Teret ušećerene prošlosti

Velike ideje teško umiru čak i onda kada se njihovo otelotvorenje pretvori u krvavu tragediju. Naravno, malo ko danas veruje da će nam se jednoga dana dogoditi "četvrta Jugoslavija" ali dobili smo moćni jugoslovenski mit.

Iako je mitološka ponuda izuzetno obilna, on u nekim delovima pokojne države ima značajan uticaj na sagledavanje uzroka brojnih frustracija i odluke nezadovoljnih građana. Moderni politički mitovi mogu biti zaslepljujući koliko i romantične legende koje su odavno postale deo naše kolektivne svesti.

Verovanje u zavodljivi jugoslovenski mit se, naime, ne zasniva samo na ušećerenoj viziji zajedničke prošlosti već podrazumeva ignorisanje otrežnjujuće stvarnosti.

Danas su nestabilne i sumorne one države koje najviše liče na "Jugoslaviju u malom", prostori na kojima pripadnici različitih naroda, vera i kultura još uvek žive zajedno. Najprosperitetnije su Slovenija i Hrvatska, bivše republike koje su najmanje jugoslovenske. Najmnogoljudnija manjina u Sloveniji ne čini ni dva odsto stanovništva, a Srba u Hrvatskoj ima oko 4 % i njihov broj je u stalnom opadanju.
O veličini izazova sa kojima se suočava nekada "konstitutivni narod" govori i to da jedan od retkih Srba čiji lik redovno ulazi u hrvatske domove sebe smešta u rubrike "anacionalan" i "mi Hrvati". Ne radi se o nedostatku lične hrabrosti. Muževni voditelj je samo u kontaktu sa realnošću u najmlađoj državi članici Evropske unije.

Izbori danas ne liče na popis stanovništva jedino u jednonacionalnim sredinama. Tek kada je u Hrvatskoj cementirano (nacionalno) jedinstvo bez (višenacionalnog) bratstva srbofobična nacionalistička politika je prestala da bude jedina hrvatska politika. Ali i dalje svaki pokušaj da prisustvo "pravoslavaca" postane vidljivo biva dočekno pozivima da front ponovo postane hrvatski horizont.

Malo istočnije, naziv "Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine" prikriva činjenicu da se radi o jednoj od bošnjačkih stranaka. Integracija koja se pominje u nazivu "Demokarstske unije za integraciju" ne odnosi se na Makedoniju, državu u čijem parlamentu sedi 15 poslanika ove stranke, već na susednu Albaniju.

Više ne govorimo isti jezik. Ono što se u Beogradu naziva građanski rat u Sarajevu se kaže agresija. Genaral koji je u Zagrebu heroj u Beogradu je ratni zločinac. Velika srpska tragedija je najveći hrvatski praznik.

Podjednako su porazna i shvatanja koja ujedinjuje bivše Jugoslovene. Svuda su najveći, a neretko i jedini "pravi" neprijatelji pripadnici naroda sa kojima se nekada živelo u zlosrećnoj zemlji. Stvarni i osporeni masovni zločini i genocidi predstavljaju temelje na kojima su građene današnje države naroda-žrtava.

Nikada neću zaboraviti kada nam je jedan bošnjački političar na pitanje zašto je desetogodišnju ćerku vodio na iskopavanje masovne grobnice odgovorio da mu je cilj bio da obezbedi da devojčica nikada ne ponovi njegovu grešku i poveruje Srbima. U zemljama u kojima su u jamama, masovnim grobnicama i logorima nalaze ključne lekcije odrastanja svako nacionalno "nikada više" podrazumeva i nikada više Jugoslavije.

Nije lako sa oboda masovne grobnice pogledati u budućnost. Mnogo je lakše prevideti koliko su duboko zločini iz prošlosti urezani u svest mladih. Previše je ovde ljudi koji sebe vide kao genetski nevine ostatke naroda koji su preživeli seriju genocida.

Uz jugonostalgičnu slabovidost ide i antinacionalistički zaborav.

U Jugoslaviji nije bilo moguće pobeći od nacionalnog. Nesupešni pokušaji Partije da stvori "dobar" jugoslovenski nacionalizam bili su praćeni stalnim inistiranjem na nacionalnom izjašnjavanju. "Republički ključ" i stvaranje često sasvim apsurdnih ili lažnih nacionalnih simetrija obezbedili su da prvi demokratski izbori označe ne samo smrt komunizma već i nestanak prave Jugoslavije.

Ipak, mnogi ne kriju da žal za Jugoslavijom za njih predstavlja lament nad dobroćudnom diktaturom. Ali čak i oni koji danas priželjkuju naslednika, autoriet koji bi mogao da zameni druga Tita, kandidata uglavnom prepozanaju u Istanbulu, Briselu ili Beču, daleko od Jugoslavije.

Deo jugoslovenskog mita je i shvatanje da niko nije želeo da ostane u Miloševićevoj Jugoslaviji – "ko god je mogao pobegao je iz nje". Ali nije reč samo o tome da su svi "beg" počeli da planiraju mnogo pre Miloševića, već da "grobar Titove Jugoslavije" nije čedo srpskog nacionalizma. "Mali Lenjin", kako su ga zvali dok je bio na čelu beogradskih komunista, bio je tipičan proizvod titoističkog sistema i brojnih komiteta.

I Ovčar i Kablar su izašli iz mode mnogo pre Miloševića. Kada ružni stereotipi i podozrivost nisu bili nacionalni oslanjali su se na geografiju – na bogatijem severu važilo je shvatanje "što južnije to ružnije". Još su u hapsburškim delovima samoupravne Jugoslavije od Srba jedino bili gori osmanski "Srbijanci".

Danas ovakvo viđenje "civilizacijskih" razlika obično uključuje stav da ako Jugoslavija već ne može da bude velika onda Srbija treba da bude što manja. Kako je nedavno sugerisao jedan od ovih neobičnih jugonostalgičara, evropska "Vojvodina je odocnela" i propustila poslednji brzi voz iz siromašnog, azijskog Balkana.

Pitka, mitska slika Jugoslavije opstaje uporedo s pokušajima da se njeni višenacionalni ostaci još više izdele i udalje. Ne znam koliko dugo će se održati. Važno je samo da ponovo ne postane državotvorna. Neke velike ideje jednostavno ne treba da postanu stvarnost.

Zoran Ćirjaković