O čemu govore kada kažu Srbijanac?

Svakoga koga poznajem i koga sam čuo da kaže Šiptar ubeđivao sam da tu reč ne koristi. Obično su mi odgovarali da "Šiptari sami sebe tako zovu" ili da se tako na srpskom "govori od vajkada" i da ne nameravaju da prekinu sa korišćenjem ove ružne reči. Ovi izgovori nisu prihvatljivi. Albanci su ispravno razumeli u čemu je suština: reč Šiptar jeste uvreda.

Onaj kome nije jasno o čemu govorimo kada kažemo Šiptar može da ode do Kruševca ili Kraljeva i porazgovara s nekim od desetina hiljada kosovskih Srba koji su u centralnu Srbiju stigli tokom prethodne četiri decenije. Naime, kada šumadijski "starosedeoci" žele da uvrede "došljake" Kosovce, kada žele da sugerišu da su to inferiorni i primitivni ljudi koji im uzimaju posao, oni im ne kažu da su Albanci nego da su Šiptari. Njihovu, obično brojnu, decu vršnjaci su podrugljivo nazivali Šiptarčićima.

Nažalost, pojavila se još jedna ružna reč – Srbijanac. Ona je nekada upotrebljavana da označi Srbina iz Srbije. Oko toga se slažu naši najveći jezikoslovci – od Vuka Karadžića do akademika Egona Feketea. Ali bavljenje etimologijom i radovima mudrih filologa nije od velike pomoći za razumevanje savremenog značenja ove reči.

Vremenom je reč Srbijanac prestala da bude neutralna i dobila je uvredljiv prizvuk. Srbijanac je tako Srbinu postao ono što je seljačina seljaku, Turčin (i Balija) Bošnjaku, Šiptar Albancu, ustaša Hrvatu, peder homoseksualcu, crnčuga crncu, arivista došljaku, palanka gradu ili, odnedavno, Šumljanin građaninu Republike Srpske. Ono što reč Srbijanac danas podrazumeva, njeno konotativno značenje, mnogo je važnije od onoga što ona formalno opisuje, njenog denotativnog značenja.

Naravno, to ne znači da nema pristojnog sveta koji kada kaže Srbijanac ne misli na "primitivnu pravoslavnu stoku sa Ovčara i Kablara", kao što postoji i nemali broj Srba koji kada kažu Šiptar ne misle na "prljave muslimanske divljake koji su sišli sa Prokletija". Ali mislim da je to sasvim nevažno – čak i kada je naivna, upotreba ovih reči nije nevina. Srbijanac je, kao i Šiptar, Balija ili Gedža, postala pogrdna reč koju svi oni koji žele da iskažu elementarno poštovanje i budu shvaćeni kao dobronamerni i pristojni ljudi treba da izbegavaju.

Ovakva promena vrednosnog predznaka nikako nije redak slučaj. Tako je, na primer, reč crnčuga (nigger) nekada bila vrednosno neutralni izraz za američke crnce, a danas je jedna od najružnijih reči u engleskom jeziku. Praktično jedini koji se u SAD danas usuđuju da je javno izgovore su crni ljudi. Američki reperi je, međutim, obično upotrebljavaju u žargonskoj varijanti „nigga“, čime se izražava razlika između govora marginalizovanih crnačkih krajeva i privilegovanih gradskih četvrti sa dominantno belačkim stanovništvom.

Veliki broj beogradskih homoseksualaca za sebe, svoje partnere i prijatelje redovno kaže peder (ili pederka), a mnogi klubove u koje vole da izlaze nazivaju pederanama. Ali, kao i jedan od izraza za ženski polni organ, ova je reč u kolokvijalnom govoru ostala sinonim za široku lepezu veoma ružnih osobina. Ipak, danas će se malo ko usuditi da u medijima izgovori ili napiše reč peder.

Nije malo Srba koji upotrebljavaju izraz Srbijanac. Koriste ga neki od onih koji veruju da su Šumadinci marginalizovani i da zemljom vladaju "prečani", došljaci sa Dinarskog masiva i okolnih planina. Oni smatraju da su "srbijanska" politika, kultura i ekonomija danas okupirane od strane Srba koji govore ijekavicu i koji su rođeni zapadno od Drine ili južno od Lima. Pored njih, ovde na reči srbijanski insistira i jedan važan beogradski centar moći, sastavljen uglavnom od ljudi za koje je čak i najmanja "Srbijanica" prevelika.

 

Nažalost, Srbi još uvek nisu jedini koji javno "smeju" da kažu srbijanski. Štaviše, oni koji insistiraju na korišćenju ovog uvredljivog prideva tvrde da im nije jasno šta je tu uopšte sporno i sve one koji nastoje da ukažu na ružne konotacije ove reči optužuju za "velikosrpstvo", što je jedan od najvećih grehova u novokomponovanom "Svetom pismu" političke korektnosti i podobnosti.

Ne samo da su odrednice Srbijanac i srbijanski postale odomaćene u brojnim medijima širom bivše Jugoslavije, već počinju da se pojavljuju i u apsurdnim konstrukcijama koje, istini za volju, bar pomažu da ukažemo na njihov pravi smisao. Na primer, Radio Slobodna Evropa, američki državni medij koji "emitira program na južnoslavenskim jezicima", nedavno je počeo da govori "srbijanski patrijarh".

Na odrednici "srbijanski patrijarh" najdoslednije insistira „Southeast European Times“, glasilo čiji je "sponzor", kako je navedeno na sajtu, "Američka komanda u Evropi, združena vojna komanda odgovorna za operacije Sjedinjenih Država u 52 zemlje". Istini za volju, Glas Amerike, još jedan američki državni medij koji redovno objavljuje priloge na srpskom jeziku, bar u slučaju patrijarha nije sproveo lingvističko čišćenje.

Ako postoji nešto što zasigurno nije srbijansko, onda je to patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Ali, čak i ako se radi o nesporazumu ili grešci, ona je frojdovska a ne slučajna. Guranje Srba u sve manju Srbiju odavno nije samo verbalno. Štaviše, mnogi veruju da je ovaj proces zaslužen, pravedan i "dobar za ceo region".

Ipak, ako želimo da razumemo šta nam stvarno govore kad nam kažu da smo Srbijanci, ili kad za srpskog patrijarha kažu da je srbijanski, smatram da je od ključnog značaja to što jezički inženjering ima rasističku pozadinu koja je vešto kamuflirana pozivanjem na geografiju i srpske zločine.

Po svemu sudeći, imenica Srbijanac je pežorativne konotacije stekla najpre u Vojvodini u prvim godinama jugoslovenske kraljevine. Pojedini habzburški Srbi su tako nazivali svoje osmanske sunarodnike koji su živeli južno od Dunava i Save kada su želeli da sugerišu da su to ne samo drugačiji ljudi, već inferiorni, primitivni, prljavi i zaostali podanici azijatskih varvara. Naime, kao suprotnost panonskim – navodno gospodskim, kulturnim i civilizovanim – Srbima i drugim podanicima bečkog dvora, izmišljeni su zatucani, šumsko-brđanski Srbijanci čija su obeležja bili, kako kaže pesma, "jelek, anterija i opanci".

Srbijanci tada bivaju predstavljeni kao jedan novi, pravoslavni avatar stare orijentalne opasnosti i zla. U reč sa neutralnim značenjem polako počinje da se učitava slika nehabzburških Srba kao, praktično, (ne)kulturnog nasleđa koje su Osmanlije ostavile severno od Bosfora. Reč Srbijanac ima sve manje veze sa lingvistikom i geografijom, a sve više sa jednim specifičnim rasizmom.

Ova promena značenja odražava prihvatanje stanovišta da su Turci na Balkanu stvorili jednu ne tek drugačiju, već lošu i fatalnu, "neevropsku" Evropu. Drugim rečima, oni su omogućili da se ovde zapati "primitivni" orijentalni duh, da "kontaminira" deo Evrope i, što je najvažnije, (pre)oblikuje kulturu njenih stanovnika, među kojima su bili i Srbi(janci). Takvo shvatanje je kultur-rasističko, izraz rasizma u kome je "obojenu" kožu zamenila "ocrnjena" kultura. Vratiću se na to nešto kasnije.

Kao i za razumevanje srodnih uvreda koje istovremeno izražavaju dehumanizaciju i opasnost, korisni su radovi autora koji su kritikovali orijentalizam. Tvorac ovog pojma je Edvard Said, otac postkolonijalnih studija i neumorni borac protiv zapadnjačkog imperijalizma u njegovim brojnim (i neretko sasvim netransparentnim) inkarnacijama. Po Saidu, orijentalizam je način na koji su na Zapadu – u književnosti, umetnosti, popularnoj kulturi, nauci, javnom govoru i reklamama, između ostalog – opisivani pripadnici drugačijih, istočnih kultura, prvenstveno stanovnici onih država koje su bile meta zapadnih osvajača i kolonizatora.

Said i njegovi brojni sledbenici su se fokusirali na predstave ne-Zapadnjaka kao primitivnih i opasnih ljudi koji su, navodno, okovani svojom okamenjenom kulturom i tradicijom. Nažalost, neiniciranima žargon koji koriste kritičari orijentalizma može delovati rogobatno ili odbojno. Stoga ću pokušati da ga u nastavku teksta izbegnem gde god je to moguće.

Orijentalizam ovde ima jedan specifičan aspekt koji smatram posebno značajnim. Iako ne treba gubiti iz vida narcizam malih razlika, Saidovi sledbenici bi reči kao što su seljačina, palanka, Šiptar ili Srbijanac danas smestili u arsenal unutrašnjeg orijentalizma, onog koji se ne koristi za omalovažavanje naroda koji su upadljivo različiti i žive negde daleko, već se odnosi na (najčešće ne rasno ili fizički) drugačije ljude koji su tu negde, pored ili oko nas.

Njemu su, pored mnogih ovdašnjih šovinista, skloni balkanski "imaginarni Evropljani" koji vole da veruju da se nadirući Orijent, koga se gade i koji preziru, nekako zaustavio baš na njihovom kućnom pragu i na vratima zagušljivog kluba u kome vole da konzumiraju zapadnu modernost. Da parafraziram kneza Meterniha, ultrakonzervativnog austrougarskog ministra spoljnih poslova, za mnoge od balkanskih kultur-rasista Azija počinje iza ćoška, južno ili istočno od ulice u kojoj žive.

Ali njihov unutrašnji orijentalizam ima isti cilj kao i onaj originalni, zapadnjački. S jedne strane, njime se opravdava dominacija nad navodno pretećim i necivilizovanim, "ocrnjenim" grupama ili narodima. Istovremeno, što je još gore, on im oduzima pravo da govore i čini da praktično niko ne sluša ono što ti oklevetani ljudi žele da kažu. Logika ovakvog ućutkivanja je jednostavna koliko i delotvorna: zašto bi neko obraćao pažnju na ono što govore osobe koje su uverljivo predstavljene kao infantilne, zaostale, divlje ili genocidne?

Ista (ne samo) diskurzivna operacija je omogućila i da srpski nacionalizam bude izjednačen sa nacizmom. Štaviše, slušajući neke od naših antiratnih preduzetnica teško je ne pomisliti da je Hitler bio Srbin, da je nacizam bio filozofija srbijanske palanke i da je Aušvic bio Diznilend u odnosu na Srebrenicu. U suštini, one nam sugerišu da se u svakom kulturno nedekontaminiranom Srbinu krije (ne)kulturom programirani koljač.

One su "srbijanizaciju" ovdašnjih Srba uspešno predstavile kao deo projekta kulturne dekontaminacije. Štaviše, u velikoj meri zahvaljujući sve širem prihvatanju i odomaćivanju dehumanizujućeg diskursa dekontaminacije, svaki pokušaj da se strahovi, problemi i frustracije Srba predstave kao racionalni ili opravdani danas s lakoćom može biti prokazan kao još jedan izraz nacifikovanog nacionalizma, najava sledeće faze genocidnog rata za Veliku Srbiju ili nova podvala iz neuništive SANU/SPC/DB kuhinje.

Ali pozivi na "borbu protiv velikosrpske hegemonije", sećanje na nesrpske žrtve i insistiranje na "divljanju" srpskih ekstremista samo prikrivaju pravu prirodu esencijalizacije koja Srbe uokvirava kao večite zlotvore. Naravno, odrednica srbijanski je jedan od benignijih vidova ove esencijalizacije, ali je na ovom primeru moguće videti šta podrazumeva logika koja Srbe pretvara u ružni evropski izuzetak.

Slike pacovizovanih, ozverenih i nacifikovanih Srba uključene su u mnogo stariju matricu koju je krajem sedamdesetih opisao Said. Naime, orijentalistička dehumanizacija i satanizacija utemeljena je na konstruisanju slika dva zla: "divljih" Afrikanaca i "krvoločnih" Azijata, afričkog "srca tame" i večne "zelene opasnosti". Osmanlije i njihovo muslimansko carstvo su pri tom predstavljani ne samo kao najveća pretnja, već i kao sušta suprotnost prosvećenoj i modernoj Evropi.

Ali Balkanski ratovi su Turke uglavnom "vratili" u Aziju, a zatim im je Ataturk uveo latinicu, skinuo im fesove i zarove i uterao ih u frakove i pod cilindre. Milošević i Srebrenica su kasnije "pokazali" da su Srbijanci, Gedže i Srbende, zapravo, "pravi" baštinici i humanoidni ostaci orijentalne pošasti koje čak ni Tito, taj samoupravni Ataturk, nije uspeo da iskoreni, dekontaminira i modernizuje. Pretvoreni smo u poslednje evropske divljake i sinonim za evropsko "srce tame". U nama je "otkriven" spoj najtamnije Afrike i najopasnije Azije, dva bauka na kojima se temelji evropski "civilizacijski" narcizam.

Relevantnost ovog, predmiloševićevskog, orijentalističkog aspekta ilustruje i činjenica da se mnogi od nas sećaju titoističke Jugoslavije i pamte trenutke kada su nas austrougarski Jugosloveni, obično negde na hrvatskom primorju ili u Zagrebu, podrugljivo oslovljavali kao Srbijance i odmeravali našu civilizovanost i kontaminiranost "smrdljivim" orijentom.

Sećam se da sam sredinom osamdesetih morao da odgovaram na pitanja da li volim kavurmu i pihtije i da li pijem koka-kolu uz ribu. Za moje zagrebačke sagovornike, Električni orgazam i Miki Manojlović su bili fantastični, kajmak je bio odličan, kod nekih su mogli da prođu čak i duvan čvarci i šljivovica, ali mi smo, ipak, bili balkanska stoka. Kavurma i koka-kola su bili deo testa "civilizovanosti" i "modernosti" – da bi bili prihvaćeni, Srbijanci su praktično morali da pokažu da su dekontaminirani od svoje tursko-bizantijske (ne)kulture.

To shvatanje su prihvatali i Srbi u Hrvatskoj, posebno oni koji su živeli u velikim gradovima i u Slavoniji. U gradićima i naseljima u podnožju Psunja i Papuka reč Srbijanac je korišćena kao sinonim za niže biće. Baš kao reč nacionalista u žargonu "građanske" Srbije, ona je u svakodnevnom govoru mnogih slavonskih i zagrebačkih Srba postala diskvalifikacija posle koje prestaje svaki razgovor – označavala je (ne)ljude ("što južnije, to gore") koji nemaju šta da kažu i čije reči nije vredno razmatrati.

Doduše, ima i onih koji tvrde da su habzburške Jugoslovenke bile manje gadljive i često spremne da svoj osetljivi centralnoevropski nosić izlože balkanskim opasnostima. Naime, kao i za druge orijentalne "divljake", uz "srbijanske" i "šiptarske" muškarce je vezivan stari stereotip: smrde, ružna im je lobanja, ali su potentni.

Demokratsko, krevetsko bratstvo i jedinstvo je bilo kratak i redak predah od realnosti koju je skrivala Brozova diktatura. Uz Savez komunista i samoupravljanje, kultur-rasizam je bio jedna od stvari od kojih se u nesrećnoj zajednici nije moglo pobeći. Širom države koja se protezala suviše istočno i previše zapadno da bi mogla da preživi jedne demokratske izbore, kultur-rasizam je bio konstanta koja se pojavljivala u najrazličitijim, često prividno nevinim oblicima – jedan od njih su imenica Srbijanac i iz njega izvedena odrednica srbijanski.

To su samo neki od razloga zašto većina ljudi koje poznajem – ima među njima i ultranacioanalista i turboliberala – ove reči doživljava kao uvredu i nema mnogo strpljenja za različita objašnjenja, bez obzira da li se oni koji ih nude pozivaju na geografsku korektnost, Načertanije i nacrt Memoranduma ili broj nesrpskih leševa. Slične stavove imaju i mnogi novinari.

Devedesetih je od novinara koji su pravili program koji se zvanično zvao "Srpska sekcija svetske službe BBC-ija" traženo da u svojim izveštajima govore, na primer, "srbijanski predsednik". Većina je odbila da umesto proskribovanog izraza "srpski predsednik" koristi sugerisanu frazu i opredelila se da govori o "predsedniku Srbije", dok su dopisnici iz Beograda koristili izraze kao što je "ovdašnji predsednik". Novinari koji su nastavili da govore "srpski predsednik" su redovno opominjani, ali njihovi prilozi nisu cenzurisani.

Kako pokazuje internet arhiva pokojnog srpskog „BBC-ija“ (1939. – 2011. godine), 891 put je pomenut "predsednik Srbije", a 44 puta "srpski predsednik". Nije bilo "srbijanskog predsednika", mada su 14 puta pomenuti "srbijanski premijer" i različiti "srbijanski ministri". U jednom prilogu se pominje "muftija srbijanski", što je najmanje sporna, mada i dalje neprihvatljiva, upotreba ovog prideva.

Mnogi s pravom ističu da je preciznije i pravilnije reći, na primer, "predsednik Srbije" ili "predsjednik Hrvatske". Ali nije teško ilustrovati da se ovde ne radi o gramatici i logici. Na primer, Slobodna Evropa, medij sklon metastaziranoj "srbijanizaciji", tokom proteklih godinu dana je primereniju frazu "predsjednik Hrvatske" upotrebio 64 puta, dok je etnocentrična odrednica "hrvatski predsjednik" pomenuta u 77 navrata.

S druge strane, ovaj medij je tokom poslednjih šest meseci "predsjednika Srbije" pomenuo 83 puta, "srbijanskog predsjednika" 14 puta, a "srpski predsjednik" im se omakao 3 puta. U istom periodu, novinari Slobodne Evrope koji koriste ekavicu su nekoliko stotina puta pomenuli "predsednika Srbije" a samo jednom druga dva oblika. To sugeriše da za njih važe drugačija pravila i da se ovde ne radi o geografiji i lingvističkim pitanjima. Kada gramatika i logika dobiju nacionalnost i državljanstvo, onda više nismo u sferi jezičke ili političke korektnosti već u domenu kultur-rasizma ili šovinizma.

Katarska „Al Jazeera Balkans“ je nešto uviđavnija. Iako je uporedno korišćenje naziva "srpski predsednik" i "srbijanski predsednik" navodno izazivalo zabunu, redakcija je posle konsultacija sa novinarima poslala uputstvo u kome se, između ostalog, navodi da spikeri treba da čitaju onako kako su novinari ili dopisnici napisali i da svako našeg predsednika i druge ovdašnje aktere može da nazove onako kako smatra za shodno.

Ako na trenutak ostavimo po strani motive i konotacije pojma srbijanski, ovakve zabrane i uputstva deo su standarde prakse u mnogim redakcijama širom sveta i, po sebi, ne predstavljaju cenzuru. Na primer, mnoge velike medijske kuće u SAD imaju priručnike (obično nazvane Stylebook ili Style Manual) u kojima se izričito zabranjuje ili ograničava upotreba određenih reči. Neretko se radi o podebelim knjigama koje periodično bivaju revidirane i dopunjene novim preporukama.

Tako je, na primer, posle 11. septembra jedan broj medija svojim novinarima i urednicima propisao da mogu nazvati "fundamentalističkim" samo one američke hrišćanske crkve i njihove pripadnike koji sami sebe tako nazivaju. Fundamentalizam je pojam koji je dugo bio vezivan isključivo za konzervativne američke protestante – prvi put je upotrebljen u SAD 1910. godine i decenijama su ga i mediji i mnoge nedenominacijske crkve i paracrkvene organizacije koristile kao vrednosno neutralan opis.

Štaviše, mnogi su bili ponosni fundamentalisti. Tokom sedamdesetih, više od polovine hrišćana u saveznim državama na američkom Jugu sebe je opisivalo kao fundamentaliste. Van liberalnih krugova u gradovima na istočnoj i zapadnoj obali, reč je počela da dobija snažne negativne konotacije tek početkom osamdesetih, prvenstveno u kontekstu krize talaca u Iranu. Ipak, mnogi "ponovo rođeni" američki hrišćani i dalje insistiraju da "fundamentalizam nije ružna reč".

Na crnu listu nisu stavljani samo ispolitizovani pojmovi. Na primer, u jednoj od američkih redakcija s kojom sam sarađivao bilo je zabranjeno reći "nadrealno". Urednici su, čini se s razlogom, zaključili da je postala ne samo izlizana, već i da je prilično besmislena.

Nažalost, nema ničeg nadrealnog u objašnjenjima koja su, prema svedočenju bivših novinara, davali ("srbijanski") urednici „BBC-ijevog“ programa na srpskom. Na primedbe novinara da bi u programu moralo da se govori "makedonijanski" i "hrvaćanski" – Hrvati i Makedonci nisu jedini stanovnici ove dve bivše jugoslovenske republike, jedan od urednika je tvrdio da to nije isto i da se ne sme služiti srpskoj hegemoniji. Navodno, neophodno je bilo isticati da predsednik Srbije nije predsednik svih Srba.

Iako sugerisano kao antinacionalističko, ovo objašnjenje se oslanja na esencijalizaciju koju su koristili srpski šovinisti kada su nas krajem osamdesetih i početkom devedesetih ubeđivali da su Albanci i Hrvati večna opasnost, da se radi o "nacionalnom" kulturom zatrovanim ljudima kojima se nikada ne može verovati. Zato reči Srbijanac i srbijanski ne samo da vređaju, one nas na jedan perverzan način vraćaju u ružnu prošlost. U njima opstaje duh devedesetih.

Logika koju su tada primenjivali da bi nas naveli da o Hrvatima razmišljamo kao ustašama počiva na istim premisama kao i argumentacija kojom se danas obrazlaže potreba da se o Srbima iz (nehabzburškog dela) Srbije govori kao o Srbijancima. Jasenovac i Srebrenica, dva glavna kultur-rasistička aduta, uglavnom služe da sakriju šovinističke stavove i opravdaju (ne samo) jezičko čišćenje i inženjering koji je proizveo srbijanskog patrijarha.

Nije na meni da sudim šta druge ljude vređa i ugrožava. Ali verujem da je jedini relevantan kriterijum šta je uvreda predstavlja sud ljudi na koje se ta reč odnosi, bili oni Albanci ili Srbi. Raduje me da smo se u medijima, bar onima koje pristojan svet uzima ozbiljno, ratosiljali Šiptara. Vreme je da se rešimo i Srbijanaca.

Zoran Ćirjaković