Mitovi aspiracionog društva

Митови аспирационог друштва

Зоран Ћирјаковић

Многи данас настоје да живе изнад својих могућности и понашају се као да су богатији него што јесу. Изазова није мало. Чак и најскупљи брендови су се демократизовали, што је олакшало одржавање бројних статусних илузија. Класа је временом постала старомодна реч – осим када се говори о оној утешној, средњој.

Ипак, концепт класе је проглашен мртвим пре него што је нестала стварност коју описује. Како тврди британски професор Стефан Колини, класни положај, „наша објективна економска позиција", најмоћнија је одредница стварних изгледа у животу. Она је често много важнија од расне, родне, верске или етничке припадности.
После неколико деценија релативно лаке друштвене покретљивости, поново је дошло време у којем је веома тешко уздићи се у класној хијерхији. Чак и остварење пословичног „америчког сна" данас чешће зависи од маме и тате, њиховог статуса, веза и новца, него од напорног рада.

Бројни су начини на које се може компензовати недостатак стварне друштвене покретљивости и градити илузија о „добром животу". Многи су поверовали да су класне баријере пале и да су већ постали оно што желе да буду. Колини их описује као припаднике аспирационе класе. Она је некада била ограничена углавном на САД, а данас се толико проширила да слободно можемо рећи да живимо у глобалном аспирационом друштву.

Свет је постао американизован у још једном, често занемариваном смислу. Богати су и у Србији „суперкласа". Али њима не цветају руже само због тога што су били вредни или имали среће и талента. Они се богате ,,у свету који су срачунато уредили по сопственој мери, вешто мењајући правила игре", пише Николас Леман, професор њујоршког Колумбија универзитета.

Њихове тржишне слободе и успеси нису природни савезници просперитета и политичких слобода огромне већине грађана. Ипак, за прихватање правила игре која намећу супербогати „победници" није потребно примењивати репресију.

На супротном крају друштвеног спектра доминира аспирациона класа, агресивна, такмичарска и, као што би рекли марксисти, контрареволуционарна. Њени припадници се задовољавају показивањем иницијативе. Они не желе да било шта мењају. У свету у коме је највиши идеал успон ка врху, моћници не морају да страхују да ће неко покушати да ствари постави наглавачке.

Прича о „једнаким приликама" и „шансама за све" ствара идеолошку димну завесу која скрива огромне друштвене баријере. Тржишни популизам делује као моћан седатив. Нарочито су му склони они који имају разлога да верују да ће безболно преживети транзицију. И код нас догму о свемогућем ,,тржишном решењу" најуверљивије промовишу људи који очекују да ће их хировита ,,невидљива рука" поштедети.

Друштво сведено на тржиште има своје ружне стране. Иза обоженог ндивидуализма крије се и нажалост неизбежна саможивост припадника аспирационе класе: ,,мој" успех је често могућ само ако неко други потоне. Право ,,да ми буде боље него другима", констатује професор Колини, постало је најважније људско право.

Проблем с овом верзијом победничког менталитета је у томе што многима никада није довољно добро. Чак и за оне који су заиста богати, увек има још неки хотел са седам звездица који се мора пробати, нека јахта или авиончић без ког се не може. Али и међу онима који (сигурно) нису богати све је више људи који „хоће све и хоће сад". Многи „знају" да су све већ заслужили и верују да су узимање мита и различите преваре морално прихватљива пречица до бољег живота.

Постоји још једна ствар коју не треба губити из вида. Оптимистичка америчка изрека „понашај се као да имаш и имаћеш", која храбри оне који се труде и вредно раде, овде се често своди на „пашће с неба". Уврежило се веровање да је живот утакмица чији (пре)срећан крај многи од нас не само да заслужује, већ и наслућују. То је учинило да вишак прошлости, који је обележио деведесете, буде у Србији замењен вишком будућности. Садашњост нам се некако опет измигољила.