ОД СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА ДО ДОНАЛДА ТРАМПА: ПУЗЕЋА „СРБИЗАЦИЈА“ АМЕРИКЕ

дугачак текст о неколико повезаних тема. о разлозима зашто се данас може говорити о србизацији (антисрпске) Америке; о закључку да се Доналд Трамп данас бори против „постисторијског“ западног зла које је своје лице прво открило на Балкану деведесетих, и о томе како су САД стигле од Осаме бин Ладена до Зохрана Кваме Мамданија, и зашто верујем да та неочекивана историјска путања, у ствари, представља пун круг

***

Само је индијски историчар Дипеш Чакрабарти више утицао на моје разумевање Србије и односа према нама, посебно током краткотрајне, али за нас трагичне, „постисторијске“ заграде историје, од Махмуда Мамданија, такође Индуса, професора на Универзитету Колумбија. И када га не цитирам, оно што пишем о оклеветаној Србији и презреним Србима садржи одраз његових тумачења.

На њих су, пак, утицала Мамданијева искуства припадника серије стигматизованих заједница. Прво муслимана из већински хиндуистичке Индије, при томе припадника мањинске шиитске заједнице, мањине унутар мањине, затим једног од неколико десетина хиљада Јужноазијаца, углавном привилегованих, много имућнијих од (црних) Африканаца, које је Иди Амин прогнао из Уганде, и, на крају, муслимана, тада угледног професора, који је у Њујорку искусио анти-исламску хистерије после 11. септембра 2001. године.

Њена позадина је, каже Мамдани, било схватање да када незападни људи, муслимани колико и Срби, раде нешто лоше, они то раде као експоненти своје незападне заједнице, наводно оковане њеном окамењеном културом, док, када западни људи раде нешто лоше, они то раде као појединци. Проблем је, наводно, само у њима, не у „узвишеној“, продуктивној западној култури. По том схватању, Аушвиц је небитан за разумевање Немаца, 11. септембар и Сребреница су отелотворење ислама односно српства; наше суштине.

Но, повод за овај текст је обрат који је Мамдани доживео четврт века касније, у својој 79. години. Његов син Зохран изабран је 2025. године за градоначелник Њујорка, и презиме Мамдани је постало отелотворење Америке мањина, родних, расних и верских, у којој је стигматизована већинска, белачка, стрјет, мушка, поносно хришћанска Америка.

Начин како је та стигма успостављена, и како бива представљана као заслужена, у себи садржи одраз тумачења које је Махмуд Мамдани критиковао, неретко и оголио, у својим књигама и текстовима. На мене су највише утицале идеје које је изнео у тексту „Политике називања“ и књизи Добар муслиман, лош муслиман. Купио сам је случајно, 2004. године на аеродрому у Ентебеу. Требало је да летимо УН-овим авионом из Букавуа за Киншасу, али на аеродрому није било довољно горива па смо морали преко Уганде.

У неколико текстова, инспирисан овом књигом, писао сам зашто je један Србин после Сребренице, колико и један муслиман после 11. септембра, морао стално да показује да је „добар“, и зашто је подразумевано да смо не само „лоши“ већ склони да се стално враћамо на, наводно, наша фабричка подешавања – поистовећена са ванвременском културалном, цивилизацијском односно верском „машином“ која производи нацолико зло.

Тако се стигло и до аисторијских слика „исламофашизма“ и српског „клерофашизма“, и повезаних халуцинација о „смртоносном сјају“ турбо-фолка из ауторасистичке имагинације Иване Кроње, слично тумачење су „армирали“ и „глобализовали“ ауторитети као што су Ерик Горди и Матијс ван де Порт, или, примера је много, медитација Александра Ђокића о „источњачким скупинама“. Ђокић је, иначе, један од резидент „видилаца“ српског зла, тачније српства као зла, у „Радару“, недељнику који је распршеној, средњекласној култури аутошовинизма оно што је „Пешчаник“ био аутошовинизму као много ужој, елитној појави.

Расистички однос према муслиманима, који има дубоке корене, на Западу је временом проскрибован, иако, наравно, и даље присутан, док је расистички однос према нама остао непромењен, иако је данас у другом плану. „Расизам без расе“, тачније без расне разлике, много је жилавији, плус у случају Срба – хришћана, оличења слике „гадног“, „крвожедног“ Балкана, која је деведесетих сведен на „гадне“, „крвожедне“ Србе – он нема омекшавајућу, егзотичну димензију, која је чинила да однос према муслиманима буде амбивалентнији.

ЗАПАДНО АНТИЗАПАДНО СТАНОВИШТЕ: Данас постоји један другачији Запад, не само једна другачија Америка – могло би се рећи и једна срболика Америка, колико год да су ешалони америчке моћи, плитки колико и дубоки, академски колико и политички, антисрпски. У њој, четврт века после историјског 11. септембра, један белац мора да покаже да је „добар“; не толико да је либералан већ да је стварно човек, па тако и да није Трампов.

После овдашње слике „националног парка Србија“, убеђени да су окружени људима-зверима, и амерички либерали су конструисали слику сународника који им се не допадају као нељуди. „Националног парка Америка“.

Данас у великом делу САД – не само у Њујорку, Минеаполису, Портланду и Сан Франциску – важи „добар белац, лош белац“. Осећање расне и цивилизацијске кривице је мутирало у самопрезир. У САД су се појавили пропламсаји аутошовинизма, а у Енглеској гађење према застави. Канада и Ирска представљају „авангарду“ тоталитарне потке овог тренда, док је, не само њени елитни сегменти, Аустралија постала тврђава белачког самопрезира.

На Западу се запатила слика о неуништивом цивилизацијском, расијализованом, белачком западном злу. Она је представљала подтекст „владавине“ Џо Бајдена – тачније снага које су се постројиле иза председника који је функционисао као своја слика; клинички живи леш. Закључиле су да ће –  ако гласачко тело довољно „потамни“ и довољно се „исламизује“ –  демократија постати јефтина забава за масе, а њихова владавина вечна.

То је (анти)политички контекст у коме је „добра“, „нормална“ Америка, слично „Другој Србији“, уоквирена као заједница људи који су „квир“, чија кожа има боју и која је „женског рода“. У пројектованој држави мањина, која се непријатно примакла стварности, еталон зла је бели мушкарац, поносни хришћанин који није геј и који се не посипа пепелом.

Овај вишедеценијски тренд је кулминацију доживео у другој деценији двадесет првог века. Претходно је, примера је много, 2008. године статуа краља Леополда II, који оличава монструозност колонијалних злочињења, поливена црвеном фарбом, да би дванаест година касније била засута фекалијама, док су у Британије и САД споменици Сесилу Роудсу, краљу Џорџу III, Кристоферу Колумбу и Едварду Колстону, између осталих, или срушени или уклоњени да не би били срушени. Споменици Черчилу и даље стоје, иако редовно бивају „унакажени“, или заклоњени иза дасака које чува полиција, да не би били „унакажени“.

Нажалост, овај важан тренд је у Србији сасвим игнорисан, па је 2021. године Институт за европске студије објавио зборник научних радова под називом Суочавање Европе са њеном колонијалном прошлошћу у коме се износи неистина да ови „империјални великани… у европској јавности остају неокаљаних биографија“. То је било тачно три деценије раније.

Да би разумели однос антисрпског Запада (другачији не постоји) према нама, и могли на њега да одговоримо колико-толико конструктивно, потребно је да се потрудимо да што боље разумемо данашњи Запад – посебно меру у којој је „приватизована“ омама о „крају историје“ постала уткана у саморазумевање доминантних, „либералних“ центара политичке, медијске и академске моћи. Трамп их је, коначно, тек у свом другом мандату, гурнуо у страну, али Американци су, као и Британци, већ масовно преумљени и не треба бити велики оптимиста. Многе од највећих лудорија фукујамских „либерала“ су одомаћене кроз масовне медије и постале су део нове нормалности, што често фрустрира Трампа.

Систематски је промењена и слика историје западних земаља, како би, на пример у Британији, црнцима била приписана улога коју нису имали – пошто их тада, практично, није ни било. Примера ради, у драмском програму Би-би-сија ни Исак Њутн више није белац.

Фалсификовање „боја“ прошлости је важна алатка у покушајима да замена аутохтоног становништва, које није склоно да гласа за ове нове „либерале“, буде прикривена и одомаћена. Холивуд је тако одлучио да Јелена Тројанска, симбол лепоте у античкој Грчкој, постане црнкиња – талентован глумица чија је кожа, безмало, „црна као угаљ“.

Речима Били Ајлиш, дочеканим овацијама на додели Греми награда, „Нико није илегално на украденој земљи“. На покушај двојице професора права да у „Вашингтон посту“ покажу да ова супер богата прдопудерашица, која живи у кући вредној више од три милиона долара, при томе саграђеној на, буквално, отетој индијанској земљи, није у праву, и да „Американци нису лопови који су градили на украденој земљи“, читаоци су одговорили отказивањем претплате и серијом дисквалификације каквим овде бива дочекан свако ко на српској грани „Редита“ каже нешто позитивно или неутрално о Александру Вучићу.

Иста логика је примењена и на књижевност на енглеском језику, која је, по схватању нове либералне елите, „сувише бела за модерну учионицу“. Заслуге аутора, квалитет онога што су писали, бивају гурнуте у страну зарад „диверсификације“ – тако што бивају промовисани аутори који припадају „црначким, азијским и мањински етничким“ заједницама. Вредност написаног је секундарна, а схватање да „савремене репрезентације имају приоритет у односу на наслеђе“ полази од догме да се „ученици из редова етничких мањина који живе у Британији боље везују за књижевност коју пишу људи који имају њихову боју коже“.

Издавачка кућа „Пингвин“ је постала један од ударника овог схватања, као и његовог прилепка, догме да је канонске књижевне текстове неопходно предавати на начин који „у потпуности препознаје њихов друштвено-историјски контекст и хвата се у коштац с њим“, што, у суштини, значи не толико колонијални колико злочиначки. Ту је као једна од препрека наведено да су професори књижевности „претежно бели“ и да зато постоји „образовни систем који првенствено делује кроз белачки филтер“. Кључни британски ауторитети у сфери образовања, и неки од највећих издавача, данас посматрају своју (самопрезрену) књижевност (и наслеђе) онако како бошњачки виде Његоша и Андрића.

ИДЕОЛОГИЈА ХИСТЕРИЧНИХ: Зашто је све ово за нас данас важно?

Помаже нам да боље разумемо и највећег спољног непријатеља Србије, и даље је то „постисторијски“ Запад, а не верујем да ће Трамп, највећи непријатељ таквог Запада, моћи нешто суштински да промени, и највећег унутрашњег непријатеља, отуђене елите склоне самопорицању и, у најмање лошем случају, презиру само према „нижим“ сталежима.

Данас је постало јасно и да оно што је деведесетих на Балкану било најважније нисмо били ми, оно у шта су нови „спасиоци“ света гледали, већ они сами – очи којима су нас гледали и преформатирани умови којима су тумачили оно што су видели на Балкану. Ми смо били само прва прилика да новорођена, либерална западна елита покаже шта је наменила својим државама, својој белачкој сиротињи и подкласи „чија кожа нема боју“.  

Суштина онога што зовемо „ружне деведесете“, многи воле да кажу неумрле, вечне или оживеле, и везујемо за Милошевића, није била у нама већ у чињеници да су западни „спасиоци“ Хрвата, Бошњака и „Косовара“ већ били преумљени – и одлучни да затру у корену све што се не укапа у постисторијску слику света. То су прво су „препознали“ код нас, а данас верују да станује и у Трамповим гласачима и свима који машу британском заставом.

Неуроза и апокалиптичка имагинација су важна обележје овог нестрпљивог, психотичног, спасилачког „либерализма“, који је склон да у свему у што жели да гледа види крај света, геноциде и истребљења – мало је битно да ли су немачки („нацистички“), српски, климатски, амерички, израелски или белачки. Претворивши мањинске идентитете у помоћне идеологије, његове путовође су претворили либерализам у идеологију хистеричних. Исто су овде, много раније, учиниле путовођице лажних „других Срба“, који су се постали 5. октобра „омасовили“ и постали случајни.

„Левица“ је и у Србији и у САД постала синоним за запенушане „перформере“, више звезде у покушају него глумце у покушају, који су или већ класно привилеговани или су убеђени да животи само што им нису постали ушушкани. То су припадници „учене“ више средње или аспирационе класе, увек спремни да одбаце, запљуну, прокажу и жртвују све што их се директно не тиче, што не може да прихрани њихов метастазирани его и са чим не могу да се вежу. Углавном су без иоле смислених контаката са сиромашнијим сталежима и њиховим прекарним егзистенцијама. Штавише, те сиромашне људе су углавном презрели.

Они чине да понекад оклевам да кажем да сам левичар; неко ко верује да је класа најважнија. Признајем необичан, као антиелитистички леви националиста који верује да наша „дубока култура“, српски незападни културни образац који је сличнији албанском него аустријском, условљава све што радимо, па и то како се боримо и скоро све што бирамо.

Ипак, сви делимо исти дух времена и неки трендови, посебно у умреженом, глоблизованом свету, јесу универзални. Зато ми се често чини да је данас скоро свуда права левица углавном на десници. Она, пречесто једина на суженом и располућеном идеолошком спектру, колико-толико брине о презренима на свету и чини да се њихови гласови чују.

СОРОШ КАО ДОПЕЛГЕНГЕР: То ми је временом постало јасно, ми нисмо били чак ни полигон за тестирање идеја које су већ биле „скуване“ у овим, тада младим и мање-више моћним, постисторијским западним умовима, који су деведесетих излазили из већ „окупираних“, заробљених западних универзитета. Оличава их Саманта Пауер. Једна неспретна изјава је спречила да постане Обамина државна секретарка.

Једноставно, на Балкану им се прво пружила прилика да изаберу своје „преживеле“ и постану „спасиоци“. И ту је Махмуд Мамдани погодио суштину, додуше, као професор на Колумбији, није невин у причи о њеној метастази у Бајденовој Америци, а упада у очи чињеница да баш његов син Зохран оличава меру у којој је овај импулс поунутрашњен.

Наиме, после Бошњака, на ред су дошли Тутсији, затим „Косовари“, па жене Авганистана, онда Дарфур – и на крају сама Америка. Требало је много више времена да „спасилачко“ постисторијско зло, које је деценијама узгајано на америчким и другим западноевропским универзитетима, преотме западна друштва него незападна, као што је српско, над којима се надвијала постисторијска, превреднована и редефинисана, „спасилачка“ неоколонијална машина, чији су ударна песница постали ови нови „либерали“.

Нажалост, ту неки од нас нису били невини. Важну улогу у „спасавању“, не толико Балкана колико света, од српства имало је саморазумевања оних Срба, укључујући и претходног мене, који су веровали да су „искорењени“, или да су овде социјализовани без да постану „укорењени“, а који су западним ауторитетима, медијским и академским колико и политичким и дипломатским, „тумачили“ – у стварности изобличавали – Србе, и оснаживали лажну слику неке дубоке, надполитичке позадине Милошевићеве владавине и подршке коју је имао. Давали смо легитимитет првој постисторијској спасилачкој мисији.

Онда када је, много касније, иста „спасилачка“ машина успела да победи на Западу, то је био много стабилнији и постојанији успех, могло би се рећи и више „органски“, него у земљама, као што је Србија, у којима су кључни идеолошки апарати и пратећа инфраструктура морали да буду индуковани или наметнути – од споља. Наравно, у случају Србије, они су могли да се ослоне на, све бројније, ударнике аутоколонијализма и његове верне сенке, нарцисоидности склоне да проклизава у ауторасистички супрематизам.

То је нешто што је Запад охрабривао, али га он овде није измислио. Највеће српско зло је аутохтоно и, гледано из данашње перспективе, мислим да су његова три главна темеља, поређаћу их по величини значаја који мислим да имају – елитизам, армиран доситејевштином, зломисао Радомира Константиновића и наслеђе титоизма. Као и сваки не-Србин, и Броз има „попуст“ када процењујемо његову кривицу за зла која нам је нанео.

Главни разлог зашто је идеолошко и идентитетско зло рођено у САД тријумфовало у Србији пре него у Америци везан је за чињеницу да тамо није било могуће убрзавајуће условљавање и „индуковање“ какво је спровођено овде. Зато се јавља лажни утисак да смо били авангарда једне разорне појаве, а не нуспроизвод, један од првих ако не и први, њеног успону ка врховима западних пирамида моћи.

Једноставно, није постојала спољашња антиполитичка машина која је могла да делује у САД и другим западним друштвима. Или, покушаћу још јасније, не постоји центар моћи који је за САД оно што је такозвана Европска унија Србији.

Амерички „либерали“ су, за разлику од Радомирових и Латинкиних, све морали сами. Оно што је у Србији ишло релативно брзо, подстакнуто прво санкцијама, затим невладиним организацијама, и на крају бомбама, у САД је ишло јако споро, пузећи, да би кулминацију доживело две деценије пошто је Србија бачена на колена, током владавине Џо Бајдена, политичке карикатуре налик Борису Тадићу, који представља оличење онога што илузије о лепом „крај историје“ и „трећем путу“ значе када стигне у Србије.

Уосталом, овде су левичари, у мери у којој је то смислен појам у Србији, склони да буду естете, а десничари моралисти. То је важан разлог зашто су и једне и други у политици успешни онда када их нека „ружна“ и „неморална“ сила стави на кркаче и унесе у коридоре моћи. Све у Србији на Оријенту, другачија не постоји, бива културно преведено и самерено са нама какви јесмо – па и то егоцентрично, поунутрашњено схватање о „крају историје“.

Кључна разлика, и узрок западног „кашњења“ у односу на Србију, огледа се и у томе да Џорџ Сорош, дакле исти актер, јако важан не само као симбол – у САД представља унутрашњи финансијски, идентитетски и идејни „мотор“, а у Србији спољашњи. У САД Сорошу НАТО бомбе и крстареће ракете нису биле од помоћи – и зато је трајало много дуже.

Како то обично бива, различити догађаји, на првом месту трагична смрт Џорџа Флојда маја 2020. године, убрзали су и оснажили „србизацију“ САД, као и других западних друштава, која је на неко време била застала после 11. септембра.

Сороша је корисно посматрати као антиполитички допелгенгер, удвојену антидемократску личност која се дуго времена, не више, клела у „отворено друштво“. У Србији је имао релативно лак задатак, кога је потписивање Кумановског споразума учинило лакшим, а затим рушење Милошевића још лакшим. Ипак, Србија је као самосвојни актер, и као такав хронична претња западним интересима која се мора уважавати, докрајчена тек када су Запад и Мило Ђукановић одсекли Црну Гору од Србије. Србија без излаза на море може да се копрца колико жели, али тиме данас може мало шта сем да повређује саму себе.

Питање је да ли би имали битно веће могућности, и слободу деловања, и да, одговоривши на изазов који му је Запад поставио у Украјини, Путин није омогућио да Русија буде одсечена од остатка Европе. Она више није „велики брод“ за који малена Србија може да се „закачи“. Превише је далеко. Свела се на суверенистичку наду која последња умире.

Оно што је Сорош желео, наравно не само он, у САД је постизано много спорије, пузећи, али је зато бивало постављано на много чвршће друштвене темеље. Трампове изборне победе показују да они, ипак, нису ни приближно чврсти и стабилни колико су тоталитарни, постисторијски „либерали“ волели да верују. Културни рат је у САД настављен.

ОД САМО ОВДЕ ДО ИМА И ТАМО: Оно што је деведесетих било тешко видети, можда и немогуће, нарочито имајући у виду да је тада кулминацију доживела бар век дуга историја „србофобичних“ ставова, јесте да је антисрпство било први изданак антибелачког и антизападног сентимента, самопрезира који се полако ширио кроз западне институције.

Ту се може препознати и један од темеља историјског удеса Србије и српства – склоност да наше другачије европејство буде схваћено као западњаштво, често не толико као патолошко западњаштво колико најболесније и најодвратније западњаштво. Ова отровна илузија, из угла нас у Србији, нема само спољашњу већ и унутрашњу компоненту. Она је наше елите водила у самопорицање, које није остало обележје само пост-титоистичке „левице“. (Десница је идеологијом и својим саморазумевањем „пелцована“ од аутошовинизма, али не и од самопорицања и ауторасизма. И када им се ми, Цецина „деца“, баш гадимо, десничари не желе да нестанемо; да нас „преселе“ на дно масовне гробнице.)

Нажалост, после сеоба Срба из наше колевке, суочили смо се са серијском „менталном сеобом“ српских елита на Запад; са ауторасистичким бежанијом елита од нашег другачијег европејства, праћене самопрезиром, који више није ограничен на Србију већ је све присутнији и у Републици Српској. Тамо га оличава професор Александар Савановић, који је стигао на пар корака од аутошовинизма, и не може да се одлучи ли смо колективно психопате или је наша унутар-европска различитост еквивалент „канцера“.

Оклеветани српски народ је, практично, остао сам, ослоњен на своју виталност, растрешену цркву и чињеницу да су људске заједнице увек жилавије него што сугеришу поражавајуће околности у којима могу да се нађу. Нема много земаља које имају елите које су, премало је изузетака, оволико одвратне, оволико горе од српских „маса“ које су презреле.

Колико су ствари отишле далеко, колико су нам „путовође“ отуђене, може бити илустровано парафразом реченице Вилијама Баклија, новинара и конзервативног јавног интелектуалца, која би, ако је пребацимо на контекст Србије и време у коме више не користимо телефонске именике, гласила – радије бих живео у Србији коју води 2000 следбеника Луне Ђо Миљковић на „Инстраграму“, него 2000 професора Универзитета у Београду.

Док чекам да видим да ли ће Трећа српска обојена револуција почети пре следећих избора или не, жалим што је потребно да доживимо ту докторократску стварност – коју, обогаћену селебритијама, обећавају пленуми „маминих сунаца“, сви су они помало Лујеви, а још више Миловани Ђиласи, крвожедни као он и његови – да би схватили колико је сувишна и скупа.

Америчка стварност је постала срболика. Самопоражавајућа. Оно што данас гледамо тамо, у, и даље, јединој суперсили, претходно смо видели овде. САД нису само подељене као Србија, на деструктиван начин који је добар само за њене непријатеље, већ слика о обичном, просечном Американцу стаје у рам у који је после Сребренице угурана слика поносног Србина. Ситуација је слична у Британији и другим западним земљама. Штавише, на универзитетима, и свуда у западним друштвима где је „либерална“ политичка класа успоставила хегемонију, ствари стоје битно горе него у постпетооктобарској Србији.

„Истраживања бивају искривљена, студенти доведени у заблуду, особље се самоцензурише и плаши“, написала је недавно Мери Вејкфилд у магазину „Спектејтор“, у тексту о „отровној атмосфери на британским универзитетима“.

Одбијао сам да поверујем да тамо може бити горе него у Србији када ми је, негде 2020. године, професор Фил Хамонд објашњавао зашто је одабрао егзил и превремену пензију, и из Лондона прешао да живи у Београд. Нажалост, солипсизам, био лични, идеолошки или национални, „вирус“ је на који је још теже стећи имунитет него на хибрис, тежу али ређу „болест“, која у случају моћних уме да буде фатална.

Такав нам је културни образац, склони смо да на питање „како си“ одговоримо са „није лоше“ чак и када нам је најбоље, толико добро да можда ни не може боље, и да стално узвикујемо „само овде“ или „нема нигде“. Зато нам је јако тешко да поверујемо да је „либерални“ Запад постао антизападни колико и антирспски; ако не и више. Да не само да има и тамо већ да је тамо, на Западу, по којечему много горе него овде.

Штавише, суочавање са (ружном) прошлошћу је у САД, за разлико од Србије, толико успешно да се претворило у обрачун са сваким ко се усуди да мисли другачије – и то каже. Кансел култура у САД није била ексцес већ врх леденог брега преумљене Америке, која је уместо да размишља о „белачком ђубрету“ почела да размишља о белцима као ђубрету. Сем, наравно, оних који показују да су „добри“ тако што су спремни да се стално самобичују.

ДОБРО ПЛАЋЕНА ИСКРЕНОСТ: Професор социологије Муса ал-Гарби, рођен као Ентони Адамс, препознао је интересе кључних актера, које је описао као „симболичке капиталисте“ у моћној и заводљивој књизи Никада нисмо били пробуђени: Културне контрадикције нове елите, којом је себи направио непријатеље на скоро целом политичком спектру.

Ал-Гарби је закључио да је „'просвећена' елита користи језик социјалне правде да би стекла више моћи и статуса – без да тиме помаже маргинализованим и угроженима.“ Док су ови „пробуђени“ (woke) јавни интелектуалци и активисти, са позиција друштвене, академске и политичке моћи, говорили о једнакости – „економска неједнакост је експлодирала“.

Ал-Гарби је препознао парадокс који збуњује. С једне стране, њихова посвећеност, на речима, мањинама и „прогресивним циљевима“ је, по правилу, сасвим искрена, али, с друге, они „активно имају корист од неједнакости које осуђују“, и доприносе њиховом одржавању. Штавише, што је била гласнија у осуди система, то је у њему либерална елита имала више моћи и (пожељног) статуса – „често на рачун маргинализованих и угрожених“.

И у Србији и у САД привилеговане елите су склоне да верују да све постоји само за њих и због њих. И да је то једини исправан ред ствари; оличење „нормалности“ – не знам да ли постоји реч коју су ми верници студентистичког култа прошле године више огадили.

Али, наши су и од нас су, па, на различите начине самопорекнути и самоуздигнути, мамина Сунца, наши „Лујеви“, и њихова селебрити и академска авангарда, се за фантазмагорију „нормалности“, демократију (схваћену као перформанс у служби „самоуправљања“ ових фукујамских кардељеваца) и друге „највише“ западне вредности, што је, из њиховог угла, углавном плеоназам, пошто су склони да све западне вредности виде као највише – могу борити само вођени својим оријенталним, не-западним сопством.

Оправдање, а то је најперверзнији аспект и америчког либерализма и српског грађанизма, који је дошао до изражаја већ током деведесетих у антиратном покрету, да би се после 5. октобра овде преселио чак и на „праву“, марксистичку левицу, јесте схватање да губитници у транзицији односно у „економији знања“ заслужују све најгоре што им се  дешава и горе од тога –  „јер мисле или говоре 'погрешне' ствари о раси, полу и сексуалности“.

Писао сам о томе у српском контексту много пре него што је исто схватање посело америчке либерале, између осталог и зато што је моје претходно „ја“ делило неке од таквих ставова. Редовно сам, полазећи и ту од претходног себе, инсистирао и да је, што је и ал-Гарби приметио пошто је исто (само)разумевање успоставило хегемонију у америчким институцијама, да, чак и када корист није само „симболичка“ већ и опипљива, материјална, оно што је кључно је „истинско уверење“ да доприносе решавању друштвених проблема.

Штавише, и када су имали немалу материјалну корист, веровање да су, у суштини, не само јако заслужни већ и супериорни, наводила је припаднике „нове елите“ на закључак да је накнада коју добијају мала – и да заслужују много више. То је важан разлог зашто су њихови бројни „крсташки походи“ редовно завршавали као борбе „око стратешког друштвеног позиционирања“. Самоправедност ове „нове елите“, оснажена постисторијским схватањем свог ученог сопства, учинила је да не буду у стању да виде да су постали не само себични нарциси већ и део проблема против којих јавно наступају, неретко хистерично.

Свако ко жели да се у Србији успешно бори против овакве елите мора схватити да је, по правилу, погрешно њихов ангажман везивати за „плаћеништво“, што би значило да раде нешто у шта не верују. Суштина је у томе да су искрени – и да им се искреност исплати.

Ал-Гарби истиче да је, за разлику од претходног „буђења“ на левици, шездесетих када је настала „нова левица“, овај пут „буђење“ донело успон „симболичких капиталиста“ – „професионалаца који се првенствено баве речима, идејама, наративима и апстракцијама, за разлику од радника који рукују физичком робом и услугама“. У перверзном обрату, „просвећеност“ је добила идеолошку димензију на начин који је ове нове, „пробуђене“ левичаре претворио у неке од највећих непријатеља потлачених, „људи нижег статуса“.

Левица, не само либерална, постала је и у САД, практично, авангарда борбе против (беле) радничке класе. Оно што је у Србији већ више од четврт века. Тачније од марта 1988. године, када је радни народ из Раковице испред Скупштине СФРЈ показао да је остао српски народ.

Џеси Адамс, који је кренуо као један од најжешћих критичара ал-Гарбија са деснице, да би на крају написао промишљени хвалоспев његовој књизи, препознао је не само централно „вјерују“ нових, антинародних „левичара“ већ и оптимистичку природу „уображености“ испод које се сместила „пробуђена“ елита у САД, која се, иначе, разликује од песимистичке уображености српских грађаниста, који су много дубље отуђени од Србије и „нижих“ класа.

У САД, „пробуђени“, наиме, верују „да су све статистичке разлике међу демографским групама у потпуности друштвено конструисане и да се могу елиминисати уз довољно воље, улагања и напора угледних стручњака постављених на кључна места“. То је, по себи, не само антидемократска већ и антиполитичка идеологија. Тоталитарна контрола и испирање мозга им се просто намећу не толико као најбољи већ једини „демократски“ избори.

Полазна тачка овог, данас моћног, идеолошког апарата је (друштвени) конструктивизам, описан касније као „тривијалан“. Нажалост, у САД, његовој главној тврђави, иако су ми интелектуални корени углавном француски, јако је мали утицај „радикалног конструктивизма, не само социолога Никласа Лумана, вероватно најпотцењенијег генија 20. века, који је имао велики утицај на немачке интелектуалце.

Деструктивни, „тривијални“ конструктивизам је углавном схватан као „антиреализам“, и чинио је да друштвене „конструкције“, на првом месту нација, буду схваћене као нешто неважно или лажно. Радикални конструктивисти нам, пак, говоре да су „ствари“, па и наша знања о њима, стварне баш зато што су конструисане. Нажалост, Луман је, као и Имануел Валерштајн, био склон не толико да омаловажи колико порекне значај „локалне“, „дубоке“ културе, и зато неки од његових закључака губе значај када се одмакнемо од Запада.

HEATED RIVALRY И КЊИГА О МИЛУТИНУ: Упечатљиве дистопијске слике из Орвелове 1984 постале су стварност америчких британских, канадских и ирских образовних система, „оаза“ једноумља подређених тоталитарној идеологији која се издаје за „левичарску“ иако је реч о „екстремном центру“, политичком бастарду изниклом из идеје Ентони Гиденса о „трећем путу“ и прве итерације Фукујаминог промишљања „краја историје“ – који су, временом, путовође овог антидруштвеног безумља сместили у саме себе.

И на Западу и у Србији, у „проевропској“ опозицији колико и на важним, елитним рубовима владајућег политичког покрета окупљеног, у складу са српским политичким обрасцем, око вође а не око идеологије, а још више у овдашњој образовној и правосудној номенклатури, углавном наслеђеној из периода постпетооктобрарске друштвене и идентитетске деструкције, кључна места држе људи који верују да су отелотворење „краја историје“; да су крај историје од крви и меса, и да га виде у огледалу.

Помоћна, „мека“, оперативна идеологија натољубивих „либерала“ у Србији је грађанизам. Код њихових западних узора сличну улогу игра хомонационализам. Ове две идеологије обезбеђују критеријуме за вредновање „исправних“ (белих) људи, оних који заслужују да буду држављани и да им човечност буде уважена као стварна или пуна.

Једна од оса и овдашњег грађанизма и тамошњег хомонационализма, који је на Западу стигао до своје друге, транс итерације, јесте хомонормативност, која је заменила презрену хетеронормативност. Иако декларативно антинационалистичке, представљене као супротност национализма, и грађанизам и хомонационализам функционишу  као замена за оклеветани национализам, његова нова, политички коректна, постисторијска итерација.

И грађанизам у Србији и транс реконфигурација хомонационализма у САД су идентитетски устројене помоћне идеологије две сродне квазинационалне заједнице – рођене у сенци нарцисоидног обрата, па је изабраном чине (над)људи који су је изабрали. Њу је, каже нова либерална догма, морао да изабере свако ко у себи има довољно мозга и знања да може да буде посматран као истински човек. Свако ко је више од човеколике „животиње“, што је став који је у Србији артикулисао Сретен Угричић, један од идеолога аутошовинизма.

Уосталом, серија Heated Rivalry („Жестоко ривалство“) је у САД данас оно што је Књига о Милутину била у Србији пре четири деценије – (поп)културна објава тријумфа идеологије која је била мањинска и маргинализована. Медијска „екологија“ је другачија, али значење је исто. Данас да је само „геј ОК“, идеологизовани аршин друштвеног добра; а некада да је (и) поносни „Србин ОК“, неко за кога има места у идеолошкој слици друштвеног добра.

Та чињеница многе у Србији и даље жуља. Наличје слогана „Прајд. Нормално“ је „Српство. Ненормално“. Зато противљење „Прајду“ овде није само ствар „хомофобије“ већ га увек треба посматрати и као одраз суочености са неоколонијализмом и логиком покоравања.

Када, пак, говоримо о грађанизму, који је изданак титоизма и зато није псеудо-националистички негатив национализма већ, искључиво, српског национализма, потреба да постоји илузија отворености је учинила је да механизми отуђивања буду истовремено софистициранији и бесрамнији. Тако смо уместо „културне акције“ добили „културну деконтаминацију“, а уместо „Забавника“ имамо „Креативни центар“ – центар за производњу случајних Срба која креће мало после пелена. Јосип Броз би био задовољан.

ПОСЛЕДЊА ЖЕНА, ПРЕКО ПРАГА ЗА САРАЈЕВО: Кербери декадентне фазе „новог светског поретка“, на који се Трамп устремио одлучније од Путина и Сија, понашају се као последњи људи – у складу са ниченаском тезом о „последњем човеку“. Њу је Франсис Фукујама уметнуо у наслов своје најпознатије књиге Крај света и последњи човек – иако синтагме „последњи човек“ нема у оригиналном раду „Крај историје“, објављеном 1989. године.

Фукујама је мету коју је гађао погодио пошто је обавио ревизију тезе која га је прославила. Можда би данас било исправније рећи „последњи геј човек“ или „последња жена“ – подразумева се либерална (над)жена, по могућности лезбејка, оне оличавају разорни „феминитет“, или бајденовска транс-жена, „жена“ са пенисом између ногу – али то је то.

Та друга, секундарна теза, „далеко је проницљивија“. Фукујама нам је њоме омогућио да разумемо „шта крај историје значи за грађане богатих либералних демократија“. На првом месту да – како пише Тимоти Браун у свом подсећању на ту другу, углавном заборављену, Фукујамину тезу – када су (на „крају историје“) основне „економске и политичке потребе сваког грађанина задовољене“, неће нестати „жеља да будемо препознати као нешто више од створења са основним потребама које треба задовољити.“ Стварност каска за идеалом, па ово „сваког грађанина“ треба прочитати као „сваког високо образованог либерала“.

„Последњи човек“ почиње да види себе као некога ко је, наставља Браун, „деградиран у потрошачку стоку“, и ту Фукујамина интуиција, можда и слика стварности коју је назрео међу весницима нове елите, није могла да нађе бољег савезника од Ничеа:

„Јер, тако је то: умањивање и изједначивање европског човека крије нашу највећу опасност, будући да нас тај призор замара... Данас не видимо ништа што хоће да порасте и слутимо да ће све ићи ниже и ниже, бивати тање, благодушније, мудрије, удобније, умереније, равнодушније, кинескије, хришћанскије — човек, нема сумње, постаје све 'бољи' ... Управо ту почива зла коб Европе — заједно са страхом од човека ми смо такође изгубили љубав и страхопоштовање према њему, наду у њега, чак и вољу за њега. Човеков изглед сада нас замара — а шта је данас нихилизам, ако није то... Уморни смо од човека“.

Белог човека. Ничеов „Европљанин“ је данас „оригинални“, белачки Западњака – презрени „абориџин“ врлог новог постисторијског доба. Штавише, његов највећи непријатељ.

Фукујама се, то је данас јасно, с разлогом плашио обамрлости и духовне празнине самозадовољног „последњег човека“ у свету у коме, како је веровао, побеђује „либерална демократија“. Уосталом, амерички универзитети су већ деведесетих обиловали тим „последњим људима“, и било је много јасније оно што ја нисам умео ни да наслутим међу америчким „спасиоцима“ за које сам радио –  углавном јако интелигентним женама.

Наиме, у Босни, затим на Косову, сјатила се деведесетих „прва лига“ либералног подмлатка који је касније жарио и палио у Обаминој и Бајденовој администрацији, и њиховој моћној активистичкој, медијској и академској подршци.   

Оне (и они) су у постдејтонско Сарајево стизале са америчких и других западних универзитета, углавном преко Прага. Праг је, наиме, деведесетих био, као некада Маракеш, Бангкок, Катманду, Куско и Гоа, приступачна оаза ескапизма, отворена за све адолесцентске „ниске страсти“; идеално место да у њему америчким дипломци (који обећавају) проведу „годину паузе“, пре почетка блиставе каријере.

Многи су у Прагу бирали „објект“ – „преживеле“ на које ће усмерити своју новостечену „спасилачку“ страст, и Босна се, без амеба, маларије и других гадних болести које се или тешко лече или тешко препознају, многима просто наметнула као најбољи избор.

Три деценије касније, „преживели“, они које треба „спасавати“ и о којима треба „бринути“, пронађени су у САД – међу транс „женама“, Сомалијцима у Минесоти, илегалним имигрантима из Латинске Америке… Списак је временом постајо све дужи. Наводно непоправљивим, незападним „лошим момцима“, Србима, Хутуима и исламистима, додати су Трампови белци. И Џеј Кеј Ролинг, која инсистира да је жена само особа која има јајнике.  

АМЕРИЧКИ ДРАЖА: Постојала је, ипак, једна важна разлика у односу на раније, чисто ескапистичке, генерацијске дестинације. Праг је зато касније описан као „Лева обала деведесетих“. У њему се, спајајући фукујамски тријумфализам, Едварда Саида и Херберта Маркузеа, ковало нарцисоидно, деструктивно интелектуално, више сестринство него братство, које је – заклоњено иза Бајдена; Обама је оклевао – преузело начитану Америку.

„Последњи човек“ је, временом радикално родно „разводњен“ и демаскулизован, остао директно релевантан део Фукујамине заводљиве тезе. „Крај историје“, је, пак, мутирао. Од „оствареног“ пророчанства трансформисао се у тоталитарну догму. Уместо „краја историје“ – и на Западу и међу овдашњим отуђеним позападницама – добили смо високо образоване, нихилистичке „последње (над)људе“, који верују да су ходајући „крај историје“.

Јако забринути и анксиозни, либерализам је постао идеологија бесних људи са вишком слободног времена и неупотребљивог образовања, поседнути мањинарењем и спасилачким жаром, они су постали својеврсни млин – антиполитичка и антидемократска машина, народ јој је највећи непријатељ, која меље Запад. Сумњам да ће Трамп успети да преокрене овај ток, али, чак и ако не успе, убрзаће пропаст тог антисрпског али срболиког Запада – цивилизације која је на свом врхунцу решила да разара саму себе.

Историја се не понавља, али се често „римује“. Знам да је коришћење поређења овде погубно, изазивају у нама реакцију налик алергијском шоку, али мислим да је Бајдена корисно посматрати као америчког краља Александра (Карађорђевића), гробара српства, док се бојим да ће Трамп постати амерички Дража Михајловић, оклеветани губитник који је покушавао да спасе оно што се, пошто су Карађорђевићи продали (српску) веру за (југословенску) вечеру, вероватно више није ни могло спасити.

Ту поређење постаје још клизавије, али може се, уз много ограда, рећи да је Си Ђинпинг, Кинез, данас главни кандидат за вођу који ће Западу постати оно што је Јосип Броз, Хрват, био српству.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ДЕКОНТАМИНАЦИЈА: Српски „културни деконтаминатори“ верују да за Србију нема лека, да „културална деконтаминација“ мора да траје вечно, вођена западним старатељством и имплементирана од стране локалних надзорника захтеваног самопрезира, већ суочених са прошлошћу. Наравно, само са њеним ружним страницама.

Њихови западни узори данас верују да за Запад, ипак, постоји један лек. Да може да постане оно што није уз помоћ замене становништва, што (више) није теорија. На делу је стратешки, масовни „увоз“ незападних мањина, посебно оних које су радикално различите. Реч је не толико о цивилизацијској деконтаминацији, колико, како се каже у једном документу Трампове администрације, „цивилизацијском брисању“ Запада.

Елите су и на Западу постале склоне да врхунско зло виде као блиско, унутрашње, смештено међу људима исте вере, расе и етније, па је и тамошњим највећим, унутрашњим злима корисно додати префикс „само“ или „ауто“. При томе, то је у САД много више аутохтони, унутрашњи, „ауто“ процес, а чак су и делови транснационалног капитала који га стимулишу по правилу базирани у западним државама и каналисани од стране западних актера.

Иако се, на речима, куну у демократију, западни либерали су постали њени највећи непријатељи. Уосталом и такозвана Европска унија, не верујем да постоји назив који више заслужује ово „такозвана“, функционише као антидемократска машина, што бива замагљено флоскулом о „демократском дефициту“.

Шпански премијер је последњи у серији моћника који су потврдили оно што је одавно постало јасно – уколико не може да победи демократски, доминантна, либерална елита ће увозити мањине, тачније вршиће замену становништва све док не добије гласачко тело које јој гарантује не толико неколико изборних победа колико што дужу владавину. Надају се да ће бити вечна, буквално постисторијска; да ће, у суштини, усисати западна друштва у себе.

Одавно је препознат механизам којим ова, и многе друге разорне антидемократске и антинародне политике, бивају прво порицане, да би временом постале озваничене и одомаћене. Прва фаза је отворене негација и клеветање оних који указују на пузећу стварност – „То се не дешава. То је десничарска лаж и теорија завере“. Друга фаза обично креће од „Можда се дешава“ и завршава се са „Дешава се, али то није ништа лоше“. Трећу фазу оличава тврдња „Да, дешава се, али то није лоше за вас“. У последњој четвртој фази се отворено каже „То је добро за вас“. Обично и „То је добро за све“, за цело друштво.

Та самодеструктивна, и по својој суштини и по мотивацији оних који су јој кумовали антидемократска замена становништва, „нормализована“ коришћењем ове идеолошке операције, на Западу се одвија у сенци метастазираног мањинарења, плеторе родних идеологија и активистичких изданака „критичке расне теорије“.

Нови, антинародни и антираднички „левичари“, који су се окупили око њих, верификују „праведност“ и „исправност“ данашње инкарнације глобализованог капитализма. Ни његова садашњи „стадијум“ – називан и глобални хомокапитализам, капитализам у бојама дуге или квир капитализам – неће бити последњи. Али, он оснажује тезу да је данас „крај света“, тачније крај човечанства као биолошке чињенице, извеснији од краја капитализма.

Што нам више говоре о демократији, то имамо мање избора. Не само политичког.

Данашњи Запад ми личи на антисрпску Србију која је, уздрмана крахом титоистичког југословенства, почела да се ревитализује деведесетих, да би тријумфовала убрзо после 5. октобра – када се политичка победа уједињене опозиције, и незадовољног народа који се постројио иза ње, трансформисала у друштвени пораз чије је размере тешко пренагласити.

Пре него што наставим – и истакнем неке од манифестација чињенице да је Запад стигао од гађења према нама и муслиманима до гађења према себи, и укажем на неке од њених последица – корисно је позабавити се са два повезана питања:

Како то да се нешто што данас растаче САД, и велику већину западних земаља, прво појавило у Србији? Да ли је могуће да је чињеница да се Запад окренуо против себе, и почео да ратује сам са собом, одраз нечега што је кренуло из Србије; из друштва у које су се, на бројним важним нивоима, уписале последице чињенице да је вековима било забачена балканска крајина Османског царства?

Одговор на друго питање је једноставан – није могуће. Одговор на прво је сложен, али мислим да је за нас важан. Ради јасноће, послужићу се хиперболама.

КАЗНА ЗА БОРБУ НА КОСОВУ: Иако сам се, стицајем околности, деведесетих, и неко време после тога, налазио у једном од огледних рукаваца матице „либералних“ активистичких снага које су тада, јако полако, почињале да мењају (не само) америчко и британско друштво, нисам умео да препознам да смо ми међу првима били изложени не смо идеолошкој већ и идентитетској машини која је временом кренула да меље и сам Запад.

Данас разумем да није лако рећи шта је у причи о сатирању Србије и српства током деведесетих било горе. Чињеница да су почели да нас посматрају као „белачке црнчуге“, што је приметио Слободан Антонић. Да су нас посматрали као „мале Русе“, трансисторијске непријатеље. Или то што смо као бели, хришћански Европљани били већина на Балкану.

Ни Милошевић, каријериста који је збацио комунистички плашт и умотао своје властољубље у национални, ни националистичке елите нису ни могле да препознају – а, уверени да ће сигурно победити и исправити последице југословенске заблуде, нису се ни преиспитивали – да је оно што су видели као српске предности деведесетих била мана.

Пробаћу, без много претеривања, што јасније да укажем на природу промене. У „постисторијској“ ревизији историје проблем је, у суштини, постала чињеница да су се наши преци борили на Косову пољу, и тако успорили османски поход. Могло би се рећи и то што Ужице више није муслиманско, а не то што је вођа муслимана у Босни радио на стварању велике „Муслиманије“ односно, касније, „Бошњакије“ као верски што чистије државе.

Ова промена је данас очитија ако посматрамо „коначну одлуку“ власти у Бечу, донету новембра 2024. године, да не буде постављен споменик краљу Јану III Собјеском, који је 1683. године окончао опсаду Беча и зауставио османско напредовање на Запад – са образложењем да би споменик распиривао „исламофобична и антитурска осећања“. (У Бечу данас живи 78.000 Турака, скоро 4% становника. Пре четврт века су чинили 2,5%.)

Како је могло до дође до једне оволико велике промене? Зашто је на Западу промењен „предзнак“ и вредносни суд о неким од важних догађаја европске историје?

КАНАРИНЦИ И СЛАВУЈ: Ослоњене на менталну матрицу чије су темеље поставили Жак Дерида и Мишел Фуко, на политичку позорницу на Западу су деведесетих крочиле снаге које, у суштини, верују да би османске победе ослабиле западни колонијализам, који виде не толико као отелотворење западне историје колико злоћудне западности. Многи верују да су муслимани постали „канаринац у рударском окну“ посрнулог Запада, коме нема спаса – ако не изврши цивилизацијско самоубиство и не раствори се у својим супротностима.

Како је то четврт века касније рекао Ејч Еј Хелијер из Карнегијеве фондације за међународни мир: „Сазревао сам када је геноцид над Бошњацима – тај еуфемизам који се заправо односи на муслиманске Босанце – на Балкану био у пуном јеку. Видео сам како се обећање Европе – владавина права, поштовање плурализма – доводи у питање и како су, када се то обећање изјаловило, муслимани платили цену… “.

У Минеаполису, Бирмингему, Лондону и Њујорку данас гледамо наставак западног „филма“ који је почео деведесетих у Босни: „Потребан је константан рад како би се осигурало да се 'никада више' одржи. Уосталом, како Јанис Бабуљас примећује у свом раду: 'Свако ко се нада да ће се борити против успона крајње деснице и њених исламофобичних наратива нема другог избора него да се обрачуна са буретом барута на Балкану, где најмрачнији импулси Запада тињају деценијама.' … Постоји дубока веза између крајње деснице, исламофобије и 'најмрачнијих импулса' Запада. Размотрите ову метафору: Ако би стање западног плурализма било рудник, онда би муслимани са Запада били канаринац. Угљен-моноксид из запаљеног угља би прво отровао њих, али би ускоро стигао до свих осталих.“

Нећу поново улазити у будаласто веровање да је Босна, или Србија, део Запада, нити у још опасније коришћење појмова „Европа“ и „Запад“ као синонима, што могу да толеришем само када долази од људи из далеких земаља, некада прекоморских колонија Запада.

Наша белина и схватање Европе у западноцентричној једнини слуђују западне елите колико и српске – мада, као неко ко живи у култури чија је (једина) синегдоха Цеца, жена-славуј презрених на Балкану, оклеветана колико и њена публика, није ми лако да нађем деструктивније веровање од схватања да смо западни људи. Код Бошњака ствари, пак, стоје битно другачије. Они имају немалу политичку корист од илузија да су Западњаци.

САМОУБИСТВО ФАБРИКОВАЊЕМ ДИВЕРЗИТЕТА: Има правде у чињеници да су се идеје Жака Дериде, главног идеолога мањинарења, (антирадничког) премештања маргина у центар и деконструкције која је мутирала у деструкцију, и Мишела Фукоа, „квир свеца“ (и, кажу, педофила), које многи виде као не толико као врхунац западног канона колико као крај филозофије, утрле пут самозатирању цивилизације од које није постојала моћнија.

Трамп може да успори овај процес, али мислим да више није могуће зауставити машину која меље Запад храњена будаластим догмама да је диверзитет богатство и да су „права“ мањина, а посебно мањина унутар мањина, мерило друштвеног здравља и идеолошког добра. Оно што је ту кључно је, ипак, нова слика врхунског зла. У САД наличје схватање „животи црнаца су важни“ није животи белаца су неважни – већ белци су сувишни.

На жалост самог Запада, није само фабриковање диверзитета отишло предалеко већ и мера у којој је прихваћена лаж да је то нешто што је не само добро по себи већ и мерило друштвеног добра. Био родни, расни или етнички, диверзитет је данас истовремено савезник и маска најотровније инкарнације распомамљеног капитализма, која дозвољава да буде контролисана смо из маркетиншких разлога, или да не би угрозила саму себе.

Ко нешто зна о Четвртом свету, где у свакодневним понижењима стотине милиона људи живи јако ружне, неживотне животе, знаће и да је тај хронично гладни, у великој мери безнадежни свет саткан од држава у којима постоји степен диверзитета каквог, практично, нема у другим деловима света. Ко нешто зна о бившој Југославији, зна да су у такозвану Европску унију примљене само она држава у којој диверзитета није било и она којој су Вашингтон и Брисел, не само одобрили да га се ратосиља, већ и помогли да то учини.

„Диверзитет“, ново западно божанство, по правилу је проклетство са којим државе у којима станује морају да се носе. Склон је да постане предност онда када, као у Сингапуру, менаџмент тог усуда у свету нација-држава обавља чврста рука – одлучна да, легално, кажњава ударцима бамбусовим штапом и прописује размеру различитости у, буквално, свакој стамбеној згради. Свако ко верује да је повећавање „диверзитета“ нешто што је по себи добро, или је зомби или у томе види неки лични, класни и идеолошки интерес.

Цар Лазар и краљ Собјески су, из угла ресетоване, „постисторијске“ ревизије историје, одложили односно спречили „напредак“ наводно спасоносног и искупљујућег диверзитета у Европи. „Оснаживање“, наравно само, из угла капитала, бенигних мањина и жена, које су много склоније да смисао живота траже у „бризи“ о тим мањинама, има поредив деструктивни потенцијал. Обе радикалне промене су данас кондензоване у схватању да муслимани данас нису претња већ спасиоци Запада. Посебно ако нису „бели“.

КОЛОНИЈА ЗАПАД: Британију, некада „империју у којој Сунце никада није залазило“, колонизовали су, прилично буквално, људи којима су некада владали, и њихови потомци. Не силом, нису били потребни „Крупови“ топови, већ им је, вођена спојем две сродне, „постисторијске“ идеологије, елита сама отворила капије и позвала их да се распиштоље.

Америка је, слично Србији, затрованој доситејевштином и њеним разорним изданцима, самопорицањем, самопрезиром и аутошовинизмом, дошла у ситуацију у којој су се наде свеле на Трампа, звона и прапорце. Овде на Вучића, „Задругу“ и Бубу и Џалу. Што, иначе, не говори ништа о Вучићу или Буби и Џали, већ о природи зла коме је потребна алтернатива.

Доситејеви „потомци“ су постали први и, уз црногорске супрематисте, обично људе чија се кратка имена завршавају на „о“, остали једини „колонизатори“ Србије. Нажалост, бојим се да се ни једних ни других више не можемо да се ослободимо.

Баштиници различитих „пост-“ и „критичких“ приступа, теорија и школа су на Западу успели да учине нешто што је неупоредиво теже, при томе без помоћи са стране – да, користећи мањине које су „увезле“ из бивших западних колонија, претворе Запад у колонију.

Наиме, ако већ морама о колонијама, растужује ме чињеница да вредни, паметни и често оригинални Слободан Антонић, ударник фикције о „колонији Србија“ која може да послужи само као изговор за политичку немоћ српског национализма и јаловост његових путовођа, није у стању да види да је Запад данас „колонија“. Не Србија.

При томе, то је директни, не-посредовани колонијални однос у коме, буквално, људи који углавном долазе из бивших колонија данас експлоатишу – не само Британију, посрнулу колонијалну силу, чије су елите, десне колико и леве, одлучиле да је, прилично буквално, растворе у својој супротности. То није однос који је налик (класичном) колонијализму то је, колико год да је первертирана и бизарна, његова (постисторијска) репродукција.

Забавља ме та инверзна „колонизација“ Запада, његова (само)колонизација деколонизацијом, коју Трамп покушава да заустави. Није лако бити поносни Србин и не бити злурад. Можда најлуђе у нашој оријенталној утеси „све се враћа све се плаћа“ јесте да Западњаци данас сами себи не толико скупо „наплаћују“ колико „деру кожу“.

Поврх свега, чини ми се да капитализам никада није имао корисније идиоте од (друштвених) либерала и (других) „левичара“, који су свој поглед на свет обликовали као активистички, утилитарни мозаик, можда „несварених“, идеја Дериде, Фукоа, Карла Попера, Маркузеа, Едварда Саида, Џудит Батлер и њихових високоумних прилепака.

ДВА ПОСЛЕДЊА ЧОВЕКА: Резултат стаје у Фукујамину интуицију. Назвао је „парадоксом“ последњег човека ту своју ниченаску тезу, затрпану илузијом да не може да се појави алтернатива либералној демократији, да је она завршна тачка идеолошког развоја човечанства, али и у један Хегелов закључак, који истиче Браун:

„Често се каже да је циљ државе срећа грађана. То је сасвим тачно. Ако им није све у реду, ако њихови субјективни циљеви нису задовољени, ако не сматрају да је држава као таква средство за њихово задовољство, онда је темељ саме државе несигуран.“

Фукујама је препознао изворе незадовољства  данашњег либералног „последњег човека“, и природу деструкције коју храни његово стално растуће незадовољство. Наравно, он није могао да наслути да ће први, важнији део његове тезе завршити као нарцисоидна самопројекција, али, таква-каква је, она је и на Западу и у Србији постала једна од централних друштвених чињеница и оса око које су обликоване многе важне политике.

Њихово наличје је веровање у „белачку привилегију“ схваћену тако да оправдава потпуну равнодушност према белачкој сиротињи „која није успела“. Зато мигранти у Британији и деловима САД под влашћу Демократа бивају смештени у хотеле са 4 и 5 звездица, о трошку власти, док нови белачки „абориџини“ бивају остављени да пате – јер, каже идеолошка потка ове инверзне, деколонијалне колонизације Запада, ни не заслужују боље.

Тако је, поред свог либералног, класно и статусно привилегованог лица, схватање о последњем (белом) човеку добило и своје наличје – презреног, деградираног, сиромашног последњег човека. У суштини, данас имам два не толико супротстављена колико неспојива „последња човека“.

Ту се препознаје једна од слабости Фукујамине тезе о „последњем човеку“. Чињеница да је занемарио значај „доње половине расподеле дохотка“. Да, Брауновим речима, „анксиозност због статуса“ садржи сасвим рационалан „страх од клизања низ мердевине у условима када пречке између врха и понора нестају“, када је друштвена мобилност на горе све ређа и тежа, а када су неједнакости у западним друштвима све веће и веће.

„Неједнакост је релевантна за проблем последњег човека управо зато што смо као друштво научили да толико много нашег самопоштовања заснивамо на нашим приходима. Они који се плаше силазне друштвене мобилности такође се плаше губитка признања које им је преостало. Они који никада нису имали пуно признање остају спремни да се боре за њега. Резултат је несрећније, мање бујно друштво“, пише Браун.

Ова склоност да друштво посматра само кроз његове статусне и класне врхове разлог је зашто се Фукујами учинило да постоји „парадокс“ последњег човека. У стварности, у начину како га анализира препознаје се исти онај проблем који није био у стању, или није желео, да уважи када је замишљао (свој) либерално-демократски крај историје. Либерална демократија производи нове контрадикције, чак и док даје одговор на постојеће. Како истиче Браун, идеологија која, како му се чинило, производи крај историје, у ствари само „наставља да генерише дијалектичке промене у историји.“ Ту нема никаквог парадокса.

СПАЦИОЦИ И ПРЕЖИВЕЛИ: Браун је приметио да се на оба пола дубоко подељеног америчког друштва јавља „жеља за 'самодоказивањем' у некој врсти борбе, било које борбе. То је страст за рушењем, а не жеља за изградњом“. Делује као иронија, али, каже Браун, „тржиште“ је „вешто одговорило на ове страхове нудећи нам мноштво производа које можемо да конзумирамо да бисмо ублажили своје страхове. То је иронично јер је начин на који, једноставно, сами конзумирамо своје идентитете, комерцијализујући тако централне елементе сопства, сам по себи отуђујући, и део је узрока наше патње.“

На целом Западу, бифуркација „последњих људи“, дубока подела на оне који су привилеговани и оне који су презрени, која је и класна али не прати осе на које нас упућују марксисти, учинила је да политика „постане све више подељена и поларизована“ на начин који је нама у Србији постао познат деведесетих, ако не и много раније.

При томе, и на Западу је данас праћен растућом склоношћу „манихејским наративима кроз повећану тенденцију да се политика учини кључним делом личног идентитета – извором 'борбе која дефинише живот'“. Другим речима, и на Западу је политика постала судбина.

На самопоражавајућу друштвену дестинацију на коју смо ми раније стигли углавном вођени нашим културним обрасцем, Запад стиже вођен идеологијом, тачније хегемонијом фукујамског аватара либерализма, преломљеног кроз нарцисоидну призму нове елите.

Слично титоистичкој Југославији, па и пост-титоистичкој Србији, данас у САД постоји „Америка без Бога“, тачније Америка у којој је политика заменила веру. „Ако су секуларисти очекивали да ће опадајућа религиозност довести до рационалније политике, ослобођене од верских страсти, вероватно су разочарани. Како је утицај, посебно, хришћанства ослабио, идеолошки интензитет и фрагментација су порасли. Испоставља се да је америчка вера ватрена као и увек; само што је оно што је некада било религиозно веровање сада каналисано у политичко веровање,“ написао је 2021. Шади Хамид у „Атлантику“.

Поунутрашњено схватање о „крај историје“ је добило још упадљивију религиозну димензију, која је увек чучала иза његовог есхатолошког обећања. Они који су „крај историје“ препознали у себи, пожели су да га, по сваку цену, дарује другима – да их „спасавају“, баш као и Титови партизани, такође велики победници. Нажалост, тешко је задовољити оне који не могу да умире свој спасилачки импулс, и стално трагају за новим „преживелима“ које треба „спасавати“. То је Махмуд Мамдани спојио у наслову једне од својих значајнијих књига Спасиоци и преживели: Дарфур, политика и рат против терора.

Мамдани у њој подсећа да се „међународни хуманитарни поредак“, који је у Дарфуру, на Косову и у Босни нашао „преживеле“ које треба „спасавати“, „ослања на историју модерног западног колонијализма“, када су западне силе тврдиле да само желе да „заштите популације које су сматрале 'рањивим', углавном верске мањине“. Његов син Зохран оличава овај „поредак“ окренут ка унутра – примењен на Америку и Британију, додатно „диверсификоване“ систематским убацивањем нових мањина које треба „спасавати“.

Зохран Кваме Мамдани оличава његов највиши идеал  – „преживелог“ који „спасава“. У једном тренутку је овај класно привилеговани човек-мањина, у потрази за још више привилегија и пречица резервисаних за мањине, тврдио да је „Афро-американац“, зато што је рођен у Африци. (Оба родитеља су му Индуси, рођени у Индији). Иако му кожа нема црну боју, нити у њему има „кап“ црначке крви, што је у САД, која се после одмака од расизма одала расијализацији која је све више (нео)расистичка, био критеријум некада негативне, искључујуће, данас „позитивне“, привилегујуће дискриминације о коју је желео да се очеше и буде, преко лажиране расне „везе“, примљен на факултет на коме му предаје отац.

Борећи се против једног, донедавно јединог, системског, структуралног односно институционалног расизма, окренутог против људи о којима се некада говорило као „обојенима“ а данас као о „људима чија кожа има боју“, САД су добиле други системски, структурални односно институционални расизам, окренут против белаца.

У њему централно место имају високо образовани, либерални белци па је он, истовремено, облик ауторасизма. Не знам да ли би било боље описати га као деридијански или маркузеовски, нити да ли ће, у следећој итерацији, прерасти у амерички аутошовинизам – као друштвену појаву, не као скуп вербалних ексцеса, чему је већ непријатно близу.

СРБОЛИКИ ЗАПАД И ЗАПАДНОЛИКА СРБИЈА: На Западу су стасале генерације „софитицираних“ отуђеника, белих „спасилаца“ који верују да је радикално различито добро и узвишено, а да је блиско, нарочито када не постаје космополитско, не толико лоше колико одвратно, претеће и фатално. То је важан аспект „срболикости“ данашњег Запада.

Уосталом, америчке либералне елите данас више презиру сиромашне, „хомофобичне“ Трампове гласаче, него што су икада презирали нас. То је иста она мржња којем њихови српски парњаци, и претече, данас мрзе ћације и крезубе, „наследнике“ џибере и паланчана

У Србији је не само Запад већ и површинска, „плитка“ западноликост наше суштинске оријенталности била и остала наш велики непријатељ. Презрена српска оријенталност је вишедимензиона, не само дубоко културална, „менталитетстка“, свакодневна, препознатљива за трпезом и поп-културна – и као таква не може бити сасвим одбачена.

При томе, велики део елите, и народа на који утиче, Оријент види онаквим каквим је приказан на сликама Паје Јовановића. Нажалост, и овде многи верују да је Оријент нешто непромењиво, статично – а то је иста она причина која боји западни однос према Србији као најружнијем Оријенту.

Србија је у Европи, али срце српског културног обрасца је у Алепу. Свако ко одбија да уважи, не мора експлицитно, његову незападност, чињеницу да је историја оријентализовала наш културни образац и много тога другог, савезник је непријатеља Србије – мало је важно да ли је грађански или национални; да ли се презива Бисерко или Ломпар.

Кључ Србије – европске, другачија не постоји, никада није постојала, нити може да настане – није на Западу. Тамо су само кључеви данашњег удеса нашег простора који лежи у једној другачијој Европи и живи у једном другачијем временском току. Несагласност између два календара, „државног“ и „црквеног“, одлично илуструје чињеницу да западна и српска историја нису синхроне, што нашим самоокцидентализованим елитама звучи смешно.

Несрећни спој идеја Франсиса Фукујаме и амбиција Слободана Милошевића није био само ствар судара две историје – наше, живе, и западне, која је, чинило се тада, истовремено умрла и постала глобална. Оно што га је учинило толико скупим и болним је наша упадљива западноликост, копрена која скрива нашу суштинску оријенталност – и наводи наше елите да закључе да нисмо оно што јесмо. И обликују своја очекивања у складу са том илузијом.

Проблеми савремене Србије извиру и из српске источне вере, по многима „неевропске“, па су за нас значајна размишљања Махмуда Мамданија о „добрим“ и „лошим“ муслиманима, нашој „браћи“ по источности, и из наше беле, „европске“ расе. Западњаци су наша „браћа“ по боји коже – која је деведесетих прво овде „препозната“ као лоша, што је лакше разумети ако се фокусирамо на позадину неслућеног политичког успеха Мамданијевог „браон“ сина Зохрана у другом највећем јеврејском граду на свету и матици капитализма.

Градоначелник Зохран Мамдани је, у суштини, политички плод америчког суочавања са прошлошћу – баш као и овде, само са ружном прошлошћу. Он и Садик Кан, градоначелник Лондона, оличавају власт какву на Западу добијете када спроведете, признајем збуњујуће успешну, цивилизацијску деконтаминацију.

ТОТАЛИТАРИЗАМ У ИМЕ ДИВЕРЗИТЕТА: Кваме Ентони Апаја је недавно у „Њујорк тајмсу“ подсетио америчке фундаменталисте диверзитета и суочавања са ружном прошлошћу на речи које је велики историчар Ернест Ренан написао у 19. веку: „Заборав, а рекао бих чак и историјска грешка, кључни је фактор у стварању нације“.

„Није био циничан. Веровао је да је нацијама потребна селективна, поједностављена, често митологизована прошлост да би одржале кохерентан идентитет“, пише Апаја, професор филозофије на Њујоршком универзитету, по оцу пореклом из Гане.

Питање шта значи бити Американац је много сложеније од питања шта значи бити Србин, и постаје све сложеније, а амерички идентитет све растресеније, са стално растућим број раселина и, што је још опасније, ауторизација које морају да добију припадници нестајуће белачке већине да би били уважени као људи. У Уједињеном Краљевству, елите су, пак, углавном сасвим свесне шта чине, претходних деценија фатално закомпликовале, некада релативно једноставна, питања шта значи бити Енглез односно Британац.

Чини ми се да постоји праг (индукованог) „диверзитета“ када никакав кохерентни идентитет више није могућ, и мислим да је он пређен у многим западним друштвима. Зато она постају све више тоталитарна.

Једна од последица је приметна на америчким универзитетима – где студенти верују да морају да скривају своје ставове од својих „пробуђених“ професора. На водећим америчким универзитетима, и у најутицајнијим „либералним“ медијима, данас царује једноумље поредиво са оним у Северној Кореји. Не чуди да на два престижна универзитета, где је вршено истраживање, скоро 90 % студената осећа потребу да практикује „идеолошки конформизам“ и „перформативну сигнализацију врлине“.

Да би показали верност новим „либералним“ догмама, и да не би били кажњени од стране својих „пробуђених“ професора, што данас морају да чине да би могли да „успеју и професионално и академски“, чак 88 % студената се, према истаживању спроведеном током претходне две године, „претвара да имате прогресивније ставове него што заиста има“, нарочито када је реч о односу према родном и другим облицима наметнутог, а када је реч о транс догмама, и фабрикованог диверзитета. Чак 77 % „се не слаже са идејом да родни идентитет треба да надјача биолошки пол у областима као што су спорт и здравствена заштита… али никада не би гласно изразило то неслагање“.

На америчким универзитетима „идеолошко одступање“ бива кажњено. Захтева се „прилагођавање“ догмама и слепа „послушност“, а студенти брзо схвате да „идеолошка дивергенција представља друштвени ризик“, и зато своје ставове и дилеме задржавају за себе. „Више од 80% је рекло да су предавали испитне радове у којима су погрешно представљали  своје ставове како би се ускладили са професорима. За многе је ово постала друга природа - инстинкт за академским и професионалним самоодржањем“, пишу Форест Ром и Кевин у „Хилу“, другом најутицајнијем „политичком медију“ у САД.

„У јавности су студенти понављали очекиване прогресивне наративе. Међутим, приватно су њихови ставови били сложенији. Осамдесет седам процената се идентификовало као искључиво хетеросексуално и подржавало бинарни модел рода. Девет процената је изразило делимичну отвореност према родној флуидности. Само седам процената је прихватило идеју рода као широког спектра, а већина њих је припадала активистичким круговима“, у околностима када је родни „диверзитет“ постао главна догма на универзитетима окованим другом, друштвено још разорнијом, транс итерацијом хомонационализмом, који је израстао у идеологију дисквалификовања „нижих“ сталежа.

Управа и професори нове догме бране позивањем на „инклузију“ и „људска права“, али, у стварности, реч је институционализованом испирању мозгова у име тоталитарног култа „диверзитета“, који презире консензус и захтева слепо покоравање.

И Кваме Ентони Апаја и Зохран Кваме Мамдани оличавају бенигну прошлост диверзитета. Чинило се многима слатку и обогаћујућу. Десница, углавном блиска великом капиталу, очекивала је да ће добити јефтину радну снагу, отуђена „левица“ је временом схватила да може да добије гласачко тело, које трећепуташка обмана више није могла да јој гарантује.

Кваме је име које припадници Ашанти народа дају мушкој деци која су рођена у петак, али и карактеристично, „стереотипно“ афричко име, које су, као средње, Зохрану дали његови индијски родитељи, који су живели у различитима афричким државама.

Чини се као да је од рођења Зохран Кваме Мамдани „обликован“ да може да су упише у све што је на Западу мањинско. „Мањинско“ је, наравно, и богатство у коме је одрастао, и привилегије у којима је уживао овај лепушкасти човек, без занимања пре политике. Иако не потиче од „један одсто“ најбогатијих у САД, његови нису много далеко. Чини се да је једино што је код Зохрана већинско, „хетеронормативно“, његова сексуалност. (Мада, како тврди духовита Ерин Векслер, „њујоршки стрејт је и даље геј“.)

Поређења ради. Осама је био дете једног од, вероватно, „један одсто“ најбогатијих људи на свету, са личним идентитетима у којима није било много простора за амбиваленцију. Отац, Шеик Мухамед, зидара из Јемена, у Саудијској Арабији је стекао богатство које је тешко појмити. Једно време је важило да је све што се види на снимцима џамије у Меки и околине, сем Кабе, направила његова „Сауди Бинладин Група“. Осамина мајка је, као и Зохранова супруга Рама Дувађи, била Сиријка. Зато је и добио сиријско име Осама. Надам се да ће, ако буде имала сина, Рама одабрати исто име. Био би ти, и симболички, пун круг.

ИДЕАЛНО ЛОШИ: Србија је, није реч само о стицају историјских околности, имала важно место у историји „краја историје“. Ми смо им, наиме, били одвратни и пре него што су у нама препознали идеално лошу нацију. Савршеног непријатеља који је довољно велики да делује стварно и довољно мали да не може да угрози западну агенду.

Зато смо деведесетих постали, можда идеално, платно на које је могла да буде пројектована моћ ушећерене слике врлог новог постисторијског света. Њу је Фукујама насликао много мање ружичастом, и утопијском, него што му се приписује, и зато је корисно разликовати његово схватање краја историје од перцепције краја историје као нечега што само што јесте или што још није свуда.

Али, ни западна друштва, а камоли цео свет, не крећу се, како је Фукујама сугерисао, ка „стању идеализоване хармоније“, вођене идејама „либералне демократије“ –  већ нас баш те, у суштини „обожене“, идеје воде ка све дубљим и деструктивнијим поделама.

Дошло је до сажимања веровања у живи односно иманентни „крај историје“. Он је прво сведено на Запад, да би затим било редуковано на „либерале“. Тако је замишљено глобално завршило као, у стварности, нарцисоидно. У Србима је деведесетих, пак, нађено истовремено одлично оправдање за неуспех фукујамске визије и оличење, наводно, негативних изузетности и патологија које спречавају срећан и хармоничан „крај историје“.

За стварање оваквих, лажних слика о Србима биле су, чини ми се, много важније илузије о нама него оно што јесмо, можда важније чак и од онога што смо, како тврде, деведесетих „колективно“ чинили. Мислим да је отровнија од свих негативних стереотипа о нама, и свих ботоксираних слика злочина представљених као „српски“, била илузија да смо Запад.

Наша површинска, упадљива али мало важна западноликост – расна, хришћанска и (само наизглед) географска, одавно је постала велики непријатељ уважавања наше суштинске, онтолошке различитости. Она је обично карикирана и свођена на наше релативно али упадљиво, „неевропско“ сиромаштво и наше, наводно „неевропско“, другоевропејство – које је кондензовано у лику и делу Светлане Ражнатовић. Она је нама Србима много тога, па и отелотворење наше јединствености. Такве каква је. (То отелотворење, иако је некада био, више није Свети Сава. То није ни добро ни лепо, али је тако. Ужаси елитизма, титоизма и грађанизма – тим редом по својој величини и идентитетској деструктивности.)

Ми смо деведесетих, ништа се ту није променило, не толико одбачени колико презрени од стране Запада као истовремено исти и недозвољено другачији; и деформисани лик у огледалу и антипод. Зато је антисрпство – и западно и наше домаће, а деведесетих се у Србији, матици полицентричног српства и срцу његове доминантне, другоевропске, оријенталне гране, јавља аутошовинизам – било толико острашћено, ружно и бандоглаво.

Нажалост, не морам ту ништа да замишљам. Моје претходно „ја“ се уметнуло у обе стране ружне приче, и западну и српску, и свестан сам онога што је у њима можда најгоре – колико је мали значај новца, а колико је важно било и остало самоозападњачено саморазумевање.

Делом ћу овде цитирати а делом парафразирати ал-Гарбија, који је отишао јако далеко од претходног себе, много даље него ја. Нисам сигуран да је могуће отићи даље. Он пише, „понижавајуће је признати то када гледам уназад, али веровао сам“ у оно што бих, ослањајући се на ал-Гарбијеву формулацију и моћну идеју Светозара Стојановића, ја у свом случају и српском контексту назвао – банални грађанизам. Схватање да су, у суштини, „за сва друштвена зла одговорни проклети“ Срби и српство.

Или, да цитирам одраз претходног себе у претходном ал-Гарбију, који је оличење разорног „зла“ видео у „проклетим републиканцима“: „Кад би само људи на местима попут забити у Аризони могли бити више као просвећени становници Њујорка, мислио сам, каква би ово лепа земља могла бити! Какав леп свет!“.

При томе, ја тада а данас, имам утисак, целе редакције „Радара“, „Нове“ и многих других, не само „Јунајтед“ медија, најодвратнијег „Недељника“ колико и испражњеног, бесмисленог „НИН-а“ (прави је „убио“ Борис Тадић, уз активно „саучесништво“ бесрамног каријеристе Слободана Рељића), искрено верују да је западна копрена њихова суштина; срж њиховог врлог бића.

Нажалост, „бела кожа“ не захтева никакву маску да би побегла од оног испод. Зато је Константиновићева отровна мисао, колико год да је нечитљива и тактички запетљавана, како би заташкао суштинску беду, које је, верујем, био сасвим свестан, онога што је писао, овде толико питка. Видим га као нашег анти-Фанона. Филозофа српске предаје, одустајања и самопокоравања. Самоколонизације доситејевштином која толико збуњује Антонића.

Савезник јој је била и остала чињеница да је Балкан као одредница варљив, јер не може да побегне од сенке чињенице да је полуострво Европе. Зато је за нас јако важна свест да је Оријент оно што нам се уписало испод коже – само испод коже – па га је лако игнорисати.

ЛОШ ЛАЗАР И ДОБРИ МУШАН: Један важан аспекат, везан за боју наше коже и нашу веру, хришћанску, мање је за тај аспект значајно да је православна, ми је донедавно измицао.

Суштина приче о нама, и слика „српских деведесетих“, нисмо били ми већ промена која је тада почела да се „излива“ из западних универзитета у свет. Русија је била слаба и није било никакве препреке која би је спречила да прво „поплави“ Србију. Постао сам свестан величине и историјског значаја те промене тек када је, недавно, „поплавила“ и сам Запад.

Једноставно, оно што је данас не толико дозвољено муслиманима на Западу, добрим „другима“, били бели или не, што данас бива слављено у Минеаполису, Белфасту, Бриселу, Мелбурну, Отави и Лондону, није дозвољено Србима, белим хришћанима. Превише смо западнолики у свој својој онтолошкој не-западности.

У балканској „предигри“ постисторијске историје Запада, цар Лазар, храбри хришћанин, постао је лош, а Мушан Топлавић Цацо, крволочни шехид, добар. Његов мезар на Ковачима оличава ружну будућност која се данас не надвија само над Босном, крпењачом која може да заживи као само ако јој, уз помоћ мањег или већег крволиптања, или границе или становништво буду сведени на једну од непомирљивих правих мера – већ и над Западом.

Не треба да чуди да су прве спекулације на Си-ен-ену ко је одговоран за терористичке нападе 11. септембар биле – Срби. Уосталом, то је било „најављено“ 1997. године у филму „Миротворац“, где Џорџ Клуни и Никол Кидман заустављају „Душана Гајића“. Не каже се да је Србин, али је уоквирен као „Бин Добрица и Јовица“, илустрација белачког „зла“ са којим добри „либерални“ белци, „спасиоци“, Клуни је остао њихова селебрити маскота, морају коначно да се обрачунају. „Миротворац“ је био, можда једна од првих, холивудских екранизација неких од најдеструктивнијих идеја Дериде и Фукоа. (Маркузе, Саид и Батлер су обезбедили нека од средства уз помоћ којих су могле да буду „опредмећене“.)

Бин Ладен је успорио (пост)историјску трајекторију успона самопрезира на Западу, који се прво „огласио“ поводом обесрбљеног Сарајева, скројеног по мери агенде Алије Изетбеговића. Али, дискурзивна „нацификација“ непријатеља „краја историје“, која је тада примењена на Србе, све Србе, била је – и остала – двосекли мач.

Ако ћемо да хитлеризујемо, онда упада у очи да је у Сарајеву, у сенци опсаде, током грађанског рата у Босни функционисала „дуална држава“ – тачније исти онај „систем са два паралелна апарата“, који је Томас Франкел препознао у Хитлеровој Немачкој.  

„Нормативна држава“ за Муслимане, који су 1993. постали Бошњаци, све са огледним елементима правног поретка, и „прерогативна држава“ за Србе, коју оличавају Десета брдска бригада Армије БиХ и масовна гробница у јами Казани. Она је један од темеља, при томе „освештан“ од стране западних „спасилаца“, на које је постављена, касније силом унитаризована, дејтонска Босна и Херцеговина – немогућа држава која чека следећи рат.

Босна није самоодржива јер је наметнута као плод наказног схватања да је Алија био анти-Караџић, а не не-Караџић или нешто горе од Караџића – при томе первертирани, пошто је стуб Изетбеговићеве стратегије био изазивање што масовнијег умирања, како би натерао западне „спасиоце“ да, у првој неоколонијалној репризи једног од главних колонијалних наратива, којој је погодовала постисторијска омама, интервенишу у корист „преживелих“.

Чињеница да су „преживели“ били муслимани, иако бели, нисам то тада разумео, давала им је додатну снагу, док га је подривао, и даље живи, реалполитички импулс.  Видео сам да је погрешно што су деведесетих српски саговорници редовно своје одговоре на питања западних новинара почињали од Косовског боја и данка у крви, али нисам тада разумео један важан разлог зашто је то било толико погрешно.

Наличје мита о већинској – расној, белачкој, колико и верској, хришћанској – кривици су и схватања које сам поменуо, да је на Косову пољу, у суштини, брањена лоша, данас презрена, предпостисторијска Европа и њена историја, и да је сваки данак у хришћанској крви тада био добар. У Америци расте број оних који верују да је бин Ладен био добар, па не трба да чуди да је Изетбеговић био схваћен као анђео угуравања Балкана у пост-историју.

Иако је „Њујоркер“, магазин који у САД утиче на оне који највише одлучују, потрошио тешко појмљиву количину новца у извештавање за портрет Николе Кољевића, тај текст никада није био објављен. Из Кољевића, једноставно, није било могуће „исцедити“ довољно материјала за персонификацију српства, тада не више само балканског већ глобалног постисторијског ђавола. Полазна идеја, оно што је „Њујоркер“ привукло Кољевићу, била је јасна – чак ни шекспирологија, знање о највишем, не може да „припитоми“ звер у Србину.

Колико је тај импулс био снажан, и колико је српска „пропаганда“ била, у ствари, саопштавање истине о лажној борби за „мултиетничкој Босни“, боље од свега илуструје „Шехидско мезарје Ковачи“ – само пар сторина метара удаљено од Баш чаршије, на којој је бивала цементирана љубав западних либерала према босанским муслиманима.

Тешко је рећи шта на томе спомен-гробљу има истакнутије место. Мезар Алије Изетбеговића, дизајниран као извор из кога истиче нација, (и даље) без своје нације-државе, поистовећена са исламом, њеном вером, или мезар Мушана Топаловића, постављен више као сублимација борбе и страдања шехида него „капија“ мезарја које слави жртву за веру која се у све меша?

Не знам шта ви о томе рекао Растислав Динић, који је у Србији открио „звери српске“, али занима ме: Да ли би смели Мушана Топаловића да опишемо као „звер бошњачку“, или је дозвољено озверивати само Србе? Мада, звери, за разлику од Цаце, не скупљају стидне длачице својих српских, или неких других, жртава.

Но, оно што је кључно, и што, наравно, дуго нисам разумео, јесте да проблем није у томе да то, како сам мислио, западни „спасиоци“ – Босна је била више предигра него увертира у „спасавање“ Запада његовом, данас поносном, нескривеном, инструменталном исламизацијом – нису желели да виде већ да им је било супер што је тако.

Крем либералног, постисторијског Запад, авангарде идеолошког подухвата који је много година касније запосео Америку и скоро све западне државе, у нама је видео не толико одраз своје најружније прошлости колико најгоре момке својеврсног „шокјументарија“ – налик „мондо филмовима“ чији аутори се нису трудили да верно репродукују слику ужаса већ да нас натерају да, док их гледамо, осетимо емоције које би нас поселе да смо били на месту ужасавајућег злочина.

Босна је, препознајем то данас, за многе од њих била „одигравање“ Вијетнама, Конга, Намибије… На једном сличном, али, у новом, (посвојеном) постисторијском контексту, битно дубљем и више „живом“ нивоу од онога који сугерише критика балканизма, клеветничког западног погледа на Балкан, ми Срби смо били схваћени као произвођачи оне прошлост Запада коју су ови „последњи мушкарци и жене“ не толико презрели и сахранили колико схватили као слику немогуће стварности у замишљеној вечној, постисторијској садашњости. Фукујамској садашњости која нема прошлост и која не може имати будућност.  

Они су, у суштини, почели не само своју историју да посматрају као конститутивног „Другог“, који им омогућава да себе виде као изузетне и супериорне, постисторијске надљуде, већ су као „Друге“ почели да виде и своје (белачке) претке, који су писали историју коју су, како верују, надишли чак и као могућност. Тај конститутивни „Други“ Запада више није Оријент, кога је корисно посматрати као простор на коме живе људи чија кожа има боју. Хегемонија „пробуђених“ либерала је Оријент претворила у извор искупљења и историјске чистоће.

Често опипљива мржња према нама, Србима, неодвојива је од чињенице да су многи у нама видели те своје одбачене претке, произвођаче историје коју су презрели. Зато је деведесетих мржња према Србима била, можда један од првих, пропламсај западне самомржње, која је касније институционализована.

Чињенице да је Запад, у очима многих, не само на самом Западу, био и остао друго име историје, што је и највише западноцентрична наука, погодовала је трансферу гађења према сопственој прошлости на гађење према своме, које је кулминирало у Бајденовој Америци.

Све у вези Босне деведесетих се тицало тих западних „последњих људи“. Наравно и пресуде хашког парасуда. То је оно где видим основу за српски оптимизам када је реч о судбини дејтонске Босне, немогуће државе. Оно што ће бити најтеже избећи је да не буде заливена новом крвљу. Нажалост, највећа жртва (успешног) називања једног злочина „геноцидом“ је могућност компромиса. Садашњост тада постаје синоним за ишчекивање следећег.

ЗОХРАН КАО НЕ-ОСАМА: Чињеница да је злочин у Сребреници назван геноцидом – Махмуду Мамданију дугујемо уважавање закључка да је такво називање увек политичко, мало је битно да ли је правно, како и колико – обећава да ће следећи босански рат бити геноцидан. (Уважавање тог закључка је неодвојиво од чињенице да га је изнео неко ко је муслиман, и ко није белац. Ми то одавно знамо, али, ако то јавно кажемо, бићемо одмах дисквалификовани као „ревизионисти“, „апологете“ и „порицатељи“ злочина.)

Геноцид је геноцидна реч, и зато суочавање са (ружном) прошлошћу, не само на Балкану, обећава да ће она што је названо геноцидом бити поновљено. Мало је битно да ли као превентивно, осветничко или, једноставно, државотворно. Зато Босна и Херцеговина у дејтонским границама може да постане самоодржива само ако претходно (скоро сви) Срби заврше у тракторским приколицама и масовним гробницама. Не постоји други начин.

Али, геноцид је, после оснаживања и диверзитета, постао и једна од речи којима Запад данас одсеца грану на којој седи. Масовни злочини у области Газе, где су западне земље, не само у исламском свету већ и на самом Западу, постале схваћене као саучесници у „геноциду“, па и неко ко га је омогућио, помогли су, не само у САД, „либералним“ снагама, чији је успон једно време кочило сећање на Осаму бин Ладена, да се консолидују, и стигну даље него што су могли да сањају за време Барака Обаме.

Штавише, предалеко за добро Бајденових амбиција, који је, у великој мери, политички страдао као жртва веровања да су непобедиви; да је либерални „крај историје“ постао судбина Америке, и да не треба имати ни кочнице ни обзир у односу према конзервативним белцима, схваћеним, као и ми деведесетих, као људски и цивилизацијски отпад.

Зохран Мамдани је, у стварности, четврт века после 11. септембра успео да у САД постигне оно што Осама бин Ладен није. Овај идеолошки первертирани, антираднички антикапиталиста оличава чињеницу да је Америци данас највећи непријатељ она сама. Ултимативна жртвовања, као оно бин Ладенових „деветнаест величанствених“ терориста 11. септембра, постала су не само непотребна већ и контрапродуктивна.

Наиме, Запад није стигао од Осаме бин Ладена до Зохрана Мамданија већ је лукавство „последње“, постисторијске идеологије учинило да то, у суштини, буде повратак на Осаму.

Али, амерички „либерали“ у Зохрана не препознају не-Осаму већ га виде као анти-Осаму, симбол, по њима, преко потребног буђења краја историје, који је Осама прекинуо и оживео лошу западну историју. Зохран Мамдани је зато данас у преумљеној Америци не толико „добар муслиман“ колико најбољи Американац. Као муслиман, он је један од Американаца, припадника расних, родних и верских мањина, који не морају да доказују да су добри.

Штавише, само четврт века после Осаме, муслимани, посебно ако им кожа има „браон“ или „црну“ боју, данас су међу западним „либералима“ схваћени као гарант да ће Запад постати добар – тако што ће бити раз-западњачен и цивилизацијски деконтаминиран.

Зато, иако је то углавном остало непризнато – мада, то препознају многи њујоршки Јевреји, који ствари углавном посматрају из једног битно друкчијег угла од мог – Зохран Мамдани данас бива слављен као оно што у стварности јесте. Као не-Осама; „Осама“ који се не зове Осама, али служи истом дугорочном циљу. Бели „либерали“ су његови „бомбаши-самоубице“ – у Минеаполису ове године и прилично буквално.

Овако велика промена може деловати као изненађење само ако не познајемо њену дугачку предисторију и идеје које су је обликовале – на првом месту Дериде и Фукоа.

НЕОБИЧНИ АНАРХИСТА: Има ту још перверзија, какве прате декадентне фазе у животу једне свемоћи. Зохран каже да је „демократски социјалиста“. Ја, пак, у овом прагматичном хомонационалисти и расистичком антирасисти, лепушкастом фундаменталисти мањинарења са широким осмехом од кога је тешко замислити неки који би деловао више извештачено, видим оличење једног умекшаног, „приуштљивог“ хомосоцијализма – у коме су, слично шареној застави геј супрематизма, све боје добродошле. Сем беле.

Зохран оличава одговор америчких „левичара“ на чињеницу да је радничка класа масовно гласала за Трампа и да су родне идеологије постале политички баласт, кога, и када би желели, не могу да се ослободе јер је хомонационализам (п)остао својеврсни филтер, тест који у САД мора „да прође“ сваки либерал који има амбиције да се бави политиком.  

Његове друга, трансродна итерација је једна од ствари које се Трамп намерио не толико да растури колико затре. Корисно је посматрати га као анархисту, мада једног јако необичног, нарцисоидног анархисту, који је, као такав, постао најуспешнији анархиста у историји.

Штавише тај нарцисоидни анархизам, праћен склоношћу да пад, а обојица су често и дубоко падали, буде претворен у прилику за успон на још веће висине представља важну, и непрепознату, сличност између Трампа и Александра Вучића, који је, ако на тренутак игноришемо последице дијаметрално супротног положаја у неоколонијалној констелацији, био по којечему Трампова „претходница“. То није једини аспект америчке стварности који чини да поклич „Трампе Србине“ не буде бесмислен.

Има и неких других сличности, које можда нису случајне. Обојица су, стално потцењивани и исмевани од стране камариле отуђених елитиста, успут не само одбацили већ и скршили многе од актера који су имали важну улогу у њиховом неочекиваном политичком успону.

Оно што је за нас најважније – пошто многе у Србији збуњују слике из Венецуеле и Ирана, где је оно што мирише на прошлост мало важно у радикално преобликованом контексту – Трамп се устремио на светски поредак у коме су Србија и Срби били неке од главних мета и већих жртава. Зохран Мамдани је, пак, оличење жилавости и виталности тог поретка.

Чини ми се да је данас главно питање колико ће Трамп успети да га размонтира и ослаби, односно да ли ће, после Трампа, он успети да се оправи и колико. Оно што је из поносно српског угла кључно, Трамп је данас, понављам, већи непријатељ светског поретка на умору – који је некада, крајем осамдесетих, био „нови“ – и од Путина и од Сија.

Тај антисрпски светски поредак је имао два периода. Први, фукујамски, када је цементирана слика о нама чију сам природу и темеље боље разумео захваљујући Махмуду Мамданију, и други, хантингтоновски, који креће 11. септембра 2001. године, када је Осаминих „деветнаест величанствених“ сахранило схватање о глобалном „крају историје“.

Овај други, хантингтоносвски период је кренуо да се завршава у Грузији 2008. године, да би га докрајчила два, скоро па симултана, ударца – прво друга, историјска Трампова изборна победа, а убрзо затим, подједнако неочекивана, Мамданијева победа у Њујорку. Чињеница да је Хантингтонова парадигма наставила да живи на Балкану, мало је места где је „живља“ и „здравија“, истиче колико је положај Србије и Срба (п)остао лош и незахвалан.

ПОСТИСТОРИЈА КАО АНТИ-ИСТОРИЈА: Нисам сигуран да утеху можемо наћи у чињеници да данас Запад плаћа цену веровања да је пад Берлинског зида био крај његове историје.

То веровање је обележено једним парадоксом – анти-историјски „либерали“ покушавају да зауздају и затру друштвене и политичке снаге, које оличава Доналд Трампа, јер их виде не толико као анти-постисторијске колико као анти-историјске, што је срж тог парадокса.

Једноставно, данас сваки отпор идеолошким и другим постулатима схватања Запада као постисторијског „раја“ бива уоквирен као анти-историјски напад на тај замишљени „рај“ – чија лажна рајоликост бива „верификована“ уз помоћ тактички привилегованих мањина и брањена све више репресивним и цензорским, орвеловским политикама.

Другим речима, сваку истинску, историјску историју, какву данас исписује каприциозни и неухватљиви Трамп, постисторијски „либерали“ данас представљају као анти-историју. На тај начин је редукована постисторијска догма постала тоталитарна анти-историјска снага. Поунутрашњена и присвојена, фукујамски схваћена постисторија је постала анти-историја.

Милошевић је био њен први непријатељ. Трамп је последњи, и, наравно, много већи. Само, а то је кључна разлика, мада не знам да ли је довољна, не контролишу данас „либерали“ бомбардере у Авијану и другим америчким базама – већ Доналд Трамп.

Нарцисоидни постисторијски фундаменталисти верују да се, захваљујући Трампу, као деведесетих захваљујући Милошевићу, дешава анти-историја. Зато Хилари Клинтон и Џо Бајден говоре о Трамповим гласачима („корпа бедника“ и „људски отпад“) на исти начин на који је самопроглашена „Друга Србија“ деведесетих говорила о свим другим Србима.

А то је начин на који о Вучићевим гласачима данас говори „културна“, средњекласна Србија – радикално преумљена и отуђена уз помоћ луксембуршких „Јунајтед медија“ и постпетооктобарског образовног „злочињења“, које оличава Тинде Ковач Церовић колико и „Креативни центар“, ударна песница озверивања другачијих Срба и уоквиравања Србије као не толико „небезбедне“ колико фаталне „зоне“ са највећим „коефицијентом дивљине“, речима Драгољуба Љубичића, једног од „наследника“ Петра Луковића.

Аутошовинизам је израстао у скоро па свеприсутну – може некоме деловати невероватно, али манастири и њихова супротност, Жексова „Задруга“ преименована у „Елиту“, неки су од ретких простора у Србији где не станује – средњекласну културу аутошовинизма. Зато је Национални парк Србија данас много отровније штиво од Философије паланке.

Тамо, јако далеко, али сви смо им у домету, Зохран Мамдани и његови њујоршки гласачи – који нису секуларни фундаменталисти већ фундаменталисти мањинарења, и који зато, у суштини, природне савезнике виде у исламским фундаменталистима а смртне непријатеље у дубоким хришћанским верницима (ако су „бели“) – данас себе виде као авангарду борбе постисторијских, „либералних“ надљуди против презрених на Западу.

И у његовој белачкој околини, у коју спадају и (скоро сви) Руси и (скоро сви) Срби. Наводно најгори „белци“; „смрадови“ којима „никакво прање не помаже“, што би рекао Драгољуб Љубичић Мићко, српска „Хилари“ пре Хилари, која се „посрала“ по Србији пре него госпођа Клинтон по Американцима који не миришу као њена класна и статусна привилегија.

Зоран Ћирјаковић