Parade netrpeljivosti

Parade netrpeljivosti

Zoran Ćirjaković

Nekada u politici nije moguće doneti dobru odluku. Ali odlučivši da ove godine ne dozvoli održavanje Parade ponosa i "pratećih" skupova vlada Srbije je donela najmanje lošu odluku.

Ipak, njome neće biti zadovoljne dve grupe ljudi. Mnogi građani zbog sopstevenog, često sasvim razumljivog nezdovoljstva nisu u stanju da vide izvore tuđih frustracija i besova. Ne treba zaboraviti ni da nam naše muke i poniženja (pre)često deluju ne samo najveće, već i kao ona koje je najlakše prekinuti.

Malo je teže razumeti drugi izvor nezadovoljstva. Nezahvalno je suditi o motivima, ali čini se da ono dolazi od aktivista koji veruju da će njima biti bolje samo ako svima nama bude mnogo gore. Takvih ljudi ima na rubovima obe polovine duboko podeljene srpske političke scene.

Nije reč o lažnoj simetriji. Ultranacionalistički ekstremisti i miltantni huligani imaju i neočekivane "saveznike". Štaviše, umesto jedne parade koja slavi ljubav i toleranciju dobili smo dve parade netrpeljivosti.

Popularne društvene mreže su pune uvreda i mržnje. I oni koji likuju i oni koji žale zbog zabrane skloni su da građane sa kojima se ne slažu predstave kao neljude ili vežu za najveće evropske bauke. Tako jedni govore o nepopravljivom "srbistanu", a drugi pominju nametnuti "pederistan".

Ne radi se samo o porastu ekstremizma već i o sve većem broju nezadovoljnika koji traže prava bez odgovornosti i društvenih obzira. Slepo insistiranje na "mojim" pravima "po svaku cenu", nažalost, nije samo egocentrično i samoživo već može biti antidemokratsko i, praktično, društveno destruktivno. To treba imati u vidu i kada razmišljamo zašto je održavanje Parada ponosa u prosperitetnim i stabilnim evropskim zemaljama postalo moguće tek nedavno.

Ni tamo nije bila reč samo o široko raširenoj homofobiji. Strah od ugrožavanja društvene stabilnosti i demokratskog razvoja je bio jedan od glavnih razloga zašto su zapadne zemlje dugo vremena oklevale da svojim građanima daju neka od elementarnih građanska prava i zašto su homoseksualci po pravilu bili poslednja "autohtona" manjina koja ih je dobiljala.

Štaviše, čak i danas u 19 američkih saveznih država zaposleni može legalno da dobije otkaz samo zato što je gej. Seksualni odnosi između osoba istog pola su u velikim delovima SAD bili ilegalni sve do 1997. godine, kada su poslednji put na sud izvedena dvojica muškaraca zbog ljubavi unutar (svoja) "četiri zida".

Kada se promena konačno desi, lako je zaboraviti koliko je trnovit bio put do nje i zašto je bilo toliko teško postići čak i minimum društvenog konsenzusa. Još je lakše prevideti da je i drugima teško da žive život dostojan čoveka i budu ponosni.

Identitetsko slepilo je ovde posebno izraženo kada se radi o "gubitnicima o tranziciji", masama čije su muke predstavljene kao cena "boljeg života" i "napretka" pa mnogima odavno deluju kao normalno i očekivano, redovno stanje. Oni koji su nezaposleni i životare od danas do sutra jesu većina u Srbiji, ali to njihove patnje i poniženja ne čini ništa manjim od onih sa kojima se susreće oklevetana homoseksualna manjina.

Odnosi Srbije sa Zapadom su izuzetno komplikovni i to čini da svaki problem i podela lako dobije snažnu "nacionalnu" dimenziju. Zato nije reč samo o tome da jedne žrtve sebe vide kao ponižene Srbe, a druge kao ponižene homoseksualce. Ono što je ovde danas najopasnije je to što jedni samopravedni aktivisti i ostrašćeni ideološki ratnici sebe doživljavaju kao ljude koji su poniženi i uskraćeni zato što su Srbi, a drugi, sve češće, zato što žive među Srbima.

Nažalost, nije potrebno samo jednoj strani objašnjavati da je homoseksualnost normalna, da je znak različitosti i da, možda, njihova deca ili braća i sestre vole osobe istog pola, iako to panično kriju. Na drugoj strani ima ljudi koji kao da ne mogu da razumeju da ljudske zajednice nikada nisu samo "imaginarne" i da u srcu mnogih građana Srbije stanuju i neke druge velike ljubavi.

Na primer, svako pominjanje Kosova u kontekstu Parade ponosa biva izloženo ruglu i podsmehu. Ali, hteli to ili ne, živimo zajedno i jedan izuzetak, čak i onda kada nas se lično uopšte ne tiče, može uticati na ono do čega nam je jako stalo. Zato ne možemo očekivati da jedan tako veliki presedan kao što je kosovski neće proizvoditi druge presedane.

Nisu nas samo Slobodan Milošević i loši nacionalisti smestili u globalni geto u kome su suspendovana neka od ključnih međunarodnih pravila. Odustajanje od jedne univerzalne norme, uporno insistiranje na kršenju suvereniteta Srbije bez presedana u savremenom svetu, odraziće se nažalost i na prihvatanje novih, istinski humanih i naprednih zapadnih normi, kakva je shvatanje da u svakoj evropskoj metropoli ljudi koji vole osobe istog pola mogu ponosno da prošetaju centrom grada bar jednom godišnje.

U zemlji u kojoj je decenijama bilo previše izneverenih nada – i u kojoj se nakupilo mržnje, frustracija i besova – neophodno je praviti i poneki težak i ružnjikav kompromis. Svako kome se mnogo žuri i ko pri tome pokušava da ignoriše tu bolnu realnost neće doprineti pokušajima da ona bude promenjena. Da bi nastavili da idemo napred ponekad je potrebno zaustaviti se. Građani Srbije su već platili preveliku cenu nepotrebne, olako obećane političke brzine.