Ово је први од неколико кратких извода, које ћу овде објављивати наредних месеци, из радног текста књиге коју припремам под насловом "ПОЛИЦЕНТРИЧНОСТ СРПСТВА И ПРЕПРЕКЕ СРПСКОМ ИНТЕГРАЛИЗМУ: О зверима српским, Босанцима, ћацијама и другим унутарсрпским демонима"
*****
Историја, а имали смо је превише, стварала је маглу која је олакшала српским елитама да избегавају суочавање са нашим простором, и да га поједностављују сводећи га на Европу, обично болесну. Главна разлика између елитних националиста и грађаниста је у томе што први тврде да има лека а други да га нема.
Поносно српске елите су излаз из простора, динамичне цивилизацијске локације на коме лежи матица српства, тражиле преко менталне конструкције о некаквом мосту између Истока и Запада и сеоба, што је олакшала чињеница да су оне тема једног од највећих романа српске књижевности. Не треба губити из вида да је нама „Исток“ јужно, а „Запад“ углавном северно. Да се у њему није сместила потреба да се побегне од Балкана, и његове оријенталне самобитности, појам „Југоисточна Европа“ би ми био много прихватљивији.
Мислим да је измишљени историјски мост, у стварности само очајнички зазивани идентитетски мостобран без моста, елитама у Србији требао како би себе пребациле на Запад – из наше оријенталности, док су им сеобе служиле да билдују нарцисоидне илузије о српском европејству. „Матице српска“, још једна пластична, растегљива конструкција, олако је бркана са матицом српства. Хабзбуршки, мителојропски простори, у које је историја изместила делове српства, постали су матица карактеристичног елитизма и иних зала која су, храњена ослобођеном доситејевштином, из њега изникла јужно од Саве и Дунава.
Историја је овде била јужни ветар. Малигни елитизам, и слику мрака, нам је донела кошава.
Важан део српске несреће, неодвојиве од темеља на које је постављена елита модерне државе, директна је последица начина како је просветитељство прешло Дунав и Саву и стигло на нашу страну цивилизацијске границе – коју је Доситеј, „скелеџија“ трансфера „светла“ које се временом претворило у своју супротност, уоквирио као „мрак“.
Та „светлост“, коју је донео, постала је извор наше данас највеће таме – оличене у књизи Философија паланке, која је аболирала сва српска звона и прапорце. Претворила је ученог, „умног“ појединца, раствореног у заједници, у самоозападњачену аутономну честицу која, згађена заједницом, лебди изнад Србије. Изнад нашег презреног простора и изнад нас, који смо, као и каљаво тло на коме лежи матица српства, поистовећени са „мраком“.
Србија није ни исток Запада ни запад Истока. Србија је европска крајина Оријента, а делове српства је историја изместила у крајине Запада. Мило Ломпар, који верује да је надишао овај простор и да живи у времену, инсистира на „контактности“ српске културе. Он, чини ми се свесно, инструментално брка процесе и стање на које су они утицали, па испада да је српство неки помазани провизоријум, светосавска смеса контаката и кретања која се може поставити тамо где елитиста жели да види – да ли више себе или српство, мало је битно.
Контакти овде нису произвела неку гумену „контактну културу“ већ су матицу српства још снажније укотвили на Оријенту, док су рубове изложили трансформативним западним утицајима. Специфична природа и динамика наше „контактности“, те подмукле цепачице српства, изнад свега ултимативна, цивилизацијска располућеност простора на коме се дешавала, кумовала је карактеристичној полицентричности српства, нашем претешком терету.
Оно што је вероватно најтеже у њему јесте мера у којој је не толико усложнио колико расточио српска схватања ко су „исти људи“, а ко су нам велики, „смртни“ непријатељи. Подвојио је начине како их, у различитим српским центрима, препознајемо међу другим људима. Међу другачијим Србима, западњацима, Бошњацима, Хрватима...
Нажалост, аутошовинизам, оличен у схватању српства као антицивилизацијске контаминације, и слици другачијих Срба као „звери српских“ које је оно произвело у Србији, није остао једини облик „анимализације“ другачијих Срба. У склопу идентитетског потреса који је изазвала појава студентистичког месијанског култа почетком 2025. године, који је оличење братства препознао у Новом Пазару и Стамболу а слику врхунског зла у Добоју, она је прешла Дрину. У српску полицентричност уселила се и полизверичност.
У тој жалосној игри озверивања учествују умни људи који верују да су толико различити да оличавају не само цивилизацијске већ и етичке, вредносне супротности унутар српства. Један такав човек је Дарко Ђого, други је Петар Луковић. Поставши „анимализатор“ другачијих Срба, Ђого је недавно најгоре од Луковића сам сместио у себе.
Зашто то чини један поносни Србин, какав је о. Ђого, и шта нам тај његов чин говори о српству и свести о природи његове полицентричности, питања су која су ме терала да размишљам о вези између стања полицентричног српства, где једни Срби у другима виде звери или бића склона да постану звери, и неуспеха српског интегрализма.
Требало би да буде очито, али чини ми се да није. Сама потреба да се размишља и говори о „српском интегрализму“ указује да постоји нешто битно у вези српства што се опире јединству и сједињавању. Књига коју пишем има за циљ да истакне оно у њему што га је учинило издиференцираним – а мислим да је посебно важно.
Покушаћу да покажем да је „игра“ између различитости унутар српске истости и дубинске српске истости централна динамика која условљава могуће домете српског интегрализма. Различитости унутар српске истости су разлике унутар не само контекстуалне већ и цивилизацијски децентриране полицентричности српства. Дубинске српске истости тичу се заједничког (све)српског културног обрасца, тачније специфичних чиниоца дубоке културе које делимо колико и градивне елементе идентитетског врха „леденог брега“ српства, ако не и више од њих.
Наиме, различите димензије српског идентитета можемо да одбацимо – али дубока култура се стиче социјализацијом и зато из ње „искорењивање“ није могуће. Зато су и аутошовинизам, и сви други облици презирања и одбацивања српства, натопљени нашом дубоком културом. Они који беже од нас тим својим бегом показују колико су остали дубоко култур(ал)но наши.
Принуђен сам да углавном користим појам „дубока култура“ и избегавам његове синониме, како овде погрешно (ре)дефинисани појам „културни образац“ тако и омаловажени израз „менталитет“, као и углавном напуштене приступе, као што су „етнопсихологија“ и „национална карактерологија“.
Пробаћу овде да јако сложену и тешко прозирну полицентричност српства изразим помоћу поређења. Свестан сам колико је то погибељно. Наш (све)српски културни образац нас наводи да „инстиктивно“, мада боље би било рећи „културално“, одмах нађемо разлог зашто је лоша, иако је свака метафора, по себи, истовремено добра и лоша – и „убијемо је“.
Српска полицентричност је, с једне стране, много сличнија полицентричности Јевреја него Италијана, пошто се протеже преко цивилизацијске границе. Историјски, Беч и Берлин су били центри јеврејске полицентричности колико и Багдад и Маракеш.
Али, с друге, она је много сличнија италијанској него јеврејској јер је реч о малим географским раздаљинама, па је важне дубоко културалне и друге контекстуалне разлике много лакше игнорисати. „Мецођорно“, југ Италије, не раздваја ни нека велика река ни планински венац, не чак ни другачија историја, колико врелина сунца и досег јужног ветра, кога Италијани зову „широко“. И Италијанима, као и нама, „Оријент“ је јужно и југоисточно.
Прећи ћу сада на још клизавији културални и цивилизацијски терен. Можемо, јако условно, да кажемо да је (предусташки) Загреб био полицентричном српству нешто између онога што је (преднацистички) Беч био јеврејству и онога што је Фиренца Италијанима, док је Призрен полицентричном српству нешто између онога што је Јерусалим био јеврејству, док је јеврејска држава била само сан, и онога што је Напуљ Италијанима. Полицентричности умеју да се разликују колико и народи у које су се угњездиле.
Српски интегрализам који не полази од свести о природи српске полицентричности осуђен је да остане елитистичка стилска вежба; петпарачко лицитирање пожељним.
Зоран Ћирјаковић
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.