BUKOM ZA DRUGAČIJI MRAK

Deset razloga zašto svako kome je stalo do stvarne slobode i otvorenosti u našim medijima mora reći ne takozvanoj Grupi za slobodu medija


1. Mediji, emisije i „nevladine“ organizacije koje vode članovi takozvane Grupe za slobodu medija jasno pokazuju da ovi ljudi, organizacije i udruženja ne žele slobodu medija. Sve što žele je mogućnost da slobodno budu iznošene dogme u koju veruju njeni članovi. Sloboda postoji samo ako je sloboda za sve.

2. Skoro bez izuzetka, ovi mediji su zatvoreniji čak i od režimskih medija. Pošto se samo deklarativno zalažu za slobodu medija i ne nude stvarnu alternativu, već samo drugačiju vrstu mraka i cenzure, ovi mediji su često opasniji neprijatelji medijskih sloboda i slobodnog novinarstva u Srbiji nego sam režim.

3. Članovi ove grupe pokušavaju da slažu građane Srbije da je mrak i jednoumlje koji vlada u njihovim medijima sloboda. Nazvati drugačije ideološki obojenu neslobodu slobodom je perverzno, bezobrazno, samoživo i neodgovorno.

4. Ovi mediji su otvoreni samo za kritiku režima i njegovih politika sa jedne jako uske ideološke platforme. Mnoge emisije koje vode i uređuju članovi ove grupe nisu otvorene za sve kritičare režima. Štaviše, oni u njima redovno bivaju oklevetani kao „fašisti“ i „ekstremisti“. Na taj način ovi mediji i programi istovremeno služe režimu i obezbeđuju opravdanje za podršku koju mu daju ključni zapadni centri moći.

5. Članovi ove grupe su uporedo sa etičkim i profesionalnim čišćenjem medija koje danas kontroliše režim obavljali sramno etičko i profesionalno čišćenje svojih redakcija ili rade u redakcijama i medijima koji su oduvek bili zatvoreni i nisu se otvorili za novinare i urednike koji ne dele njihove političke stavove a bili su uklonjeni iz medija pod kontrolom režima.

6. Delovanje članova ove grupe obeshrabruje sve one koji žele da se bave istinski slobodnim novinarstvom i otvorenog uma i bez kalkulacija i predrasuda preispituju brojne izazove sa kojima se Srbija danas suočava. Za naše druge mračnjake slobodno novinarstvo jeste moje novinarstvo.

7. Članovi ove grupe se ne suprotstavaljaju zatvorenim, jednoideološkim uređivačkim politikama u medijima u kojima rade, a među njima nije malo onih koji su bili aktivno uključeni u dalje zatvaranje ovih antirežimskih, ali neslobodnih medija i cenzurisanje neistomišljenika.

8. Ostajući zatvoreni za pletoru protivnika valasti, ovi mediji ne rade u interesu građana Srbije. Oni ne samo da onemogućavaju dijalog i razmenu mišljenja već redovno diskredituju i satanizuju one koji ne dele njihove stavove i opsesije.

9. Članovi ove grupe ne doprinose demokratizaciji i svojim dogmatskim delovanjem sprečavaju profilisanje opozicionih kandidata koji bi mogli da ugroze samovlašće režima. Njihovi mediji i emisije reprodukuju neke od ključnih mehanizama delovanja režimskih medija, uključujući proglašavanje kritičara za neprijatelje i plaćenike.

10. Mediji, emisije, organizacije i udruženja preko kojih deluju članovi ove grupe deo su problema. Dok sebe ne reformišu i ne usklade svoje delovanje sa onim što proklamuju i zahtevaju od režima, oni ne mogu postati saveznici naše bolje budućnosti.

Zoran Ćirjaković

VUČIĆ I KOSOVO: KOLIKI ĆE BITI RAČUN ZA NASKUPLJU SRPSKU REČ?

Jedna stvar povezuje umirovljenog episkopa Atanasija Jevtića, ikonu nekada prve, nacionalne Srbije, i Rastislava Dinića, mlađanog barjaktara, do pre petnaestak godina druge, antinacionalističke Srbije. Obojica „znaju“ da će Aleksandar Vučić priznati Kosovo.

U otvorenom pismu patrijarhu Irineju, Jevtić piše o predsednikovoj „užurbanosti da što pre potpuno izruči Kosmet zločincu Tačiju i zlikovcu Haradinaju“. Na portalu Peščanik, na kome se istakao tekstom u kome je ovdašnje (ultra)desničare krstio „zveri srpske“, Dinić piše o „dijalogu o Kosovu“ i kaže da će njegov „ishod bez sumnje biti, ako ne formalno onda svakako suštinsko priznanje nezavisnosti bivše srpske pokrajine“.

I u građanskoj Srbiji redovno dehumanizovani epsikop i vodeći ozverivač „kontaminiranih“ Srba iznesli su stav koji je široko prihvaćen u dva krila dve Srbije koja nisu stala iza Vučića. Pri tome, i jedni i drugi su svesni, mada tome daju različit predznak, da tu i nije reč o Kosovu – već o „Evropi“.

Bes antivučićevskih nacionalista nije teško razumeti, ali ne shvatam briselske bukače. Ako se stvarno sprema „suštinsko priznanje“, koje odavno priželjkuju, onda se pitam koja količina odvojenosti od ne samo srpske realnosti već i od svetske istorije i politike je potrebna da jedan intelektualac ne bude u stanju da razume koja i kakva cena tu mora da bude plaćena. Reč je o verovatno najtežoj i najređoj odluci koju će jedan lider ikada razmatrati.

U savremenom svetu samo jedna stvar nema alternativu – država-nacija, zapadni izum koji je danas najbogatije zemlje na svetu učinio i održao bogatim, a zatim kolonizovao celu planetu zajedno sa svojim nestašnim čedom nacionalizmom. Iako olako diskvalifikovana kao imaginarna, zamišljena i izmišljena, nacija je postala i ostala i važna identitetska kotva i izvor solidarnosti, koja je preko potrebna svima onima koji se zahvaljujući sreći, tati lopovu ili talentu nisu otuđili od svog okruženja, i jedan od dva ključna indikatora naših stvarnih životnih šansi. Nacionalizam je toliko moćna ideologija da levica danas postoji kao relevantna politička snaga – dakle van akademskih kula od slonovače, građanskih salona, prodavnica organske hrane i adolescentskih jebarnika – samo u onim delovima sveta gde ga nije odbacila.

Država-nacija je ostala važna – i na uglavnom jednonacionalnom i jednojezičkom Zapadu i na njegovoj (i dalje) manje homogenoj zapadnobalkanskoj periferiji – u istoj onoj meri u kojoj naše lažne kosmopolite, slučajni Srbi, misle da je nebitna i prevaziđena. Zato nigde na svetu ne postoji opasnija i bolnija odluka od toga da jedna zemlja, koja nije okupirana, sama prihvati nekozmetičku promenu svojih granica. Ona je neverovatno teška i kada se svašta nudi zauzvrat, a kamoli u situaciji kada je „nagrada“ na jednoj jako dalekoj i sve suvljoj grani.

Ne postoji čin koji zahteva više hrabrosti i nosi više rizika po jednog političara od odluke da prihvati secesiju, koliko god ona nekome delovala kao „realnost“ ili „gotova stvar“. Takav čin zahteva sve moguće jastuke i amortizere koje je moguće pribaviti. On ne dopušta postojanje slobodnih medija i demokratije. Svaki dijalog tu može biti samo „dijalog“. Takva odluka, s jedne strane, može biti doneta samo od strane odlučnog vođe, i, s druge, svim raspoloživim sredstvima mora biti stvarana slika da je on nije doneo sam.

Biti za nezavisnost Kosova i istovremeno zahtevati pravi dijalog i slobodne medije je, blago rečeno, budalasto – što EU odlično razume. Pa zar neko stvarno veruje da bilo kakav kompromis o Kosovu može biti napravljen a da se po glavi onoga ko je ovde skupio hrabrost da ide tim putem dan kasnije po glavi poseru jedan Rastislav Dinić, Teofil Pančić ili Saša Janković? Ako je, kako tvrde i besni i radosni, odluka već doneta, onda su mediji u Srbiji i dalje previše slobodni i imamo višak demokratije. Ako je reč o iluziji, onda je ovo protraćeno istorijsko vreme.

Ali, za to ne mogu biti krivi (obični) građani Srbije. Prste glasača koji su 2012. godine promenili vlast u Srbiju vodile su vizije Angele Merkel, vidovite Vesne Pešič, koja je prva prepoznala ćiriličnog De Gola, i advokat Srđa Popović, tvorac zavodljivog mita o manjem zlu. Zato ne bih rekao da je „kod nas... lako opseniti narod galamom, pričama“, kako u jednom od ovih dana najčitanijih tekstova na sajtu televizije N1, glavne medijske batine nestrpljivog Zapada, autorasistički tvrdi Vladimir Marjanović, novinar lažnog NIN-a.

Ako već moramo da govorimo o opsenarima i opsenama onda se bojim da Vučićeva ovde i dalje opstaje zhavljujući mnogo većim i nemoralnijim cinicima, koji nisu skloni galami i praznim pričama. Uostalom, ono što se od Srbije zahteva – da bi možda, jednog dana postala „ispravno“ evropska i malo bogatija – ne može bez ospene i vrhunskog opsenara. Odluka koja se očekuje, i koju Dinić i Jevtić najavljuju, ne može biti doneta ni demokratski ni uz istinski dijalog.

Zato je mnogo lakše razumeti sve one iz nekada druge Srbije koji su stali iza Vučića, i u njemu prepoznaju najbolju ili jedinu alternativu Đinđiću, koliko god da misle da je po sebi loša, od onih koji to nisu i koji bi nemoguće – i postkosovske pare i demokratsko jare. Ovi arogantni sanjari odbijaju da vide da im je Vučić preuzeo ideologiju i da platforma sve isto samo malo slobodnije i „kulturnije“ ne dobacuje ni do srpskih glasača a kamoli Brisela, koji zna da za njega ovde nema boljeg. Uostalom, jedan od ključnih razloga zašto Zapad, koji nije voleo Đinđića, toliko voli Vučića je to što poletni naprednjak nema iluzija o Kosovu kao demokratskom pitanju.

Glasilo onih koji se i dalje zaluđuju da je moguće demokratski i dijalogom „drešiti kosovski čvor“ postao je, uz oduvek letargično „Vreme“, nedeljnik koji se više pravi onako usput, iz hobija i po inerciji, nego iz strasti ili vere, i ukradeni NIN – slobodan od Vučića, ali okovan jednoumljem i ideološkim slepilom i bolno nesposoban da se bavi novinarstvom kakvom deklarativno stremi. Čak i ako ignorišemo hroničnu zagubljenost u postistorijskoj magli, nema tu ni ideja ni novinarskog talenta ni borbenosti za jedan nedeljnik a kamoli dva.

Zombi NIN je ove nedelje na naslovnoj strani, pod bednim izgovorom, prizivao „rumunski scenario“. Ne razumem, da li stvarno veruju da će, ako vidimo novi krvavi film prema ovom zapletu iz 1989. godine, jedan Saša Janković da ih „uvede u Evropu“ i ostvari deklarisanu briselsku viziju i misiju ovog medija? Na kojoj planeti žive ljudi koji se svim silama zalažu da Srbija uđe u EU a ne shvataju koliko velika cena za to ovde mora da bude plaćena?

„Evropa“ je odavno postala najskuplja srpska reč. Svi oni koji ne mogu da dočekaju Srbiju bez Kosova moraja da očekuju da će se na istom računu naći i dijalog i preostale medijske slobode i ono što je ostalo od demokratije – i da će sve to biti cena zatvaranja samo jednog ili najviše par od ko zna koliko poglavlja. Pri tome, ovo je računica ako Srbija dobro prođe i ako je cilj stvarno ono što Dinić i Jevtić znaju da jeste. Ne bih sada da nabrajam šta se još može naći iznad crte i koliko sličnih, možda nenaplativih računa tek može da bude ispostavljeno na ovom dugačkom i bolnom putu sa neizvesnim krajem. Neke stvari jednostavno umeju da budu preskupe.

Zoran Ćirjaković