CECA, ACA LUKAS I MAKS VEBER

Turbo-folk je često opisivan kao muzika srpskih genocidnih ratova, zvuk koji ubija. Jedana nadahnuta teoretičarka (koju, na sreću, nije usmrtio) opisala ga je kao "smrtonosni sjaj" – umesto zračenjem, srpska nuklearna bomba sve oko sebe zatire trilerima Cece i brojnih kolega. Manje poetični instant liberali i novokomponovani građani (Kardelj je umro, a tatino selo je blatnjavo) prepoznali su u turbo-folku nešto između hipnoze i otrova koji, izgleda, deluje samo na Srbe. Teško je steći imunitet a kulturna dekontaminacija često ne daje rezultate.

Slušao sam prethodnih godina priče zabrinutih mama koje deci nisu davale da gledaju televiziju i idu u obdanište u strahu da urbani golupčići ne pokleknu i ne zaraze se (ne)kulturom svojih sunarodnika. Veliki koncerti turbo-folk zvezda su na "peščanom sprudu" Druge Srbije često doživljavani kao sabori budućih koljača i sponzoruša, mala matura škole za seksualne preduzetnice i njihove mušterije u sledećem bordelu ratnika. Jedan beogradski pozorišni reditelj je nedavno srpsku narodnu muziku iskoristio kao zvučnu pozadinu užasa u koncentracionom logoru Dahau. Nemačka kultura je nevina – berlinski Jevreji i homoseksulaci ubijani su uz srpske trube i orijentalne melizme.

Da je Balkan fatalan, ružan i zarazan odavno su otkrili i brojni zapadni autoriteti. Ne samo da smo započeli Prvi svetski rat već bi i Adolf Hitler ostao nepoznati slikar da nije bilo Balkanaca u bečkim svratištima – Južni Sloveni su ga "naučuili da mrzi toliko zarazno", tvrdi Robert Kaplan. Zakasnilo se s kulturnom dekontaminacijom. Da se Borka Pavićević rodila stotinak godina ranije Aušvic bi ostao brezova šuma i Jevreji bi bili spaseni.

Devedesetih je krvožedni Balkan srbizovan. Mnogi su se prisetili da je Gavrilo Princip bio Srbin i posle Srebrenice zlo je i zvanično dobilo nacionalnost. Naše nekada podjednako omražene i oklevetane komšije su se izvukle. Oni, navodno, ne dele isti mentalitet i nemaju svoju Cecu.

Menatalitet i kultura su postale ključne reči klevetničkih i dehumanizujućih tumačenja genocidnog srpskog izuzetka. Autorka uticajnog eseja "Miloševićevi dobrovoljni egzekutori", objavljenog u SAD tokom NATO bombardovanja, tvrdi da je ovde centar genocidne gravitacije "nešto što je mnogo teže uništiti nego jednu vojsku ili režim. To je sam mentalitet nacije."

On je, naravno, preživeo bombardovanje – koncentracioni logori su jedino efikasno sredstvo za uništavanje oklevetanih mentaliteta. Njime se danas, uz ovdašnje veteranke dekontaminacije i suočavanja, bave opskurni nemački parlamentarci i Aleksandar Vučić, čovek koji predstavlja neobičan spoj Milana Obrenovića i Martina Lutera ukrojen po šnitu tabloidnog doba. Berlin je postao Vučićev Beč a, umesto na vratima vitenberške crkve, zemunsku adaptaciju Luterovih "95 teza" u nastavcima objavljuju nemački "Blic" i naprednjački "Kurir", sve sa propratnim video materijalom.

Za brojne zagovornike agresivnog kulturno-identitetskog inženjeringa turbofolk je otelotvorenje prokazanog mentaliteta. Štaviše, on je predstavljen kao stub začaranog kruga koji danas prožima jedno neuništivo, transistorijsko zlo – srpska kultura luči agens koji joj ne dozvoljava da se očisti i dekontaminira.

Problem sa ovako jednostavnom i, nažalost, zavodljivom slikom srpske "istorije dugog trajanja" nije samo u tome što je rasistička i što nadahnjuje instant liberale koji na ovdašnjoj političkoj sceni deluje prema klasičnoj fundamentalističkoj matrici – snage dobra bore se protiv sila zla, "kraj se bliži", opstanak izabrane "visoko kulturne" imaginarne zajednice je u pitanju...

Ova fatalistička vizija je u neskladu sa našom novom, postkosovskom realnošću. Ako se uz istu muziku maršira u rat i dočekuju blagodeti kapitulacije onda tu nešto nije u redu.

Na "Marakani" je 8. juna nastupio Aca Lukas. Na prvi pogled lako ga je diskvalifikovati i smestiti u priče o neuništivom srpskom zlu i "sveopštem nasilju i netoleranciji" koja ubija kulturu i umetnost. Pevao je na Arkanovim slavama i krštenju Legijinog deteta. Hapšen je u "Sablji". Voleo je kokain i kocku. Godinama je živeo prebrzo, čak i za svoje dobro.

Veliki kocerti Ace Lukasa ne izazivaju napade moralne panike samo u hronično zgađenoj i kultur-rasističkoj Drugoj Srbiji. Odavno se nisam suočio sa toliko prezira i zgražavanja kao kada sam govorio da ću biti na "Marakani" 8. juna. Nekako mi se činilo da, makar podsvesno, neprimereno jake reakcije na posetu jednom koncertu skrivaju paranoju mojih zgađenih sagovornika da bi se u mraku možda opustili i zacupkali, panični strah od mogućnosti da zamišljeni FEST-BITEF-BEMUS Evropljanin iz sebe nije sasvim isterao srpskog đavola.

Nije strepela samo "kulturna" Srbija. Oko stadiona je u pripravnosti bio bataljon žandarmerije spreman da brani Vučićev "evropski put". Ali opijeni muzikom Ace Lukasa (i "Zaječarskim pivom") mladi Srbi nisu mislili na Kosovo.

Davno je bila 1989. kada je Milošević trijumfalno sleteo na Kosovo Polje i progovorio o novim bitkama. Četvrt veka kasnije, u možda pravoj godini raspleta, veliki koncert muževnog heroja srpske radničke klase mi je delovao kao simbolični miting kapitualcije. Par nedelja ranije na mitingu i protestnoj šetnji sve srpske patriotske stranke nisu uspele da skupe ni jednu desetinu ljudi koji su došli da slušaju muziku koja vida čak i najteže tranzicione rane.

Umesto ratobornog pokliča "Slobodane samo reci lećećemo kao meci" orili su se ljubavni stihovi mega-hita "Daleko si" – "za tebe život daću/kroz prste progledaću/da te još jednom zagrlim". Ova pesma o lošem momku koji čezne za pravom postala je himna balkanske internet generacije. Čak trideset miliona puta je preslušana na YouTubu – ubedljivo više od svih drugih numera "sa ovih prostora".

Aca Lukas publici nudi melanholičnu ali podizačku, "raduj se do bola" muziku koja slavi život, tugu koliko i radosti. Njegov nemarni imidž i fanatični eskapizam racionalizuju bol i nade miliona mladih ljudi koji uživaju u sitnim zadovoljstvima, sanjaju bolji život i ne pristaju na nekropolitičke matrice. On poseduje harizmu koja omogućava da pedesetak hiljada ljudi sa balkanskog dna kace zamisli sebe na vrhu dok peva "kuda idu ljudi kao ja".

Ali Aca Lukas nije bio sam ovog juna. Posle Franca Ferdinanda (1914.), Slobodana Miloševića (1989.) i Zorana Đinđića (2001.), i Ceca je rešila da postane konceptualna umetnica i nastupi na Vidovdan. Ipak, ključ za razumevanje njenog raskošnog performansa na Ušću nije Kosovo već kapitalizam. U neoliberalnoj eri simbolika i emotivni kapital Kosovskog boja postali su sredstvo komodifikacije. Kao i, na primer, slike Če Gevare ili Dan zaljubljenih, Kosovo je pretvoreno u marketinšku alatku i robu sa nemalom tržišnom vrednošću.

Naravno, ni tajna Cecine popularnosti nije u mitskoj bitki ili nacionalizmu. Ceca je na Vidovdan na Ušću organizovala veliku svetkovinu modernog konzumerskog eskapizma i prateće ravnodušnusti prema Kosovu. Štaviše, ne verujem da postoji jasniji način da se iskaže pravo mesto i smisao Kosova u svesti tranzicionih Srba od činjenice da se spektakl na kome je Srbija dokazala da je okrenula leđa Kosovu dogodio baš na Vidovdan. Ceca je na Ušću postala naša "Postkosovka Devojka", majka nacije kojoj je laknulo kada se neko dosetio da je kapitulaciju mnogo lakše svariti ako se preimenuje u "datum".

Verujem da je i patetični Aleksandar Vučić i bahati Jelko Kacin, glavni koalicioni partner evropeizovanih naprednjaka, u petak uveče trebalo da skandiraju "Ceco mi te volimo". Ne znam da li bi bosonoga diva u haljini od crne čipke i njima poslala pusu i otpozdravila sa "volim i ja vas", ali siguran sam da je zaslužila njihovu ljubav.

Teško je zamisliti efikasniji pacifikator od vidovdanskog "Ušća 2". Možda Vesna Pešić i "Žene u crnom" svoje mirovne poruke ne bi baš tako formulisale, ali Ceca je postavila novi standard delotvornog antiratnog angažovanja: "Muškarci, šta je s vama? Čini mi se da su devojke više vrištale", zapitala se zbunjena Arkanova udovica i zatim pacifistički zapevala "Dok u znoju bilo koju noćas negde maziš/ja bih opet bila tepih po kome ti gaziš".

Ispevane u svebalkanskom turbo-folk maniru, Cecine pesme predstavljaju katalog snova tipične devojke novog, prividno postklasnog, aspiracionog doba – mnogo slobodnije, nestrpljive i gladne luksuza. Svaka hedonistička srpska omladinka već zna da na evropskom putu treba bahato koračati ka instant gratifikaciji, baš kao u novoj Cecinoj pesmi koja odlično izražava suštinu neoliberalnog vjeruju: "Kad kažu joj uspori tad lomi sve/Ne jednom već sto puta hoću ja/Hoću da budem luda bar pet minuta".

Kada pišu stihove za Cecu, Marina Tucaković i Ljiljana Jorgovanović su u stanju da spakuju celu epizodu "Seksa i grada" u samo četiri minuta. Štaviše, čak ni Cecina životna priča nije suštinski različita od raskošno dizajnirane "Seks i grad" verzije patrijarhata – globalizovanog ideala neoliberalne, dva kilograma do anoreksije mlade žene koja očajnički traga za "pravim" u preskupim cipelama.

"Zverka" koja čuči u snovima njujorških udavača i klasičnih sponzoruša je "ekonomski ubica" sa Vol strita. U siromašnim varošicama i predgrađima balkanskih gradova ulog je mnogo veći a izbor mnogo manji. Na našem kaljavom tranzicionom frontu sve, pa i karta za izlazak iz bede i beznađa, ima mnogo veću cenu. To, naravno, znaju i ovdašnje vašingtonske, berlinske i briselske sponzoruže (oba pola) koje su se izveštile da u svako srpsko zlo ugrade silikon nacifikacije i ubrizgaju botoks nesuočavanja.

Od kada se naše nekropolitičko klatno pomerilo ka bogatim zapadnim sponzorima leševi na kojima se gradi karijera i bolji život su promenili nacionalnost (srpske ostatke zaklanog naroda zamenile se bošnjačke žene žrtve genocida), a krvavi profiterski toponimi su se premestili na istok (Jadovno i Jasenovac su preimenovani u Srebrenicu i Račak). Ipak, ako već moramo da živimo u svetu lažiranih proporcija i fatalnih estetika, "budženje" grudi mi deluje mnogo manje perverzno od pretvaranja Srebrenice u Aušvic.

Još licemernije od mizoginih i elitističkih pljuvačina po našim seksi sponzorušama i subalternim "Cecinim klonovima" mi je prethodnih godina delovalo zgražavanje nad Acom Lukasom kao "narkomančinom". Nažalost, i "belo" je ovde dobilo ideologiju. Kokain je postao greh i zlo samo kad nije evroatlantski i liberalan – ako se putuje u Evropu i ratuje protiv srpskog fašizma može i "dvesta na sat".

Kažu da nije lako opustiti se vikendom posle pet dana iscrpljujuće borbe za članstvo u NATO paktu, letovanje na Mikonosu i antifašistički stan na Vračaru. Zanima me samo gde ima više kokaina: da li na retkim turbo-folk okupljanjima na "Marakani" i Ušču ili u urinu koji svake subote pred svitanje putuje od toaleta u uberurbanim klubovima oko Brankovog mosta ka kolektoru ispred železničke stanice?

Konzumirana sa ili bez kokaina, popularna muzika se odavno pokazala kao odlična anestezija. Turbo-folk je tako poslužio vlastoljubivom Miloševiću dok se pretvarao da pokušava da poveća titoističku Srbiju, a nastaviće da bude od koristi i Aleksandru Vučiću koji sa skoro religoznim zanosom danas šapuće imena zluradih nemačkih poslanika koji ultimativno traže njeno smanjivanje.

Ipak, neće svi prvoborci (de)nacifikacije biti sasvim zadovoljni. Verovatno bi Petar Luković za Srbiju koju Vučić oblikuje po njegovoj meri voleo neku drugu zvučnu podlogu. Ali valjda se toliko priželjkivanom sakaćenju Srbije i nacionalnom poniženju - najboljem poklonu svakom autokolonijalnom umu - u zube ne gleda. Balkan je ovo. Orijent u venama, i u pobedi i u porazu.

Uz ranije regrutovanog Maksa Vebera, Ceca i Aca Lukas su postali slučajni saputnici kapitulacije. Romantična balkanska muzika izmiksovana sa teškom nemačkom sociologijom pratiće Vučićev reli od Šešeljeve "Velike Srbije" ka Tačijevom velikom Kosovu. Što reče Milan Milutinović u predvečerje izgubljenog rata, "Que Sera, Sera".

Zoran Ćirjaković