"SAMO SINAN SRBIJU SPASAVA" (TEKST IZ 2006.)

(UMESTO IN MEMORIAMA - TEKST OBJAVLJEN U NEOKUPIRANOM NEDELJNIKU "NIN" 21. septembra 2006. GODINE)

Već nedeljama u Srbiji besni prljavi muzički rat. Sukobljene strane, ukopane u dva blatnjava rova, kao simbole istakle su zastave Guče i Exita. Gučofobi su na samom početku posegnuli za dehumanizacijom neprijatelja, omiljenom taktikom balkanskih medijskih ratnika. Komentator jednog uglednog beogradskog nedeljnika je posetioce dragačevske fešte uporedio sa svinjama. Ovaj novinar smatra i da Guča nije ništa drugo nego promocija imidža Srbina kao dobrog divljaka u “šljivarsko-malinarskoj zapadnosrbijanskoj provinciji”.

Uključili su se i srbofobični mediji iz okruženja. “Feral tribjun”, nekada svetla tačka na balkanskoj medijskoj sceni, već mesecima vodi prljavu antisrpsku kampanju, poredivu sa antihrvatskom histerijom u nekim beogradskim medijima početkom devedesetih. Pišući o Koštunici koji se “s trubom u ruci... (baca) na vruće pečenje s panja”, splitski nedeljnik sugeriše da je “masovno ludilo u Srba opet... dobilo razmere kolektivne poremećenosti”.

Prošlog petka ste u Srbiji mogli naći dva dokaza o osporenoj normalnosti Srbije i nebuloznosti ovakvih argumenata. Jedan je bilo otvaranje jubilarnog Bitefa. Još uverljiviji je bio koncert na drugoj obali reke, na oronulom stadionu na Tašmajdanu. Tik pored Pete beogradske gimnazije, “srpskog Itona”, glavnog inkubatora elite koja se iste večeri s razlogom okupila na sjajnoj kanadskoj predstavi u Sava centru, pevao je Lozničanin Sinan Sakić sa svojom gošćom Šemsom Suljaković, Bošnjakinjom iz Maglaja. Odlično posećeni koncert na kome je bio približno isti broj “bele” i romske publike u jednoj od rasno najhomogenijih prestonica u Evropi, predstavlja pravi pokazatelj koliko se daleko Srbija odmakla od miloševićevskog bezumlja.

Sinan (što znači “koplje” na arapskom) i Šemsa (“Sunčica” na arapskom) proboli su i zagrejali srca više od pet hiljada prisutnih. Sarajevski “Dani” pišu da je Sinanova muzika lek za “bol ovdašnjih socijalno ugroženih kategorija”, a njegova biografija dokaz “da se i na Balkanu može doživeti američki san”. U petak na tribinama tašmajdanskog stadiona nije bila ni prva, ni druga, ni treća Srbija. Ekstaza je nastupila kada je Sinan zapevao stihove svog najvećeg hita: “Ej, od kada sam se rodio, sreće nisam imao, ej, od kada sam se rodio, s mukom sam se družio”. S njim su zajedno na Tašu pevale hiljade ljudi koji nisu profitirali ni od Karićevih miliona, ni od Soroševih donacija, ni od dilovanja DB heroina iz sefova beogradskih banaka, ni od Milove “demokratizacije” švercom. U publici su uglavnom bili mladi ljudi, radnička klasa čija zgodna tela nisu oblikovali ni plastični hirurzi ni sprave u fensi teretanama, već fizički rad i praznjikavi tanjiri.

Negde ne kraju drugog sata, kada je Sinan po drugi put zapevao hit “Lepa do bola”, Ciganka golišavog stomaka je prijatelja sa devedesetdvojke i mene (poseta koncertu nam nije bila “radni zadatak”) polila pivom. Bilo je u hipnotisanoj, na momente ekstatičnoj publici i nabildovanih likova u uskim crnim majicama na kojima je bio tekst himne “Bože pravde”, ali i ciganskih transvestita iz “kartonskih naselja”. Ako ste na Balkanu odrastali tokom nesrećnih devedesetih, često sa balastom tuge kao jedinom svojinom, malo šta vas može više zbližiti od Sakićevih stihova: “Hajdemo dalje, moja tugo, tamo gde nas ne zna niko, pričo moja iz detinjstva, na tebe sam naviko”.

U Sinanovim pesmama naći ćete odraz, ne samo naše tuge, već i njegove velike porodične tragedije. Sakijeva popularnost širom jezikom (i tugom) ujedinjenog poluostrva je posledica toga da on – za razliku od “ovdašnjeg samodovoljnog i autističnog političkog establišmenta” (“Dani”) i većine svojih kolega – ume da s lakoćom tugu o kojoj tako iskreno i otvoreno peva, pretvori u nadu, vulkan pozitivne energije, proslavu radosti življenja, ali i da, kada poželi, natera ceo stadion – bilo da su na njemu ratni invalidi Izetbegovićeve Armije BiH, Arkanovi “tigrovi”, ili obični Beograđani i Sarajlije – da zaplače. “Dani” pišu da je Sinan “narod... naučio uživati u bolu”. Nekadašnji elektrovarilac iz Loznice je danas svestan da ga “publika gleda kao Boga” – često ćete na koncertima videti transparent “Bog na nebu, Sinan na zemlji”. To je ogroman uspeh ako se ima u vidu da Sakić predstavlja istinski andergraund, da je omražen među “sofisticiranim” muzičkim urednicima i decenijama ignorisan od strane medija.

Jedini transparent na koncertu na Tašu bilo je veliko crno platno sa četiri ocila i natpisom “Samo Sinan Srbiju Spasava”. Sinan kaže da mu je najveća želja da “ostane zdrav i normalan” i u tome njegova publika vidi i svoje spasenje. Sakijeva gošća Šemsa peva: “Izdali me prijatelji, izdao me brat, izgubila sve sam bitke, al’ još vodim rat.” Njihov rat za normalnost je bitka protiv onih koji bi da nam politika ostane (zla) sudbina. Omaleni, harizmatični Sakić, fanovi ga zovu “Sike Sake”, tako je postao ultimativni antidot za sve sejače otrovne balkanske magle – bila ona neonacistička, pseudograđanska, fundamentalistička ili ultranacionalistička. Ovaj Rom i musliman se okrenuo Sai Babi – hrišćanski fundamentalisti bi rekli “postao je sektaš”, a oni islamski da je postao apostata i time učinio najveći od svih grehova.

Pred rat u Bosni je odbio da peva za SDA – Safet Isović je zato njegov koncert u Sarajevu 1999. godine na kome se okupilo 12 000 ljudi prokomentarisao rečima: “Još samo treba da se na Ilidži organizuje guslarska večer i da se na njoj pojavi Radovan Karadžić pa da shvatimo kako smo nisko pali.” Za islamiste teško je biti musliman i izgovoriti nešto gore od Sinanovih stihova: “Pijem na eks, do dna, do dna, pijem na eks, tako mi se pije jer mi do života nije.” Zbog sličnih reči Čeb Hasni, Sinanov alžirski kolega, ubijen je 1994. godine.

Sinanov koncert je nudio mnogo lekcija. Na primer, brojnim napaljenim, “urbanim” stanovnicima jedine srpske metropole pružao je mogućnost da konačno shvate značenje reči “urbano” i “ruralno”, “da vide narod” (“Dani”), da saznaju da nije stoka, da budu među Ciganima ili da otkriju istinski neraskidive veze (srpskog) Beograda i (muslimanskog, nekada multietničkog) Sarajeva. Mogli su da se upoznaju i sa bliskostima Srbije sa Indijom i Alžirom – Sinan svoju muziku, koju komponuje Leskovčanin Miodrag Ilić, zove jednostavno “orijental”. Ciganin koji je još pre rata osumnjičen da je prvi “uvezao orijentalni melos”, “islamizovao muziku” u Srbiji, započeo “magrebizaciju Balkana” i omogućio Alžircima “da pokore naše uši”, objasnio bi im i “da sve što čovek radi, treba da radi iz srca”.

Mnogi su propustili i ovu priliku. “Hoćeš da ideš na Sinana Sakića, pa ti nisi normalan”, bio je komentar devojke jednog uglednog Beograđanina na (neostvarenu) ideju da u petak uveče umesto u Sava centar ode na Taš. Vatrena čedistkinja iz kruga “dvojke” koju je nervirala buka sa tročasovnog Sinanovog koncerta koja se čula u njenom stanu (i koja je znala da sam bio na Tašu) pitala me “da li ću sada da odem da pečem prasiće na Palama”? Ovde se, naravno, ne radi o muzici.

Sa Sinanom i Šemsom na Tašu su nastupili i sasvim turbo Indi i Acko Nezirović, pretvarajući ovaj koncert u retrospektivu zvuka čije se trajanje i popularnost u Srbiji lažno predstavlja kao “generator zla”, koje je predstavljeno kao sinonim za klanje ne-Srba, navodni je dokaz nepromenjivosti “brloga u kome živimo” i pokazatelj “stanja (koje) je najblaže rečeno odvratno i po svemu (sic!) podseća na period mračnih devedesetih” (forum “Zamisli Srbiju”).

Stalno se “dokazuje” navodna veza između raznih inkarnacija neofolka, shvaćenog kao “maligni” orijentalni šund (za razliku od valjda lekovitog zapadnog šunda), sa zločinima u Miloševićevim ratovima i “Koštuničinom vizijom Srbije. Blato, kaljuga, tor za stado...” (“Zamisli Srbiju”). Tako za zaslepljene sledbenike propovednika “urbane” mržnje iz magazina “Republika” i radijske emisije “Peščanik”, čak i poseta koncertu jednog Ciganina, muslimana, odlazak na najmultirasniji i najmultietničkiji masovni skup održan u Beogradu u poslednjih petnaest godina, postaje doprinos “oživljavanju” politike ratnih zločina i znak podrške Ratku i Radovanu. Ako već treba naći nešto u Srbiji što je stvarno bolesno, onda su ovakva, perverzna shvatanja odličan primer.

“Što se tiče današnje muzike, ja ne odlučujem o tome. Odlučuje narod i publika kojima se to sviđa i koji to slušaju”, kaže Sakić. Za razliku od njega sve glasniji zagovornici bizarne neomiloševićevštine prezentirane kao borba protiv “gučanstva” u suštini zahtevaju ukidanje različitosti. Ili “kuka, motika, plug i Guča” ili “Exit, mladih, nasmejanih i progresivnih individua... Izbor je sasvim jednostavan”, piše na forumu “Zamisli Srbiju” u pohvali teksta Ivana Torova “Zveckanje – srpskom trubom”. U diktaturi su svi izbori jednostavni. Te ružne istine se većina čitalaca seća i bez podsećanja i uvida u reciklirane recepte za ispiranje mozga koje širi ovaj forum “građanske” antidemokratičnosti i njegov vodeći komentator.

S jedne strane, Torovljevo podsmevanje i vilifikacija “dobrog nacionalizma” neodoljivo podsećaju na traktate o “lošoj demokratiji” koji su često služili kao argument za najgore diktature. Još je opasnije što ovakvo diskvalifikovanje “dobrog nacionalizma” i “nacionalne sabornosti” u Srbiji, njihovo izjednačavanje sa ekstremizmom u vreme neverovatnog rasta verskog i etnonacionalizma širom (ne samo) zapadnog sveta – od SAD do Švedske, predstavlja neodgovorno, salonsko guranje birača u naručje radikala. Neukost ili dobronamernost tu ne mogu biti izgovori. U najboljem slučaju, ovo bezumno zveckanje teškim rečima će još više udaljiti birače od liberalne Srbije, koja je već zabrinjavajuće slaba. Ovim vitalnim političkim krilom dominiraju autistični i samoživi autoriteti koji je – donkihotovski ratujući protiv Guče, Cece i prasetine, na primer – guraju u samodestrukciju i dalju marginalizaciju.

Da bi jednog dana možda uspeli da očiste “Koštuničinu Guča Srbiju”, navodno zagađenu “gotovo svakodnevnim pojavnim oblicima neraskinutog kontinuiteta sa Miloševićevom politikom” (Torov), naši dekontaminatori bi morali prvo sebe da dekontaminiraju. Nije potrebno da zavole narodnjake ili Guču, kako je nespretno sugerisao srpski premijer u avgustovskom govoru koji je uzet kao povod za ovu poslednju agresiju građanskih ekstremista na srpsko-romski pop. Za početak bi mogli da probaju najstariji recept sa spaljivanje svih, pa i najgorih paraurbanih, kultur-rasističkih iluzija: susret sa realnošću. Dakle, prvo jedan Sinan uživo. (Ako ne mogu da nađu Sinana, može i “zamena” u obliku Šabana ili Šemse. Deluju i Ceca i Guča. A pomoglo bi im i nedelju dana u Alepu, Džaisalmeru ili Oranu.) Treba naglasiti da poseta Exitu ili Bitefu, kao i konzumiranje prasetine i piva, ne utiču na efikasnost ove terapije.

Dok ovaj ili neki drugi “lek” ne počne da deluje, oni će biti u sukobu i sa brojnom Sinanovom multietničkom publikom i sa najuglednijim svetskim institucijama koje, kao na primer njujorški Freedom House, tvrde da je (Koštuničina) Srbija (za razliku od Miloševićeve) “slobodna zemlja”. Sve dok se nekako ne susretnu i sa Srbijom i sa svetom, svako njihovo ratovanje, i muzičko (protiv “drndiguza i sisotresa”) i političko (protiv “vožda nove, Guča Srbije”), predstavljaće ono što Englezi zovu “propovedanjem obraćenima”. Ili, da parafraziram srpsku poslovicu, neuki pop i jariće krsti.

Zoran Ćirjaković