ПРАВОСЛАВЉЕ И СУМРАК ТЕЗЕ О „СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА“: У УКРАЈИНИ, СРБИЈИ И САД – СУКОБИ УНУТАР ЦИВИЛИЗАЦИЈА

како је србија, оптуживана да је била „атентатор“, земља која је прва „пуцала“ у мит о „крају историје“, постала „авангарда“ одумирања тезе о „сукобу цивилизација“

***

„Вера се не стиче расуђивањем. Човек се не заљубљује у жену, нити улази у утробу цркве, као резултат логичког убеђивања. Разум може да брани чин вере – али тек након што је чин почињен и након што се човек обавеже на тај чин“, Артур Кестлер

***

Жаргоном Самјуела Хантингтона, сведоци смо „православног“ крволиптања у Украјини, и звецкања оружјем између „конфучијанске“ Кине и Тајвана, колико и „будистичке“ Северне и Јужне Кореје. Све су трагичнији сукоби на граници Камбоџе и Тајланда, такође „будистичких“ земаља.

У Сирији, Асадову диктатуру је заменила серија покоља алавита, заједнице „необичних“ муслимана. Грађански рат у Судану, најкрвавији оружани сукоб који се данас води, рат је између муслимана, где иза једне стране најснажније стоји Египат, а иза друге Уједињени Арапски Емирати.

Хантингтон је Латинску Америку посматрао као једну од „три главне компоненте“ западне цивилизације, и „изданак“ њене европске, најстарије компоненте, па је Трампову интервенцију у Венецуели корисно посматрати као наставак хладноратовског чишћења западног „дворишта“, његовог потенцијално најисплативијег ћошка.

Ниједан од ових сукоба није хантингтоновски – међуцивилизацијски. Штавише, ако савремени свет, и светски поредак који поново бива преобликован, посматрамо кроз призму „сукоба цивилизација“ разумећемо мало тога.

Ипак, историја, која је одавно свирала крај „крају историје“, није одлучила да оконча „сукоб цивилизација“. Али, на пример, чак и одлука Доналда Трампа да на Божић нареди бомбардовање исламиста на северу Нигерије више је ствар његове „жеље да добије публицитет“ и створи утисак да нешто чини против пробуђене „Исламске државе“, чија су главна упоришта данас у Африци, него одговор на „нападе на хришћане“ – који су много учесталији, и погубнији по хришћанско становништво, у ДР Конго и на северу Мозамбика.

Прве озбиљне пукотине у Хантингтоновој тези, чинило се пророчанској, појавиле су се унутар „православне цивилизације“, у Грузији 2008. године. Али главни повод за њено преиспитивање, па и одбацивање – и то унутар конзервативних академских, медијских и политичких кругова који су јој били склони, неретко се и клели у њу – везан је за брзину и меру у којој је рат у области Газе, који је почео Хамасовим злочиначким нападом на Израел 7. октобра 2023. године, од огледног хантингтоновског, интерцивилизацијског, прерастао у главни интрацивилизацијски – сукоб унутар западне цивилизације.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА САМОМРЖЊА: Зашто чак ни овај окрутни блискоисточни рат није остао „сукоб цивилизација“?

Израел се, с једне стране, не без разлога узима као део „западне цивилизације“, „енклава“ Запада унутар Блиског истока – већински муслиманског региона који се најснажније опире западним вредностима, чињеници да оне бивају представљене као „универзалне“, или „западно-универзалне“, и затим наметане свима.

С друге стране, на либералном Западу, који себе види као „постисторијски“, посебно међу млађим генерацијама којима су у школама и на факултетима мозгови испрани наративима о „белачкој привилегији“, „системском расизму“ и неопходности „деколонизације“ западних институција и целокупног наслеђа, укључујући музеје и јавне просторе, све што мирише на појам „цивилизација“, а посебно онда када је она о којој је реч западна, изазива ерупције беса и деструкције, обележене самомржњом и цивилизацијским самогађењем.

Тумачење које истиче западност Израелаца, чије је присуство, као заједнице, на Блиском истоку у важним, не само активистичким и академским, круговима на Западу везано за „насељенички колонијализам“, што је, историјски, била најдеструктивнија димензија (класичног) западног колонијализма, и незападност Палестинаца, уоквирених као жртве не само „насељеничког колонијализма“ већ и геноцида – омогућила су да чињеница да је реч о егземпларном случају хантигтоновског „сукоба цивилизација“, дакле конфликту „који би требао да се дешава“, постане окидач сукоба унутар западне цивилизације. Он је, између осталог, оголио декаденцију и злодух самопрезира која растреса западна друштвена ткива.

Једна од последица, редовно тумачена разликама у степену политичких и других слобода, које нису неважне али данас нису примарне, јесте да је, метафора је поражавајуће адекватна, „кланица“ у области Газе изазивала много више кондензованих емоција и узаврелог беса међу западним либералима него арапским масама. Спој постисторијске свести, која се задржала у многим западним мозговима после краја „краја историје“, и одсуства цивилизацијске свести у истим тим, класно и статусно привилегованим, умовима, учинио је да један „локализовани сукоб“ постане западна опсесија – и важан катализатор сукоба унутар западне цивилизације чије су последице велике колико и несагледиве.

САМЈУЕЛЕ, ПАЗИ МЕТАК; ХВАЛА ФРАНСИСЕ: Хантингтонова теорија није умрла као Фукујамина теза о „крају историји“, која се упокојила 11. септембра 2001. Али, неки од њених главних постулата нису издржали тест времена. „Четрдесет пет година Гвоздена завеса је била централна линија раздвајања у Европи. Та линија се померила неколико стотина миља источно. Сада је то линија која раздваја народе западног хришћанства, с једне стране, од муслиманских и православних народа, с друге стране.“ Хантингтон је тврдио да „у бившем Совјетском Савезу, православна Белорусија, Молдавија и Украјина гравитирају ка Русији.“

Када је писао о поделама у Украјини, Хантингтон је упућивао на раселину између „унијатске“, гркокатоличке и православне „културе“ – али то није кључна одредница рата који је, изнад свега, сукоб унутар православне цивилизације. Он је сматрао да је његов „цивилизацијски приступ“ супериоран у односу на „етатистичку парадигму“ Џона Миршајмера, и истицао је значај „цивилизацијске линије раздора која дели православну источну Украјину од унијатске западне Украјине“, коју је видео као „централну историјску чињеницу дугогодишњег карактера“. Он ову тезу понавља неколико пута у књизи Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, и каже да је „Украјина подељена између унијатског националистичког Запада који говори украјински и православног руског Истока.“

Ипак, чак и ако, поред „специјалне операције“ у Украјине, узмемо у обзир и кратки Рат у Грузији, не може се говорити о православном изузетку; цивилизацијског „загради“ унутар Хантингтонове тезе. Две деценије после њеног зенита у прашњавим градовима Ирака и врлетима Авганистана, залазак идеје која му је донела култни статус вођен је чињеницом да су либералне, и даље фукујамске, елите јако љуте на оне које сматрају главним кривцима што историја није умрла – а те људе виде на Западу, у својој цивилизацији, и близу ње, међу онима чија је кожа бела, али чија свест није постисторијска и постцивилизацијска.

Прво на Србе, јер смо, како верују, деведесетих први „запуцали“ у питку илузију о „крају историје“, а временом све више и више и на сиромашне, оклеветане класе и сталаже у својим државама. У САД су презреле губитнике у неолиберализацији и глобализацији који су два пута изабрали Доналда Трампа – и тако показали не само да историја није умрла чак ни у западној колевци омаме о „крају историје“ већ и да је све живља и живахнија.

Али, две усахле теорије Фукујамина, клинички мртва, прикачена на „апарате“ клонуле Западне Европе, и Хантингтонова, у фронцлама – иако су сишле са главне историјске позорнице настављају да делују у позадини, и то у синергији, и зато су корисне за разумевање сукоба унутар цивилизација. А он, уз примат (јаких) вођа над (тврдим) идеологијама, представља кључно обележје друге и треће деценије 21. века, деценија деглобализације и окретања ка унутра, у којима је чак и геополитика постала, изнад свега, локална, унутрашња политика.

„Божићно“, симболичко, маркетиншко таргетирање исламиста у Нигерији одлично илуструје меру у којој Хантингтонова, некада питка, теза данас даје знаке „живота“ више као последица обрачуна у Вашингтону, Мајамију и Њујорку – између Фукујамине либералне „деце“, фундаменталиста просветитељства, и Трамповог обећања „прво Америка“, иза кога је стало гласачком тело у коме важно место имају „поново рођени“, пост-протестантски хришћански фундаменталисти – него трвења на цивилизацијским раселинама света.

УНУТАРЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ „ХЛАДНИ РАТ“: Динамика којом је обележена историја наше садашњости, прво постфукујамска, затим и постхантингтоновска, врти се око сукоба унутар цивилизација, борби од којих су неке крваве а неке политичке, али увек ружне.

У унутрашњим „хладним ратовима“, у САД и Великој Британији колико и у Србији, борбе се углавном воде између оних који желе да оживе умрли „крај историје“ и оних који верују да би их један такав крај осудио на све ружније и невеселије животе, обележене свакодневним понижењима и све рационалнијим и дубљим егзистенцијалним страховима.

На изборима су то постали обрачуни тоталитарних „либерала“, слепо оданих мањинарењу и џендеризму, више се не тражи само поклоњење хомонационализму већ је однос према његовом „транс“ екстрему на Западу проглашен за критеријум човечности, и народских вођа, редовно дисквалификованих као „популисти“ или „фашисти“.

Иако рат у Украјини представља оличење сукоба унутар цивилизација – који је свој 17 година дуги успон започео унутар, хантингтоновски речено, „православне цивилизације“, и затим у њој достигао први зенит, пажњу ћу углавном усмерити на два бојишта која сматрам посебно важним за разумевање разлога зашто су кључни постали сукоби између припадника истих култур(ал)них, верских и цивилизацијских целина.

Једно, глобално најзначајније, је у САД, са повезаним „споредним представама“ у Немачкој, Француској и Великој Британији, великим силама у одумирању. Корисно је њихову пузећу цивилизацијску, друштвену и политичку агонију посматрати као резултат серијског самоповређивања, које их, ослонићу се на „дијагнозу“ Трампове администрације – чини се води не толико ка цивилизацијском брисању и самопоништавању колико самоубиству. Нажалост, то не значи да је крај западне доминације, а камоли „крај Запада“, близу – богатством, чак и много мањим од западноевропског, може се купити јако много времена. 

Друго бојиште на које ћу у наставку овог текста усмерити пажњу је сукоб чији динамику и последице живимо у Србији. Разлог није само чињеница да се тиче нас, већ, још више, да у случају данашњих цивилизацијских и националних самоповређивања, самосакаћења и самопоништавња не важи једно од главних правила модерне историје, и њеног „постмодерног“ прилепка, које каже – „прво на Западу, онда код Осталих“.

Штавише, ако бих морао да одаберем једну реч која оличава превагу сукоба унутар цивилизација – онда је то „ћаци“. Ова огледна унутар-цивилизацијска клевета, настала у главама зомбија особа као што су Тинде К. Ц., ударница неоколонијализма која је, уз помоћ кишобрана са логом Kleet-и, заштитног знака преумљивања и денационализације Срба, пресудила српској просвети, Филип Е., Дубравке Стојановић и других путовођа и путовођица замрачивања Србије, и успона цивилизацијског самопрезира у земљи у којој Вучићеву владавину може заменити само гора и скупља.

ПРАВОСЛАВНА ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ЦЕНТРИФУГА: Централна слабост Хантингтонове тезе је превише ригидно везивање цивилизација за њихове вероисповести. У случају православља долазе до изражаја, с једне стране, историјске, географске и расне препреке посматрању религије као вододелнице, док, с друге, православље се, на неколико нивоа, опире цивилизацијској хомогенизацији каква се налази у темељу Хантингтонове идеје.

Један је директан, очит – православље је по себи „мултипорално“, цивилизацијски је такво, док Хантингтон види цивилизацијску мултипоралност као кључну одлику „мултиполарног света“. Ова, по Хантингтонову централну идеју, непогодна чињеница се не тиче само значаја аутокефалности православних цркава већ и схватања цариградског патријарха, који се налази на врху више фиктивне него лабаве светске хијерархије, као „првог међу једнакима“. Зато је, глобално, православље много склоније да делује као центрифугална него као центрипетална сила. Оно оставља простор за јединство које је, по себи, крхко и симболичко – и зато склоно да се распадне услед малигног деловања спољних актера

Насупрот православне „мултипоралности“, на једном крају се налази распршени сунитски ислам, који не даје основа за легитимну хијерархију у свету националних држава, ни глобалну ни, углавном присилом наметану, унутар држава, док је на другом католичанство, са јасно дефинисаном глобалном хијерархијом која данас, у мери у којој је остало релевантно унутар појединих, већински католичких држава, делује или као „кочница“ унутрашњих сукоба или сила која ради у корист националног јединства.

Друга важна препрека православном цивилизацијском јединству, неодвојива од прве, јесте склоност цезаропапизму – покоравању цркве државном ауторитету. Њена величина и значај данас долазе до изражаја и у Русији и Украјини и у Србији.  

Два географска чиниоца су посебно важна за разумевање крхкости православног комонвелта. Један је близина Западу као, што је постало кључно, врелу модерности. То погодује игнорисању величине и природе разлика између православне и западне цивилизације и њених последица на различите аспекте друштвеног и политичког живота, а посебно на схватање институционалне и нормативне инфраструктуре, коју је корисно посматрати као „скелет“ модерних држава, и њено вредновање. Та инфраструктура није цивилизацијски неутрална. Обликована је по мерама западних друштава и препознатљивој лепези, по правилу центрираног, независног сопства, које је за њих карактеристично.

Близина Западу чини да припадници православних друштава и заједница буду посебно склони да своје државе, њихову функционалност и институционални оквир који их конституише као модерне ентитете, посматрају деконтекстуализованим западним аршинима. То охрабрује самопорицање, самогађење и самопрезир, чему су у Србији склоне и поносно српске елите, и бујање како аутоколонијалних страсти тако и жудње за неоколонијалним покоравањем.

Близина западног језгра и врела модерности – где је чињеница да једно друштво није његов део много важнија од тога колико је то друштво географски удаљено од њега – делује у синергији са чињеницом да се „срце“ Запада и највећи део православне цивилизације налазе у Европи, и да кожа припадника обе цивилизације има исту, „белу“ боју. Ове упадљиве блискости и истости са Западом корисно је посматрати као „црвене мараме“ које искључују мозгове српских елитних „бикова“, и погодују стварању раселина унутар српске гране православне цивилизације.

У Србији се може говорити о вишеструкој унутарцивилизацијској расцепљености – и пратећим сукобима, згађеностима и мржњама. Оне имају цивилизацијски печат и, по правилу, везане су или за замишљену хијерархију цивилизованости, на чијем врху бива постављен Запад, било бинарност цивилизовани / нецивилизовани, где цивилизованост, опет, редовно бива изједначена са стварном или замишљеном западношћу.

У једној, кључној равни, овде имамо расцеп између случајно српске и доминантног сегмента поносно српске елите – где и једне и друге себе виде као озападњачене односно западнолике људе, па се ту може говорити и о сукобу унутар „западне цивилизације“, посвојене на различите начине, колико и сукобу унутар православне цивилизације, коју случајно српске елите експлицитно клевећу или одбацују на различите начине.

Централна специфичност сукоба унутар српске гране православне цивилизације јесте да је то „културни рат“ поносно случајних Срба и случајно поносних Срба. Штавише његову динамику, асиметричну природу и перверзност тока колико и исхода није могуће разумети без уважавања ове непријатне чињенице.

У другој равни, где су самозападњачене десне и леве елите мање или више јединствене, у Србији имамо унутрашњи сукоб „цивилизованости“. Ту подељене, не само идеолошки и геополитички, „цивилизоване“ односно (културно) „културне“ елите стоје насупрот маса, које виде као, у суштини, нецивилизоване. Ово доприноси да унутарцивилизацијски сукоб у првој, „кровној“ равни буде предиспониран – па случајно српска елита са лакоћом, иако нема значајну подршку у народу, остварује доминацију у односу на поносно српску, која се углавном гади маса које је подржавају, и зато није у стању да их мобилише и поведе.

Коначно, расцеп је присутан и у трећој равани, оличеној у чињеници да је важан, „заветни“ део поносно српске елите усвојио „небеско“, надцивилизацијско саморазумевање и себе искључио из сукоба који се надвија над судбином Србије и, самим тим, свих Срба. Ова елита, која је претворила Завет у дефетистичку идеологију и моћну политичку кочницу, додатно олакшава остваривање циљева, мањинске али доминантне, случајно српске елите у сукобу унутар српског „огранка“ православне цивилизације.

Други географски чинилац тиче се положаја православне цивилизације, између два моћна историјска непријатеља, напреднијег Запада, чудо је Голфска струја, највећа западна вредност,  и много динамичније и живахније исламске цивилизације – што је водило, у великој мери постојаном, не само економском и територијалном слабљењу православног комонвелта, угњежденог између западног чекића и исламског наковња.

Ако би од свих ових фактора морао да издвојим само један као кључни, значајнији од осталих, онда је то чињеница да географска близина западном врелу модерности чини да олако буде не толико занемаривана колико игнорисана чињеница да модернизацијски процеси у православном свету нису били продуктивни, оличени у „кројењу“ институционалних оквира по мерама својих друштава, већ репродуктивни, оличени у насилном угуравању православних друштава у норме кројене по туђим, западним мерама.

Ту до изражаја долазе разлике између културних образаца, који играју важну улогу и у обликовању битно различитих „политичких култура“. Те разлике нису везане само за различитости између западних и православних „дубоких култура“ већ и „дубоке“ разлике између културних образаца другачијих православних друштава, на пример српског и руског. (Претпоставка да ове разлике буду препознате је одбацивање елитистичког бунцања Слободана Јовановића о „српском културном обрасцу“, и неодговорног, нарцисоидног фалсификовања „српског културног обрасца“, које је недавно обавио Мило Ломпар.)

Илузије о „демократији“, где античка идеја редовно бива побркана са, више једином него доминантном, западноцентричном стварношћу ове јако сложене модерне политичке норме, и, још раширеније, илузије о цивилизацијској и (дубоко) културалној неутралности „правне државе“ и „владавине права“, које  су у Србији одиграле важну улогу у плурализацији српског самопорицања – ометају препознавање мере у којој су овде, и „културни рат“ и главна политичка сукобљавања, сукоби унутар цивилизације која не пристаје на себе.

Та „цивилизацијска“ различитост на коју наше елите не пристају одлично се види у онима који најупорније демонстрирају своју убеђеност да јој не припадају – да су другачији, бољи, цивилизовани, западнолики; да су „исправни људи“ односно „исправно“ западни људи.

„Од ослобођења од Турака, ми имамо непрекидно паралегално стање у  друштву. Никада нисмо били потпуно законски уређена земља“, рекао је недавно у „Утиску недеље“ Бранко Чечен. Али, то је човек који је, кршећи закон којим је „уређена наша земља“, само са завршеном средњом школом предавао на Факултету за медије и комуникације, и оцењивао студенте, иако је знао да крши закон, и да је записнике са испита потписивао неко ко његове студенте, вероватно, никада није ни видео. Он није био једини који је, са завршеном само средњом школом, предавао на једном од два приватна факултета – сви други су државни – које би могли да опишемо као факултете аутошовинистичких наука или уметности.

При томе, њему и другим неоколонијалним „играчима“, као што је Филип Е., који је предавао студентима докторских студија на огледном „Факултету аутошовинистичких наука“, и оцењивао их пре него што је докторирао, омогућено је да законе крше на најдрастичнији начин – оцењујући студенте без да имају звање које њихови студенти стичу. Цензурисаћу се и нећу навести име особе која није изабрана у звање, али није изгубила посао иако је по закону морала – зато што се ударнички бори за неоколонијалну Србију. Ови западни мињони нам свакодневно демонстрирају зашто Србија није постала „законски потпуно уређена земља“, и зашто, убеђен сам, она то никада не може постати.

ПРВО У СРБИЈИ, ОНДА НА ЗАПАДУ: Иако не верујем да постоје узрочно-последичне везе између наше недавне прошлости, обележене појавом аутошовинизма, и западне самодеструктивне садашњости, мислим да Србију није корисно посматрати само као део „авангарде“ хантингтоновског „сукоба цивилизација“ – речи „Југославија“, „Југословени“ и изведени граматички облици се у Хантингтоновој најпознатијој књизи, објављеној 1996. године, помињу 53 пута, укључујући изворе и фусноте 66 пута, а речи „Србија“, „Срби“ и „изведенице“ чак 78 пута. 

Ми смо, чини ми се још више, били претходница, и остали „авангарда“, данашњег, анти-хантингтоновског сукоба унутар цивилизација – и одумирања тезе која је прославила професора са Харварда који је умро 2008. године, на врхунцу славе.

Иако је импулс био препознатљив у деветнаестом веку у Русији, тај „жар“ је руска империјална историја угасила, и данас се може рећи да, када говоримо у унутрашњој самодеструкцији једне заједнице и њеног друштва, важи – прво у Србији, онда на Западу.

Не само да данас постоје „две Енглеске“, „две Француске“ и „две Немачке“ већ су главне линије подела, и презир „учених“ елита према масама на супротној страни, сличне онима које карактеришу „две Србије“. У САД је ситуација мало сложенија, пошто је појам „друга Америка“ не само старији од појма „друга Србија“ већ у САД смисао „другости“ није лажиран. Наиме, синтагма „друга Америка“ упућује на стварне „другости“, подређености и понижености – класне; на људе чији су егзистенције прекарне а животи тешки. По тим критеријумима, „друга Србија“ је била и остала „прва“ – привилегована и ушушкана.

У Србији је одавно постала препознатљива потка западне и, последично, светске садашњости. Доминантне либералне елите – њихови овдашњи парњаци себе зову „грађанима“, иако је реч о грађанистима, идеолошки јасно кодираном, псеудоетничком  идентитету, схваћеном као „изузетност“ – своју деструктивну моћ су окренуле ка унутра. То се одлично види у Енглеској, мада ситуација није битно друкчија у Шведској, Немачкој и Француској. Штавише, Данска је једини изузетак на неспорном западу Европе – ван његових источних обода, климаво западних држава као што су Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка.

Растући део енглеске елите презире заставу са крстом светог Ђорђа, и плаши се  свакога ко њоме јавно махне. Не само у Британији, „савез“ исламиста и либерала – саткан на споју две збратимљене мржње, једне међуцивилизацијске, друге унутарцивилизацијске  – прети да доведе до брисања јеврејских заједница у западним метрополама, преобликованим циљаним масовним (и)миграцијама. Њихов главни „мотор“ је жеља либералних елита да „замене“ бирачко тело несклоно да гласа за њихову „постисторијску“ друштвену визију.  (Мада, на пример у Британији, „саучесништво“ конзервативаца је било вођено класним презиром колико и жељом да „модернизују“ програм своје странке.) Расте број западних држава, и њихових конститутивних јединица, у којима је „замена становништа“ учинила изборе бесмисленим – промена власти у Минесоти делује немогућа, а у Француској је непринципијелна коалиција „увезених“ мањина и либерала чини мало вероватном.

СВИ СМО МИ ПОМАЛО ГАВРИЛО ПРИНЦИП: Један од разлога зашто је овдашњим (гео)политичким коментаторима, у које спадају и интелектуалне карикатуре као што су Слободан Рељић и Стеван Гајић, углавном промакао сумрак Хантингтоновог „пророчанства“ везан је и за меру у којој је оно остало важеће на Балкану. Можда још више него на Блиском истоку, другој „сигурној кући“ заводљиве тезе која више није глобално примарна.

На нашу несрећу, Балкан је остао простор на коме тиња „сукоб цивилизација“, у смислу у коме је о њему говорио Хантингтон, лако га је разгорети, док је, истовремено, Србија одавно постала једно од оних места где сукоби унутар цивилизација нису постали „врели“ – као у Украјини или на граници Камбоџе и Тајланда – али су разорни и болно самопоражавајући.

„Хладан“, какав јесте, „културни рат“ у Србији је мутирао у антикрсташки поход „цивилизованих“, класно привилегованих, западнољубивих елитиста против поносно православних, „нецивилизованих“ сународника („ћација“, „зверињака“…). По својој друштвеној деструктивности може он да се пореди са неким од разорнијих који данас паралишу или коче, у различитој мери, Немачку, САД, Мађарску, Румунију и Француску.

Поврх свега, ранији колоплет одумирања „краја историје“ и буђења „сукоба цивилизација“, које га је пратило половином деведесетих, учинио је да антисрпски стереотипи на Западу, и политике засноване на њима, буду не толико оснажени колико бетонирани.

Већ проглашени кривим за избијање Првог светског рата, и смрт Хабзбуршке империје која је превреднована у „постисторијској“ ревизији историје и проглашена за мулти-култи претходницу такозване Европске уније, стигма је оснажена веровањем да смо испалили прве метке у „тело“ краја историје – и то у Европи, на простору који је схваћен као истовремено његова најсигурнија кућа и најтоплији цивилизовани и цивилизацијски дом.

Мало касније, после Сребренице, од заједнице „убица“, колективног Гаврила Принципа, претворени смо у „масовне убице“, у колективног „Хитлера“. Српство је уоквирено као „име геноцида“ – национално оличење највећег замисливог антиљудског и антицивилизацијског зла. При томе, синергија аутошовинистичког и неоколонијалног подухвата нам не не говори само да смо као народ геноцидни – она каже да су Срби непоправљиво геноцидни.

„СВЕ СЕ ВРАЋА, СВЕ СЕ ПЛАЋА“: Мање од две од деценије од смрти Самјуела Хантингтона неки од стручњака су препознали да теорија о сукобу цивилизација, редовно описивана као „пророчанска“, не стоји онако добро као што је стајала за његовог живота.

Први знаци да тези о „сукобу цивилзација“ истиче „рок трајања“ појавили су се у Грузији – у године којој је умро. „Грубо је говорити о нечему као добро темпираној смрти. Међутим, да је живео до данас, Хантингтон би трпео исту количину критика као и јадни Френсис Фукујама због погрешног схватања света“, написао је у децембру Џанан Ганеш.

Мада, треба истаћи да је Хантингтонов циљ био скроман, да је, како је сам истакао, само „тежио да представи оквир, парадигму, за посматрање глобалне политике која ће бити значајна за научнике и корисна за креаторе политике“, и да је остварио оно чему је тежио.

Хантингтон је написао да тест „значаја и корисности“ његове тезе „није да ли она објашњава све што се дешава у глобалној политици. Очигледно не објашњава. Тест је да ли она пружа значајније и корисније сочиво… него било која алтернативна парадигма… Иако цивилизацијски приступ може бити користан за разумевање глобалне политике крајем двадесетог и почетком двадесет првог века, то не значи да би био подједнако користан средином двадесетог века, или да ће бити користан средином двадесет првог века.“

О „сукобу унутар цивилизација“ – који је гурнуо „сукоб цивилизација“ у други план, и постао много „корисније сочиво“ – прва је детаљније говорила Хедер Макдоналд, 24. априла 2025. године, када јој је додељена „Награда Едмунд Берк за заслуге култури и друштву“. Њено обраћање је објављено под насловом „Сукоб унутар цивилизација: о Западу и 'херменеутици сумње'“.

Оно што је кључно, из конзервативног угла, јесте да сама чињеница да се може говорити о сукобу унутар западне цивилизације, да пораз у „културном рату“ у САД више не делује као извесност, представља напредак је у односу на поражавајуће претходно стање: „Пренос председничке власти у јануару 2025. године није био само обична замена једне администрације другом, или једног скупа политичких преференција другим. Уместо тога, пред нашим очима бива искорењен поглед на свет, онај који је изгледао неумољиво укорењен у мејнстриму друштва. Овај изазов ортодоксији изазвао је жестоку супротстављање. Сваки нови напад на политички и културни статус кво, покреће бесни контранапад“.

Као примере „статуса кво“, стања које је претходило Трамповој победи, она наводи изложбу у Метрополитен музеја, где су ремек дела из „изузетне колекције слика из холандског златног доба“ курирана тако да буде истакнуто да у њима нису присутне „главне теме у холандској историји седамнаестог века“ и да је изостављена „људска цена колонијалног ратовања и ропства“, и нову поставку „Аиде“ у Метрополитен опери, где је, инспирисан идејама Едварда Саида, редитељ одлучио да се „археолози у насумичним тренуцима крећу по сцени и прегледају фараонске гробнице“, док током „чувеног тријумфалног марша… археолози односе египатске скулптуре и друге трофеје за своје европске колекције“.

„Претпоставка је да артефакти западне цивилизације почивају на злоупотреби моћи, што је улога критичара и кустоса да разоткрију… Садашњи директор Метрополитен музеја, Макс Холен, изједначио је музеј са 'оним што се дефинише као бела супремација'“, пише Макдоналд. Или, да ситуацију пре Трампа „преведем“ на српски контекст – кључне америчке културне институције, са перверзно великим буџетима, деловале су донедавно онако како овде делује „Центар за културну деконтаминацију“. На челу свих њих су биле америчке „Борке Павићевић“, одлучне да спроведу нешто још радикалније и разорније од „цивилизацијске деконтаминације“ – погубљење западне цивилизације.

Тешко је бити из Србије, коју је НАТО желео да „врати у камено доба“, и не бити злурад. Уосталом, разумем и оне Србе који су се на „Твитеру“ радовали док је горео Нотр Дам. Како рече британска новинарка 10. јуна 1999. године у башти кафеа хотела „Гранд“ у Приштини, пошто смо сазнали да је убијено дете српског полицајца – „What goes around comes around“.

ОД СУКОБА УНУТАР ПРВОСЛАВНЕ, ПРЕКО СУКОБА УНУТАР ИСЛАМСКЕ, ДО СУКОБА УНУТАР ЗАПАДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ: Пола године касније, чини се инспирисан идејама Макдоналд, мада из једног глобалнијег угла, мање фокусиран на поделе и сукобе унутар друштава која припадају западној цивилизацији, истом темом се бавио Ганеш, колумниста „Фајненшал тајмса“. Он је написао текст под, практично, истим насловом: „Сукоб унутар цивилизација: важни сукоби данас се дешавају унутар културно-религијских блокова, а не између њих“.

Разлози зашто су данашњи сукоби унутар цивилизација најучесталији – плус, од рата у Украјини, само је „кланица“ у Судану крвавија – унутар „православне цивилизације“, неодвојиви су од западног мешања и чињенице да, иако се западна (над)моћ све више разлива и полако копни, још увек нисмо добили неки нови, мултиполарни светски поредак, или бар неки у коме Русија, једина православна сила, не би била највећи баук. Колико год да је непредвидив, осветољубив и каприциозан, чини се да ће, ако остане веран идеји „прво Америка“, Доналд Трамп убрзати његово рађање. Наравно, ни ту не треба губити из вида да је футурологија, у мери у којој јесте наука, непоузданија од других.

С једне стране, неки од недавних злочина у западним градовима су хантингтоновски. На пример покољ на плажи Бонди поред Сиднеја или убиства у синагоги у Манчестеру. Не треба губити из вида ни мере које се предузимају како их не би било много више, као што је отказивања божићних светковина или, на пример, претварање центра Базела у тврђаву током одржавања „Евровизије“, хомонационалистичке показне вежбе, уоквирене као огледно, „квир“ оличење слике врлог постисторијског света.

С друге стране, овакве трагедије су директна последица мере у којој је у либералним, и даље командним, круговима на Западу појам „цивилизација“ стигматизован, а значај цивилизацијских разлика игнорисан. Ове монструозне нападе можемо посматрати и као „освету“ мртвог Хантингтона за клевете и дисквалификације којима је био изложен за живота због, колико год да је мањкава, јако моћне, важне и корисне тезе коју је лансирао.

Либералне елите су одговорне, али оне углавном не страдају у тим покољима. Њима је „кумовао“ тријумфализам и спој цивилизацијског и идеолошког хибриса, коме је подлегла не само интелектуална и политичка класе у богатим западним земљама већ и велики део високо образоване средње класе – у мери да се, на пример у САД, може говорити о првим пропламсајима америчког аутошовинизма, што је тема на коју ћу се вратити мало касније, пошто илуструје природу и могуће последице сукоба унутар западне цивилизације.

(АНТИ)ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ДИМЕНЗИЈА ПОЛИТИЧКОГ ИНЖЕЊЕРИНГА И КРВАВИ ЗАПАДНИ ГРАДОВИ: Најжешће је критикована Хантигтонова теза је да „ислам има крваве границе“. Она је учинила да у многим круговима постане „озлоглашен“, иако је упорно истицао да „квантитативни докази из сваког незаинтересованог извора убедљиво показују њену валидност“.

Данас, како пише Ганеш, упада у очи да су „на основу доказа из протекле деценије, праве мете муслиманских земаља изгледа друге муслиманске земље“. Он наводи „прокси сукобљавања“ Ирана и Саудијске Арабије, „блокаду коју су Египат и три заливске државе увеле против Катара“, сукоб у Јемену, сиријски грађански рат и Арапско пролеће – и закључује да су „'најкрвавији' сукоби били унутар-, а не међу-цивилизацијски“.

Ганеш каже да је цивилизација, као показатељ, „још гора у објашњавању сарадње и истиче да је, „за западног либерала, најнеугоднији билатерални споразум на свету онај између Русије Владимира Путина и Кине Си Ђинпинга“, који „прелази цивилизацијске границе“, као и да „ЕУ често има боље односе са шинто-будистичким Јапаном него са барем једном од својих хришћанских, и према Кремљу пријатељских, држава чланица“.

Као најјачи ударац Хантингтоновом тумачењу Ганеш наводи да Трампова републиканска администрација следи логику која каже „Европа није довољно западна, зато хајде да пригрлимо Русију и Саудијску Арабију“, и тврди да „упада у очи“ да су „људи који највише говоре о Западу као посебној и ексклузивној цивилизацији у пракси најпромискуитетнији.“

Ипак, чини ми се да су цивилизацијски много „промискуитетнији“ Трампови смртни непријатељи – либерали. Само је њихово цивилизацијско „проституисање“ камуфлирано веровањем да смо сви исти, при томе западнолики људи, и да су разлике између цивилизација минорне или непостојеће – пуки изговор непријатеља „цивилизованог живљења“ у постисторијској утопији, које либерали не желе да се одрекну, чак и ако то значи да ће временом, прилично буквално, спржити своје супер-богате земље.

Одлучивши да (анти)политички инжењеринг западних друштава спроведу, у суштини, масовно „увозећи“ људе из другачијих цивилизација, они су учинили су да се крволиптања преселе са хантингтоновских „граница“ ислама у фукујамска „језгра“ западних метропола. 

Ганеш пише да је Хантингтону, за разлику од, на пример, Черчила и Орвела, измицала „једна истина која долази до изражаја на свим нивоима политика“, данас упадљива у Вашингтону и Лондону колико и у Дамаску или Београду – а то је да „фанатици не гаје најјачу мржњу за своје отворене противнике. Они који сумњају, отпадници и расколници су они на које је усмерена. На крају крајева, онога ко је потпуно стран нечијем свету је лако игнорисати. Онај ко одступа од њега је неподношљив.“ То је логика која каже да је „најгори“ онај или она која није скроз „наша“, а да су они који су отворено против, који су нам „туђи“ и далеки, много прихватљивији.

Као пример, на данас кључном, унутар-цивилизацијском плану, Ганеш наводи да су на Западу „пробуђени' (woke) активисти највише покушавали да канселују… либерале попут Џеј Кеј Роулинг, а не тврдокорне десничаре са којима су им контакти ионако били ограничени“, док су, ван Запада, најжешћи и потенцијално разорни сукоби тамо где постоје одступања од цивилизацијских очекивања и „норми“: „православна, али западно окренута Украјина, културално кинески, али демократски Тајван, овај, а не онај приступ исламу.“

Ганеш с правом доводи у питање схватање да су „терористички напади 11. септембра 2001.“ били тренутак када „почиње 21. века“. Он каже да је „прави трејлер за оно што ће се дешавати била Путинова инвазија на Грузију седам година касније, када се чинило да се бивша совјетска република окреће Западу“, али да тада – у свету престрављеном „банкарским крахом“ – нико није био у стању да препозна рађање једног битно друкчијег светског поретка.

У СРБИЈИ, МУСЛИМАНСКИ АНЂЕЛИ И ПРАВОСЛАВНИ ЂАВОЛИ: Слабости и ограничења Хантингтоновог „цивилизацијског приступа“ данас су видљива на америчким универзитетима и међу крвожедним студентистима у Србији колико и у крвавим рововима у Украјини, где су мртва тела, више од сто хиљада њих, са јако мало изузетака – православна.

У Србији је култ студената Државног универзитета у Новом Пазару, углавном муслимана изједначених са анђелима, упарен са презиром према православцима који не мисле исто, и свим Србима у Републици Српској – поистовећеним са зверима и ђаволима.

Насупрот све промишљенијег и софистициранијег кетмана (Титових) Муслимана трансформисаних у (Алијине) Бошњаке, који, поред „манекенки“ шупље, перформативне „сестринство и јединство“ толеранције са хиџабом преко косе и тепсијама мантија у рукама, укључује и Исламску заједницу, која је, у складу са промењивим околностима на изабраном историјском путу ка „Великој Бошњакији“, час (без кетмана) „Исламска заједница у Санџаку и Србији“ час (кетманизована) „Исламска заједница у Србији“ – овде стоји све самопрезренија земља Срба и Српкиња, све чешће склоних да закључе, и напишу писмом свог самопорицања, „Srbija je moja zemlja samo sticajem nesrećnih okolnosti“.

У Србији смо сведоци све радикалније и болније инверзије Хантингтонове тезе о „сукобу цивилизација“. Иако жалосне, умеју да ме забаве неке од манифестација сукоба унутар српске цивилизације – односно „српског света“, како рече један оклеветани Србин чије је срце окренуто ка Москви. Нажалост, елитна Русија, која чини кадровску и институционалну кичму Путинове владавине, нас воли оном шкртом, безвољном љубављу којом смо склони да „волимо“ некога ко нам се гади, али знамо да нас тај неко бескрајно воли.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКО БРАТСТВО, ЈЕДИНСТВО И МАЈЧИНСТВО: За разлику од поносних Американаца, чије су оклеветане елите кренуле да се, без комплекса, свим средствима боре против самомржње и „цивилизацијског самоубиства“, које је САД наметала либерална хегемонија – инспирацију су тражили и у моћним идејама Антонија Грамшија, једног од оснивача Италијанске комунистичке партије, поносно српске елите су или бежале у Завет или су инспирацију тражиле у свом метастазираном егу и јаловом интелекту.

Завет је важна унутрашња покретачка снага, моћан онтолошки и есхатолошки лепак за све оне који знају да Сребреница није „име геноцида“ поистовећеног са поносом српством, али када постане политичка идеологија – онда постаје погубан. Асфалт на ауто-путу у есхатолошку самодеструкцију по мери православних путовођа – који су залутали тражећи пречицу до небеске Србије вођени „ксанакс“ идејама Жарка Видовића, српског Фукујаме.

Мислим да важна разлика између динамике „сукоба унутар цивилизације“ у САД и Србији стаје у псеудо-хантингтоновски ламент о. Дарка Ђога, неуморног ударника заветног самопорицања и цивилизацијског илузионизма, идентитета претворених у идеологије чија је синергија допринела да у „интрацивилизацијском“ сукобу у Србији буде – покушаћу да овде будем оптимиста, и не поменем само политичку (и цивилизацијску) капитулацију која се назире, пошто на њој не ради само Заветом омамљени Ђого – мало неизвесности:

„Срби и Руси дијеле много шта заједничко, иако су почесто врло осјетљиви на различите манире и ситне културне разлике. Но припадају једној, православној, и то словенско-православној цивилизацији, па је наше карактере обликовала иста вјера, иста Црква, исти начин размишљања… Србији, као што је одлично показао Милош Ковић, и српском народу, на данашњој прекретници, Русија остаје једини поуздан ослонац када је у питању ма који проблем који имамо… Србима је Русија неопходна као цивилизација, као нада, као сан, као помоћ, као идеал, као Матушка.“

Српска заслепљујућа вера у православно, цивилизацијско братство, јединство и мајчинство нема непријатеље какве у Србији има слепачко западнољубље Латинкиних зилота. Али, свако ко гаји илузије о односу Руса према нама, мери у којој се разликујемо, и презиру – посебно учених – Руса према нама, „кмет“ је либералне академске и идеолошке „властеле“, коју данас оличавају Дубравка Стојановићи, Алексеј К., Иван Чоловић и Филип Е.

Поносним Србима је у сукобу унутар цивилизације који букти у Србији – у коме су велики  губитници, мада и ту важи да увек може горе – потребна елита која на понижену Србију не гледа са небеских „трибина“, удобно заваљена поред Исуса. Ђого и Ковић одбијају да се суоче са чињеницом да Завет претворен у идеологију представља облик националног нихилизма поредив са најгорим ексцесима постмодернизма.

Нажалост, овде царује поносно српска елита која од своје јаловости, умишљености и, оног најразорнијег, кукавичлука бежи у наручје Хантингтонових расклиматаних идеја и Путинове (само)ограничене моћи – која, од када је у Украјини почео крвави сукоб унутар православне цивилизације коме се не назире крај, с муком добацује до Србије. Како и колико мало одлично илуструје безначајност, ендемски политички и идејни јад овдашњих „руских“ медија – „РТ Балкан“, Спутњика“ и „Новог стандарда“. Да их нема, све би у Србији било исто.

ДАРКО ШЕМЈАКИНОВ ЂОГО ИЛИ ТИ ТУЖНА ПРИЧА О ЦЕЦИ И ЊЕНОЈ САМОПОРЕКНУТОЈ ДЕЦИ: Постоји једна ствар, која, да није било Руса, овде не би била иста. То је српски аутошовинизам.

Нажалост, проблем није у томе да се, на пример, лик раскршћеног и деконтаминираног, мада не и дебатићеизованог, Басаре препознаје у писмима Чаадајева. Српски аутошовинизам није дериват нечег руског, шта год то тачно било – ауторасизам, ружан али без аутогеноцидне страсти, или аутошовинизам, који у себи (не)скрива жудњу за (само)анхилацијом.

Српски аутошовинизам има западно „име“, али „презиме“  му је руско – Шемјакин. Наиме, нико на Западу није толико позлатио Латинкину псеудоначну зломисао као Руска академија и њен топли балкански „гаулајтер“ Андреј Шемјакин. Њега је рана смрт омела да настави да игра улогу посебно важног, руског, православног верификатора српског аутошовинизма, и идеје од које креће његова релативно кратка историја –  схватања да смо у Србији, не само крајем деветнаестог већ и на крају 20. века, имали „модернизацију без модерности“.

Неуморни о. Ђого, „спасилац“ српства какво не постоји и „Алија Сиротановић“ заветног самопорицања, који, иако није постао Вучићев „корисни идиот“, заслужује исте оне VVIP сендвиче – за „Веома, Веома Важне Личности“ – за које се храбро борио Ковић. Зашто?

„Наше амбиваленције су идентичне, заблуде савршено исте, парализа Западом и осјећај посебности у односу на њега - савршено су подударни, исти по свему“, пише елитиста у о. Ђогу, блажено несвестан, по мени, најважније идентичности српских и руских елита – и једина и другима се гади наша унутарправославна различитост која стаје у оно чега код Руса нема, а овде се прелива – а то је Цеца. У Цецу стаје цело, реално постојеће српство, чак и оно елитно, како „стањестваријанско“ тако и „пешчаничко“.  

Прича о нама и нашој модерности, и позадини сукоба унутар српске „цивилизације“ који се у Србији распламсао новембра 2024. године, стаје у иста четири слова – Цеца. Ту, наравно, не треба губити из вида улогу Марине Туцаковић, вероватно највећег филозофа и подизача живог српства, склоног меланхолији; жене која је увеселила српство и написала оду нашој оклеветаној модерности.

Цеца, наравно, није највећа Српкиња, али, захваљујући у немалој мери Марини, само је она сублимација и синегдоха српства. Једини делић нас који оличава целину – не српство какво би неко желео да оно буде, не ни оно које неко воли да види као добро или најбоље, већ оно што српство јесте. И дубински и идентитетски и како год хоћете.

У Цеци је оличена и дубина провалије, забашурене православном и словенском копреном, која дели Русију и Србију. Оно што се елитним руским путописцима гадило у Србији, и разлог зашто је Руска академија врх српске историографије препознала у аутошовинистичком опусу Латинке Перовић, стаје у иста четири слова. Руси немају своју Цецу, и, у мери у којој маре за такву музику, којом су натопљене централназијске крајине покојне совјетске империје, она им се гади. Баш као што се и њима, и отуђеним српским елитама, гадимо ми.

Поновићу, због Ђогових зомбија, који нису ружни као Латинкини, напротив, али су део проблема. Руси нас воле у мери у којој смо у стању да заволимо некога ко нам је одбојан и ружан, али знамо да нас обожава; да би дао све за нас. Руси су од нас, упркос свих упадљивих али варљивих истости и блискости, јако далеко – скоро колико и Финци, Норвежани и Данци, а нисам сигуран да је могуће наћи људе који у српству виде нешто толико одвратно као ови „хладни“, северни Европљани.

Један од разлога зашто је сукоб унутар српске цивилизације толико једностран – а то је разлог који је важан колико и улога ЦИА, Ватикана, Сороша и (глобалне) дубоке државе – јесте чињеница да је већина Срба, таквих какви смо, неприхватљива поносно српској елити.

Она се не бори за нас. Она се бори за исти цивилизовани, цивилизацијски и културни идеал као случајно српска елита – само украшен крстом, оцилима и, данас, Путиновом сликом. Она је у сукобу унутар српске цивилизације, за разлику од својих идеолошких парњака у САД, одсекла саму себе од маса које би требало да води, и које желе да их води,  и тако сама себи везала руке. Она се не бори за Србе – она се бори за идеал који види у огледалу. Мало је битно да ли су га неки од њих, као Ломпар, поставили у купатилу, или, као Ђого, на небу.

НОВИ СУКОБИ И СТАРИ ФУНДАМЕНТАЛИЗАМ Сукоби унутар цивилизација, наравно, нису „цивилизацијски“, што би у Хантингтоновом смислу речи значило верски – али као да јесу. Штавише, они имају исту – фундаменталистичку – потку као и најкрвавије епизоде „сукоба цивилизација“, авганистанска и ирачка. Чињеница да у сукобима унутар цивилизација нема увек лешева, или да их је мало, нас збуњује зато што смо постали склони да, погрешно, везујемо фундаментализам не само за насиље већ за свирепе, „безумне“ акте насиља

Још више него оне из просветитељским фундаментализмом затрованог Београда, слике са новосадских улица, не само разбијање стакла на просторијама СНС-а, подсетиле су ме на бес који сам септембра 2001. видео на изобличеним лицима демонстраната у Џакарти.

Они су ломили „Мекдоналдс“, и места које су посећивали западни туристи, док су славили „подвиг“ Осаминих „светих ратника“ – терориста које су масовно видели као „деветнаест величанствених“. Били су то дани када је Хантингтонова теза о сукобу цивилизације деловала као остварено пророчанство, и таксиста је, уплашен, у једном тренутку тражио да се Даниела и ја заклонима иза његовог седишта. (Запад је тада још „имао“ само једну боју коже, белу, а и дан данас мањка свест да постоје људи, на пример Срби, који су бели али нису западни.)

Верски и, изаберите сами, грађански, либерални односно просветитељски фундаментализам следе исту модерну логику, и склони су да робују истим страстима. Прво исламисти у Лахореу, мало касније будистички фундаменталисти у Ситвеу и Коломбу, затим либерални фундаменталисти у Портланду и грађанистички у Нишу и Новом Саду – лако постану поседнути спојем мржње, еуфорије и беса, који се храни деструкцијом.

Украјинско-руска и камбоџанско-тајландска трагична унутарцивилизацијска прича следе сличну логику, само су кључни фундаменталистички тропи – на првом месту веровање да ће доћи крај (нашег) света уколико се не боримо до смрти – преломљени кроз националну или империјалну призму. Оно што су у осветољубивом, неоконзервативном Вашингтону пре четврт века били „исламо-фашисти“, данас су у крви жедном, „деконтаминираном“ и цивилизацијски растројеном, случајно српском Београду православни „клеро-фашисти“.

Али, оно што је у Србији још поразније је да троје „ударника“ данашњег, озверујућег аутошовинизма, више армираног него дограђеног класним стереотипима, не долазе из „круга двојке“ и његовог врачарског привеска – већ из Ниша, Борче и Александровца.

Из Београда не долазе ни неки од огледних дипломаца високо-образовне установе којој би данас више пристајао назив „Факултет аутошовинистичких наука“. Има неке слатке ироније у чињенице да је та институција, основана на темељима „Више партијске школе 'Ђуро Ђаковић'“ како би развијала и оснаживала „научни титоизам“, завршила као фабрика „научног аутошовинизма“. На путу је да засени чак и Институт за филозофију и друштвену теорију – бастион српске антисрпске мисли колико и оличење њене неуништивости.

Нажалост, у аутошовинизму – појави која илуструје величину улога у сукобу унутар српског огранка растресене православне цивилизације – нема ничег ирационалног. Иако „плаћеници“ играју неке од упадљивих улога, „плаћеништво“, изношење, „за паре“, ставова у које неко не верује, има секундарну улогу у његовом успону, од појаве на маргинама, рођене деведесетих у крипто-титоистичким елитним лагумима, до рађања омасовљеног средњекласног избора, распршене културе аутошовинизма, четврт века касније.

ПОСЛЕ ЦИРИШКИХ, ФРИБУРШКИ „ОТРОВИ“: Потка културе аутошовинизма је цивилизацијска илузија – веровање да Србија није оно што јесте. Зато више нису масовно самопорекнуте само „либералне“ елите, затроване мањинарењем и џендеризмом. У вртлогу самопорицања завршили су и командни врхови десне елите, углавном другачије самоозападњачене, и само декларативно поносно српске. Та елита није аутошовинистичка, али у поунутрашњеном „сукобу цивилизованости“ у Србији – она не стоји уз свој народ.

Зато не треба да чуди ни да је Устав који је прогурао Војислав Коштуница, у коме се сместило оличење колонизованости и цивилизацијске беде њихових моћних умова, учинио борбу против српског аутошовинизма немогућом. Наиме, данас „последице“ може да осети само неко ко се бори, или покушава да се бори, против аутошовинизма – не његови ударници, идеолози и манекени. 

Тај Коштуничин, тачније Флајнеров, Устав је српском идентитету оно што је Брозов Устав СФРЈ из 1974. године био Србији. После сене Хрвата, који нас је презирао али одлично разумео, данас се разједање српства у Србији одвија заштићено Уставом коме је кумовао швајцарски пајац који нас је волео без да разуме Србију и њене мањине.

У хијерархији „отрова“ који су, цивилизацијски самопорекнуте, српске елите убризгавале у српско друштво важно место имају швајцарски. У 19. веку циришки, у 21. фрибуршки.

Сретењски Устав је био много већа и деструктивнија лудорија „цивилизаторског“ самопорицања српске елите фатално колонизованих умова. Али он, срећом, није заживео и није могао да нанесе штету какву обећава Устав у коме је писање, не само идентитетски, најважнијих делова просветитељски самопорекнути елитиста у Коштуница поверио Томасу Флајнеру. Овај Швајцарац оличава склоност наших елита, и левих и десних, да клекну пред сваким Западњаком који дели њихову слику Србије и „српског света“.

Србија је, зато, данас само декларативно држава српског народа. У стварности, Коштуница, чија су „начела“ западна, Србију је устројио као државу мањина, претворених у „беле медведе“, у којој су Срби грађани другог реда – а све што је српско (и већинско) отворено за бескрајно гажење, пљување и унижавање. Коштуничин „колонизовани ум“ је кумовао погубном схватању да овде „говор мржње“ може бити само говор о мањинама. „Друга Србија“ је озверила Србе – Коштуница им је дао дозволу да „пуцају“ и лове „звери српске“.

„Вера“ српских елита, у смислу у коме о „вери“ говори Кестлер у цитату који је мото овог текста – јесте Запад. Мало је битно да ли су на зидовима њихових соба иконе, или им је Философија паланке на полицама; да ли се моле Богу или су се поклонили безбожништву – Запад је њихова једина права вера, а ми нисмо западни људи. Зато не верују у нас.

ОД САМОКРИТИКЕ ДО САМОПОНИШТАВАЊА: Макдоналд, конзервативна хероина „културног рата“ у САД, стање пре друге, историјске изборне победе Доналда Трампа, која је не толико променила депресивни ток „културног рата“ већ је омогућила да почне да се дешава обрат који је донедавно деловао немогуће, описала је речима:

„Самокритика је била карактеристична особина западне мисли – и то дивна особина. Али, у последњих пола века постала је рефлексивна, заснована на незнању, а не на жељи за просветљењем. Америчке и европске елите поставиле су се као бедеми против наводно токсичног наслеђа западне цивилизације, а још више против наводно нелибералних инстинкта својих мање просвећених сународника, стварајући сукоб унутар цивилизације…“

„…Под претходним [Бајденовим] режимом, мржња Запада према себи достигла је тачку самопоништења. Према огромној међународној мрежи владиних бирократа, медија и непрофитних организација, западне земље немају право да контролишу ко прелази њихове границе из наводно угњетаваних земаља. Неповратне демографске и културне промене нису нуспроизвод отворених граница; то је њихов циљ.“

У САД, у кључном „сукобу унутар цивилизација“, и у Србији, у обрачуну самоозападњачених елита са живим српством, хегемоне либералне елите су следиле исти цивилизацијски, класни, идентитетски и идеолошки образац, изграђен око клеветања и поништавања својих већинских идентитета. Ови статусно привилеговани, виско образовани друштвени либерали, у чијим главама и даље живи фукујамска илузија о „крају историје“, своје смртне – што данас значи унутрашње – непријатеље доживљавају на исти начин. „Корпа бедника“ (Хилари) и „ђубре људи“ (Бајден) у САД, и „ћацији“ и „зверињак“ у Србији – су синоними.

Оно што је вероватно најлуђе у том елитистичком безумљу је чињеница да се и у Србији и у САД либерални фундаменталисти поносе што су „препознали“ да су им сународници, цивилизацијска сабраћа коју су одбацили и презрели – животињолики отпад.

УМЕСТО РАДОМИРА КОНСТАНТИНОВИЋА, ЕДВАРД САИД: На скупу америчких конзервативаца, где је Мекдоналд изложила идеју о „сукобу унутар цивилизација“ као наследницу Хантингтонове тезе, Едвард Саид је истакнут као „кључни извор антизападне мржње која анимира данашње универзитете“ у Америци.

У САД, данас главном сукобу унутар западне цивилизације у великој мери су кумовали Херберт Маркузе и Едвард Саид. Деценијама водећи левичарски јавни интелектуалац, Саид је арапски хришћанин који је много воле свој, већински муслимански, палестински народ.

Четири деценије је предавао на Универзитету Колумбија у Њујорку и сматра се родоначелником постколонијалне теорије – у којој је, добродошла и јако корисна, критика западног „погледа“ на Остале, и односа према њима, временом мутирала у генератор ауторасистичког презира, не само на америчким универзитетима. Мржња према „нецивилизованим“ другима, становницима Оријента, скупа различитих истока Запада, трансформисала се тако у мржњу према „нецивилизованим“ својима; према западној подкласи и њеним изборима – политичким, цивилизацијским колико и естетским.

Док је на левици политичка естетика убијала њену конструктивну друштвену снагу, на десници је сличну улогу играо политички морализам, што је још више умртвљујући импулс. Трампови успеси су неодвојиви од његове равнодушности према моралу, што може бити двосекли мач. Али, то је постало мало важно у околностима када, речима Кастрових комуниста, у једном друштву почне да важи „отаџбина или смрт“.

Важна сличност између савремене Србије и Америке јесте што су обе земље, у суштини, „колонизовале“ њихове либералне елите. Зато је и овде и тамо Едвард Саид, чијим идејама су надахнути и многи од наших унутрашњих „колонизатора“ који за њега никада нису ни чули, постао не толико лош савезник колико велики непријатељ.

Слабости постколонијалне теорије су дошле до изражаја на Балкану, најближем, европском истоку Запада, пошто је Саид стигматизовао истицање наша унутаревропске „другости“, наше суштинске онтолошке разлике у односу на Запад. Појам „Друга Србија“ – плод тактичког самоименовања коме је кумовао Иван Чоловић, чија је издавачка кућа касније објавила преводе две кључне, овде, нажалост, пречесто отровне књиге постколонијалног канона и његове балканистичке гране, Саидов Оријентализам и Имагинарни Балкан Марије Тодорове –  није охрабрила промишљање Србије као (дела) „Друге Европе“.

Док су на Западу, првенствено у САД, Саидови следбеници значајно допринели уоквиравању Запада као трансисторијског зла по себи, цивилизације која више не може да се искупи за своје грехе и злочињења и зато је треба растакати, слабити и унижавати, њихов допринос у академским круговима у Србији је много скромнији.

Делом је позитиван, првенствено када указују на дубоке корене и потку презира према Балкану, који је деведесетих у великој мери „посрбљен“, сведен прво на Западни Балкан, а затима на српство, али временом је постајо све деструктивније, пошто уважавање наше унутаревропске различитости дисквалификује као „аутооријентализам“. Марија Тодорова и Милица Бакић-Хајден, и њихове све бројније мињонке и мињони, везују схватање наше „нормалности“ и „здравља“ за догму која каже да јесмо оно што нисмо и што никада не можемо да постанемо – исти као Запад.

УМЕСТО ЛАТИНКЕ, МАРКУЗЕ: „Није неуобичајено чути лажи изговорене у служби идеологије“, али, истиче Дејвид Флин, оно што је необично је „формирање идеологије која служи за кодификацију лагања као легитимног облика дискурса. Управо то је урадио Херберт Маркузе“. За овог „поп филозофа Нове левице“ један поштовалац је рекао да је, „међу „чистим научницима“, он „имао директнији и дубљи утицај на историјске догађаје од било које особе у двадесетом веку“.

Из данашње перспективе, централни Маркузеов допринос као јавног интелектуалца тиче се одговора на питање које је, речима Анђеле Дејвис, од шездесетих било у центру расправа на активистичкој левици: „Да ли радничка класа и даље има револуционарни потенцијал?“. Оно је временом мутирало у схватање да више нико нема никакав „револуционарни потенцијал“. Али, Маркузе није понудио само одговор на питање шта да се ради у таквим околностима, који је, то је већ ствар перспективе из кога га посматрате, одличан или језив, већ и на питања ко то треба да ради и како.

Дејвис, једна од његових утицајних ученица, пише да није оклевала да „јавно изрази захвалност Херберту Маркузеу што ме научио да не морам да бирам између каријере научника и политичког позива, који је подразумевао интервенције око конкретних друштвених питања“. (Она пише и да јој је, „током једног од мојих последњих сусрета“, некада утицајнији Адорно, који јој је такође предавао, рекао „да је моја жеља да директно радим у радикалним покретима тог периода слична жељи студента медијских студија да постане радио-техничар“.)

За разлику од Адорна, и других колега (из) „Франкфуртске школе“, који су тридесетих дошли у САД, Маркузе се није задржао на „теоретском раду“ већ је био заинтересован и за, пише Дејвис, развијање „трансформативних опозиционих могућности“.

Директно укључен „у раду са Стејт департментом, помажући у развоју америчке политике денацификације“ Немачке, Маркузе је, наставља Дејвис, касније одлучио да „прошири свој антифашистички теоријски приступ, увлачећи америчко друштво у оквир своје анализе“, и „идентификује фашистичке тенденције у Сједињеним Државама“. Он је истицао улогу расизма и „блиске везе“ између либерализма и фашизма, које није видео као „идеолошке супротности“, али и, а то је важно за разумевање његовог утицаја, „могућност утопије“ – што је постало привлачно после пада Берлинског зида и неслућеног пораза режима антиутопијског, „научног социјализма“.

Не знам да ли постоји мисао која боље описује носећу динамику „културног рата“ у САД, и чињеницу да је прерастао у рат унутар западне цивилизације, од Маркузеове реченице: „Оно што бива осуђено као 'утопијско“ више није оно што 'нема места“ и не може имати никакво место у историјском универзуму, већ оно што је блокирала моћ етаблираних друштава.“ Вођени овом идејом, амерички, недавно „пробуђени“, либерали су кренули да демонтирају не само амерички естаблишмент већ и америчко друштво.

Маркузеова мисао није допринела да доминација „глобалног капитализма“ буде уздрмана већ му је помогла да добије, мало је битно какве су му биле намере, идеолошки оклоп метастазираног мањинарења и политичке коректности која је завршила у „кансел култури“, и довела до интелектуалног и идеолошког чишћења америчких школа и факултета – које је слично учинку онога коме је овде „кураторка“ била Тинде К. Ц. („Флајнеров Устав“ обесмишљава и обесхрабрује свако неапологетско навођење презимена која звуче мањински. Постало је контрапродуктивно)

ОБРАЗОВАЊЕ КАО НИХИЛИСТИЧКА ИНДОКТРИНАЦИЈА: И у Србији и у САД добили смо не толико растресена колико разбијена друштва, обележена нихилизмом који није идентитетски већ је усмерен на девастирање и стигматизацију већинских идентитета – етничких, расних, верских и оба полна. Епицентар овог зла је образовни систем, мада важну улогу имају либерални медији и „јавни сервиси“, као што је „Би-би-си“ или „Ен-пи-ар“ у САД.

О колико великим и брзим променама је реч, данас доминантни, тоталитарни „пробуђени“ либерали у САД и Великој Британији мало шта презиру као феминизам и феминистичко схватање жене. Вероватно најтеже питање које, јавно, можете да поставите неком кандидату Демократске странке јесте – Шта је жена? (Оно што, претпостављам, верујете да јесте жена, на америчкој „пробуђеној“ левици се данас зове „менструирајућа особа“, „особа која доји“ и „рађајући родитељ“. Идеја да жена има јајнике или вагину је тежак вербални деликт, редовно схваћен као политички  еквивалент  злочина против човечности.)

Кључ успешности „марша кроз институције“, који су обавили баштиници Маркузеовог метаполитичког схватања политичке борбе у име замисливе утопије, јесте чињеница да је био бешуман, у великој мери неприметан – ослоњен, изнад свега, на „процес неумољиве негације: која је глодала, жвакала, разбијала и дезинтегрисала читав систем вредности који јој је претходио“, како је Кристофер Руфо у књизи Америчка културна револуција описао његову потку. Та „стратегија је била генијална: освајање америчких институција било је толико постепено и бирократско да је углавном промакло пажњи америчке јавности“.

У Србији, тријумф неоколонијалне моћи је омогућио да после 5. октобра јако слична, истовремено антиполитичка и антисрпска, машина делује много безобзирније и транспарентније. Оно што нам тада није било јасно је да се исти процес – о коме је прва говорила Љиљана Чолић, да би га недавно, у одличној књизи мањкавог наслова, „сецирао“ Слободан Антонић – много спорији и подмуклији, али не и мање неумитан, одвијао у САД.

Наиме, идентично „(анти)образовање“ се већ деценијама спроводи у САД, и зато оно не може бити „колонијално“, како тврди Антонић. Нажалост, иако је данас најпрогесивнији и најоригиналнији поносно српски мислилац, и један од најбољих тумача транзиционе и пост-транзиционе стварности српског друштва свих идеолошких опредељења (и илузија о сопственој идеологији), Антонић не уважава чињеницу да исто такво образовање данас у САД бива схваћено као „деколонијално“ и „антиколонијално“ – и да антиколонијални приступ овде представља двоструко слепу улицу; и политички и сазнајно.

Нажалост, чини ми се да се Антонић у свом разумевању „колонијалне ситуације“ заглавио у идејама Алебра Мемија из 1974. године, у коју је некако угурао стварност Србије, али тако да смо добили слику неког sui generis „колонијализма“ без колонизатора. Уосталом, сама чињеница да сте решили да кажете да је оно што тврдите „баш“ то што тврдите, па још то „баш“ ставите у наслов – нам говори да ни сами да нисте баш сигурни да је „баш“ тако.

При томе, не ваља када нисте „на ти“ са оним против чега се борите у времену у коме се борите. Антонићева аргументација ће америчким конзервативцима звучати као нешто што може да понуди само најгори „пробуђени“ либерал, њихов највећи, „смртни“ непријатељ, док су његови ставови о српству међу америчким либералима, од којих није лако наћи веће анти-Србе, уоквирени као „фашистички“ – а Срби као „колонизатори“, не само Косова.

Антонић је ухватио суштину проблема и схватио да је она у образовном систему, само правосуђе има поредиво велики значај, али илузија о „Србији колонији“, на којој наставља да инсистира, на путу је да га претвори у невољног, случајног непријатеља Србије за какву се, верујем, и он и ја свим срцем боримо.

Све моћнија струја унутар Демократске странке у САД, ослоњена на неслућене успехе које је имала у академској сфери, како пише Зинеб Рибоа са „Хадсон института“, усвојила је трећесветизам, и „моралну бинарност“ на којој је заснован, поделу на „моћне“ и „немоћне“, и прилагодила га америчкој политици. „У Сједињеним Државама, нацији без колонија…  овај антиимперијални етос“ је постао плодоносан јер је америчко друштво – захваљујући деценијама дугом, буквално, антиколонијалном образовању – натопљено „наративима о кривици и искупљењу“. Зохран Мамдани, који је 1. јануара постао градоначелник Њујорка,  успео је тако што је „променио намену лексикона ослобођења Трећег света на америчком тлу, претварајући деколонизацију у скелу за морални и политички идентитет“.

Истим „лексиконом“, који бива усађиван у младе мозгове већ у основним школама, у САД је данас обојен „свакодневни дискурс о климатским променама, Палестини или неједнакости“. Рибоа, мароканска Берберка, каже да га „препознаје инстиктивно“ пошто он у арапским земљама „наставља да обликује перцепцију правде и моћи, мада мање отворено него на Западу“.

У Великој Британији је ситуација још гора него у САД, и „деколонијално“ преумљивање је имало подједнако разорне резултате у судству и полицији. Вратићу се мало касније на то да све некадашње колонијалне метрополе данас имају море „Наташа Кандић“, ударница суочавања са колонијалном прошлошћу и упоредне „деколонизације“ садашњости Запада.

Разумем свакога ко се заљуби у неку своју идеју, али плаши ме када та љубав, као у Антонићевом случају са „колонијом Србија“, постане слепа.  Препознајем корене те његове љубави у времену када је формулисао моћну, али фатално мањкаву, мемијевску тезо о „мисионарској интелигенцији“, чији недостатак његови непријатељи нису препознали. Наиме, и Антонић и ја, он одавно, део смо једне друге „мисионарске интелигенције“ – чија је мисија супротна од мисије јавних интелектуалаца и пајаца о којима је писао. 

Нема Србија времена ни за једно заразно интелектуално „лудило“ – па ни антиколонијално. Нарочито у времену када се на супротној страни запатило аутошовинистичко. Нажалост, веровање да је Србија „колонија“ данас може да постоји само као јефтини изговор да се не преиспитују сопствене слабости на поносно српској страни, „зараженој“ ломпаризмом и заветним национализмом; самоидеологијом и самопоражавајућом идеологијом. Антонић се прве плаши, о другој се не оглашава, али то не значи да је невин у причи о њиховом успону. „Колонија Србија“ је маска, лажа која делује уверљиво, иза које се крије кукавичлук колико и политички и интелектуални јад и беда поносно српских елита.

Можемо, можда, у контексту Србије, то (анти)колонијално (анти)образовање описати као неокметовско – ослонац још радикалније, „постисторијске“ и „постцивилизацијске“ инкарнације унутрашњег „цивилизујућег процеса“, о коме је 1939. писао Норберт Елијас.

Његова потка су „критичке теорије“ које, истиче Руфо, „нису биле осмишљене да функционишу као пуке апстракције. Оне су биле осмишљене као политичко оружје и усмерене ка стицању моћи“. Маркузе је, више него други идеотворци стално растућег броја ових циничних, „спасилачких“ и „кукајућих“ теорија, кумовао чињеници да су америчке школе и универзитети, још пре четврт века, Флиновим речима, „подлегли нетолеранцији која се рекламира као толеранција, политици прикривеној као ученост, индоктринацији која себе назива образовањем….“.

Мислим да је учинак колоплета „критичких теорија“, „џендеризама“ и иних мањинарења, који је најбројније међу презренима и пониженима у САД уоквирио као уживаоце „белачке привилегије“, корисно посматрати као нихилистичку индоктринацију. Не чуди ме да су се у том интелектуализованом, ревизионистичком безумљу, које се, као и у Србији, излило у „ткиво“ средње класе, стекли услови за појаву америчког аутошовинизма – оличеног у веровању да је историја САД тако и толико злочиначка, при томе тако и толико надређена америчкој садашњости и будућности, да (бели) Американци заслужују ружне смрти.

ИМЕ СРПСКОГ ЗЛА: У Србији је културном рату, који је не толико унутарцивилизацијски колико, из угла случајно српске стране која је успоставила доминацију, сукоб између „цивилизације“ и „зверињака“, кумовао један човек – Радомир Константиновић, титоистички Србин коме се његов народ (з)гадио, па га је (експлицитно) нацификовао и (имплицитно) озверио.

Пореклом из забити у Полимљу, Константиновић, син моћног оца беспрекорних манира – „писмени“ и „пристојни“ су „гасваген“ српства, чији су „мотор“ универзитети у Београду, Новом Саду и Нишу, „видео“ је у Ивањици оличење ултимативног (анти)светског зла, оријентолику српску „паланку“. Та његова дистопијска слика једне обрнуте, негативне „изузетности“, очарала је српске елитисте – у „Пешчанику“ колико и у „Политици“.

(Изненадило ме колико је њене бројне зомбије у „најстаријем и најутицајнијем [sic] дневном листу на Балкану“ узнемирила чињеница да ми је Љиљана Смајловић дозволила да 2016. године сам напишем „Тему недеље“ о Константиновићевој зломисли. У њој сам увео појам „случајни Срби“, који, уз његову супротност „поносни Срби“, указује на потку одомаћеног саморазумевања које Србију разједа више од аутошовинизма.)

Идеја водиља на путу „командног“ сегмента српске левичарске елите ка аутошовинизму, до кога је стигао половином деведесетих, било је веровање у, наводно, не толико недостигнуту колико, за Србе, недостижну модерност. Исту улогу у САД, где су се недавно, после оикофобије, појавили пропламсаји америчког аутошовинизма, вратићу се на њих, одиграло је веровање у не толико недостигнут колико – за „белачко ђубре“ које може да гласа и које је гласало за Трампа – недостижан „крај историје“.

Улогу коју је, пак, недавно у успону америчког самопрезира одиграла трговина робљем, овде је имала Сребреница. Погонско гориво на та два елитна пута – српском, старијем, и америчком, новијем – јесте веровање у колективну „цивилизацијску“ кривицу, српску односно западну, (не)вешто камуфлирану ботоксом „колективне одговорности“.

Да бих могао да појасним о чему је данас реч у сукобу унутар цивилизације у САД – зашто се Америка „посрбљује“ самопрезиром чак и док се „купа“ у анти-српству – потребно је да подсетим зашто сам почео да говорим о аутошовинизму. Односно, зашто сам сматрао да старији појмови, као што су самомржња, аутооријентализам и ауторасизам, нису били задовољавајући. Ни довољно јаки ни довољно прецизни да би „ухватили“ суштину нове појаве – која је 2006, када сам сковао тај појам, имала кратку историју али дугачку прошлост.

Она креће од Доситеја Обрадовића, лажног „Servianus-а“. Иако је то била „бела лаж“ човека који, до тренутка када је почео да се издаје као неко ко је „из Србије“, никада није крочио у земљу из које је тврдио да долази, кумовала је другом највећем злу у Србији – оличеном у одлучности наше елите да „востане“ из нас (и саме себе). Дубоке корене српског елитизма, данас највећег зла у Србији, аутошовинизам је само један од његових изданака, вероватно најодвратнији али не и друштвено најразорнији, препознао је Вук Караџић – човек-камен на кога је ослоњен, данас у световима наших елита јако редак, безусловни понос српством. 

Ако би историју модерне Србије самеравали са Новим заветом, што је клизаво али мислим да је поучно, могли би да кажемо да је Вук био „Петар“ српства, а Доситеј наш „Јуда“. Да није иних паланки, „колона џибера“, Борче, Овче и Крњаче – Доситејева невера, „издаја“ живог српства, би, бојим се, била на путу да постане једина српска „вера“. Од када је Философија паланке „окупирала“ умове српске елите (данас и излоге београдских књижара), „звона и прапорци“ су наша највећа нада, а „1300 задругара“ мера српске спремности на жртву.

Вуков и Доситејев гроб у порти Саборне цркве оличавају две Србије у свим њиховим инкарнацијама. (Трећа није могућа, сем у халуцинацијама анти-противних, брзоплетих и нарцисоидних Срба.) Чињеница да је у њој сахрањен Доситеј, никада то нећу моћи сасвим да разумем, илуструје колико је у Србији дубоко укорењен импулс ка самопорицању – и чињеницу да је сукоб унутар српске „цивилизованости“ утиснут у темеље Србије.

АУТСОРСОВАНИ АУТОГЕНОЦИД: Историја српског аутошовинизма креће од Радомира Константиновића, док његову стварност, оно какав се 1995. године родио у Центру за културну деконтаминацију у Београду, оличава Петар Луковић. Природу његове убилачке мржње према народу из кога долази препознао сам у Пол Потовој Кампућији.

Аутшовинистичка мржња је, у суштини, израз аутогеноцидне мржње, само наше елите не воле да прљају руке, нити саме умеју да покрену масе, па би оно што прижељкују, и што рационализују, могли да посматрамо не толико као „геноцид“ – колико, жаргоном неолиберализма и његове глобализације, која „прљаве“ послове препушта другима, као аутсорсовани аутогеноцид. Више метастазу него нову инкарнацију „Јасеновца“, овај пут у Србији, коју би, у складу идејама „против дома спремних“ Срба, обавиле нове или старе усташе.

Суштина српског аутошовинизма је веровање – коме су, прво Константиновић и Латинка, а затим њихове апологете и следбеници из YIHR-a, ИФДТ-а и ФПН-а, покушавали да намакну ауру објективне, научне истине – да је њиховим „културно контаминираним“, неизлечиво звероликим сународницима место на дну масовне гробнице. Да је јама – логика је „нека цвета хиљаду нових Голубњача и Голубинки“ – једина „сигурна кућа“ за српско зло.

Тако нешто је недавно почело да се помаља у Америци. Не знам, треба питати Антонића, који каже да постоји руски аутошовинизам, да ли тамо има православних, руских „петралуковића“, „богданабогдановића“ и „драганабурсаћа“ – који свршавају већ на саму помисао о рекама мртвих Руса.

Можда најтрагичнији аспект изливања аутошовинизма у друштвено ткиво, и његовог претварања у самоодрживу културу, армирану несрећним „Флајнеровим Уставом“, јесте да нема решења – да би једино замисливо „решење“ био „аутогеноцид“. Појава која креће од аутогеноцидне жудње завршила је у околностима које рационализују такву жудњу.

Знам да постоје земље и народи који имају много горе и отуђеније елите, Хаити на пример, али наше су баш гадне. Зло које извире из доситејевштине, и које је врхунац доживело у зломисли Радомира Константиновића, у Србији је заживело. Ништа се ту више не може. Не би помогло ни да „Факултет аутошовинистичких наука“ буде укинут. Ни да „Пета београдска“, водећи инкубатор злоћудног прдопудераштва, буде претворена у шталу. Ни да се појави неки српски „Пол Пот“. Баш ништа.

Склоност аутошовинизму изданци наше елите, не само интелектуалне, „пију“ са мајчиним млеком. Они који добију шансу да јој се прикључе, у исти случајносрпску центрифугу улазе мало касније. Склоност аутошовинизму се „уписала“ у механизме социјализације и образовни систем, она живи и у нама и око нас, и многима није лако да је савладају.

Штавише, три деценије после оснивања Центра за културну деконтаминацију, у чијем називу је садржан оперативни принцип српског аутошовинистичког становишта, живимо у Србији у којој су много чешће околности у којима припадници елите треба да „испишу“ себе из аутошовинизма, или нечег непријатно сличног, него да се „упишу“ у њега. То је најболнија димензија сукоба унутар српског огранка поцепане православне цивилизације.

ХИЛАРИ БИСЕРКО И БАЈДЕН НОСОВ: Поносно српска елита – која је или ментално заглављена у западном канону, „обогаћеном“ Ситон Вотсоном, Томасом Флајнером, Фукујамом и Хантингнотном, или је одлепршала у заветно самопорицање и окренула леђа земљи Србији – углавном није приметила једну важну промену која се десила на Западу.

Деведесетих, и у првој деценији новог миленијумима, Запад је од нас тражио оно што није желео да учини – да се „суочимо“ са својом ружном прошлошћу и, што је кључно, да себе посматрамо кроз призму те ружне прошлости. Али, ствари су се на Западу промениле.

Тамо се нису појавили само „Соња Бисерко“ и „Софија Тодоровић“ – само у САД данас постоје, рекао бих, милиони „Соња Бисерко“ и „Софија Тодоровић“. Ништа мање није ни „Филипа Д.“ и „Алексеја К.“, припадника малих, огледних или привилегованих родних, етничких и расних мањина који „верификују“ не толико замрачену колико угљенисано црну слику америчке историје, иза које се током претходних година постројила „пробуђена“ либерална WASP елита. (На српском би било БАСП – Бели Англо-Саксонски Протестанти.)

Кључне за разумевање овог самопоражавајућег достигнућа, омасовљавања инстинкта који лако проклизава из жудње за самобичевањем у жудњу за самопоништењем, јесте серија, углавном повезаних, идеологија, и „гуруа“ који их оличавају или који су им кумовали, не само на левици. Те идеологије, и идеје на које су ослоњене, углавном су старије од Фукујамине тезе о „крају историје“, али им је њено укорењивање помогло да се размахну у академским и активистичким круговима и остваре дугачку серију институционалних победа, не само унутар образовног система, које су омогућиле да елитни и средњокласни стратуми Америке постану збуњујуће слични „другој Србији“, и да се построје иза сличних, новокомпонованих догми и норми.

РЕЛИГИЈЕ САМООБОЖЕНИХ: „Левица“ је појам који више није могуће везати за схватање о „авангарди радничке класе“. Нажалост, углавном је постала име оних снага које, у суштини, раде на њеном затирању као политичке снаге, и ућуткивању. На моћно, мада не и сасвим разумљиво, питање Гајатри Чакраворти Спивак „Могу ли субалтерни да говоре?“, они који данас најлакше пролазе као „левица“, и у САД и у Србији, одговарају са –  презрени на свету не смеју „да говоре“. Ако нису родно мањински или расно мањински.

Спивак је, у ствари, поставила питање да ли могу да буду чути „гласови“ субалтерних, односно да ли њихове муке заслужују уважавање и бригу; да ли треба да имају важно место у друштвеној свести и обликовању различитих политика и програма. Чињеница да не само да не могу да се чују, већ да доминантна „левица“ инсистира на томе да не треба да се чују, да их треба систематски заглушивати – показује да се данашњи „левичари“ нису толико одрекли револуционарне борбе колико да су постали контрареволуционари.  Опседнути мањинама, они су данас нови, чврсти ослонци неолибералног статуса кво, кога једина, колико-толико, дрма популистичка десница и њене вође.

У САД је, како то обично бива, кренуло наизглед бенигно. „Наравно, људи желе да исправе недостатке које виде око себе. Али, опасности настају када претпостављена моралност мисије дозволи да неморалност – лагање зарад циља, наметање 'добра' друштву, самоправедност и тако даље – корумпира крсташе. Проблеми се такође јављају када активисти погрешно схвате сваки циљ који носи име њихове идеологије као племенит. За такве људе су важне намере, а не резултати“, написао је Данијел Флин пре две деценије.

„Идеолози су склони да побркају свој идеал за стварношћу. Свесно или не, они имају тенденцију да виде оно што желе да виде и да пронађу оно што желе да пронађу. Импулс да се стварност процени на основу тога како она оправдава теорију доводи до селективне употребе чињеница, фалсификовања књига и једноставног измишљања ствари када чињенице не сарађују. Другим речима, идеолози доносе закључке пре него што истраже. Мање истине бледе у поређењу са важношћу веће 'истине', идеологије“, пише Флин. Нажалост, он је склон да схвати „идеологију“ као нешто по себи лоше, што припада само супротној страни. Зато, када каже „идеологија“ он у ствари мисли на једну специфичну идеологију, односно на идеолошку матрицу у којој је препознатљив однос према идеологији о коме пише.

У том контексту, Флин истиче нешто што је јако важно за разумевање данас доминантне, тоталитарне инкарнације либералне идеологије, и њеног грађанистичког изданка у Србији: „Идеологија служи као замена религије за људе који себе сматрају превише паметним за традиционалну религију. А пошто је обожавање бога немогућ задатак за самоопседнуте, интелектуални кретен обожава самог себе… и идеје које ће нас све довести до спасења“.

То је оно што самообоженим Србима, нашим анационалним, нарцисоидним „шовенима“,  говори прва реченица Философије паланке – „Искуство нам је паланчко“, вероватно једина коју су многи од њих прочитали. Важан разлог зашто је сличан подухват, наравно без подршке са стране, успешнији у САД, иако има много климавије идентитетске и историјске темеље, везан је за чињеницу да је постављен на вишеструко ојачане интелектуалне основе од оних на којима лежи Константиновићева псеудохегелијанска онанија.

Али, и тамо и овде, победнички либерализам односно грађанизам треба посматрати као религије самообожених. Западно мешање, чију снагу и одлучност диктира схватање о српској трансисторијској негативној изузетности, нас омета да препознамо меру у којој је 5. октобар овде био истовремено еквивалент и супротност Духова – дана, педесетог по Васкрсу, који се некад узима и као „рођендан хришћанства“. Ти случајно српски анти-Духови су дан када креће успон „секте“ која је своје „вјерују“ претворила у „религију“ која је поцепала Србију – на случајну и поносну; свезубу и крезубу; учену и „ћаци“; људску и зверолику… Није битно коју бинарност изаберете, много их је, смисао је увек исти.

ЗАМЕНСКИ МОРАЛ И СУПСТИТУЦИЈЕ ИСТОРИЈА: Флин је, не једини, препознао да је у САД кључан био један, у суштини, (анти)моралистички обрат, који данас боји сукобе унутар западне цивилизације – касније описан и као, у суштини, појава заменског морала односно „супституција моралности“.

Реч је о освешћеном, инструменталном одбацивању морала о коме Флин каже: „Европљани Жак Дерида, Лео Штраус и Херберт Маркузе изнели су теоријске оквире који су покушали да дају легитимитет непоштењу као облику изражавања. Изврнути свет Маркузеа усмеравао је читаоце да нетолеранцију виде као толеранцију, насиље као ненасиље, а тоталитаризам као слободу.“

Његов израстак је наметање „заменске историје“, што је овде суштина „суочавања са прошлошћу“, где цела српска историја бива замењена њеним ружним страницама, док светле и страдалничке бивају стигматизоване и уоквирене као алатке нацификованог национализма. Амерички еквивалент се зове „Пројекат 1619“; вратићу се касније на њега.

Иста супституција, наметање неморала као, наводно, јединог начина да буде успостављена вечна, постисторијска „моралност“, брањена као спасилачка и начин да буду исправљене историјске неправде, делује и на нивоу покретачких идеја које, первертиране уз помоћ новоуспостављене идеолошке матрице, завршавају у својој супротности. Тек је Трамп, који је превазишао и „надиграо“ антиморалност на коме лежи овај идеолошки подухват, омогућио да машина буде заустављена и да се, као реална, појави могућност обрата.

Пре Трампа, у САД је манихејски устројена опсесија расизмом постала расистичка још више него што је у Србији опсесија фашизмом –  мереним Сребреницом, схваћеном као злочин од кога почиње, наводно ресетована, постисторијска историја – постала фашистичка. И сама оптужба за расизам је у САД постала еквивалент пресуде још више него овде оптужба за дискурзивно нацификовани српски национализам. Не треба сметнути с ума да на губитничким странама, у САД конзервативној овде поносно српској, бејаше завладао сасвим рационалан страх не само од губитка статуса и запослења већ и од друштвене смрти.

АМЕРИЧКА И СРПСКА КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА КАО КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА ЕЛИТА: Опсесивно анти-левичарски опредељен, Кристофер Руфо је овај контрареволуционарни преокрет унутар америчког друштва назвао „америчка културна револуција“.` Али, тиме је погодио и једну мету коју, чини ми се, није гађао – њену контрареволуционарну суштину. То је, наиме, и у Србији и у САД, револуција „културних“, не толико спроведена без учешћа маса колико против маса.

У том смислу, дух обе културно „културне револуције“, које су продубиле унутрашње раселине и генеришу нове тачке сукобљавања, више је стаљинистички него маоистички – пошто је „културност“, појам иза кога се сместила совјетска (унутрашња) „цивилизујућа мисија“, била једна од Стаљинових опсесија. Њој је претходила, мање позната, „совјетска културна револуција“, где је, у склопу  одмака од Лењинове визије, Стаљин променио „модел“ – уместо (радног) „бољшевичког“ човека то је постао (културни) „совјетски“ човек.

„Домови културе“, Латинкин „Конгрес културне акције у Србији“, који је одржан само у Србији, па је ово „у Србији“ у називу сувишно, и културна деконтаминација, што је данас сублимација аутошовинистичког и сродних српских становишта, изданци су стаљинистичке совјетске културне револуције. Уосталом, Тито је одбацио Стаљина, а стаљинизам само колико је морао да би избегао утисак да је не-Стаљин – „Стаљин“ који се не зове Стаљин.

У Србији су доминантне либералне, случајносрпске снаге ангажоване у „српској културној револуцији“ – која, то је оно што им Константиновић поручио имплицитно али јасно, у једином, српском дому „духа паланке“ мора не толико да траје, колико да траје вечно.

Зато је, у земљи коју је антисрпски Запад опколио и заробио, „сукоб унутар цивилизације“ много мање неизвестан од онога у Америци. Главна питања су, бојим се, колико ће бити велики пораз поносно српских снага и колико ће бити велика цена сваког иоле успешног отпора.

Могло би се рећи да је у САД „сукоб унутар цивилизације“ чисто грађански рат. У Србији се тај сукоб, у суштини, одвија као успутна представа западне „агресије“, која више није „оружана“, бомбама и ракетама, као 1999. године, али то чини да друштвена и идентитетска штета коју непрекидно наноси Србији буде поредива и често нетранспарентна.

У САД, слични исход је примарно остварен деловањем актера на једном базичнијем, академском и активистичком нивоу, који је овде играо секундарну улогу. Руфо је препознао одлике овог механизма и чињеницу да је нова ортодоксија успостављена „појавом новог идеолошког режима који је инспирисан критичким теоријама и администриран је кроз заробљавање бирократије. Иако се званичне политичке структуре нису промениле… цела интелектуална подструктура се променила. Институције су наметнуле револуцију одозго, изводећи потпуни морални преокрет и имплементирајући нови слој „разноликости, равноправности и инклузије“.

Исти механизам, тешко је наћи адекватнији опис, контра-револуционарне револуције „одозго“ у Србији је на делу од 5. октобра – и довео је до поробљавања образовних и правосудних институција. Али, то је важно истаћи, овде је неоколонијалној антиполитичкој машини врата отворио петооктобарски пуч, у коме су саученици биле националистичке елите фатално колонизованих умова, коју су оличавали Коштуница и његова кохорта.

Другим речима, америчка, поносно западњачка елита је у САД правила грешке, повремено деловала као „корисни идиот“ идеолошких непријатеља. Поносно српска је, пак, била саучесник и, што је кључно, и даље одбија да се суочи са чињеницом да се генератор тог њеног саучесништва налази у њиховим колонизованим умовима – којима се поносе више него својим српством. У том смислу, Мило Ломпар јесте нови Коштуница.

Овде није могућ никакав конструктивни, пронационални спој „националног“ и „грађанског“, у смислу који тај појам има данас у Србији, где су „грађански националисти“ оклеветани и смештени, у најбољем случају, у пежоратив „славски националисти“. „Национално“ у постпетооктобарској Србији може да стоји или насупрот грађанског, или да буде његов слуга.

У том смислу, Мило Ломпар је овде оно што су у САД данас „неоконзервативци“, које оличавају покојни Дик Чејни и његова ћерка – неко ко ради на томе да човека кога види као ултимативно зло замени веће. Главна разлика је у томе да се Ломпар овде нуди као патриотска „икебана“ српског аутошовинизма, а Лиз Чејни тамо као „бабица“ на порођају америчког.

АНТЕ ПАВЕЛИЋ И ОСАМА БИН ЛАДЕН: Није лако правити поређења између светова и историјских искустава која су их обликовала. Али, ако би морали у америчкој свести да нађемо еквивалент онога што је Анте Павелић у српској – онда је то Осама бин Ладен.

Политику прве хрватске независне државе, коју је Павелић претворио у плодно тло друге, практично обесрбљене, једнонационалне државе, којој постоје само маргинални остаци закланог и етнички очишћеног српског народа, оличава слоган – „За дом спремни“. „Спремност“ Хрвата, неких на клање Срба, неких на борбу за Хрватску без Срба, одвела је етнички стерилисану Хрватску у НАТО и такозвану Европску унију.

Али, Павелић није само оличење вероватно највећег антисрпског зла икада, његово (зло)дело је огледало у коме се препознаје наличје аутошовинизма. Усташки слоган нам омогућава да лакше препознамо однос растућег сегмента отуђене српске елите, и њене средњекласне подршке, према нашем (само)презреном националном дому.

Српске „против дома спремне“ је много лакше разумети ако их посматра из визуре хрватских „за дом спремних“. То су две компатибилне визуре. Хрвати немају свој аутошовинизам, па, самим тим, немају ни своје „против дома спремне“. Суштина аутошовинизма, српског идејног и интелектуалног наличја хрватског усташтва, стаје у једну реченицу: „Моји“, минус ја и моји клонови,  тако и толико лоши, не само убиствени већ и непоправљиви, заслужују да нестану; и све најгоре. И оштрицу србосека и пут без повратка – на дно јаме, у смрт, или, у тракторској приколици, у живот недостојан човека.

У САД – западном друштву, које је не само (и даље) глобални хегемон већ представља оличење Запада и скоро свега западног колико и глобалног неолибералног сна – новембра 2023. године препознао сам друштвени-медијски бљесак, који је садржао одраз схватања „против дома спремних“ Срба.

Кренуло је на „Тик-току“, тада четвртој најпопуларнијој друштвеној мрежи у САД. Прекинуто је брзо, захваљујући цензури, оправданом страху кинеских власника да ће, ако не цензуришу видее који су привукли велики број позитивних реакција, „Тик-ток“ бити забрањен у САД.

Повод је била чињеница да је једна млада Американка на сајту „Гардијана“ пронашла превод „писма Осаме бин Ладена америчком народу“, које је објављено на арапском 2002. године, поводом годишњице терористичког напада 11. септембра, у коме је убијено више од 3000 Американаца. „Гардијан“ је одмах уклонио писмо у коме се, између осталог, каже:

„Амерички народ је тај који бира своју владу сопственом слободном вољом … Амерички народ има могућност и избор да одбије политику своје владе, па чак и да је промени ако жели… Такође, америчка војска је део америчког народа. Управо тај народ бестидно помаже Јеврејима да се боре против нас… Зато амерички народ не може бити невин за све злочине које су Американци и Јевреји починили против нас. … Ко год је уништио наша села и градове, имамо право да уништимо њихова села и градове. Ко год је украо наше богатство, имамо право да уништимо њихову економију. А ко год је убио наше цивиле, имамо право да убијемо њихове.“

„Млади Американци саосећају са терористима - не само са терористима Хамаса који су напали израелске цивиле 7. октобра, већ сада и са терористима Ал Каиде који су напали нашу земљу 2001. године“, написао је Тристан Ђастис. „Тик-токерке“ су хвалиле бин Ладеново писмо као „просветљујуће“ и „исправно“, и говориле да је „ у праву“ и да је „отворио очи“ овим припаднацима генерација које су у школама преумљене, цивилизацијски деконтаминиране и постале склоне самопрезиру.

ЂИТЛЕР И ЏЕНОСАЈД ЏО: Наравно, и у САД је присутнији ауторасизам, обележен класним презиром, који је постао упадљив током изборне кампање 2016. године, захваљујући фрустрацијама Хилари Клинтон. Он у друштвеним медијима метастазира око великих „националних“ празника, Дана независности и Дана захвалности, али, оно што је кључно, данас у САД, срцу капиталистичког света, као и у Србији, оклеветаном европском али незападном друштву – слика убилачког зла бива смештена у корене америчке нације, и то америчко зло бива уоквирено као вечно, трансисторијско.

Први део ове тужне америчке приче – мада то је туга која се јавља у оку посматрача и чини ми се да би је, не само из (поносно) српског, венецуеланског и палестинског угла, могли описати као „срећну“ причу – креће од Маркузеа, иде преко „критичке расне теорије“, коју је инспирисао, да би кулминацију доживела у текстовима Никол Хане-Џоунс.

Ова новинарка „Њујорк тајмса“ прва је предложила да 1619. година, када је у луку у, данас, савезној држави Вирџинија стигао брод са двадесетак окованих робова са простора данашње Анголе, треба да буде узет као почетак историја САД – „година рођења америчке нације“, за коју каже да је настала као „робократија“, а не као демократија“.

 За ово превредновање америчке историје добила је „Пулицерову награду“, а убрзо је, као лице „Пројекта 1619“, постала једна од навише плаћених жена у САД – омиљени гост-предавач на америчким универзитетима и у највећим америчким корпорацијама. Хонораре које добије за предавање од сат времена у библиотекама, већи је од шестомесечне зараде библиотекара који су у њима запослени. Хана-Џоунс је црнкиња, али оно што је кључно је да су њени обожаваоци бели либерали, којима је обезбедила „путоказ“ у самопрезир какав незадовољни „грађански“ Србин не мора да тражи у Философији паланке – наћи ће га у Андрићевим Знаковима поред пута и Скерлићевој љутњи наш менталитет.

Инструментално сажимање националне историје, које је иницирала Хана-Џоунс, оличава механизме преобликовања колективног самовредновања међу, не само млађим, добростојећим белим Американцима. Они више немају само критички однос према америчком друштву, и тамним страницама његове историје, већ и елементе аутошовинистичког – обележене схватањем да је Осама Америци сервирао делић казне коју заслужује.

Слоган „Смрт Америци“, који је 1987. године постао име празника у Ирану, који се обележава 4. новембра када је, осам година раније, заузета Америчка амбасада у Техерану, зграда данас познатија као „Шпијунска јазбина“, појавио се маја 2025. године на зградама Њујоршког универзитета и Универзитета Колумбија, током анти-америчких и анти-израелскох протеста.

Штавише, један од разлога зашто је Камала Харис 2024. изгубила изборе је сличан разлогу зашто су бели листићи „потопили“ Борис Тадић 2012. године. Српски турбо-либерали нису хтели да гласају за „Ђитлеровог“ шефа, амерички за кандидаткињу чији је шеф био „Џеносајд Џо“.

СВИ СУ ОНИ ПОМАЛО ДРАГОШ КАЛАЈИЋ: Други део „тужне“ америчке приче је везан за схватање да америчко зло није само фатално, у суштини геноцидно, већ и непромењиво као такво. Оно што је у „левичарској Србији“ одавно постао „дух паланке“, у либералној Америци је данас „системски расизам“ – зло схваћено као истовремено ултимативно и непобедиво; трансисторијско.

Хана-Џоунс тврди да је неокрњена структурална, „системска“ расна подела „успостављена пре него што је земља основана“. Она тврди да је да главни разлог „због кога су вође првих северноамеричких колонија прогласиле независност од Британије тај 'што су хтели да заштите систем ропства'“ и истиче чињеницу да су „очеви нације“ били робовласници, који су желели да задрже за себе „невероватне профите које је генерисало ропство америчких црнаца“, који су тада великим делом одлазили у Британију.

Она каже да су робовласништво и расна неједнакост „главне теме америчке историје“ и да је „системски расизам“ централна одлика америчке садашњости, која се, то је кључно, није променила од укидања робовласништва до данас, и да је присутан у свим институцијама.

„Пројекат 1619“, коме је кумовала, „Њујорк тајмс“ је приказао као „новинарски тријумф који је променио начин на који милиони разумеју своју земљу“. Прерано је за закључак да ли је отишао даље него што су његови идеолози очекивали, и колико далеко може отићи у сејању самопрезира унутар либералне Америке. Још не можемо да знамо да ли ће „пупољци“ израсти у цвеће зла; да ли су пропламсаји америчког аутошовинизма најава појаве каква у Србији постоји од 1995. године.

Хана-Џоунс – наравно не једина, нити су расни и про-палестински „вектори“ једини који гурају америчко друштво ка култури аутошовинизма – утрла је пут „поробљавању“ већинског идентитета, не толико његовом везивању за ружне странице прошлости колико његовом „окивању“ тим страницама, на начин на који су идеолози српског аутошовинизма, вођени малигним идејама Радомира Константиновића, овде српство везали „букагијама“ Сребренице.

Ако бих данас у Србији морао да нађем оличење и илустрацију начина како „пробуђени“ амерички либерали виде своју земљу – онда је то Драгош Калајић, и омот његове књиге Америчко зло. Сви амерички левичари су данас помало Драгош Калајић. Чак и у смислу у коме о Калајићу говори крвожедни Јово Бакић. Они су „фашистоидне личности“.

Не верујем да би било лако елегантније сумирати како „пробуђена“ америчка либерална елита данас види своју земљу од Калајевићевог закључка да је – „дубоко антиљудска“; да је по својој природи таква.

ИСТОРИЈСКА ФАНТАСТИКА: Светски поредак који је могао да буде објашњен парадигмом о „сукобу цивилизација“ био је једноставан и предвидив. Заменио га је много сложенији, обележен сукобима унутар цивилизација и каприциозношћу главног актера – Доналда Трампа. 

Одавно један човек није у својим рукама држао кључеве историјских догађаја као Трамп. Колико год да је предвидљива, његова непредвидљивост је истакла сложеност света у коме су главне раселине оне унутар целина, а не између њих. Сасвим рационалан одговор, можда неизбежан, постала је отупелост; стално растућа неосетљивост на догађаје.

Уредништво „Њу лајнс магазина“, који ми је постао један од омиљених извора о догађајима којих нема у вестима, или пребрзо нестану из њих, о њиховој позадини и последицама, закључило је у тексту поводом одласка 2025. године да је „једна реч која се стално појављује у овогодишњим вестима 'невиђено' – можда превише коришћена, али тешко је избећи с обзиром на бесомучну природу догађаја широм света. Али, оно о чему… смо разговарали… на крају године нису били поновљени геополитички шокови које је 2025. година носила, већ колико брзо је свет ишао даље“. Редакција је одлучила да годину у којој смо се суочили са превлашћу сукоба унутар цивилизација опише као – „годину амнезије“.

Мислим, да се, поред амнезије, може говорити о слепилу као одговору на хиперпродукцију догађаја који би, у неком другом, мирнијем времену, у коме је неред био идеолошки или цивилизацијски „уређен“, могли да буду посматрани као важни, можда чак и историјски.

У том процепу, који је истовремено ментални и одраз ограничености медијског „видног поља“, затурила се и Друга српска обојена револуција – једна од бројних споредних представа у овом новом времену. Разумем колико је њеним актерима, солипсистима који верују у тројство прдопудерашког анти-српства, „овде је страшно“, „само овде“ и „нема нигде“, тешко да пристану на сопствену безначајност, не само светскоисторијску.

Некада смо били неки од главних „јунака“ краја „филма“ о крају историје и једне од првих, гледаних „епизода“ сукоба цивилизација, а мучени Богостуденти и њихова подршка су прошле године били само статисти у „ријалитију“ сукоба унутар цивилизација. Агенцијска вест, с мене на уштап.

Чак и најдосаднији Жексов „задругар“ је важнији за разумевање Србије него цела студентистичка помама, која је желела да врати Србија у „крај историје“, за стабилност овог, не само анти-фукујамског већ и анти-хантингтоновског, светског поретка – обележеног равнодушношћу према судбини историје колико и према цивилизацијским раселинама.

У свету држава окренутих ка унутра, „забављених“ својим поделама и сукобима, и преокупираних питањем да ли ће постати крвави, мало ко се сећа (православне) Буче, а камоли једне новосадске „крваве шапе“ – која је овде добила оду, а хтели су и да јој дају улицу. И када крв није фалсификована, православни животи су у најновијем, ако не баш новом онда реновираном светском поретку, који се „испилио“ у Грузији, неки од „најјефтинијих“.

Зато чак ни амнезија није играла помена вредну улогу у бизарној причи – речима Радине Вучетић, новокомпоноване историозофкиње која верује да није победила само Александра Вучића, виртуоза политичког плеса на цивилизацијским пукотинама, већ и законе логике – о томе како је Вучић 2025. изгубио власт и како ће 2026. отићи с власти. Да би људи могли нешто да забораве, морали су да буду свесни да је постојало. Да није историјска фантастика.

Зоран Ћирјаковић