Genocid je genocidna reč

Živeti u senci genocida

Zoran Ćirjaković

U tekstu koji su prošlog meseca preneli mediji širom sveta Timoti Viljam Voters, profesor prava na Indijana Univeritetu u SAD, zalaže se za ukidanje genocida kao krivičnog dela. Voters, koji je u Haškom tribunalu učestvovao u pisanju "kosovske optužnice" protiv Miloševića, smatra da ne samo da suđenjima za genocid treba reći "nikad više", već da je "pravni koncept genocida toliko nekoherentan i toliko štetan po ciljeve kojima služi međunarodno pravo, da bi bilo bolje da ga nikad nismo ni izmislili".

Za genocid, po Votersu, "iskupljenja ne može biti" iz najmanje dva važna razloga: "defektan je u svojoj definiciji i ima uznemirujuće moralne i političke posledice". Optužba za genocid sudski proces preusmerava sa činjenica na motive, koji su čak i kod mnogo jednostavnijih zločina izuzetno složeni i višestruki. S druge strane, što je mnogo opasnije, iako prividno deluje u interesu žrtava i pravde, u stvarnosti legitimiše razmišljanje u kategorijama kolektivnog i pogoduje stvaranju začaranog kruga viktimizacije, fatalizma i osvete.

Izbacivanje genocida iz sudnica ne znači davanje amnestije ljudima koji su naredili ili sproveli sistematska masovna ubistva pripadnika druge zajednice. Sva zlodela koja čine zločin genocida ostaju podložna krivičnom gonjenju."Ne postoji čin genocida koji istovremeno nije i neki drugi zločin. Genocid je zločin karakterizacijom, jedna interpretacija," piše profesor Voters.

Ali ta karakterizacija skriva dvosekli mač, klatno zločina koje nije uvek lako zaustaviti. Raspad Jugoslavije je pokazao koliko je mali korak od shvatanja o "genocidnom narodu" do verovanja da se nad njegovim, navodno hronično nesuočenim i nacionalnom kulturom "kontaminiranim" pripadnicima mogu vršiti preventivni, odbrambeni zločini.

Problem se ne tiče samo Zapadnog Balkana. Insistiranje na genocidu destabilizuju Bliski i Daleki istok i Centralnu Afriku. Na primer, uprkos upornom jermenskom inistiranju i snažnim pritiscima iz zemalja EU, Turska odbija da optužbu za genocid tretira kao pravno pitanje ili nešto što ima veze sa pravdom, iako je spremna "čak i da uputi izvinjenje za masakre" nad Jermenima.

Ovakvo odbijanje ne podrazumeva bezosećajnost ili šovinizam. "Zločin nad zločinima" ima ogromnu političku moć. Genocid je postao jedini zločin koji je važan. On danas nema veliki državotvorni potencijal samo za zajednicu iz koje dolaze izvršioci, već sve češće i za kolektiv kome pripadaju (najbrojnije) žrtve. U eri humanitarnih intervencija jednonacionalne države se ne grade samo ubijanjem, već i stradanjem.
Došli smo, kako piše profesor Voters, u "moralno perverznu" situaciju u kojoj se "svaka grupa čija patnja nije nazvana 'genocidom' oseća kao žrtva drugog reda". Zato ne treba da nas čudi da je predednik Tomislav Nikolić pomenuo opasnost od genocida kada je govorio o sudbini preostalih kosovskih Srba. Ugrožene zajednice koje nisu u stanju da uvere zapadnu publiku da im preti "vrhovni zločin" danas nemaju mnogo šansi da zaštite svoja prava i osiguraju egzistenciju dostojnu čoveka.

Kada ubijanje prestane, prva "žrtva" zločina genocida je politika. Sudski ili naučno verifikovan genocid predstavlja moralno privlačan, praktično savršen izgovor za depolitizaciju složenih problema koji se mogu rešiti samo na dva načina – politički ili (novim) genocidom. Nažalost u Bosni, kao i u Ruandi, potraga za bolnim, ali preko potrebnim kompromisma prečesto biva gurnuta pod tepih genocida. Ispod leševa nevinih lako je sakriti opasne lične ambicije i velikodržavne političke ciljeve.

Zato genocid treba izbaciti iz pravne sfere i ostaviti ga onima koji je ova reč postala opsesija ili profesija. Naravno, prebacivanje "ultimativnog zločina" u ropotarnicu pravne istorije neće ukinuti mogućnost da neko ponovo krene da ubija ljude koji se, na primer, mole "pogrešnom" bogu. Ali bar će senka u kojoj žive mnoga heterogena društva postati manje tamna i preteća. Genocid je odavno postao genocidna reč.