KOSOVOKRATIJA

Balkan nije samo ostao moćni globalni bauk već nas ubeđuju da nastavlja da proizvodi nove utvare. Poslednja u nizu, koja je podgrejala i mnoge posustale slučajne Srbe i njihove zapadne pastire, jeste „stabilokratija“. Iako je sam pojam smislen i koristan, ono što je problematično jeste njegova relevantnost za razumevanje snažne podrške koju Aleksandar Vučić dobija sa Zapada, kako od konzervativaca kao što je Angela Merkel tako i od zakletih liberala kakav je Džordž Soroš. Nažalost, primenjena na Srbiju, reč stabilokratija mnogo više skriva nego što otkriva.

„Podrška EU stabilokratiji u Srbiji je... kontraproduktivna, a čini mi se da je to sve jasnije i partnerima iz EU“, kaže dr Marko Kmezić, predavač na Univerzitetu u Gracu, na kome se smestio Centar za studije Jugoistočne Evrope, jedna od ključnih akademska poluga neokolonijalnog mešanja zapadnih centara moći u našem oklevetanom regionu. Bojim se da je profesor Kmezić, tipičan izdanak beogradskog „nevladinog“ sektora, pobrkao stvarne i deklarativne ciljeve naših, nastaviću da im tepam, „partnera iz EU“.

Postoji važan razlog zašto se Vučićeva vladavina ne može porediti sa stabilokratskim režimima „mekane autokratije“, koji se na jedan ili drugi način pupčanom vrpcom vezani za Brisel – i on se zove Kosovo. Ključ za razumevanje zašto je, kako u tekstu „Kako je Vučić postao omiljeni autokrata Evrope“ piše Aleks Eror, „ćutanje o Vučićevom nedemokratskom ponašanju zaglušujuće“, nije stabilnost već nestabilnost. Uostalom, kako tvrdi bečki profesor Vedran Džihić, stabilokratija može samo da „proizvodi polovična rješenja bez jasne vizije“, a, kada je reč o Vučiću, razlog gromoglasne podrške Zapada jeste vizija Balkana koja je sve samo ne polovična.

U našem, po mnogo čemu jedinstvenom slučaju presedana koji nekako treba da deluje kao rutina, ako je već potrebno tražiti neku novu reč onda bi to pre mogla da bude nestabilokrtaija ili, još preciznije – kosovokratija.

Svakako, ovo nije prvi put da se vladavina Srbijom legitimiše ili održava uz pomoć Kosova. Ali, za razliku od Miloševića, koji je prvi nakratko „zajahao“ Kosovo kako bi važan deo domaće publike zaključio da namerava da pravi ako ne veliku onda bar nepodeljenu Srbiju i zatim mu pomogao da učvrsti vlast, Vučić se nevoljno hvata u koštac s Kosovom, preimenovanim u „Priština“, kako bi njegova nestrpljiva zapadna publika poverovala da ćemo uskoro pristati na malu Srbiju.

Naši „partneri iz EU“ su svesni da je svuda, pa i na Balkanu, glasačima neuporedivo lakše „prodati“ vizuju veće nego manje domovine, čak i kada oni deo teritorije koga bi trebalo da se odreknu ne doživljavaju kao svoju kolevku. Vučić uživa zapadnu podršku jer i Berlin i Brisel i Vašington očekuju da će, ako zatreba, on biti i spreman i sposoban da lomi kosti nacionalista nezadovoljnih „istorijskim kompromisom Prištine i Beograda“ i da kao takav nema alternativu.

Svi ostali koji se „nude ambasadama“ ili ne bi umeli (Saša Janković) ili ne bi mogli (Vuk Jeremić) ili ne bi želeli (Dragan Đilas) da pripreme teren za težak posao na kome Zapad – ali i ona danas uglavnom mnogo ćutljivija polovina slučajne Srbije i autokolonijalnog „nevladinog“ sektora – veruje da mora da se temelji, po njima, jedina dobra, „evropska“ budućnost Srbije.

Zato podrška Vučiću ni nema veze sa stabilnošću – već sa beskompromisnim, autoritarnim menadžmentom očekivane nestabilnosti, sasvim predvidih posledica ultimativnog poniženja koje je „međunarodna zajednica“, kako neki vole da tepaju Zapadu, danas u stanju da servira jednoj državi.

Naravno, Zapad želi i da najavljivani „istorijski kompromis“ prođe sa što manje neprijatnih slika iz, ipak, evropskog Beograda – i zato sistematsko gušenje medijskih sloboda u Srbiji vidi kao neuporedivo manje zlo. Svesni su i da Vučić ne namerava da izvrši političko samoubistvo i mogu da razumeju potrebu hiperkinetičkog predsednika da obezbedi ostanak na vlasti i u godinama posle neprijatnog i, za mnoge u Srbiji, neprihvatljivog kompromisa.

Štaviše, ako bi danas nešto trebalo da brine Zapad i njegove slučajno srpske fanove, onda to nije manjak već višak medijskih i političkih sloboda u Srbiji, činjenica da je, kako (rasistički) ističe Aleks Eror, „Vučić relativno umeren po srpskim političkim standardima“. Imajući u vidu ogroman lični ulog s jedne i neodmerena zapadna očekivanja s druge strane, Vučić je i dalje zbunjujuće blag i tolerantan prema ovdašnjim kritičarima.

Profesor Kmezić ističe da u Srbiji „imate režim personifikovan u jednom čoveku koji je urušio ili obesmislio sve nezavisne državne institucije, potčinio najveći deo medija, stvorio partokratski državni aparat u kome se državna funkcija doživljava kao partijski plen, a lukrativni poslovi su nagrada za politički podobne tajkune“. Ali, to je ono što morate da očekujete kada se odnos prema jednoj vlasti i snažna podrška istoj veže za samo jedan kriterijum, koji ste, pri tome, uokvirili kao istorijski i kao kompromis.

Sasavim je moguće da je Kmezić u pravu i kada kaže da „najveća opasnost i glavna mana tog matriksa jeste to što će upravo takav politički sistem koštati Srbiju članstva u EU“. Ali, to bi značilo da Srbija ne može u EU ni sa Kosovom ni bez njega – da je naša „evropska budućnost“ samo jedna skupa i bolna fikcija.

Ekspert iz Graca, naravno, nije jedini koji dovodi u pitanje popularno verovanje da Srbija danas mora biti nedemokratska ako misli da jednog dana postane „evropska“, koje dele brojni pripadnici nekada Druge Srbije, važni akteri koji su se prethodnih godina, manje ili više javno, svrstali iza Vučića.

Takozvani istorijski kompromis, čije je ključne parametre odavno izdiktirao Zapad, u Srbiji može da bude prihvaćen samo nedemokratski. Imajući u vidu ustupke koji se zahtevaju, medijske i političke slobode i pristanak naše države na „stolicu u UN za Prištinu“ su sasvim nespojivi. Nažalost, bilo kakav stvarni kompromis, koji bi u Srbiji mogao da dobije kakvu-takvu demokratsku legitimaciju, za Zapad je sasvim neprihvatljiv.

Vučić se tu suočava sa dva ogromna problema, koja su pred ubistvo frustrirala i Zorana Đinđića. Iako su snažno isprepletani, jedan je prvenstveno spoljni a drugi u značajnoj meri unutrašnji.

Prvi je duboko ukorenjeno, balkanističko shvatanje, po pravilu implicitno, ali jasno izraženo, da Srbi ne samo da postoje sa one strane (evropske) „civilizacije“ i njenih demokratskih vrednosti već i da su, u suštini, nepopravljivi i „nepripitomljivi“.

Drugi je vezan za činjenicu da ovako uokvirena pretnja antidemokratskih „zveri srpskih“ svakodnevno biva potvrđena i legitimisana od strane autokolonijalnih elita, imaginarnih „tikvi bez korena“. Jer, da prafraziram jednu, valjda neukorenjenu, Tviter „influenserku“ – naši „zli koreni“ ne mogu da proizvedu ništa drugo do „zla vremena“.

Ima nečeg perverznog u činjenici da neumorni borci za demokratiju iz konstantinovićevske slučajne Srbije zahtevaju da „istorijski kompromis“ o statusu Kosova bude napravljen nedemokratski. „Jedino u čemu podržavam Vučića je zatvaranje ove mučne kosovske priče. I to baš zato što ga boli dupe za vaše mišljenje, jer ništa pametno i ne možete da kažete“, poručio je opozicionarima sa Tvitera jedan rado praćeni i često „retvitovani“ slučajni Srbin.

Iz istog srboskeptičnog Tviter rova dolazi i ova antidemokratska poruka: „Rešavanje pitanja Kosova je za Srbiju najvažnije političko pitanje. A ono može da se reši samo na jedan način. Ako Vučić odluči da ga reši, cela opozicija bi morala da ga podrži. Svaki oportunizam, ili istrajavanje u ludačkom nacionalizmu, zaslužuje kofu govana. I bukvalno“.

Ovakva, sve šire prihvaćena logika nam je, umesto demokratije, već nametnula kosovokratiju – za koju ovdašnji „građanski“ antivučićevci, ljubitelji prejakih reči, odavno ne koriste reč stabilokratija. Na primer, profesor Rastislav Dinić, strasni lovac na „zveri srpske“, govori o „fašizmu u nastajanju“, dok Nadežda Milenković, njegova saborkinja sa portala Peščanik, tvrdi da živimo u „parlamentašizmu“. Ipak, verujem da im nije lako da pomire svoj zamišljeni antifašizam sa podrškom koju najmoćniji zapadni antifašisti uporno daju ovde vladajućem „fašizmu“.

Moć ove (ne)principijelne malosrpske koalicije je danas ogromna. Ostaje da vidimo da li će metastazirani (auto)rasizam domaćih i inostranih „evropeizatora“, kako iz Graca prorokuje profesor Kmezić, „koštati Srbiju“ ne samo demokratije već i članstva u EU. Bila bi to vrhunska ironija ako se pokaže da su nas, kako vole da kažu slučajni Srbi, na mračnu i siromašnu, „neevropsku budućnost“ i „živi pesak“ prezrenog Orijenta osudili Brisel i njegovi beogradski miljenici, verni prijatelji i zagovornici iluzije o tolerantnom i slobodarskom „Kosovu 2.0“ – a ne, danas sasvim marginalizovani, „klerofašisti“ iz SANU i njihovi „gospode podiluj“ saborci iz oklevetane i ponižene „Srpske travoslavne crkve“.

Zoran Ćirjaković