СУМРАК СРПСКИХ УМОВА: ТРЕБА ЛИ ДА БУДЕ УПРОПАШТЕНА АНТИ-НАРОДНА ПРОСВЕТА?

Слободан Антонић је, верујем искрено, забринут за судбину „народне просвете“. Прво је у тексту „Кад се пропусте прилике“ написао да „све више професора заправо увиђа да је државни универзитет пред егзистенцијалном опасношћу да буде упропаштен, а са тим и наша народна просвета“, да би две недеље касније његова велика брига ескалирала.

На почетку следеће колумне, објављене под насловом „Народна просвета на издисају“, најагилнији идеотворац национализма и повезаних српских становишта каже да „свако коме је на срцу српска просвета не може а да не буде очајан кад види шта се с њом дешава“, да би је закључио тврдњом да смо „сада у положају да морамо спасавати макар оно што имамо, а што је озбиљно угрожено. Оно што је преостало од наше народне просвете. А она је буквално на издисају. Један сложен и скупоцен механизам, који нисмо довољно разумели нити ценили, сада је зарибао и стао. И уколико га што пре поново не покренемо, штета по ово друштво биће тако велика да је читаве генерације неће моћи поправити.“

О ПОЛИЦЕНТРИЧНОСТИ СРПСТВА, НАШЕМ НАЈТЕЖЕМ БРЕМЕНУ

Ово је кратaк извод из радног текста књиге коју припремам

Историја, а имали смо је превише, стварала је маглу која је олакшала српским елитама да избегавају суочавање са нашим простором, и да га поједностављују сводећи га на Европу, обично болесну. Главна разлика између елитних националиста и грађаниста је у томе што први тврде да има лека а други да га нема.

Поносно српске елите су излаз из простора, динамичне цивилизацијске локације на коме лежи матица српства, тражиле преко менталне конструкције о некаквом мосту између Истока и Запада и сеоба, што је олакшала чињеница да су оне тема једног од највећих романа српске књижевности. Не треба губити из вида да је нама „Исток“ јужно, а „Запад“ углавном северно. Да се у њему није сместила потреба да се побегне од Балкана, и његове оријенталне самобитности, појам „Југоисточна Европа“ би ми био много прихватљивији.

Мислим да је измишљени историјски мост, у стварности само очајнички зазивани идентитетски мостобран без моста, елитама у Србији требао како би себе пребациле на Запад – из наше оријенталности, док су им сеобе служиле да билдују нарцисоидне илузије о српском европејству. „Матице српска“, још једна пластична, растегљива конструкција, олако је бркана са матицом српства. Хабзбуршки, мителојропски простори, у које је историја изместила делове српства, постали су матица карактеристичног елитизма и иних зала која су, храњена ослобођеном доситејевштином, из њега изникла јужно од Саве и Дунава.