Levo tržište

Karla Marksa su često nazivali "Bogom levice". Iako u Evropi nema mnogo ljudi koji danas priželjkuju njegov "drugi dolazak", povratak na planetu Zemlju bi za (ko)autora "Komunističkog manifesta" predstavljao bolno i frustrirajuće iskustvo.

Sačekala bi ga i brojna iznenađenja. Na primer, u Srbiji bi ovaj veliki neprijatelj slobodnog tržišta verovatno bio šokiran činjenicom da jedno od najrazvijenijih lokalnih tržišta funkcioniše na našoj neobičnoj levici. Naime, umesto velikih partija i moćnih sindikata imamo jednu surovu političku arenu na kojoj se uglavnom bore ljudi koji se izdaju za levičare. Tu je, kao i u Marksovim morama, "čovek čoveku vuk".

Trofej oko koga se vodi ova teška borba je veliki, ali relativno redak. Radi se o položaju "legitimnog" branioca ili glasogovornika različitih oštećenih i marginalizovanih grupa. San tipičnog (ne samo) srpskog levičarskog preduzetnika je da monopoliše pravo da javno govori ili o nekoj ugroženoj manjini ili u njeno ime. Zato se leva strana politike ovde uglavnom svela na skalameriju sastavljenu od stalno rastućeg broja autističnih politika identiteta.

Sledeći Marksovu logiku mogli bi da kažemo da na našoj levičarskoj "berzi" najbolje prolaze veliki akcionari ljudske patnje i stradanja. Na ovom ideološkom tržištu važi maksima "što gore to bolje". Zato svako stvarno ili zamišljeno zlo ne biva predstavljeno samo kao desničarsko već je ono, po pravilu, nacifikovano. Stalno se pojavljuju novi ambiciozni preduzetnici koji vole da parafraziraju antifašističku poemu "Prvo su došli..." i patetično poentiraju stihovima: "Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni."

Štaviše, jedna od retkih stvari koja ujedinjuje ovdašnje zavađene "liberale" je mržnja prema srpskom nacionalizmu koji redovno opisuju kao "najgori" ili "klerofašistički". Tu se krije i jedan od razloga zašto ovdašnju "građansku levicu" srpski radnici uglavnom ne zanimaju.

Naime, pošto su i tokom devedesetih i danas mnoge "plave kragne" često bile na strani nacionalista, perjanice građanskih snaga ne kriju da veruju da se postkomunističke muke i jad radnika ne računaju, da je reč o samopovređivanju. Štaviše, mnogi smatraju da je radnička klasa ne samo zaslužila tranzicione patnje i poniženja već da treba dodatno da ispašta zbog saučesništva u rušenju "Koka-kola socijalizma".

Srpska angažovana građanska levica se praktično podelila u dve jalove "frakcije". Jedna je aktivistička i glasna struja koju bi mogli da nazovemo "partija samoživih". U njoj su bezbrojne nevladine organizacije, udruženja i inicijative u kojima se, po pravilu, broj aktivnih članova može izbrojati prstima jedne ruke. One predstavljaju dimnu zavesu levice i zavodljivu iluziju da ovde postoji organizovani otpor neoliberalnoj dominaciji i njenim zločinjenjima.

Druga je ćutljivija, uglavnom elitistička i moralizatorska struja koju možemo nazvati "partija zgađenih". U njoj dominira (neretko samoproglašena) inteligencija koja veruje da svi oni koji nisu dovoljno "liberalni" i "kulturni" ne treba da postoje. Štaviše, najveći Marksovi neprijatelji, predstavnici današnje verzije "vampirskog" kapitalizma i njegovih transnacionalnih policajaca, teško da su mogli da zamisle bolje saveznike od dve amorfne "frakcije" samozaljubljenih i samodovoljnih medijskih levičara.

Mnogi od ovih oportunista kao da ne žele da pobede čak ni u malim identitetskim bitkama koje vode. Ključne reči njihove borbe su radionice, projekti i donacije. Stiče se utisak da su neki stremili da postanu lovorikama (i pripadajučim apanažama) ovenčani prvoborci, a ne da ostvare velike ciljeve o kojima govore. Ne želim da sugerišem da treba da se oblače na buvljaku ili hodaju unaokolo u odrpanoj garderobi, ali ovde ima previše "Gucci" levičarki i tatinih i maminih anarhista u "Camper" cipelama da bi neko ono što govore uzeo ozbiljno.

Naravno, karikirani levičari nisu naš specijalitet. Slika Bernara Anri Levija, "šampanjskog socijaliste" koji putuje privatnim avionima i odseda u najskupljim hotelima, predstavlja, za jedne, teško dostižan ideal, ali, s druge strane, i odličnu ilustraciju lažne, NATO levice koja je postala deo neoliberalnog džet-seta i lukrativne "selebriti kulture".

I pisac "Kapitala" je postao roba. U popularnoj hipsterskoj radnji na Dorćolu tražnja za kasicama-prasicama u obliku Marksove biste je obično veća od ponude. Samom Marksu bi se u Srbiji verovatno više dopali penzioneri. Štaviše, da ne predstavljaju moćnu glasačku mašinu i naša realnost bi predstavljala izraz trijumfa logike kapitala, deveti krug marksističkog pakla.

Socijalistički raj je odavno izgubljen. Teško bi "otac levice" prepoznao ovdašnje ljutite paralevičare koji, umesto o redistribuciji, solidarnosti i bratstvu, vole da govore o sebi i svojim pravima. Ne znam šta su ovi aktivisti-preduzetnici zgađeni Srbijom i njenom radničkom klasom stigli da pročitaju, ali Marks nije napisao "egoistički manifest".