Vučićev azijski san: Singapur (na vodi)

Mira Marković je bila fascinirana Kinom. Pokušala je da građanima Srbije umesto američkog ponudi ostvarenje "kineskog sna". Ali šok koji su pri prvoj poseti i kontaktu sa ultramodernim saobraćajnicama i oblakoderima u Pekingu doživeli Miloševićeva supruga i nebrojani posetioci bio je, u suštini, posledica neočekivanog susreta s jednim drugim azijskim snom – Singapurom.

Deng Sjaoping, veliki reformator, posetio je "lavlji grad" novembra 1978. godine, mesec dana pre nego što je preuzeo vlast u gladnjikavoj crvenoj imperiji. Stari komunista nije krio oduševljenje malenom državom kojom su "upravljaju Kinezi, koja je efikasna, bogata i u kojoj niko ne brblja o ljudskim pravima". Deng je kasnije navodio primer Singapura u obračunu sa čvrstorukašima i kao ilustraciju zašto se mora odustati od mnogih revolucionarnih principa.

Ali Singapur za Denga nije bio samo slika ekonomskog čuda. On je u danas petomilionskoj državi video i recept za borbu protiv "korozivnih" zapadnih ideja. U jednoj od svojih moćnih metafora Deng ih je uporedio sa muvama koje zajedno sa čistim vazduhom uđu u zagušljivu sobu kada neko konačno otvori prozor. Singapur je znao kako da se reši demokartskih "muva" i postane bogat. "Treba da učimo iz njihovog iskustva i treba da budemo bolji nego što su oni", rekao je Deng u jednom od istorijskih govora zbunjenim kadrovima.

Kasnije su u Singapur dolazili i drugi lideri čije su se zemlje suočavale sa ogromnim problemima i koji izlaz nisu videli u liberalnoj demokratiji. Nelson Mendela je rekao da "ovaj holistički pristup mi u Južnoj Africi želimo da imitiramo i primenimo kako bi unapredili živote naših ljudi". "Modernost na testosteronu" uparena sa mekim autoritarizmom se svidela i moćnicima u bliskoistočnim monarhijama.

Alekandar Vučić je nedavno shvatio da veliki deo onoga što ga je impresioniralo u Abu Dabiju u stvari predstavlja kopiju singapurskog modela. "Platiću kartu da za Novu godinu tri dana odem u Singapur i vidim kako to čudo izgleda", izjavio je ambiciozni "gazda Srbije" krajem oktobra. "Želim da napreduje naša zemlja, a koliko će napredovati zavisi od snage njenog rukovodstva."

Ako stvarno ode i ako ga, kako priželjkuje, primi Li Kuan Ju, prvi premije i otac malene nacije, to će verovatno biti jedna od prvih rečenica koje će čuti. Kao i Deng, Li je bio "reformator sa čeličnom pesnicom". U skladu sa konfučijanskim principima, on veruje da je idealan vođa moralan čovek odan zajedničkom dobru a ne individualnim slobodama. Katrin Lin, ugledna komentatorka, kaže da se Li ne bi stideo etikete "dobroćunog autoritarnog vladara" i ističe da sve u Singapuru, pa i "demokratija pod navodnicima", predstavlja proizvod njegove filozofije i mentaliteta. "I jake starane i slabosti našeg društva mogu se vezati za ovu izuzetnu osobu", smatra Lin i dodaje da je u zemlji "obojenoj konfučijanski tonom" ključna stvar poštovanje – posebno prema rukovodstvu.

Singapur je nastajao u haotičnim okolnostima obeleženim krvavim rasnim i verskim sukobima i mnogi građani veruju da danas ne bi bio bogat da je postao (stvarno) demokratski. Lijev režim je ubrzo po proglašenju nezavisnosti 1965. godine počeo da zatvara sve one koji su želeli da probude "političke strasti" u višenacionalnoj zemlji uklještenoj između dve muslimanske države. Neki od oponenata koji su uhapšeni krajem šezdesetih proveli su u zatvoru više od dvadeset godina – bez suđenja.

Ali Li nema grižu savesti. On ističe da su široka ovlašćenja omogućila ne samo političku stabilnost već i "bezbedne ulice", dostignuće koje danas mnogi ističu kao ključnu prednost Singapura, jednog od tri najpoželjnija "globalna grada". Prošle godine je bilo osamdeset dana tokom kojih nije prijavljena nijedna krađa, a 2011. je ubijeno samo 16 ljudi, što je druga najniža stopa ubistava u svetu.

Singapur je praktično ostvario dva neoliberalna ideala o kojima danas sanjaju i vašingtonske birokrate i beogradski zaljubljenici u evropeizaciju – "nulta tolerancija" i "čiste ulice" su već postale stvarnost. Ipak, ni tu liderima ranjive države nije bilo lako da nađu pravu meru. Aktivista koji je napisao reč demokratija na jednom spomeniku dobio je tri meseca zatvora i batinjanje – u Singapuru su mnoge kazne telesne.

O logici konzervativnih podanika koji su spremni da prihvate drakonske mere svedoči pismo čitaoca objavljeno u vodećem singapurskom dnevniku Strejts tajms: "Pa šta ako su zakoni malo iritirajući. Iritira i korišćenje kondoma, ali da li neko želi da dobije sidu." Ovaj stav dele i mnogi građani krimnalom i korupcijom razjedenih siromašnih država u komšiluku. "U Indoneziji imamo demokratiju ali nemamo ništa drugo. U Singapuru nemaju demokratiju ali imaju sve drugo", rekao je nedavno jedan rezignirani aktivista. Glavni izvor legitimiteta valadajuće stranke je visok standard. Izbori su samo formalna potvrda pakta između vlasti i građana koji veruju da su mir, red, stabilnost i posperitet najviše vrednosti.

Li smatra da su ljudi na Zapadu pobrkali ciljeve i sredstva – "demokratija i ljudska prava su vredne ideje, ali moramo shvatiti da je pravi cilj dobra vladavina". Njegov naslednik Goh Čok Tong veruje da su u Trećem svetu "neuki američki zvaničnici" insitirajući na demokratizaciji proizveli seriju katastrofa. Li je nedavno pohvalio kineske rukovodioce što su odlučili da "prvo imaju perestrojku pa glasnost" i nisu ponovili Gorbačovljevu grešku.

Za razliku od Kine, u Singapuru postoji opozicija i "politička utakmica" – ali svi unapred znaju rezultate izbora. Mehanizmi koji to obezbeđuju su cinični koliko i kreativni. Na primer, za veliku većinu građana najvrednija imovina je stan u državnoj stambenoj zgradi. Vlada je zadužena za njihovo skupo održavanje i može lako da kazni stanovnike opoziciji sklonih blokova tako što neće investirati u njihovo naselje.

Dok se glasači plaše da glasaju, opozicioni političari se boje da govore. Iako su mnogi i po desetak puta bili u zatvoru, ključna poluga ućutkivanja su zakonske odredbe o kleveti i poruzi. Bilo kakva kritika specifičnih politika, odluka ili postupaka biva dočekana tako što resorni ministar ili premijer odmah podnosi tužbu za klevetu. Sudovi brzo donose presude i nalažu plaćanje astronomskih odšteta. Okrivljeni ili bankrotira ili pobegne iz zemlje u kojoj posalanički kandidati mogu da budu samo osobe koje nisu bankrotirale i koje su u zemlji.

Sudovi odredbe o kleveti tumače toliko široko da je u medijima teško objaviti bilo kakvu kritiku sem, kako je nedavno rekao jedan novinar, "pozitivnog prikaza omiljenog restorana". Čak i onlajn peticije i inicijative koje u Singapuru privuku veliku pažnju brzo misteriozno nestanu sa interneta. Stav režima je da je uloga medija da informišu građane o vladininim odlukama a ne da ih dovode u pitanje. Jedan cinik je napisao da televizija ima zadatak da "objašnjava Singapurce njima samamima". Nije moguće izdavati novine bez dozvole "Ministartsva informacija, komunikacija i umetnosti", a ministar ima diskreciono pravo da u svakom trenutku povuče dozvolu. Singapur je 2012. godine pao za jedanaest mesta na listi medijskih sloboda i danas je 149. od 179 država – najslabije rangirana razvijena zemlja.

Ipak, u Singapuru postoji pravna država. Značaj "vladavine zakona u singapurskom stilu" najviše dolazi do izražaja kada se radi o intelektualnoj svojini, poslovanju i stranim investicijama. Veliki deo novih biomedicinskih i farmaceutskih preparata koje je previše skupo proizvoditi u SAD a suviše rizično poveriti fabrikama u KIni, gde je nemoguće zaštiti patente i složene procedure od krađe, proizvodi se u Singapuru. Ova zemlja danas nije samo treća najkompetitivnija već najotvorenija ekonomija i, sedam godina za redom, mesto u kome je najlakše poslovati po oceni Svetske banke.

Ali sve ima svoju cenu, pa i red. Iako su uglavnom dobrostojeći – čak 9 % stanovnika su dolarski milioneri, Singapurci su najnesrećniji ljudi na svetu. Od njih su, prema Galupovom istraživanju, pozitivniji čak i stanovnici Iraka i Avganistana. Manje od pola anketiranih je reklo da su se tokom prethodnag dana nasmejali ili odmorili. Tvrde i da im niko nije izrazio poštovanje, da nisu naučili nešto interesantno i, što je najstrašnije, da im se nije desilo ništa u čemu su uživali.

Singapur je jako dosadna zemlja. Vlada je prethodnih godina uložila ogroman novac u skupe "atrakcije", uglavnom po ugledu na evropske, koje promoviše pod sloganom "prvo u Aziji". Ipak, nije uspela da promeni imidž Singapura kao sterilne destinacije, "modernog azijskog Ciriha" u kome su glavna zadovoljstva golf i "kupovina i ishrana". Vilijam Gibson je "neupadljivo orvelovski" Singapur nazvao "Diznilend sa smrtnom kaznom" – predvidivo, "G-rated iskustvo" u kome ne postoji kutak u koji nije preporučljivo otići sa malom decom.

Nekada nije bilo tako. Šezdesetih su ljudi u dekadentnom i prenaseljenom Singapuru živeli u rupama nalik "kavezima" u prljavim, starim zgradama. U "gradu vrtu" se danas ništa ne raspada – sve što počne da propada odmah bude zamenjeno nečim novim. Gibson kaže da Singapur nema infrastrukturu – on je ceo infrastruktura. Za Lija je klima uređaj najvažniji izum dvadesetog veka, a strani mediji su Singapur opisivali kao "najveći šoping mol u Aziji", "prvu klimatizovanu naciju" i "Potemkinovu metropolu". Vremenom je "fizička prošlost" sasvim izbrisana u ovom opsesivno sanitizovanom i neautentičnom mestu. Sačuvano je samo par prešminkanih zgrada u viktorijanskom stilu i nekoliko kineskih i hindusitičkih hramova.

Haos i sloboda danas postoje samo na nebu iznad uspavljujućeg grada. Neko je rakao da su oblaci jedina vidljiva stvar koja izmiče ljubavi vođe prema redu i savršenstvu. Singapur je najlepši komad Azije za sve one koji preziru Orijent – "kao da nije u Aziji" je jedna od preporuka engleskih bankara kolegama koji razmišljaju da se presele u ovaj "konformistički raj". Sve je preorganizovano, napravljeno da čovek ne mora da uključuje mozak. Jedan blago iziritirani dopisnik BBC-ija je rekao da je metro toliko dobro organizovan da će "jedino idiot sesti u pogrešan voz". Ne radi se samo o bezbrojnim pravilama i zabranama koje su zakačene na zidove i stubove – višak informacija u jednom trenutku počne da vređa inteligenciju.

Premijera Li Sijan Lunga, sina 90-godišnjeg oca nacije, zabrinula je nedavno činjenica da su Singapurci sve manje u stanju da kreativno misle i rešavaju složene probleme. Zapadni profesori se žale da kada zatraže od singapurskih studenata da iznesu lični stav dobijaju skoro isključivo "prazne poglede". Kasnije u karijeri sterotip da su požrtvovani ali nekreativni ograničava napredovanje Singapuraca. Jako malo ih se nalazi na višim menadžerskim položajima u transnacionalnim korporacijama u kojima vredno rade. Ne pomaže ni činjenica da su, na primer, singapurski đaci prošle godine bili drugi na svetu po uspehu na PISA testu – znanja stiču u obrazovnom sistem koji favorizuje neinvntivne bubalice.

Deca odrastaju pod ogromnim pritiskom – jedna petina klinaca pomišlja na smoubistvo i već u srednjoj školi ima simptome depresije. Premijer je nedavno morao da zamoli "tigar majke" iz kineske većine da "dozvole svojoj deci da imaju detinjstvo". Mnoge su "patološki komeptitivne" i dolaze da decu odvedu sa časova fizičkog jer sport i igru smatraju gubljenjem vremena. Ali većina majki nije iracionalna – loš start će se kasnije snažno odraziti na životni standard i prilike koje budu imali njihovi neurotični mezimci.

Nije lako naći dobar posao u zemlji u kojoj trećinu stanovnika čine stranci. Ako zanemarimo arapske emirate i kraljevine, Singapur je zemlja sa najvećim procentom gastarbajtera. Oni ne rade samo u brodogradilištima i fabrikama već i na dobro plaćenim poslovima u velikim bankama. Za obične Singapuraca ozbiljan problem predstavlja i rastući broj superbogatih imigranata, uglavnom indijskih i južnoazijskih tajkunčića koji žele da podižu decu u bezbednoj zemlji sa sličnom kulturom.

Opsednuta rastom i statsitikama, vlada ih je pozvala da se nasele i naparavila do sada najveću grešku – samo 60 % građana je glasalo za vladajuću stranku na izborima 2011. godine, što je najgori rezultata od dobijanja nezavisnosti. Bogati doseljenici su povećali pritisak na oskudne resurse i preskupi grad učinili još skupljim. Cena posedovanja automobila je danas pet puta veća nego u SAD. U majušnom gradu-državi koji kuburi sa prostorom broj automobila je ograničen i nova kola je moguće kupiti samo uz dozvole koja se prodaju na javnoj aukciji. Za obične ljude, Singapur polako postaje sve gore mesto za život.

Promene ne može da donese opozicija koja ima samo šest od ukupno 87 poslanika. Na česte opužbe da je Singapur "preduzeće porodice Li" otac nacije – i patrijarh porodice koja kontroliše značajan deo privrede – odgovara da njegova familija upravlja meritokratskom zemljom. "Da je porodica Li dala primer nepotizma, taj sistem bi propao. Protiv je mojih interesa da dozvolim članu porodice koji nije kompetentan da da ima važan posao jer bi to bila katastrofa i za Singapur i za moje nasleđe", kaže Li. On je uspeo i da korupciju učini krajnje neprivlačnom. Uspostavljanje "poštenog režima" predstavlja jedan od najvećih Lijevih uspeha.

Za razliku od Singapura, ni pseudokomunistička Kina ni tranziciona Srbija nisu uspele da obuzdaju korupciju. U obe zemlje pripadnici nomenklature i njihovi rođaci žive kraljevske živote. Ali Kina nije samo po stepenu korupcije daleko iza bogatog Singapura. Posmatrači tvrde da komunističkog džina trese novi, "treći talas singapurske groznice". Naime, Si Đinping je pre dolaska na vlast godinama predvodio tim zvaničnika koji su proučavali Lijevo remek-delo i mnogi veruju da novi kineski vođa vidi Singapur "kao dostinuće o kome sanja" kao kruni očekivane decenije na vlasti.

Nije lako odoleti čarima "ekonomije Prvog sveta" koja je izgrađena na malaričnoj močvari u Trećem svetu. Zato će, ako o svom ili državnom trošku odleti u Singagapur, i novi srpski vođa verovatno poželiti nešto slično. Možda će uskoro početi da, umesto Vebera, pominje Konfučija. Samo da, kao Mira Marković devedesetih, ne zaboravi da građani Srbije nisu Kinezi.

Zoran Ćirjaković

(Verzija ovog teksta je objavljena u nedeljniku "NIN" decembra 2013. godine.)