Већ недељама у Србији бесни прљави музички рат. Сукобљене стране, укопане у два блатњава рова, као симболе истакле су заставе Гуче и Еxита. Гучофоби су на самом почетку посегнули за дехуманизацијом непријатеља, омиљеном тактиком балканских медијских ратника. Коментатор једног угледног београдског недељника је посетиоце драгачевске феште упоредио са свињама. Овај новинар сматра и да Гуча није ништа друго него промоција имиџа Србина као доброг дивљака у “шљиварско-малинарској западносрбијанској провинцији”.
Укључили су се и србофобични медији из окружења. “Ферал трибјун”, некада светла тачка на балканској медијској сцени, већ месецима води прљаву антисрпску кампању, поредиву са антихрватском хистеријом у неким београдским медијима почетком деведесетих. Пишући о Коштуници који се “с трубом у руци... (баца) на вруће печење с пања”, сплитски недељник сугерише да је “масовно лудило у Срба опет... добило размере колективне поремећености”.
Прошлог петка сте у Србији могли наћи два доказа о оспореној нормалности Србије и небулозности оваквих аргумената. Један је било отварање јубиларног Битефа. Још уверљивији је био концерт на другој обали реке, на оронулом стадиону на Ташмајдану. Тик поред Пете београдске гимназије, “српског Итона”, главног инкубатора елите која се исте вечери с разлогом окупила на сјајној канадској представи у Сава центру, певао је Лозничанин Синан Сакић са својом гошћом Шемсом Суљаковић, Бошњакињом из Маглаја. Одлично посећени концерт на коме је био приближно исти број “беле” и ромске публике у једној од расно најхомогенијих престоница у Европи, представља прави показатељ колико се далеко Србија одмакла од милошевићевског безумља.
Синан (што значи “копље” на арапском) и Шемса (“Сунчица” на арапском) проболи су и загрејали срца више од пет хиљада присутних. Сарајевски “Дани” пишу да је Синанова музика лек за “бол овдашњих социјално угрожених категорија”, а његова биографија доказ “да се и на Балкану може доживети амерички сан”. У петак на трибинама ташмајданског стадиона није била ни прва, ни друга, ни трећа Србија. Екстаза је наступила када је Синан запевао стихове свог највећег хита: “Еј, од када сам се родио, среће нисам имао, еј, од када сам се родио, с муком сам се дружио”. С њим су заједно на Ташу певале хиљаде људи који нису профитирали ни од Карићевих милиона, ни од Сорошевих донација, ни од диловања ДБ хероина из сефова београдских банака, ни од Милове “демократизације” шверцом. У публици су углавном били млади људи, радничка класа чија згодна тела нису обликовали ни пластични хирурзи ни справе у фенси теретанама, већ физички рад и празњикави тањири.
Негде не крају другог сата, када је Синан по други пут запевао хит “Лепа до бола”, Циганка голишавог стомака је пријатеља са деведесетдвојке и мене (посета концерту нам није била “радни задатак”) полила пивом. Било је у хипнотисаној, на моменте екстатичној публици и набилдованих ликова у уским црним мајицама на којима је био текст химне “Боже правде”, али и циганских трансвестита из “картонских насеља”. Ако сте на Балкану одрастали током несрећних деведесетих, често са баластом туге као једином својином, мало шта вас може више зближити од Сакићевих стихова: “Хајдемо даље, моја туго, тамо где нас не зна нико, причо моја из детињства, на тебе сам навико”.
У Синановим песмама наћи ћете одраз, не само наше туге, већ и његове велике породичне трагедије. Сакијева популарност широм језиком (и тугом) уједињеног полуострва је последица тога да он – за разлику од “овдашњег самодовољног и аутистичног политичког естаблишмента” (“Дани”) и већине својих колега – уме да с лакоћом тугу о којој тако искрено и отворено пева, претвори у наду, вулкан позитивне енергије, прославу радости живљења, али и да, када пожели, натера цео стадион – било да су на њему ратни инвалиди Изетбеговићеве Армије БиХ, Арканови “тигрови”, или обични Београђани и Сарајлије – да заплаче. “Дани” пишу да је Синан “народ... научио уживати у болу”. Некадашњи електроварилац из Лознице је данас свестан да га “публика гледа као Бога” – често ћете на концертима видети транспарент “Бог на небу, Синан на земљи”. То је огроман успех ако се има у виду да Сакић представља истински андерграунд, да је омражен међу “софистицираним” музичким уредницима и деценијама игнорисан од стране медија.
Једини транспарент на концерту на Ташу било је велико црно платно са четири оцила и натписом “Само Синан Србију Спасава”. Синан каже да му је највећа жеља да “остане здрав и нормалан” и у томе његова публика види и своје спасење. Сакијева гошћа Шемса пева: “Издали ме пријатељи, издао ме брат, изгубила све сам битке, ал’ још водим рат.” Њихов рат за нормалност је битка против оних који би да нам политика остане (зла) судбина. Омалени, харизматични Сакић, фанови га зову “Сике Саке”, тако је постао ултимативни антидот за све сејаче отровне балканске магле – била она неонацистичка, псеудограђанска, фундаменталистичка или ултранационалистичка. Овај Ром и муслиман се окренуо Саи Баби – хришћански фундаменталисти би рекли “постао је секташ”, а они исламски да је постао апостата и тиме учинио највећи од свих грехова. Пред рат у Босни је одбио да пева за СДА – Сафет Исовић је зато његов концерт у Сарајеву 1999. године на коме се окупило 12 000 људи прокоментарисао речима: “Још само треба да се на Илиџи организује гусларска вечер и да се на њој појави Радован Караџић па да схватимо како смо ниско пали.” За исламисте тешко је бити муслиман и изговорити нешто горе од Синанових стихова: “Пијем на екс, до дна, до дна, пијем на екс, тако ми се пије јер ми до живота није.” Због сличних речи Чеб Хасни, Синанов алжирски колега, убијен је 1994. године.
Синанов концерт је нудио много лекција. На пример, бројним напаљеним, “урбаним” становницима једине српске метрополе пружао је могућност да коначно схвате значење речи “урбано” и “рурално”, “да виде народ” (“Дани”), да сазнају да није стока, да буду међу Циганима или да открију истински нераскидиве везе (српског) Београда и (муслиманског, некада мултиетничког) Сарајева. Могли су да се упознају и са блискостима Србије са Индијом и Алжиром – Синан своју музику, коју компонује Лесковчанин Миодраг Илић, зове једноставно “оријентал”. Циганин који је још пре рата осумњичен да је први “увезао оријентални мелос”, “исламизовао музику” у Србији, започео “магребизацију Балкана” и омогућио Алжирцима “да покоре наше уши”, објаснио би им и “да све што човек ради, треба да ради из срца”.
Многи су пропустили и ову прилику. “Хоћеш да идеш на Синана Сакића, па ти ниси нормалан”, био је коментар девојке једног угледног Београђанина на (неостварену) идеју да у петак увече уместо у Сава центар оде на Таш. Ватрена чедисткиња из круга “двојке” коју је нервирала бука са трочасовног Синановог концерта која се чула у њеном стану (и која је знала да сам био на Ташу) питала ме “да ли ћу сада да одем да печем прасиће на Палама”? Овде се, наравно, не ради о музици.
Са Синаном и Шемсом на Ташу су наступили и сасвим турбо Инди и Ацко Незировић, претварајући овај концерт у ретроспективу звука чије се трајање и популарност у Србији лажно представља као “генератор зла”, које је представљено као синоним за клање не-Срба, наводни је доказ непромењивости “брлога у коме живимо” и показатељ “стања (које) је најблаже речено одвратно и по свему (сиц!) подсећа на период мрачних деведесетих” (форум “Замисли Србију”).
Стално се “доказује” наводна веза између разних инкарнација неофолка, схваћеног као “малигни” оријентални шунд (за разлику од ваљда лековитог западног шунда), са злочинима у Милошевићевим ратовима и “Коштуничином визијом Србије. Блато, каљуга, тор за стадо...” (“Замисли Србију”). Тако за заслепљене следбенике проповедника “урбане” мржње из магазина “Република” и радијске емисије “Пешчаник”, чак и посета концерту једног Циганина, муслимана, одлазак на најмултираснији и најмултиетничкији масовни скуп одржан у Београду у последњих петнаест година, постаје допринос “оживљавању” политике ратних злочина и знак подршке Ратку и Радовану. Ако већ треба наћи нешто у Србији што је стварно болесно, онда су оваква, перверзна схватања одличан пример.
“Што се тиче данашње музике, ја не одлучујем о томе. Одлучује народ и публика којима се то свиђа и који то слушају”, каже Сакић. За разлику од њега све гласнији заговорници бизарне неомилошевићевштине презентиране као борба против “гучанства” у суштини захтевају укидање различитости. Или “кука, мотика, плуг и Гуча” или “Еxит, младих, насмејаних и прогресивних индивидуа... Избор је сасвим једноставан”, пише на форуму “Замисли Србију” у похвали текста Ивана Торова “Звецкање – српском трубом”. У диктатури су сви избори једноставни. Те ружне истине се већина читалаца сећа и без подсећања и увида у рециклиране рецепте за испирање мозга које шири овај форум “грађанске” антидемократичности и његов водећи коментатор.
С једне стране, Торовљево подсмевање и вилификација “доброг национализма” неодољиво подсећају на трактате о “лошој демократији” који су често служили као аргумент за најгоре диктатуре. Још је опасније што овакво дисквалификовање “доброг национализма” и “националне саборности” у Србији, њихово изједначавање са екстремизмом у време невероватног раста верског и етнонационализма широм (не само) западног света – од САД до Шведске, представља неодговорно, салонско гурање бирача у наручје радикала. Неукост или добронамерност ту не могу бити изговори. У најбољем случају, ово безумно звецкање тешким речима ће још више удаљити бираче од либералне Србије, која је већ забрињавајуће слаба. Овим виталним политичким крилом доминирају аутистични и саможиви ауторитети који је – донкихотовски ратујући против Гуче, Цеце и прасетине, на пример – гурају у самодеструкцију и даљу маргинализацију.
Да би једног дана можда успели да очисте “Коштуничину Гуча Србију”, наводно загађену “готово свакодневним појавним облицима нераскинутог континуитета са Милошевићевом политиком” (Торов), наши деконтаминатори би морали прво себе да деконтаминирају. Није потребно да заволе народњаке или Гучу, како је неспретно сугерисао српски премијер у августовском говору који је узет као повод за ову последњу агресију грађанских екстремиста на српско-ромски поп. За почетак би могли да пробају најстарији рецепт са спаљивање свих, па и најгорих параурбаних, култур-расистичких илузија: сусрет са реалношћу. Дакле, прво један Синан уживо. (Ако не могу да нађу Синана, може и “замена” у облику Шабана или Шемсе. Делују и Цеца и Гуча. А помогло би им и недељу дана у Алепу, Џаисалмеру или Орану.) Треба нагласити да посета Еxиту или Битефу, као и конзумирање прасетине и пива, не утичу на ефикасност ове терапије.
Док овај или неки други “лек” не почне да делује, они ће бити у сукобу и са бројном Синановом мултиетничком публиком и са најугледнијим светским институцијама које, као на пример њујоршки Фреедом Хоусе, тврде да је (Коштуничина) Србија (за разлику од Милошевићеве) “слободна земља”. Све док се некако не сусретну и са Србијом и са светом, свако њихово ратовање, и музичко (против “дрндигуза и сисотреса”) и политичко (против “вожда нове, Гуча Србије”), представљаће оно што Енглези зову “проповедањем обраћенима”. Или, да парафразирам српску пословицу, неуки поп и јариће крсти.
Зоран Ћирјаковић
(Текст је објављен 21. септембра 2006. године у 2908. броју недељника НИН: https://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=28099&#txt28099)
