бољих проамеричких момака, који имају две и по мане. Прве две, повезане – много их је, а кад се споје сви ти бољи западнољубиви аматери, ти ентузијасти, опортунисти и верници „европеизације“ и суочавања, не добије се таленат и вештина једног прекаљеног професионалца, мага српске политике и реал-национализма. Да западну логику изразим парафразирајући моћног али јако неталентованог касно-комунистичког политичара, који је завршио у кречу: Ми нисмо од једног српског вође пошли, ми смо до њега дошли.
ЛОШИ МОМЦИ: Оно пола мане тиче се једне једноставне чињенице, за коју кривица, ипак, није само опозициона. Американци, чије елите нису склоне елитизму и не изјашњавају се у категоријама „културан је“ и „како је некултуран“, знају да у Србији навођена демократија много боље иде уз паризер и ријалити „Елита“ него са сушијем и прдопудерашком елитом. Они знају да је овде све лакше са „некултуром“, Кристијаном и „Цецом и децом“. Њихов једини проблем са Светланом Ражнатовић је чињеница да је певала на Аркановим митинзима а не на онима где су говорили Иван Ђурић, Весна Пешић и Чедомир Јовановић.
За разлику од грађаниста, који проклињу дан када су одлучили да шетају „против насиља“ док сањају запаљиво насиље које би, као 5. октобра, изазвало експлозију „демократије“, и Мила Ломпара, просветитељски деконтаминараног вође који је својима забранио насиље и наредио веру у демократију, амерички амбасадор зна да Србија свуда, па и у „Европу“, може да иде само „неевропски“ и квазидемократски. Он зна да су овде веће медијске слободе, оне које не би кројили Митровић и Георгијев, и стварнија демократија, где Запад не би сабирао посланичка места, два велика непријатеља западних интереса.
Што се тиче главног путовође и идеолога „лоших момака“, верујем да се његова екселенција забавила ако јој је неко прочитао Ломпаров текст „О пасивном отпору“. Таквог националистичког непријатеља овде ни ЦИА није умела да направи. „Агент сератор“ се рађа. Он је сублимација корисног идиота – ради за непријатеља радећи против непријатеља. Зато је, верујем, само Мило Ломпар овде незамењив, гледано из две перспективе. Америчке, њиховом срећом, и суверенистичке, њеном несрећом.
Чак се и без Митровића може, мада амерички амбасадор зна да ни најстабилнији српски брод не треба превише љуљати док плови према Западу, а бојим се да би свака српска власт зажалила ако би се решила Жексових услуга. Он је преко потребан јер овде Запад не управља само антидемократском већ и антиполитичком машином. „Пинк“ служи да закрпи рупе које она производи и обезбеди имагинаријум који је толико заводљив и адиктиван да може да забаруши кратер који је Запад 1999. године ископао у српском Уставу – а који, бојим се, сем ескапизмом, паризером и сродним популистичким ђаконијама, може бити попуњен само ратом или серијом јако болних унутрашњих ломова.
Пробаћу још јасније. „Пинк“ је постао оно што је 1991. године био Центар за антиратну акцију. Само светлуцав, у много боја, дотеран ботоксом, на стероидима, тестостерону и много већем брду долара. Жељко Митровић је данас Стојан Церовић за неписмене, крезубе и неистуширане. Нови, неочекивани, турбо-миротворац. При томе, јак ко НАТО.
СТВАРНО И НЕМОГУЋЕ: Главни проблем са новим именом „Задруге“ је што у ријалитијима нема елитизма и самопорицања, сенке свих српских елитизама, и зато Митровићева „Елита“ – „Задруга 7“ по претходном рачунању посткумановског времена, могло би се рећи и једног од бројања неостварених „догодине“ – ствара погрешну слику о српским елитама.
Србија данас граби ка само једном дну. Елите су се приближиле саморазумевању – мислим дакле самопорекнут сам. Ту, бојим се, главно питање није да ли су већ од којих су. Да ли су се напили Константиновћеве филозофија или их је опила Ломпарева реплика?
Занимљиво ми је и неколико повезаних потпитања. Зашто су наши елитисти побегли од стварности? Колико мисле да су бољи и вреднији од оних који једу паризер? Шта се види из мехура у коме су се ушушкали? То су важна питања, иако се до одговора на њих обично стиже заобилазним путем. Одговори се, по правилу, не могу добити, они се морају пронаћи. На њих су, обично, већ дали одговор. Сами су нацртали и аутопортрет и карикатуру Србије.
Ништа није црно-бело па ни „канселованост“. Да нисам претворен у први пост-транзициони „друштвени леш“, па затим ципеларен и оверен са неколико националних „метака“ у главу, вероватно не бих имао времена да пронађем добре илустрације – не како нас виде елитни случајни Срби, то је ем лако ем је постало прилично досадно – већ како нас виде поносно српски елитисти. Како нас види светосавски доситејевац који важи за највећег поносног Србина и који се наметнуо као „отац нације“? Шта види у нама? Какви смо му и чему смо му? Где смо се измигољили из идеала српства који му је важнији од Србије?
„Наш народ не поштује поштене и вредне људе… Тако је васпитан. Он слуша људе који му говоре оно што воли да чује, с једне стране, и оне којих се плаши. Слободног човека који му говори истину, а он је слободан и независтан, народ сматра за неку неправилну појава која се појављује… Према томе, васпитање народа је дуг процес, треба да се понавља кроз поколења. Зато је Доситеј или школски систем изузетно важан био, а ми смо цео 20. век потрошили унутар југословенског школског модела. Знате, ви морате људе научити да поштују нешто да би до тога држали. До девесточетрнаесте наши људи су поштовали зато што је тај модел био такав какав је био, са јако много сељачког становништва које је имало један патријархални модел. Онда се прешло на други модел. Он је имао друго значење. Тако да није све у политичарима, нешто је у народу… Ту проблем није мали“, рекао је Мило Ломпар 27. априла 2022. године.
Да будем оптимиста па да кажем да се такви „проблеми“ решавају вековима. Нажалост, не верујем да је много лакше решити се елитистичке менталне матрице, умишљености која конструише тај „проблем“. Животи људи и народа обележени су нерешивим проблемима.
Како ја то разумем – а ово није једини ламент ове самопроглашене мегаинтелектуалне „неправилне појаве“ над сељачком Србијом и једина кофа елитистичких гована коју је просуо по данашњој – док смо орали и злопатили се као „бечки свињари“, чекајући следеће клање, Ломпару смо били добри.
Латинкини наследници се, пак, споре око тога да ли смо икада били добри или смо се самоуспоставили као лоши. Није мало оних за које је само мртва Србин добар културно недеконтаминирани и хашки несуочени Србин. Док Ломпару смрдуцкамо, све више Латинкиних следбеника мисли да нам је место у септичкој јами.
У ПОТРАЗИ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ ДОМОМ: Ипак, мислим да је од питања зашто смо им лоши и како и када смо се покварили, занимљивија једна друга групе питања. Она се тичу идеала коме треба да тежимо, слике српског националног односно грађанског савршенства. Та питања могу да нам помогну и да спознамо два узора. Не шта су у њиховим очима, већ шта су? На кога личе? У чему се огледају? Какав је „дом“ за који би били спремни?
Два српска елитизма, и два самопорицања у која су се умотали, одвели су њихове путовође на исту дестинацију – у Хрватску. Иза Латинке и Ломпара провирује једна грађанска, анационална „Хрватица“ и један православни, светосавски „Хрват“. То је оно што желе да постанемо. Да би им ваљали и да би их задовољили. Да би прошли нарцисоидни тест Мила Ломпара, Мише Ђурковића, Николе Самарџића и Дубравке Стојановић.
Колико год се трудиле да побегну од Срба или реално постојећег српства, наше елите не могу да оду даље од Хрватске. Сваки самопорекнути Србин је „Хрват“. Хрватска је „дом“ свих Срба који су одлутали од живог српства и Србије, нашег брдовитог, незахвалног простора, који је историја, мајка овог дела Европе и његове оклеветане различитости, осудила да буде мусав, клизав и тешко ухватљива; лиминалан што би рекли теоретичари.
Хрватска је права мера српских елита, згађених и изгубљених у магли просветитељства, илустрација њихове зона комфора – али не и сигурна кућа. Јер у Хрватској Срби могу да буду добри само када су мртви или када их је јако мало. Када се не виде и када им се смеши нестанак. Сем као изузеци, шачица која потврђује правило, у Хрватској Срби не могу да постану довољно не-Срби. Колико год да су самопорекнути, рассрбљени и пресрбљени.
У идентитетском растројству наших елитиста, Европа је по правилу тамо, негде где идемо а не овде где јесмо, а Беч је место где, по њима, почиње та права ствар. На жалост тих малих српских Метерниха, који верују да им Азија дише за вратом, Беч је сувише далеко, и оперски и сплаварски. Сувише је нереалан као „дом“ да би чак и сами, колико год да су рафинирани и на ноте, могли да се у њега упишу и сместе, иако је то стварни идеал и ментална пројекција њиховог сопства. Београд је 1928. добио свој „круг двојке“, своју верзију бечког срца, али то је остала мера бечког у Београду – јефтина имитација као замена за немогуће.
Када београдске фикције Беча самеримо са стварношћу, добијемо одраз Загреба. Зато, када размишљамо о српским елитистичким сецесијама и начитаним иредентизмима, није корисно размишљати о Аустросрбима, колико год да би било оправдано, већ о грађанским и светосавским Хрватима. Хрватска је топли „дом“ њиховог сопства – не Аустрија, не мителојропа, не чак ни „алпе-адриа“, њена разводњена, лајт варијанта.
На оба терминала – на крају пута радикалнијег, идентитетског, случајносрпског самопорицања и просветитељског, много сведенијег мада перверзнијег, које се поноси именом и идеалом српства, и његовом прошлошћу – царује исти комплекс. Непризната, неосвешћена завист према Хрватима, најближем српском Западу. Загреб је, не Фројдов Беч, једини доступни „пенис“ њихове интернализоване цивилизацијске незрелости.
Ако, на тренутак, заборавимо католичанство, на које ћу се вратити касније, и погледамо шта су, ко су и какви су Хрвати, схватићемо да, из угла наших завађених елита – „они имају оно што ми треба да имамо“, како стоји у једној од најстаријих дефиниција зависти. Оно што је кључно, Хрвати имају баш оно што наше елите верују да саме имају, а да масе, они Срби које презиру или којих се гаде, немају. Другим речима, они су у Хрватима нашли све оно што верују да сваки цивилизовани, васпитани Србин треба да има у себи. Зато је „Хрват“ оно што сваки самопорекнути Србин јесте. Тачније, реч је о горе поменутих двоје „Хрвата“.
РАСКРШТЕНИ И СТЕРИЛИСАНИ: Један је грађански „Хрват“, пошто, када беже од свог идентитета, Латинкини самопорекнути Срби, по правилу, не желе да се покатоличе, не желе да се „пре-крсте“ већ да се раскрсте. Да се и формално ослободе источне, „неевропске“ вере колико и „клерофашистичке“ цркве и постану исправни, неконтаминирани Европљани. Да, буквално, пониште „дејство“ крштења, чина који их је оверио као православце и привезао за српство – што је, иначе, немогуће. Зато је њихово „хрватство“ необично. Мало померено.
Брисел је њихов Ватикан. Врачар је њихов Каптол. Изигравајући алтернативу и симулирајући субалтерност, усиљено фуцнути Центар за културну деконтаминацију је њихова катедрала. Константиновић је њихов Миле Будак. Павелића и Ратка Младића су задржали онако како су склони да их виде (прави) Хрвати. Према првом су равнодушни; другим су ужаснути. Милошевић је за њих Хитлер; Туђман је Зеленски.
Сребреница им је изузетно, страшно зло, историјско; „име геноцида“. Јасеновац је обично, неисторијско зло, суштински неважно, јако ружно али сасвим разумљиво наличје хрватског националног ослобођења и деконтаминације њиховог европејства. Расистички стереотипи о Србима, о одбаченим својима, не разликује се много од оних које о Србима износе (прави) Хрвати. Ти Латинкини грађанистички „Хрвати“ су против (српског) дома спремни, али нису на све спремни. Далеко од тога. Баш као и велика већина (правих) Хрвата за Хрватску.
Обично „паметно“ обучени и пажљиво упаковани, ти грађански „Хрвати“ се у Београду препознају и по томе што се озаре када неко помене Крлежу; што у „Недељнику“ читају Анту Томића и остале (не)поштене Хрвате – лајт усташе, хрватске Теофиле и шачицу југоносталгичара, који су своје новчанике и его интравенозно прикључили на комплекс инфериорности и фрустрације грађаниста, и што би убили свакога ко помисли да би требало променити име Југословенског драмског позоришта. Они верују да, сем мањина, у Србији треба да постоји само једна националност – грађанин Србије. Дакле, само они.
Други је светосавски „Хрват“, Ломпаров стерилисани поносни Србин. Он се ужасава сународника, већине која ни не помишља да се просветитељски деконтаминира и изметне у „Хрвате“ који пишу ћирилицом. Еталон је богобојажљиви, васпитани и цивилизовани Србин са манирима, продуховљен и начитан, поносан на националну идеју (идеје не умеју да користе даљински управљач) али згађен стварношћу српства. Бојим се не толико прљавштином, баналном вулгарношћу и примитивизмом колико сировошћу сиромаштва и другоевропејством, посебно Србима који уживају у хибридној модерности коју је изродило. Зато Ломпарови највећи непријатељи нису на Врачару, нити у Бриселу, већ у Борчи и Сурчину. Жекс је у тој посрбљеној утопији цивилизованости, бетонираној Кјеркегором, Хегелом и западним вредностима, гори од Веслија Кларка, а Станија од Хилари Клинтон.
Ломпар, у суштини, Србе види као моралније, страдалничке „Хрвате“, више обогаћене него оптерећене искуствима геноцида и сеоба. Субјект његовог „српског становништва“, кога у Србији тешко налази ван себе и круга својих обожавалаца, апологета и послушника, непријатно личи на поправљеног, намученог и декатолизованог Хрвата. То је Србин по имену и вери угуран у „цивилизовану“, културно културну, сапету и суздржану архитектуру Хрвата. То је припитомљени Србин. Деконтаминирани варварин. Елитистичка фантазија.
НЕУХВАТЉИВОСТ БАЛКАНА: Исток је увек источно, али није увек само источно. Некада је унутра, а некада се појави и западно од нас. Тако је и Србији најближи, хрватски Запад климав и срболик, колико год да је конструисан као супротност српства. Он је пренапрегнут и склон паду у оријенталну прошлост и оно што јој је претходило.
Неухватљиво плаши и избезумљује, нарочите елите, који мисле да све или знају или могу да сазнају. Када је нешто неухватљиво склоне су или да закључе да не постоји или да га на силу угурају у схватљиво, у нешто што им је познато.
Неухватљивост Балкана обично је разрешавана упоредним самоискључивањем из Балкана и поистовећивањем Балкана са варварством, које су овом тешко пролазном колажу изолованих, и зато у великој мери самодовољних, брда, планина и долина, лепили сви, од Византије до Европске уније. Како је приметио Зоран Милутиновић, ми више не можемо да пишемо о нама а да не напишемо „варварин“, што је термин који је „нетачан, али неопходан, зато што нема ни једног другог“. Зато је највише што можемо, пише Милутиновић у књизи Преболевање Европе, да га напишемо и оставимо прецртаног.
Други проблема са неухватљивошћу Балкана јесте да није хомогена. Не само да на Балкану није све исто, што је очито, већ сви његови делови нису подједнако неухватљиви. За Србију би се могло рећи да је европска крајина Оријента, мада, пошто је реч о покушају да ухватимо неухватљиво, ту тврдњу је много лакше оспоравати него бранити. Тврдња да је Хрватска источна крајина Запада је, ипак, много клизавија.
Мирис Оријента је оно што излуђује хрватске елите, чини ми се много више него српске. Схватање да је Хрватска крајина Запада, земља коју су Срби контаминирали балканством које мирише на Оријент, представљало је путоказ, својеврсну црвену мараму која је хрватску политичку класу усмеравала ка Јасеновцу. Зато Јасеновац није функционисао само као оргија злочињења над мањином већ као обрачун са загађењем. Београдски Центар за културну деконтаминацију је пола века касније обезбедио легитимитет овом схватању.
НЕПРИЈАТНИ ЗАДАХ: Једино бајонет, секира и метак могу да гарантују да ће културна деконтаминација бити обављена – али само ако сте препознали све изворе контаминације. Ако вам неки није промакао.
Запад није толико простор и саморазумевање колико норма, тачније скуп, „кластер норми“ које Балкану стоје као пилету сисе. Нажалост, Хрвати верују да им „не стоји“ Балкан. Не чуди да је један хрватски Србин одлучио да Југословенима отпева: „Балкане, Балкане, Балкане мој / Буди ми силан и добро ми стој“. Али, није вредело. Хрватска елита је наставила да се држи схватања да им и изглед и европејство кваре Срби. Наравно, специфичност хрватског европејства, кога није лако угурати у западну нормативну матрицу, није нестала са нестанком Срба. Истеривањем Срба, из Хрватске није истеран балкански ђаво.
Хрвати себе, у великој мери, виде као не-Србе, али Србин више није утвара која им дише за вратом. Тај оријентални задах који осећају, и пре Јасеновца и после „Олује“, Хрвати издишу из себе.
Јасеновац је, између осталог, настао као плод веровања да оријентални задах не може бити хрватски. Јасеновац је производ хрватских илузија о себи; фалсификовања стварности хрватства; потребе да буде оснажена лажна слика; веровања да ће елиминисањем Срба одстранити непожељни, непризнати или непрепознати део сопства, оријенталну димензија хрватства, која је истовремено важно обележје његове неухватљивости.
Мислим да је баш та дубока, можда неизбрисива онтолошка сличност, која, колико год да је порицана и затирана, у Хрватској уме да провири и када јој се најмање надате, спојена са географском и језичком блискошћу, допринела и да се типична елитна српска грађанисткиња огледа у идентитетски кастрираној, дезинфикованој Српкињи; у замало Хрватици. Ту се она од лоше, каљаве, балканске Лепе Лукић преобразила у добру, глазирану, европску Белу Крлежу. Из нечега у ништа.
А тамо, у свом новом цивилизацијском „дому“, све те идентитетске „избеглице“ из српства своје ново, „право“ место могу да нађу само негде између две крајности случајносрпског самопоништавања: између западнољубивог геџованства Светислава Басаре, сировости гнома који пати што је успео да „изда 'Земљу'“ само као магазин, и продуховљеног алтернативног прдопудераштва Лане Басташић, тетовиране барбике Јасеновца и посмртне маске која је прекрила лица породице Зец, убијене као објава судбине Срба у Хрватској; људском крвљу писана верзија „Даје се на знање“.
Јован Деретић је препознао да књижевност овде није спољашњост историје, да је „чинилац унутар система“, па не чуди да су књижевници, свесно или не, бојили „трагичне обрте“ српске историје и трасирали стазе којима смо касније несигурно корачали у будућност. То важи и за ову најновију, слепу улицу која води као једној скученој „Европи“, која, чак и када је Хрватска, када издише Балкан, није наша. То је идентитетски ћосрокак на чијем почетку, као неки манити скретничар, стоји јуродиви Владимир Арсенијевић, Ломпаров непријатељ у огледалу, и ваби недовољно згађене да уђу у њега и пљуну на Србе, Србију и српство.
За Србију у тој суженој, западноликој „Европи“ има још мање места него у Хрватској за Србина који је „издао 'Земљу'“ и Српкињу која се у сенци једног мртвог бетонског цвета поново родила као прелепа јасеновачка „Барби“, као приближно Хрватица, као бољи цвет.
ЛЕПА ЊИХОВА И НАША ДУША: Поред искуства сеоба и елиминације у неколико итерација, ужаса Јасеновца и Јадовна и њиховог мекшег наставка, „Бљеска“ и „Олује“, постоји једна важна ствар коју Хрвати немају а која се овде прелива. Која куља са београдских сплавова и кипи из „Елите“, шест „Задруга“, седам „Фарми“ и девет „Парова“. За разлику од Хрватске, Србија има душу. И има је на претек. Лако је препознатљива, иако бива испоручена у различитим не-елитним паковањима, регистрима и нијансама.
Да би од Хрвата могли да направе западњаке, њихове елите су морале да им ишчупају балканску душу. Али, у људе није лако уписати нову душу; ниједну па ни западну. Зато је Хрватска постала пустиња душе. Зауздана, културна, западнолика – али земља без душе.
Душа, оно највише, може се најлакше ишчитати из онога што елите воле да виде као најниже. Душа се помаља када попустите стеге, када смо истовремено насамо са собом и пред другима. Душа је уточиште. Свака култура направи своју и зато је свака моћна. Српска и кубанска колико и америчка или индијска. Мора да је много тешко кад вам је изваде.
Ту више није реч само о популарној, „ниској“ култури. „Данас“, службени гласник српског аутошовинизма, објавио је овог месеца текст под насловом: „Често ћете чути у Хрватској да сви гледају српске филмове, али нико не зна да каже зашто“. Не сећам када ми је неко у Београду последњи пут поменуо да је гледао неки хрватски филм. Како се спуштамо „ниже“ на лествици „културности“ и пожељне дистинкције, ствари са душом постају све транспарентније. Тако стижемо до чињенице да Срби имају Цецу а Хрвати Томпсона. Али, у Србији ни аутошовинисти не слушају Томпсона док у Хрватској и усташе слушају Цецу.
Зато се у Загреб из Београда одлази у посету пријатељима или породици; у музеј; некада у „Икеу“, најдоступнију западну вредност, или када тамо стигне нешто друго чега овде (још) нема. Моја последња посета Загребу, хладном граду, била је посета концерту „Тинаривена“, ходочашће малијанској, убрзаној верзији „сахарског блуза“. Из Загреба се, пак, у Београд долази по душу. Неки су толико гладни душе да не умеју да се зауставе. Душа те испошћене хрватске људе загреје, почну и да горе, а реке су хладне.
Тешко је живети без душе. Тада постане тешко сместити се између две крајности. С једне стране, тешко је попустити стеге и уздићи се у уз размазану, сунце-море-залазак, њањаву музику, чак и када је пева виртуоз, Оливер Драгојевић. С друге, уз Томпсона је тешко зауздати се; остати у меланхолијом обојеној ватри колико и обавити сублимацију емоција, преусмерити их ка нечему узвишенијем. Тешко је било, уз Томпсонове песме, поред „судбине и среће“, у руке не узети и нож. Чини ми се да је уз Томпсонову мелодичну, некрофилну психоделију, и стихове који садрже оргију домољубља, хрватски дебалканизовани мачо без душе морао да се потруди да из „Бог и Хрвати“ не пређе у српска крв и Хрвати.
Не чуди ме да је Томпсон певач уз чији су прозукли глас Хрвати прославили једну од своје две највеће победе, улазак у такозвану Европску унију. (Прва је била 1995. године, када је лепа њихова коначно етнички очишћена.) Томпсон је огледало хрватског западњаштва, његове обездушене суштине. Томпсон је и вага хрватства – на чија два таса стоје прижељкивана „цивилизованост“ и одбачено „варварство“. Запад и Балкан.
КУКАВИЦА И ПИЛЕ: Цеца је, пак, огледало српског другоевропејства и звезда у чију коју је музику спакована есенција наше душе. Уз Цецу, презрену „српску мајку“, уз њен храпави, песковити глас, и српске и хрватске сузе падају на горе. Ту не провирује крвожеђ. Нема је ни у стиховима Бубе и Џале, несташне „турбо-треп“ деце наше бошњачке браће по души.
Џала Брат јесте био изабран за одборника СДА у Вогошћи – општини која је вероватно најантисрпскија у несрећнијем од два ентитета несрећне земље, којој више од половине становника ни име не воли да изговори – али Џала Брат није Томпсон. Напротив. Он је налик бошњачкој Цеци – и зато је регионална звезда. Зато су Буба и Џала мелем за многе људе с душом.
У Цециним стиховим немогуће је наћи српски национализам. Арканов лик се ту назире, ако сте толико опсесивни и затровани да морате да га пронађете, у једној кукавици и у једном орлу – „А моје срце је пиле покисло, жуто и мало / Што је крај орла једном заспало“. Али, „Пиле“ је ламент. Меланхолична ода судбини. Песма за плакање, не за клање.
„Кукавица“ је, пак, стављена у службу галактичке пизме једног талентованог елитисте, у коме се кондензовало једино дно ка коме Србија граби. Та сцена, вешто режирана као слика српског зла, илуструје истовремено снагу и беду аутошовинизма умотаног у суочавање за српским злом.
Нисам сигуран да постоји још нека земља чији пут у будућност иде преко минског поља аутошовинизма. То је један од разлога зашто овде многи воле да верују да је мој појам будаласт и да појава коју описује не постоји. Да би нешто стварно постојало само овде, потребно је да се сложи много овде – и тако је настао аутошовинизам.
Има код Цеце само једна реч која би, да је жив, могла да узнемири Анту Павелића – Београд. Зато, када позајмљују српску душу, када је крадуцкају да би попунили онтолошку празнину, Хрвати не морају много да бирају. Могу да узму топлу Зеру, могу да чују „велечасни“ у њеном „време касни“, али могу да узму и Цецу – оно што најбоље вози Балканце у њима; што најнежније милује и најлепше храни Оријент у хрватском позападњаченом бићу без душе.
Усташе су ипак, чини ми се, завршиле са оним што су имале против нас; аутошовинисти су тек почели. Баш као и усташе – као људи који су одбацили душу.
РЕСЕТОВАЊЕ МОЗГА: Душа је одличан амортизер. Зато Срби и када падну много ниско не могу превише да се угрувају. Нажалост, наше елите – и Латинкини и Ломпарови, не знам који више – гаде се мало чега као наше душе. Ови први би да из нас ишчупају све српско, па и душу; ови други би да нам изваде само душу.
Зашто је то немогућа мисија? Зашто Срби не могу да постану народ без душе? Зашто поносни Срби не могу да постану православни „Хрвати“? Зашто Србија не може да постане Хрватска? Зашто не може да постане друга балканска пустиња душе?
Србија не може да иде хрватским путем „у Европу“. Хрватској већ више од сто година са Запада стиже само добро. Србији је током претходних век и по, са изузетком бугарских зулума, зло стизало само са Запада. Запад је брижна хрватска мајка; Србији је Запад непријатељ. Хрвати не морају ништа да забораве да би на Западу видели добро, Срби морају да ресетују мозак да би могли да забораве зло. Наша историја чува нашу душу.
Нисам сигуран да Србија може да се угура у Запад ни (гео)политички, а камоли онако како су ту учинили Хрвати. За разлику од Хрватске, у Србији се нормативно насиље „европеизације“ не схвата ни као мање зло, а камоли као нешто што је пожељно и добро.
Хрватске елите су могле да се ослоне на Ватикан како би хрватске масе пребациле на Запад. У Србији нема јединства елита и маса, какво је погодовало извлачењу Хрватске из Балкана. У Хрватској се Запад не своди на магнетизам богатства и моћи, у Хрватској се Запад воли. У Србији га је тешко не мрзети. Србији Запад није чак ни оно што је Хрватској Србија. Он је нама нешто много горе од тога. Запад је наш највећи усуд.
Зато некадашња „Друга Србија“ – данас случајни Срби, поносни што су презрели своју душу – на власт може да дође само на туђој грбачи. Неспособност да се суоче са собом, не толико са Србијом и Западом, главни је извор њихове буке и беса. Зато за тај српски удес нема лека.
Испод њега су скривени одговори на серију једноставних „зашто“: Зашто је Вучић – који не би могао да постане оно што јесте да претходно није био велики националиста, да није волео Војислава Шешеља онолико колико је касније заволео Макса Вебера – нешто најбоље што је могло да им се деси? Зашто је заслужио да му се грађанисти клањају и, у знак захвалности, да клекну сваки пут када прођу поред зграде председништва Србије?
НАЈБОЉИ НЕПРИЈАТЕЉИ ИЛИ НЕЗАХВАЛНИ САВЕЗНИЦИ: Латинкини против дома спремни елитисти јесу постали грађански „Хрвати“, али Србија није Хрватска. То је важан, не и једини, разлог зашто Ломпар предводи за дом неспремне, зашто нема ни „пасивног отпора“ на који је позвао. Такав отпор не иде из душе – он полази од демократије. Креће из Ломпаровог православног али позападњаченог сопства, не из реално постојећег српства, дубоке културе – сличније турској него руској или аустријској, много ближе иранској него шведској – мимо које не може да постоји никакво српско становиште. Полази од скупе доситејевске илузије да се наше сопство може очистити од „отоманског глиба“, који се није, како верује Синиша Ковачевић, залепио само за наше ципеле већи и за нашу душу. Блато је српска колевка.
Вучић је једини српски путовођа, једини помена вредан политички актер, који је данас на ти са Србима и српством – и зато он не може да падне. Он може само да сруши самог себе.
Нажалост, наше елите нису суштински наше – не само оне које не крију презир већ ни оне које се куну у српство. Ми смо ниско, а оне нису толико изнад колико су се још више подигле. Оне су летеле док смо падали. Не знам кога су тиме више обрадовале. Александра Вучића или америчког амбасадора? Не знам ни шта више воле два господара наше стварности, један, кога покреће амбиција, и други, који остварује визију. Мокру гору или Врачар?
Чини ми се да су Вучићу дражи његови најбољи непријатељи него незахвални савезници. Нажалост, само је он спреман за Србију – што много више говори о њима него у њему. Посебно о онима који, као Синиша Ковачевић, верују да је „Србија постала респектабилна када се отворила ка Европи“. Нажалост, тада су српске елите почеле да се затварају; да одлазе од Србије, ка себи или ка Западу. Не чуди да је наш „дом“ остао сам са Александром Вучићем. Зато, и после дванаест година, наставља да важи – куд он ту и сви ми.
Зоран Ћирјаковић
