Parade netrpeljivosti

Parade netrpeljivosti

Zoran Ćirjaković

Nekada u politici nije moguće doneti dobru odluku. Ali odlučivši da ove godine ne dozvoli održavanje Parade ponosa i "pratećih" skupova vlada Srbije je donela najmanje lošu odluku.

Ipak, njome neće biti zadovoljne dve grupe ljudi. Mnogi građani zbog sopstevenog, često sasvim razumljivog nezdovoljstva nisu u stanju da vide izvore tuđih frustracija i besova. Ne treba zaboraviti ni da nam naše muke i poniženja (pre)često deluju ne samo najveće, već i kao ona koje je najlakše prekinuti.

Malo je teže razumeti drugi izvor nezadovoljstva. Nezahvalno je suditi o motivima, ali čini se da ono dolazi od aktivista koji veruju da će njima biti bolje samo ako svima nama bude mnogo gore. Takvih ljudi ima na rubovima obe polovine duboko podeljene srpske političke scene.

Nije reč o lažnoj simetriji. Ultranacionalistički ekstremisti i miltantni huligani imaju i neočekivane "saveznike". Štaviše, umesto jedne parade koja slavi ljubav i toleranciju dobili smo dve parade netrpeljivosti.

Popularne društvene mreže su pune uvreda i mržnje. I oni koji likuju i oni koji žale zbog zabrane skloni su da građane sa kojima se ne slažu predstave kao neljude ili vežu za najveće evropske bauke. Tako jedni govore o nepopravljivom "srbistanu", a drugi pominju nametnuti "pederistan".

Ne radi se samo o porastu ekstremizma već i o sve većem broju nezadovoljnika koji traže prava bez odgovornosti i društvenih obzira. Slepo insistiranje na "mojim" pravima "po svaku cenu", nažalost, nije samo egocentrično i samoživo već može biti antidemokratsko i, praktično, društveno destruktivno. To treba imati u vidu i kada razmišljamo zašto je održavanje Parada ponosa u prosperitetnim i stabilnim evropskim zemaljama postalo moguće tek nedavno.

Ni tamo nije bila reč samo o široko raširenoj homofobiji. Strah od ugrožavanja društvene stabilnosti i demokratskog razvoja je bio jedan od glavnih razloga zašto su zapadne zemlje dugo vremena oklevale da svojim građanima daju neka od elementarnih građanska prava i zašto su homoseksualci po pravilu bili poslednja "autohtona" manjina koja ih je dobiljala.

Štaviše, čak i danas u 19 američkih saveznih država zaposleni može legalno da dobije otkaz samo zato što je gej. Seksualni odnosi između osoba istog pola su u velikim delovima SAD bili ilegalni sve do 1997. godine, kada su poslednji put na sud izvedena dvojica muškaraca zbog ljubavi unutar (svoja) "četiri zida".

Kada se promena konačno desi, lako je zaboraviti koliko je trnovit bio put do nje i zašto je bilo toliko teško postići čak i minimum društvenog konsenzusa. Još je lakše prevideti da je i drugima teško da žive život dostojan čoveka i budu ponosni.

Identitetsko slepilo je ovde posebno izraženo kada se radi o "gubitnicima o tranziciji", masama čije su muke predstavljene kao cena "boljeg života" i "napretka" pa mnogima odavno deluju kao normalno i očekivano, redovno stanje. Oni koji su nezaposleni i životare od danas do sutra jesu većina u Srbiji, ali to njihove patnje i poniženja ne čini ništa manjim od onih sa kojima se susreće oklevetana homoseksualna manjina.

Odnosi Srbije sa Zapadom su izuzetno komplikovni i to čini da svaki problem i podela lako dobije snažnu "nacionalnu" dimenziju. Zato nije reč samo o tome da jedne žrtve sebe vide kao ponižene Srbe, a druge kao ponižene homoseksualce. Ono što je ovde danas najopasnije je to što jedni samopravedni aktivisti i ostrašćeni ideološki ratnici sebe doživljavaju kao ljude koji su poniženi i uskraćeni zato što su Srbi, a drugi, sve češće, zato što žive među Srbima.

Nažalost, nije potrebno samo jednoj strani objašnjavati da je homoseksualnost normalna, da je znak različitosti i da, možda, njihova deca ili braća i sestre vole osobe istog pola, iako to panično kriju. Na drugoj strani ima ljudi koji kao da ne mogu da razumeju da ljudske zajednice nikada nisu samo "imaginarne" i da u srcu mnogih građana Srbije stanuju i neke druge velike ljubavi.

Na primer, svako pominjanje Kosova u kontekstu Parade ponosa biva izloženo ruglu i podsmehu. Ali, hteli to ili ne, živimo zajedno i jedan izuzetak, čak i onda kada nas se lično uopšte ne tiče, može uticati na ono do čega nam je jako stalo. Zato ne možemo očekivati da jedan tako veliki presedan kao što je kosovski neće proizvoditi druge presedane.

Nisu nas samo Slobodan Milošević i loši nacionalisti smestili u globalni geto u kome su suspendovana neka od ključnih međunarodnih pravila. Odustajanje od jedne univerzalne norme, uporno insistiranje na kršenju suvereniteta Srbije bez presedana u savremenom svetu, odraziće se nažalost i na prihvatanje novih, istinski humanih i naprednih zapadnih normi, kakva je shvatanje da u svakoj evropskoj metropoli ljudi koji vole osobe istog pola mogu ponosno da prošetaju centrom grada bar jednom godišnje.

U zemlji u kojoj je decenijama bilo previše izneverenih nada – i u kojoj se nakupilo mržnje, frustracija i besova – neophodno je praviti i poneki težak i ružnjikav kompromis. Svako kome se mnogo žuri i ko pri tome pokušava da ignoriše tu bolnu realnost neće doprineti pokušajima da ona bude promenjena. Da bi nastavili da idemo napred ponekad je potrebno zaustaviti se. Građani Srbije su već platili preveliku cenu nepotrebne, olako obećane političke brzine.

Siromašna izvesnost

Siromašna izvesnost

Zoran Ćirjaković

Od početka ekonomske krize u Evropskoj uniji često se postavljalo pitanje zašto je toliko duboka samo u mediteranskim zemljama. Obično su navođeni korupcija, izbegavanje poreza i sklonost prema populizmu. Nemački novinari su isticali i lenjost, pune kafiće, česta bolovanja i dugačke godišnje odmore.

Države sunčanije polovine Evrope dele nešto što nije lako prepoznati i što ne treba gubiti iz vida kada razmišljamo o razlozima zašto su neke došle na ivicu bankrota ili zašto su cele generacije ostale bez dobre budućnosti.

Većinu najjačih i najbrže rastućih ekonomija odlikuje ako ne ljubav, onda bar blagonaklono gledanje na neizvesnost. Na primer, za stanovnike Švedske, Kine, Danske, SAD i Singapura neizvesnost je izazov i dobra prilika, nešto što ne treba izbegavati već koristiti.

Nasuprot njih su zemlje čiji građani u promenama obično vide opasnost i vole da veruju da je sve što je drugačije opasno. Ekonomski ruinirana Grčka je šampion sveta u izbegavanju neizvesnosti, a osiromašeni Portugal je na drugom mestu. U samom vrhu je i Srbija – malo iza nas su Slovenija i Hrvatska.

Stanovnici juga Evrope ambivalentne i nepoznate situacije obično doživljavaju kao pretnju i imaju snažnu potrebu za predvidljivošću. To nije dobar saveznik u vremenu neoliberalnog "kasino kapitalizma" i rastuće konkurencije na sve otvorenijim globalnim tržištima.

Kada razmišljima o razlikama između kultura obično prvo pomislimo na jezik, religiju ili tradiciju. Ali sve češći susreti između pripadnika različitih zemalja – kao i nerazumevanje koje obično prati čak i kontakte između ljudi iz prividno sličnih društava – naveli su naučnike da preispitaju pravu prirodu i korene onoga što nas deli.

Tako su istraživanja koje je sproveo Hert Hofštede pokazala da način kako se pojedinci nose s neizvesnošću u značajnoj meri pripada kulturalnom nasleđu društva u kome žive. Holandski profesor ističe i da se kulturalno uslovljeni obrasci ponašanja teško menjaju – naziva ih "softverom ljudskog mozga" i opisuje kao nevidljivu silu koja usmerava naše odluke i rekacije.

Tu nema velikih razlika između generacija i klasa – svest i mentalitet je mnogo teže promeniti nego staru garderobu ili automobil. Veliki broj izreka i poštapalica služi da ojača ključne stavove pripadnika jedne kulture. "Nikad se ne zna", omiljeno opravdanje starijih za beg od neizvesnosti i promena, u žargonu mlađih generacija je postalo "opušteno" i "sigurica".

U društvima kao što je naše deca će verovatno učiti da je svet opasno mesto i biće prezaštićena od susreta sa nepoznatim situacijama, kaže Hofštede. Kasnije u životu, posledice paranoje od promena možemo videti na skoro svakom mestu – od glasačkih kutija u kojima umesto novih ideja tražimo spacioce do besmislenih zakona koji ispunjavaju našu potrebu za izvesnošću čak i onda kada se ne sprovode.

Na poslu će se često pojaviti u formi pitanja: "A šta ako neko sutra dođe i mene pita?" Neće nas mimoići ni u domovima zdravlja. U kulturama u kojima građani prihvataju neizvesnost lekar će pacijentu često reči par utešnih reči i poslati ga kući. U Srbiji i obližnjim zemljama doktor će mnogo češće učiniti ono što očekuje anksiozni pacijent – i prepisati savim nepotreban antibiotik.

Strah od neizvenosti se može prepoznati i u načinu kako "mislimo na budućnost". Zlato i oročena štednja su mnogo popularnije od rizičnih ulaganja u akcije, a državni posao i rana penzija su omiljene životne destinacije.

U društvima kao što je naše ljudi vole da veruju u "istine sa velikim i", a ideje koje se razlikuju od te istine obično doživljavaju kao opasne i zagađujuće. Kulturalno ukorenjena fobija od svega što nije blisko i odomaćeno jedan je od glavnih uzroka ksenofobije i homofobije.

Štaviše, svebalkanska sklonost ka predvidivom i jednoznačnom utiče i na "sposobnost ljudi koji imaju različita ubeđenja da budu lični prijatelji" – bili liberalni ili konzervativni svi smo, kako piše Hofštede, "deca iste kulture". Zato posledice ljubavi prema izvesnosti nećete naći samo u istanjenim srpskim novčanicima već i za ideološki homogenim slavskim trezama i na jednopartijskim dečijim rođendanima.

Izvesnost je stvarala šarmantnu opuštenost i vekovima je verno služila ljude na obodu Mediterana. Danas je ona postala najskuplja od svih naših velikih ljubavi. Rastanak će, nažalost, biti dugačak, prilično bolan i siromašan.

Geopolitika kulture: Gem, set i Srebrenica

Zoran Ćirjaković

Ivan Lendl nije bio samo jedan od najboljih tenisera osamdesetih godina i, mereno brojem nedelja na svetskom vrhu, treći najuspešniji teniser u istoriji – samo su Rodžer Federer i Pit Sampras duže od njega bili "broj jedan". Šampion iz komunističke Čehoslovačke bio je i jedan od najomraženijih – nikada nije dobio poštovanje i pažnju koje je zasluživao. U zapadnim medijima je redovno nazivan "Ivan Grozni". Kada je septembra 1986. godine ovaj komunistički uljez u svetu elitističkog belog sporta trijumfovao na US Openu i konačno stigao na naslovnu stranu magazina "Sports ilustrejtid" naslov je bio "Šampion za koga niko ne haje" – crvenim slovima, naravno.

Jedan teniski fanatik je izračunao da je Lendlov skor protiv asova iz SAD bio 72:37 – u međusobnim duelima "Ivan Grozni" je bio bolji od Mekinroa, Konorsa, Agasija i Samprasa, najvećih američkih tenisera svih vremena. Istini za volju, Lendl nije bio topao čovek – mada je pitanje koliko su arogancija i sarkazam bili posledica njegovog karaktera, a koliko tupavih pitanja i komentara zapadnih medijskih ratnika i reakcija ideologijom zatrovane publike. Lendl je dolazio iz zemalja-satelita crvene "imperije zla", i njegove pobede, postupci i emocije mereni su drugačijim standardima i često tumačeni – spinovani, u žargonu današnjih preduzetnika vrednosnih sudova – iz krajnje nedobronamernih ili preoštrih uglova.

Sveopšti ideološki rat u kome remi nije postojao kao mogući ishod vodio se i na filmu. Ljudski strahovi i fobije su svuda, pa su i u SAD bili lukrativna pokretačka mašina dve moćne i često suptilno isprepletane industrije, politike i Holivuda.

Lendl je za mnoge Amerikance bio oličenje "čoveka mašine", "ideološkog robota" koji je pretio da uništi "zemlju slobodnih" – lako prepoznatljiv negativac iz, na primer, antologijskog naučnofantastičnog filma Invazija otimača tela (Invasion of the Body Snatchers, 1956) reditelja Dona Sigela. Film je snimljen na vrhuncu makartijevskog "lova na veštice" i imao je važnu ulogu u dehumanizaciji tadašnjih ideoloških neprijatelja. Reklamiran je kao prikaz "ljudi iz drugog sveta" koji "donose novu dimenziju terora". Hladnoratovski vanzemaljci, naime, nisu želeli samo da osvoje jednu kalifornijsku palanku već i da otmu individualnost, "tela i duše", stanovnika Amerike i zamene je zlom ("čak se i ljubav pretvara u vrtlog straha") koje su gledaoci sa lakoćom identifikovali sa komunizmom.

Komunisti su na kraju poraženi, ali "slobodni svet" se suočio sa novim opasnostima. Tako je umesto crvenih holivudskih vanzemaljaca na američka filmska platna četiri decenije kasnije trčeći, sa nuklearnom bombom u ruksaku, stigao terorista "Dušan Gavrić". "Ja sam isti kao vi", kaže holivudski balkanski loš momak u filmu Mirotvorac (The Peacemaker, 1997, r. Mimi Leder). "Tamo postoje ljudi koji ne haju za novac. Za njih su samo važni bes, frustracije, mržnja. Oni osećaju bol i odlučni su da ga podele sa svetom", reči su kojima je dobra filmska Amerikanka publici objasnila ovo novo, netransparentno zlo.

Tri decenije posle "Ivana Groznog", čehoslovačkog uljeza, novi, balkanski as se suočava sa sličnim omalovažavanjem i dvostrukim standardima. Iako je već 97 nedelja prvi, Đoković je u tenisu ostao "Treći čovek", kako glasi naslov teksta koji je nedavno objavljen u "Njujorkeru". Novinarka američkog magazina o kome sanjaju mladi novinarski i pripovedački talenti, tekst počinje upečatljivim opisom velikog sportiste praćenim jednim podjednako velikim i relativizujućim "ali".

Autorka nam vešto sugeriše da se, ipak, radi o jednom vulgarnom i agresivnom čoveku koji se nalazi na visokom mestu koje pripada nekim drugim, boljim ljudima, pravim – što obično znači zapadnim – džentlmenima. Novak je tu oslikan kao "Džokobič" (bitch – kučka), "lažnjak" koji "kidiše, obrušava se i udara se u grudi", psuje i sklon je različitim bizarnim navikama i ponašanjima. Taj lik iz "Njujorkerovog" portreta me neodoljivo podseća na negativce iz Mirotvorca.

Ipak, ovaj lepo napisan, mada omalovažavajući i ružnjikav tekst sadrži vernu sliku onoga što se odavno može naći na brojnim internet forumima i u različitim komentarima. Citirana novinarka je sumirala preovlađujuće argumente i logiku onih koji su Đokovića smestili tu gde jeste – prvi, a ipak treći, "u senci" dvojice Zapadnjaka, u opremi "japanske zare" koja, u suštini, ni ne proizvodi sportsku opremu. Unutar najveće Unikloove radnje u skupoj tokijskoj četvrti Ginza, negde pored sporednog ulaza, bile su prošlog meseca dve nevelike Đokovićeve reklamne fotografije čija neupadljiva estetika deluje kao čudan spoj fotografije za ličnu kartu i slike iz starog kataloga neke nemačke robne kuće.

Sve to nekako ne priliči "broju jedan". Ali pitanje je da li je Novak uopšte imao bolji izbor.

U tekstovima i komentarima o Đokoviću, kako je primetio novinar "Sports ilustrejtida", "dominiraju ekstremni glasovi". Tu je lako naći gomilu površnih, jeftinih i ružnih kritika i diskvalifikacija srpskog asa – nema više mnogo novinara koji ono što žele umeju da kažu tako suptilno i vešto kao "Njujorkerovi" autori. "Đokovićeva istrajnost, koju on svaki put ponovo dokazuje na terenu, i njegova dosadašnja postignuća čine ga Srbinom herojem. Ali razlozi njegove upornosti daju njegovom herojstvu zlokobnu crtu", napisala je holandska novinarka. Taj tekst su preneli ovdašnji mediji koji se obraćaju ovdašnjim građanima koji veruju da prezir prema Novaku i njegovim obožavaocima u Srbiji predstavlja znak (prave) evropske orijentacije.

Mnogi Srbi u ovakvim, rasističkim tekstovima i komentarima vide novi izraz stare antisrpske zavere. Drugi opravdanje za široko rasprostranjeno omalovažavanje nalaze u Đokovićevim greškama, pa i bahatom ocu koji bi genijalnom sinu – i porodičnom budžetu – najviše doprineo ako bi konačno zaćutao.

Srbija je suviše mala i nevažna da bi neko Đokovića srozavao samo zato što je Srbin. Štaviše, popularnost i nemali komercijalni uspeh Ane Ivanović, uprkos slabijim rezultatima, dokazuje da "pogrešno" ime i pripadnost oklevetanoj kulturi ne znače i zlu marketinško-finansijsku sudbinu ili nepremostivu prepreku za osvajanje srca brojnih fanova širom sveta. Uveren sam i da Đokovićevi trapavi gestovi i navodno neprikladni urlici nisu dovoljno velik razlog da bi u očima mnogih relevantnih autoriteta i dobronamernih posmatrača prvo mesto moglo da postane (i ostane) treće.

Verujem da se radi o nečemu drugom, nečem što, u suštini, nema mnogo veze ni sa Novakom ni sa (ostalim) Srbima.

Kada je padom Berlinskog zida nestalo crveno "carstvo zla", Zapad je izgubio neprijatelja. Nažalost, takvo stanje izgleda nije moglo dugo da opstane u svetu u kome odavno ne dominira samo Zapad već i suva, avramska dihotomija o sveprisutnom antagonizmu između (vrhunskog) dobra i (apsolutnog) zla. Ne treba gubiti iz vida da su ovim matriksom ostali "okovani" čak i turbo-sekularni evroatlantski umovi – bog i crkva su možda "umrli" u njujorškom Grinič Vilidžu ili u velikim gradovima postmoderne Zapadne Evrope, ali taj dualizam živi i u mozgovima sve brojnije sajber "dece prosvetiteljstva".

Štaviše, učinak milenijumima starog mentalnog softvera prepoznatljiv je u misli Kristofera "Bog nije veliki" Hičensa, elokventnog ateiste koji je voleo da flertuje sa islamofobijom, koliko i u delima Osame "Alah je veliki" bin Ladena, modernog ur-fundamentaliste koji na đubrište istorije nije ekspresno poslao samo dve njujorške falusne zgradurine već i poveliku evrocentričnu biblioteku zavodljivih meditacija o navodno umirućoj istoriji i njenom bratu blizancu iz neoliberalnih mitova – "globalnoj konvergenciji".

Da bi neko bio dobar, mora postojati neko ko je zao, podseća Mahmud Mamdani, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Zato je ubrzo posle smrti komunizma "gvozdenu zavesu ideologije" zamenila "plišana zavesa kulture" – prvo na Balkanu i u Podsaharskoj Africi, gde je istorija odlučno pokazala da ne samo da nije mrtva već da ni ne namerava da umre, a zatim u Njujorku 11. septembra 2001. godine, posle čega je teški kulturalni pliš dodatno ojačan sofisticiranim bezbednosnim i kulturrasističkim armaturama.

Ono što je, kako ističe Mamdani, tada postalo važno jeste politizacija kulture, prvenstveno shvatanje da postoji njena "opipljiva suština koja je definiše i koja objašnjava politiku kao posledicu te suštine". Tako je, ubrzo po završetku Hladnog rata, "linija koja razdvaja one koji su za mir od onih koji su skloni teroru i zločinima" postala kultura i njen neobičan saputnik – modernost.

Ovakvo tumačenje uloge kulture, kako piše Mamdani, podrazumeva da je svet podeljen na dva dela u kojima reč kultura ima dva suštinski različita značenja: u jednom delu žive "kreativni" ljudi koji stalno stvaraju novu, "dobru" i oplemenjujuću kulturu, dok u drugom delu žive "inertni" ljudi "okovani kulturom" koji, sem možda u dalekoj istoriji, na mitologizovanom prapočetku, samo umeju da robuju svojoj okamenjenoj, "lošoj" kulturi.

Profesor Mamdani – musliman rođen u Indiji, odrastao u Ugandi, već godinama živi u SAD – predstavlja idealnog tumača situacija u kojima postoji pretpostavka kulturalne krivice, okolnosti u kojima ne samo da pojedinac mora da dokaže da nije "loš", odnosno da nije programiran i "kontaminiran" oklevetanom kulturom svoje zajednice, već da, praktično, živi dokazivanje da je stvarno "dobar".

Naime, Mamdanijeva porodica je prvo 1972. godine, zajedno sa još oko 60.000 "Azijata", proterana iz Ugande – Idi Amin ih je nazvao "krvopijama". Mnogi su ubijeni, a hiljade etničkih Indijki je silovano. Mamdani je tri decenije kasnije u SAD, posle 11. septembra, iskusio američku islamofobiju i rasizam koji je ubrzo poprimio različite institucionalizovane oblike – "islamsko zlo" je tada, praktično, izjednačeno sa nacističkim i svaki musliman je morao da dokazuje da nije "loš" i "kontaminiran" oklevetanom religijom. Iz tog iskustva je nastala Mamdanijeva knjiga Dobar musliman, loš musliman: Amerika, Hladni rat i koreni terora.

Njegov zaključak je da, kada se radi o tumačenjima velikih, masovnih zločina, bili oni okarakterisani kao terorizam ili genocid, danas postoje dvostruki standardi. Takvo nasilje se u "modernim", zapadnim društvima objašnjava kao "rezultat zla" – užasi počinjeni od strane "kulturnih otpadnika i perverznjaka" koji postoje "van istorijskog vremena". Mamdani, na primer, navodi da je danas prisutan snažan otpor pokušajima da se krivica za Holokaust razmatra u istorijskim i kulturalnim kategorijama.

Iz ove logike sledi da su zapadni zločinci ili psihopate ("trule jabuke", "dva odsto onih koji uživaju u tome") ili fini, moderni ljudi koje su pokvarile varvarske okolnosti – oni ubijaju nevine jer su pod stresom i traumirani brutalnošću, na primer u Iraku ili Avganistanu, "muslimanskih varvara". S druge strane, esencijalizujuće kulturalno objašnjenje rezervisano je isključivo za "predmoderne", "primitivne", ne-zapadne narode i "njihove" velike zločine – u nedostatku (zapadne) modernosti, (nacionalna) kultura (p)ostaje ubilačka.

Kako to izgleda na filmu?

Za mnoge gledaoce "pravo" objašnjenje Aušvica nalazi se u filmu Bela traka (Das weisse Band, 2009) reditelja Mihaela Hanekea. Publika ga je uglavnom protumačila kao realističnu priču o počecima fašizma. U filmu se iza privida provincijske idile kriju ostaci feudalnog poretka, okrutni puritanski protestantski sveštenici i bezdušni roditelji. Naravno, ostaje pitanje kako jedna tipična evropska priča iz tog doba može da "objasni" korene fašizma.

Sve u vezi s dehumanizacijom i zlom u Hanekeovom filmu je univerzalno, nešto što je moguće uvek i svuda. "Kad masa pati, ona se drage volje hvata ideologije kao slamke spasa", kako je to formulisao filmski kritičar Aleksandar Radovanović. Haneke nam predstavlja zlo koje je vanvremensko i vanprostorno – u njemu nema ničeg istinski nemačkog, kulturalno specifičnog. "Šta je ušlo u vas?", pita se u filmu jedna nemačka majka suočena sa morbidarijama uokvirenim kao "muška dominacija začinjena sa malo ružne psihologije".

Štaviše, u filmu u kome je naglasak na banalnim dečjim brutalnostima sve vrvi od toplih detalja podvučenih belom trakom. "Belo je boja nevinosti", reči su kojima odzvanja Hanekeova zavodljiva slika jedne kulturalno nevine patologije. Na kraju filma u kome su junaci uglavnom istovremeno i žrtve – dobro i zlo, naravno, leže u svakome od nas – gledaoca više ni ne zanima ko je počinio sve te užasne stvari.

Ispada tako da je nacizam, kao i komunizam, bio stvar (pogrešnog) izbora. Ljudi smo, svi grešimo. Štaviše, pseudopsihološko, apologetsko i banalno objašnjenje jednog velikog zla prepznato u Hanekeovom filmu sasvim je u skladu sa pragmatičnim ciljevima i moralnim horizontima ujedinjene Evrope. Ljudi vole da žive u svetu u kome sve deluje skladno i ima svoje mesto.

S druge strane, dominantno, kulturrasističko tumačenje Srebrenice može se ilustrovati dokumentarnim filmom Srpski epovi (Serbian epics), emitovanim originalno na BBC-ju 1992. godine. Kao i Haneke, reditelj Pavel Pavlikovski je priču o zlu započeo u idiličnom ruralnom ambijentu. Ali on, za razliku od Hanekea, ne traži šta je ušlo u te obične ljude i pretvorilo ih u monstrume, već vidi samo ono što je "oduvek" bilo u Srbima – njihovu kulturu i tradiciju.

Pavlikovski, praktično, zlo predstavlja kao rezultat vekova "kontaminacije" svetosavljem, pravoslavnim "krstom i vjerom hrišćanskom", opsesijom "ranama roda moga" i "guslama mojim najdražim". Zvuk gusala je sugerisan kao "muzika na koju je srpski rod navikao" i "od kojih Srbinu ništa preče nema" i on se, već u prvim scenama, zloslutno nadvija i nad jutarnjom pastoralnom idilom i nad opkoljenim Sarajevom. Film gledaocima predstavlja narod koji je programiran toliko moćnom kulturalnom silom i uhvaćen u klopku sopstvene loše istorije da svako "njegovo" zlo deluje istovremeno i predodređeno i neizbežno. To se suštinski ne razlikuje od starih, rasističkih predstava.

Oni koji se ne uklapaju u zapadni kalup ili nemaju zapadni senzibilitet neće se suočavati sa sumnjičenjima, pridikama i patetičnim spuštanjima samo oko teniskih terena. Za Juseina Bolta je, tokom Olimpijskih igara u Pekingu, Žak Rog, belgijski grof i predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, rekao da način kako se raduje pobedama "nije način kako mi vidimo jednog šampiona. Ali naučiće on s vremenom." Nažalost, nije se samo ovaj prividno benigni, pokroviteljski rasizam zapatio u temeljima modernog olimpizma – Olimpijada je mogla da bude održana u Hitlerovom Berlinu, ali još uvek ne i u nekom gradu u kome su većina muslimani ili crnci.

Nije lako kada neko obeležja svoje oklevetane kulture ima "upisana" na koži ili u pasošu. Nekako mi je tužno kada slušam Farida Zahariju, naturalizovanog Amerikanca rođenog u Indiji, kako u svojoj uticajnoj emisiji "Globalni javni trg" na CNN-u kada govori o američkoj vlasti i armiji redovno kaže "mi". Zaharija je odavno je postao vodeći apologeta američke politike, televizični novinar, urednik i ugledan stručnjak za međunarodne odnose kome su otvorena vrata vašingtonskih koridora moći. Ali njegovo insistiranje na prenaglašenom "mi" sugeriše da se se ovaj bombajski musliman ne oseća najbolje u svojoj drugoj domovini. Štaviše, iako je bio pominjan kao jedan od kandidata za neka od najvažnijih spoljnopolitičkih imenovanja u administraciji Džordža Buša (mlađeg), tamnoputi Zaharija je u kolumni u "Njuzviku" priznao da je samo nekoliko meseci kasnije, posle 11. septembra, bivao izložen zadržavanju i šikaniranju na nekoliko američkih aerodroma.

Dugačka senka kulturalnih tumačenja 11. septembra i Srebrenice znači da svaki musliman i Srbin, praktično, mogu uvek da očekuju nepoverenje i ružan tretman rezervisan za pripadnike sumnjivih, globalno oklevetanih kultura. Njima danas nije dozvoljeno da sasvim "privatizuju" sopstvene identitete i političke stavove. U već skoro instinktivnom vezivanju (nezapadne) kulture i zla leži i jedan od razloga zašto je Novak Đoković nedavno morao da odgovara na prividno legitimno, u stvarnosti rasističko pitanje o Srebrenici. Da je postavila "nedozvoljeno" pitanje zna i novinarka "Njujorkera" – zato rečenicu u kojoj navodi Đokovićev odgovor počinje rečima: "Možda nije bilo u redu, ali pitala sam ga…"

U priči o Srebrenici se, nažalost, ne radi samo o suočavanju, brojnim žrtvama, krivici i odgovornosti. Šta god neko od nas mislio o tom užasu – i koliko god puta ponovio i ličnu osudu i sve najteže kvalifikacije iz haških presuda – to neće biti dovoljno sve dok se, posle zavese ideologije, nekako ne podigne i klevetnička zavesa kulture. Danas to ne deluje izgledno. Ali istorija zna da bude hirovita gospodarica – čak i na "postistorijskom" Zapadu, kako je to stanovnicima briselske unije nedavno pokazala "kriza evra". Dok se to ne desi, svi Srbi – i suočeni i nesuočeni, i "kontaminirani" i "dekontaminirani" – moraće, kao i Đoković, ponekad da odgovaraju na rasističko pitanje o Srebrenici.

Crno-beli svet palanačkog kosmopolitizma

Crno-beli svet palanačkog kosmopolitizma

Zoran Ćirjaković

Povodom teksta "O Dežuloviću ili - promašena kritika"

U reakaciji na moj tekst "Pravi Srbi i slučajni Hrvati" gospodin Vladimir Milutinović se uopšte ne osvrće na moju tvrdnju da se u dominatnim tumačenjima ratova devedesetih zlo vezuje samo za kulturu jedne nacije – čime se sugeriše da su Srbi zločinci otelotvorenje pravih Srba, dok ostali zlikovci bivaju predstavljeni ili kao svojevrsni izrodi, loši ljudi, ili kao obični, dobri ljudi koje su omađijali zli političari i "poražene ideologije".

Umesto da se bavi temom teksta, gospodin Milutinović pokušava da me dezavuiše zato što sam rasističko objašnjenje srpskih zločina ilustrovao citatom Borisa Dežulovića. Ali Dežulovićev minuli rad u borbi protiv hrvatskog nacionalizma i njegove osude zločina koje su počinili ustaški nitkovi ne mogu biti opravdanje za pisanje kultur-rasističkog teksta o Srbima, niti razlog da ne budu istaknuti smisao i imliplikacije dehumanizujuće generalizacije koju je tako zavodljivo izložio.

Verujem da, za razliku od Dežulovića, gospodin Milutinović nema vremena da se bavi istraživačkim novinarstvom i ustanovi šta je stvarno "obavezni dio repertoara seoskih derneka, krsnih slava, vašara i svadbi od Vrnjačke Banje do Banje Luke" i otkrije koja je pesma postala "srpska Makarena ili Lambada". Zato mu predlažem da bar uradi jednu malu mentalnu vežbu i srpsku slavu iz citiranog "Kožovog" vica (svima koji prate Dežulovićeve kolumne je jasno da je reč o autorovom alter egu) zameni katoličkim božićem.

Meni su Hrvati koji sede za tom imaginarnom prazničnom trpezom delovali neljudski – čak i bez da sugerišem, kao što je uradio citirani autor, da to u stvari i nije vic, već da najvažnija verska svetkovina – oslikana kao halapljivo čerečenje životinjskog mesa u kratkoj pauzi između klanja ljudi – predstavlja predložak za svinjarije koje se svakodnevno mogu gledati i uživo i kao videospotovi na YouTubu.

Štaviše, i čitaoci Oslobođenja su u citiranom tekstu prepoznali isto što i ja – samo se mnogima od njih svidela ružna poruka koja mene plaši. "Ova odlična analiza Borisa Dežulovica, možda malo tragikomična, daje pravu sliku moralnog stanja srpskog naroda. Ne može se govoriti o pojedincima, to je kolektivno ludilo i kolektivni zanos većine", piše jedan. "Ni crkva niti iko u Srba ne radi na deluciferizaciji vlastitog naroda nego naprotiv", tvrdi drugi.

Moguće je da se Dežuloviću omakla slika iz koje štrče pravoslavne beštije – ljudski je grešiti, čak i u listu koji izlazi u zemlji u kojoj jedna polovina onu drugu redovno zove "Republika Šumska". Naime, to u današnoj Bosni nije asocijacija na zdrav život i čist vazduh, nego na zabačena planinska prostranstva u kojima ne žive ljudi već stvorenja koja umesto usta imaju "ralje" i hrane se isključivo tako što "čereče" svoje nemoćne žrtve.

Mislim da ovakve greške, ipak, nisu sasvim slučajne.

U našem crno-belom političkom svetu za druge se danas može reći sve i svašta, ali dehumanizacija i nacifikacija etničkih i idejnih različitosti postali su glavni ciljevi velike većine kleveta. Neke od njih su prilično sofisticirane. Tako diskurs "kulturne dekontaminacije" pogađa obe mete i jedan narod istovemeno uokvirava kao naciste i gamad.

Ipak, samopravedni građanski i nacionalistički medijski ratnici dele "uverenje da je sve što je drukčije nakaradno i opasno", kako je početkom devedesetih rekao Slobodan Selenić. Njihov veliki zajednički neprijatelj su nijanse i boje.

Frustrirajuće je živeti u društvu bez valera. Slepilo za boje se odavno prenelo i na ljude koji vole da veruju da su kosmopolitski liberali. Oni na Balkanu danas čine jednu neobičnu "imaginarnu zajednicu" – svojevrsnu elitističku naciju koja možda nije "izabrana", ali koju je vredelo izabrati.

Pokazalo se, ne samo na Balkanu, da su ovi samoproglašeni vlasnici vrline i morala skloni da proizvode mržnju prema drugima i budu militantni kao i prave etničke zajednice – one koje vezuje nacionalna, a ne "visoka" (što obično znači zapadna) kultura. Pri tome, često se zaboravlja da patriotizam nije jedino "poslednje utočište hulja". Ima njih previše da bi stali pod iskrzani nacionalni barjak.

Nažalost, svi odavno živimo pod pritiskom crno-bele matrice. Zato čak i pravi kosmopolitski liberali ponekad progovore ne samo, da citiram gospodina Milutinovića, onako "kako je to uobičajeno u nacionalističkom diskursu o drugima" već i na način kako govore okoreli šovinisti. Iz istog razloga je ovde jako teško ostati dosledan, pravi antinacionalista i ne postati zlata vredan "korisni idiot" koji se koristi za ostvarivanje prljavih ciljeva nekog drugog nacionalizma.

Nekima se to samo omakne, a neke ponesu emocije ili ljudske slabosti i odu predaleko. Selenić je njihov kosmopolitizam nazvao palanačkim, a Stef Jansen, pronicljivi belgijski antropolog, rekao je za ovdašnje antinacionalizme da su često nacionalistički. To možda jeste zbunjujuće, ali stvarnost je obično takva, šarena.

Pravi Srbi i slučajni Hrvati

Pravi Srbi i slučajni Hrvati

Zoran Ćirjaković

U dominatnim tumačenjima holokausta kao da nedostaje jedna reč. Često se pominju nacisti i dobrovoljni egzekutori, (malobrojne) psihopate i (mnogobrojni) obični ljudi, totalitarni režim i propaganda, ali tu nekako nema mnogo Nemaca.

Nije reč samo o političkoj korektnosti. Hvale vredan obzir u velikoj meri odražva široko prihvaćeno verovanje da Zapadna Evropa predstavlja sinonim za moderno, kulturno i civilizovano – ono podrazumeva i da u srcu Evrope, u domovini Kanta, Hegela i Vebera, jedno ovako veliko, teško pojmljivo zlo može biti ili banalno ili znak neke teške ali, ipak, akutne bolesti. Tako je u priči o oko šest miliona ubijenih Jevreja, bez izuzetka golorukih civila, nemačka kultura ispala nevina.

Nažalost, u dominatnim tumačenjima jugoslovenskih ratova devedesetih za sve kao da je kriva samo jedna kultura – tu sve vrvi od Srba. Čak i kada su opisani kao miloševićevi, kontaminirani, palanački ili bestijalni, naglasak je na tome da su Srbi, ljudi programirani svojom navodno genocidnom kulturom.
Zato krivica jednog Srbina danas, po pravilu, nije shvaćena samo kao individualna – ona je uvek kulturalna, što praktično znači kolektivna, srpska. Tu treba tražiti i neke od razloga zašto je Srebrenica postala "srpska" a stotinak puta veći Aušvic ostao "nacistički".

Etnocentrične interpretacije ovdašnjeg zla su ponovo dobile na zamahu kada je prošle nedelje objavljen snimak veselih bratunačkih Srba kako pevaju i igraju uz odvratnu pesmu čiji je refren "Oj, Pazaru, novi Vukovaru, a Sjenice, nova Srebrenice".

Pesma poziva na ponavljanje naše dve najveće sramote i zaslužuje najoštriju osudu. Nažalost, ona je do sada uglavnom ostala u senci tumačenja koja jedan ružan događaj vade iz konteksta, depolitizuju i vezuju za nacionalnu, u ovom slučaju srpsku kulturu.

U uvodniku objavljenom u sarajevskom "Oslobođenju" pod naslovom "Nož, žlica, Sjenica" Boris Dežulović je preteće šovinističko lumpovanje predstavio kao svojevrsnu ekraniziciju popularnog srpskog obreda – banalni izraz jednog kulturom uobličenog zla.

Dežulović je svoju kulturom obojenu sliku smestio u vic koji mu je navodno ispričao izvesni Kodžo: "Elem, došla na srpskoj slavi hrana za stol, a jedan rmpalija halapljivo dohvatio meso pa ga rukama čereči i trpa u ralje. 'Nožem, brate, nožem', diskretno ga domaćin munuo laktom, a ovaj se trgnuo i dohvatio nož: 'Koga, brate, koga?' Ima taj vic i videospot, vidjeli ste ga ovih dana na YouTubeu, zapis iz Bratunca, sa tamošnjeg tradicionalnog vašara."

Ali, dok Dežulović u jednom zlu prepoznaje srpske crte, na drugom ne vidi hrvatsko već, kako piše, "ustaško lice". "U Hrvatskoj je previše ustaških pičkica koje čvrsto drže do svojih stavova sve dok za njih ne treba riskirati", izjavio je u emisiji "Nedeljom u 2" na HRT-u.

Tako ustaše, slično kao i nacisti ranije, bivaju odvojeni od nacionalne kulture – nečega što je postojano, što se teško menja, a kamoli "leči", a njihova zlodela se vezuju za pojmove koji sugerišu da se radi o nečemu što je privremeno i kontrolabilno, proizvod ljudske slabosti, retke bolesti ili prolazne ideologije.

Tu nema ničeg spornog. Štaviše, masovnim zločinima i progonima u dvadesetom veku obično je prethodilo ocrnjivanje i klevetanje jedne kulture i ljudi koji je nose u sebi. Zato svako raskidanje veze između kulture i zla treba pozdraviti. Problem nastaje onda kada se primenjuju dvostruki standardi, kada isti princip ne važi za sve.

Dežulović je jedan od autora koji nam sugerišu da su hrvatski zločinci samo slučajno Hrvati, svojevrstan nacionalni otpad prema kome splitski novinar ne skriva gađenje i prezir, dok su srpski zlikovci i ljudi "pomjerene pameti" predstavljeni kao otelotvorenje pravih Srba, slika i prilika srpske kulture.

Ovakva shvatanja su postala široko prihvaćena. Ne treba ih gubiti iz vida kada razmišljamo o ravnodušnosti prema tragičnoj sudbini krajiških Srba ili kada pokušavamo da razumemo indiferentnost Zapada prema činjenici da je nemali deo Hrvatske u Evropsku uniju 1. jula ušao pevajući zajedno sa Thompsonom i igrajući uz stihove "Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara" i "U Čapljini, klaonica bila, puno Srba Neretva nosila".

Ona su važna iz još jednog razloga. Da bi Hrvatska mogla da "ode sa Balkana" i bude prihvaćena u društvu "modernih" i "civilizovanih" Evropljana njeno zlo je moralo da prestane da bude posmatrano kao hrvatsko. Njegovi koreni su preneti iz domena (nacionalne) kulture – koja je letos primljena u klub "najviših", onih koje su dostojne prideva zapadna – u sferu psihopatologije, nečega što je po sebi univerzalno, nekako banalno, ljudski i normalno, čak i u svojoj monstruoznoj nenormalnosti.

Hrvatska kultura je tako obezbedila, makar privremenu, ispisnicu iz mnogih tumačenja naše zajedničke ružne prošlosti. Za budućnost Balkana ne bi bilo dobro da ostane poslednja kojoj je to uspelo. Ima tamo još mnogo suvišnih i opasnih reči.

Negrađanski rat u građanskoj Srbiji

Sonja Biserko je "Sveto NVO Biće" koje je na čelu "Helsinškog Centralnog Komiteta". Program Peščanika se sastoji od "jalovog i besmislenog mentalnog terora" proizvedenog od strane "raznoraznih ovisnika o dnevnim dozama pesimizma".

Ovo nisu napadi nacionalista na proevropske snage ili komentari anonimaca na internetu već primeri iz sve prljavijeg rata rečima koji se u duboko podeljenoj Drugoj Srbiji razbuktao ovog leta.
Druga Srbija je naziv za nevladine organizacije i aktiviste koji su se devdesetih suprostravile politici Slobodana Miloševića. Nažalost, neki od najglasnijih aktera su kritiku srpskog zla pretvorili u klevetanje srpske kulture i istorije. To je doprinelo marginalizaciji građanskih snaga u Srbiji, mada njihov uticaj u Briselu i Vašingtonu nije bio mali.

I posle pada Miloševića, sukobljavanja i sumnjičavost između predstavnika "dve Srbije" često su paralisali politički život. Uprkos brojnih pokušaja, "Treća Srbija" je ostala političko mrtvorođenče.

Prva javna sukobljavanja unutar Druge Srbije su počela ubrzo posle 5. oktobra, što se poklopilo sa značajnim kresanjem zapadnih donacija. Ubistvo Zorana Đinđića, koji za života nije bio omiljen među građanskim aktivistima, dovelo je do kratkotrajnog primirja.

Nove podele i sukobi, ovaj put praćeni ličnim uvredama i klevetama, bile su vezane za otvorenu podršku čelnika nekih nevladinih organizacija režimu Borisa Tadića.

Ipak, do prve velike eskalacije negrađanskog rata u građanskoj Srbiji došlo je povodom kampanje "belih listića". Uspeh ovog poziva na bojkot prošlogodišnjih izbora, iza koga su, između ostalih, stale Vesna Pešić i E-novine, značajno je doprineo pobedi naprednjaka.

Meta nekih od najprljavijih napada u novom "sukobu na levici" kome se još ne nazire kraj postao je Teofil Pančić, kolumnista Vremena koji se usudio da javno kritikuje "bele listiće".

Pančić piše da je godinama bio izložen pretnjama, uvredama i iživljavanju. "Dok je sve to dolazilo s 'desnice', stvar je bila makar predvidiva, i čovek se mogao tešiti time da to ionako 'ide u rok službe'… i da se uostalom od te mentalne strukture ništa bolje nije ni moglo očekivati."

"Dovoljno je, međutim, bilo da izrazim svoje revizionističko inokosno mišljenje oko jedne relativno trivijalne stvari ('beli listići' & co.), pa da na E-novinama prođem kroz gotovo isti tretman, i to u nekoliko navrata: najprostačkije moguće uvrede, petljanje u stvarni i imaginarni privatni život, bizarne klevete i konfabulacije..."

Sukob se nedavno pretvorio u prljavi rat svih protiv svih. Formalni povod je odnos prema Aleksandru Vučiću, koji je u svoj program utkao ključne ideje i ciljeve Druge Srbije. Ipak, kulminaciju predstavlja prošlonedeljni obračun Peščanika i E-novina, omiljenih glasila građanske opcije koja su zauzela suprotne stavove o političkoj transformaciji najmoćnijeg čoveka u zemlji.

Peščanik je pretenciozni i suvoparni internet portal koji je izrastao oko radijske emisije koju vodi Svetlana Lukić, analitičarka koja događaje u Srbiji uvek posmatra kroz crne naočare, dok neskriveno tabloidne E-novine uređuje ponekad duhoviti, ponekad otrovni Petar Luković, beskompromisni enfant terrible srpskog novinarstva.

Marko Matić, jedan od urednika E-novina, hvali Aleksandra Vučića jer "je uspeo da veliki deo Srbije, koji je bio na nacionalističkim, anti-evropskim pozicijama, prevede na proevropske pozicije".
Matić čak daje podršku autoritarnim tendencijama unutar nove vlasti: "Mislim da za ovu fazu demokratskog razvoja, u kojoj se sada nalazi Srbija, važi neka vrsta prosvećenog apsolutizma, koji je čak i koristan. Upravo to vodi u pravcu demokratizacije."

Najbliži Lukovićev saradnik piše i o "krvavoj bajci s Peščanika" i "imperiji presahlih peščanih mozgova" za koje su "E-novine preko noći postale bastion četništva". On kritikuje nekada prijateljski portal jer nije spreman da izađe iz "kutije 90-tih godina".

Ni druga strana nije ostala dužna. Mirjana Miočinović, profesorka koja je 1991. godine dala otkaz u znak protesta protiv Miloševićeve ratne politike i postala jedna od ikona Druge Srbije, smatra da je Luković "preuzeo na sebe izgradnju carskog puta" za Vučića.

"Vi, međutim, ne samo da nemate opreza, već ste izgubili svaku meru u podršci koju mu pružate i to na jedan vrlo pervertiran način", piše Miočinović u javnom pismu objavljenom na Peščaniku u kome se poziva na dvadesetogodišnje poznanstvo sa urednikom E-novina.

Luković je staroj prijateljici odgovorio tekstom "Ako vam je Biserko dobra, onda ništa". On svoj odnos prema Vučiću objašnjava pragmatičnim sloganom Deng Sjao Pinga – "Nije važno da li je mačka crna ili bela, važno je da lovi miševe". Usput se podsmeva sloganu Peščanika "Ako vam je dobro onda ništa", koji je postao kredo građana koji veruju da Srbija predstavlja nepopravljivo mračno i loše mesto.

Malo ko je pošteđen u obračunima koji tresu političku opciju koja kao da gubi tlo pod nogama. Neke od najotrovnijih strelica su rezervisane za Čedomira Jovanovića, donedavno velike nade Druge Srbije. E-novine tako pišu da lider LDP-a vodi "faraonski način života" i da je "jedino što je Čedomir do sada korenito promenio – konto na svom bankovnom računu".

Sukob između nekadašnjih saboraca je već proizveo mešavinu neverice i zluradosti u evroskeptičnim krugovima u Beogradu i zabrinutost u medijima u regionu, gde su autoriteti iz Druge Srbije odavno postali glavni tumači srpske stvarnosti.

"Gradjanska Srbija (je) u prilično dubokom autizmu, još uvek rabi istrošene matrice i nikako da ozbiljno poradi na sebi. Protiv delatne diskusije niko nema ništa protiv, ona je, štaviše, više nego dobrodošla ovom zaostalom društvu", piše Branka Trivić, novinarka Slobodne Evrope. Ona konstatuje da su se "ružne svađe i hajkanje" – "obeležene pozivanjem na istomišljeništvo, i fatvom ako ono izostane" – "srozale na palanački nivo".

Zoran Ćirjaković