DA LI SU I SVI ONI (POMALO) KARADŽIĆ?

Ni u Srbiji ni u Bosni ne manjka onih koji veruju da su svi Srbi pomalo Karadžić. Razlika je, naravno, u predznaku. Među srpskim nacionalistima ima i onih koji su na društvenim mrežama ponovo postavili poruke tipa Je suis Karadžić i „Svaki je Srbin Radovan“. Pojedini bošnjački liberali i nacionalisti su, pak, iza masovne radovanizacije Srba (ne padaju mi na pamet manje rogobatnni termini) pokušali da prošvercuju genocidizaciju srpstva – svoje, bojim se internalizovano, mada ne uvek i osvešćeno, shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu.

Nekada je dovoljno zagrebati površinu. „Jebi ga Bošnjaci, nisu svi Srbi četnici. Je li to toliki problem da zapamtite?!!”, zabrinuo se ovih dana čak i Srđan Puhalo, obično beskompromisni udarnik suočavanja, nesklon da razmišlja o implikacijama svog pravedničkog fokusa na poslovične balvane u srpskim očima. „Otprilike 7 od 10 Srba su četnici” – što je za Bošnjake sinonim za nejveće zlo, odgovorio je Puhalu Asmir, Zeničanin koji ističe da je biciklista „zaljubljen u prirodu“ i da je „uvek u toku sa najnovijim tech trendovima“.

Teško je prethodnih dana bilo pobeći od nepodnošljive lakoće genocidizacije Srba. Razlika su uglavnom bile vezane za veličinu srpskog „kolektiva“ kome je pripisivana kolektivna krivica – neslaganja po pitanju ko su tačno „zveri srpske“ iz samomrziteljske imaginacije profesora Rastislava Dinića i ideologije njegovih bošnjačkih sličnomišljenika, koji sanjaju o danu kada će „republiku šumsku“ osloboditi od tih „zveri“ i vratiti je prirodi i bošnjačkim biciklistima. Oni, za razliku od srpskih, po Asmiru, nisu „zaostali“.

Pripisivanje brutalnosti i „zverstva“ jednom kolektivu odavno je postalo opravdanje za brutalnost i „zverstva“ prema tom istom kolektivu. „Istrebite sve beštije“, uzvikuje Konradov junak u romanu „Srcu tame“, metafori zla kojim su bivali obeleženi susreti onih koji veruju da su civilizvani sa onima koje, navodno, treba civilizivati. Rečenica Konradovog junaka kao da je izašla iz usta nekih od Bošnjaka koji su se oglasili povodom, nažalost smo prividno, haške presude Karadžiću za genocid.

Zašto ovo prividno?

Politizacija sakatog Haškog tribunala, suda bez policije i konzistentne pravne logike, čini da Karadžić ovde može biti shvaćen kao zločinac samo uprkos, a ne zbog presude ove zombi institucije međunarodnog prava. Ne treba gubiti iz vida da za mnoge Srbe njegova krivica i nije sporna – sporna je ili presuda ili neokolonijalni, politizovani tribunal. Nije teško naći ovakve stavove na Tviteru: „I mnoga srpska deca su ostala bez očeva, braće, sestara, itd. Presuda Karadžiću nije sporna, sporno je što su oni drugi, npr. Orić, koji su činili zločine nad Srbima, oslobođeni.“

Haški sud je danas nemoguće amnestirati od, prvo, političkog greha sa kojim je rođen. A, zatim, ni od posledica političkim interesima vođene selektivnosti, sa kojim su zapadni akteri tribunalu servirali dokaze – i tako omogućili da neki zločinci budu oslobođeni a neki osuđeni, da jedni „zločinački poduhvati“ budu osporeni a drugi verifikovani. Zato i ono što tribunal jeste radio kako treba, ostaje u senci činjenice da je osmišljen i funkcionisao kako ne treba. Problem nije samo u tome što se, tako sakat i zavisan, trudio da piše istoriju, već i u jeziku koji je koristio.

Sama kvalifikacije „genocid“ ovde postaje ne toliko politička (odnosno nekropolitička) koliko antipolitička – ostavlja nas da robujemo prošlosti. Uostalom, i sam put do Srebrenice popločan je sećanjem na Jasenovac, koji je, nažalost, takođe kvalifikovan kao genocid. Zato bih se složio sa jednim Bošnjakom, koji Karadžićevu duživotnu robiju analizira prateći jednu drugu logiku, i zaključuje – „Presuda je sjeme novog rata, kao i taj sam sud.“

I na Balkanu i u Africi već ima dovoljno argumenata u prilog tvrdnje da smo bili svedoci neprimerena i nepromišljene globalizacije kvalifikacije „genocid“ i celog diskursa holokausta, njegovog olakog odvajanja od originalnog konteksta u kome je nastao. Nažalost, neki od moćnih argumenata su ostali skriveni zahvaljujući ogromnim naporima koje su SAD, vođene sopstvenim strateškim interesima, uložile da spreče UN da imenuje osvetnički genocid – „Drugi ruandanski genocid“. Njega su Tutsi snage iz Ruande, esencijalizovane kao „dobre“ i „žrtve“, počinile u susednom DR Kongu nad Hutuima, uokvirenim kao ne smo kolektivno već i večno krivi, zbog (Prvog) genocida u Ruandi iz 1994. godine.

„Genocid“ je i ovde jedna jako opasna, „genocidna“ reč, olako ubačena u već preteškim rečima i monstruoznim delima opterećenu balkansku istoriju. To je u balkanskom kontekstu dvostruko državotvorni zločin. Kvalifikacija na koju, čak i kada nije politički dozirana, mogu da računaju, uzdajući se u „povoljne“ geopolitičke vetrove i svoja strateška savezništva, obe strane – i žrtve i počinioci.

Uvođenje pojma „genocid“ u balkanska politička sporenja duplira nemale rizike vezane za želju aktera na različitim stranama da dograđuju, grade ili popravljaju svoj dražve, odnosno da dovedu bilo stanovništvo bilo teritoriju na poželjnu, „pravu meru“. Neophodno je podsetiti da nisu sve balkanske države ratovima etnički homgenizovana kao Nemačka, u kojoj od kraja rata, praktično, i nema Jevreja. Zato u Nemačkoj ni osveta ni „još jednom“ jednostavno nisu mogući.

Nažalost, u svim mešanim postkonfliktnim sredinama glavna asocijacija na reč genocid nije „nikad više“ već, što je suštinski različito, „nikad više nama“ – iza koga, po pravilu, proviruje pravedničko, osvetničko ili, jednostavno, državograditeljsko „još jednom njima“. Reči „genocid“ i „nikad više“ ovde ojačavaju dehumanizujuće stereotipe i prihranjuju ubilačku mržnju. Zato se bojim da svaka presuda za genocid na Balkanu preti da preraste u uvertiru u prvu fazu sledećeg.

Pri tome, za razliku od nepravde, koja je opipljiva, često telesna, pravdi je nemoguće uhvatiti pravu meru. Činjenica da je za jedne uvek previše a za druge premalo nikada nije bila tako jasna kao danas, kada smo došli u situaciju da se brojne žrtve ratnih zločina koji nisu uokvireni kao genocid, u suštini, ni ne računaju. Ne treba gubiti iz vida ni da, za razliku od Nemačke, ovde nije moguće staviti znak jednakosti između interesa žrtava i preživelih s jedne strane i interesa onih koji su (samo) živi, s druge.

I među Srbima i među Bošnjacima ima onih koji su, ne bez razloga, razumeli da presuda Karadžiću jeste – „konačna presuda svim Srbima. Doživotni krivci”. Neki kažu ne baš svim. “Presuda Radovanu Karadžiću nije presuda svim Srbima. Ona je presuda samo onim Srbima koji vjeruju da je to presuda svim Srbima”, kaže tvit koji zagrejao mnoga (bošnjačka) šovinistička i (srpska) autošovinistička srca.

Ne znam tačno koliko nas ovakvo tumačenje presude o Karadžićevoj krivici za genocid ostavlja daleko od shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu, ali jedan „bošnjački diplomata“ tvrdi da zna pravu meru naše kolektivne krivice: „Presuda Karadžiću nije presuda svim Srbima, nego 90% njih koji slijede njegovu ideologiju.“

Pitam se samo ko će, ako zatreba, da izdaje sertifikat nevinima, potvrde za ovih 10 %? Temeljno dekontaminirani „higijeničar“ Dragan Bursać ili Srđan Puhalo, Mladićev „dobar“, slučajnorspski zemljak? Možda neko od osvedočenih autoriteta sa ove strane Drine, koji su živote posvetili našim padovima i propadanjima? Na primer, Sonja Biserko ili Dragan Popović?

Koji bi bio rok trajanja naših potvrda? Da li bi isticale? Da li jedan Srbin može da bude doživotno nevin i negenocidan? Ili svako od nas mora da živi „suočavanje“ i redovno prolazi test „kulturne dekontaminacije“ kod stroge ekspertkinje Pavićević i „informativne dekontaminacije“ kod još strožijeg doktora Bursaća? Možemo li svako ko je među ovih 10 % da zadovolji Bursaćev kriterijum samoponištavanja – „biti na strani antifašista i odbaciti desničarsku pogan“?

Ne znam da li gospoda Bursać ili Puhalo imaju traktor, ali možda im to ne bi bila loša investicija. „Ako bog da, zastavu RS-a u traktor i lagano preko Drine. Sretno“, kaže Bošnjak koji, na sreću, ne sanja o genocidu. Zadovoljilo bi ga etničko čišćenje svih onih koji „građansku Bosnu i Hercegovinu“ ne vole najviše na svetu. Ne znam samo da li bi tada bilo prilike da Bursać ili Puhalo nekome objasne da su ponosni Bosanci – da ne vide Srbiju kao svoju „maticu“.

Na društvenim mrežama se među Bošnjacima oko presude Karadžiću kristalisala prepoznatljiva mešavina šovinističke mržnje, osvetničkog žara i velikodržavnih snova – vizije kojoj bošnjački nacionalisti danas vole da tepaju, pa je zovu „građanska BiH“. Nažalost, kao alternativu priželjkivanom nestanku ili obesmišljavanjau entiteta koga opisuju kao Karadžićevo „ovozemaljsko djelo tzv. Republika Srpska“, u Bosni ne bi nastala neka građanska država.

Naime, neretko isti oni Muslimani, danas bošnjački liberali i nacionalisti, koji su 1992. godine progurali nezavisnost Bosne i Hercegovine – tvrdeći da bi svaka Jugoslavija sa srpskom većinom bila drugo ime ze Veliku Srbiju – sada nas ubeđuju da može da postoji građanska Bosna sa bošnjačkom većinom, koja bi u stvarnosti bila nešto drugo do puki sinonim za Veliku Bošnjakiju. To bi bilo sasvim jasno i da Bošnjaci nisu izabrali „hrvatskog“ člana Predsedništva i da u kantonalnim i opštinskim telima u Federaciji nema inih „Srba“ koji se zovu Asim, Fikret ili Muhamed.

Nije malo onih koji su ovih dana postali optimisti. Neki čak veruju da će „četnici“ sami otići, mada većina je svesna da će tu trebati mala „pomoć“ (ne)prijatelja. Ne verujem da bi bilo mnogo onih koji bi javno protestovali. Čak ni najekstremniji bošnjački građanisti nisu „Slučajni Bošnjaci“. Oni rešenje o kome sanjaju ne vide kao suprotnost slobodno izraženoj volji naroda kome pripadaju – i zato mogu da se, za razliku od Slučajnih Srba, pozivaju na demokratiju.

Nažalost, u samom korenu raspada Jugoslavije nalaze se ista dva problema sa kojima ne može da se izbori Bosna. Teško je reći koji je veći.

Prvi, demokratija oličena u principu „jedan čovek jedana glas“ je nemoguća, a, kao i pred smrt SFRJ, nije zamisliv konsenzus koji bi omogućio da funkcioniše lajt verzija – konsocijalna demokratija. Bosna je danas mirna prvenstveno zato što je nedemokratska – zapadni protektorat sa prokonzulom, koji, istini za volju relativno retko, koristi diktatorska ovlašćenja. Drugi problem jeste, praktično potpuni, nedostatak bosanskog nacionalizma, koji bi možda mogao da poveže pripadnike tri zajednice.

Nažalost, ne samo u Bosni, „jedan čovek jedana glas“ demokratija jeste jedna jako opasna igračka. U svim multietničkim sredinama njena logika neke ljude prosto gurka u „genocid“ i „etničko čišćenje“. A, kada se stvore pogodne istorijske okolnosti, nije lako izbeći čari „naše države za naš narod“ – političke i razvojne dividende koju obećavaju funkcionalnija demokratija i homogenija sredina (kakva je stigla u Hrvatsku). Tada, inače, obično nema nikoga ko bi zasutavio državograditelje ili razgraditelje koji ne mogu da odole iskušenju.

Među Bošnjacima nije malo onih koji misle da priča „o kolektivnoj krivici na temelju nacionalne pripadnosti“ ne prestaje na Drini. „Cijena aboliranja Srbije je doživotna presuda paljanskome kasapinu Karadžiću. Postade Srbija nevina i sveta do tih razina da joj mogu pozavidjeti sve ’gospe’ amsterdamske Crvene četvrti“, piše jedan bošnjački doktor nauka. Ugledni sarajevski „liberal“, povodom reakacija na presudu Karadžiću, zaključuje da se celo srpsko društvo „od devedesetih godina prošlog vijeka pretvorilo u kulturu zločina i smrti“.

U manje ostrašćenim raspravama Bošnjaka i Srba na Tviteru razlika između – Nasera Orića, „borca Amrije BiH koji je oslobođen optužbi u Hagu” i „monstruma“ Radovana Karadžića – bila je važan argument u prilog tvrdnji da nismo svi isti. Tu je, uz kvalifikacije rata kao građanskog, najmanje prihvatljivo sve ono što „zaudara na ’svi smo isti’“. Nažalost, ova distinkcija po pravilu podrazumeva samo razliku između dva suprotno vrednovana „svi“ – istih, kolektivno krivih (skoro) svih nas i, takođe istih, kolektivno nevinih svih njih.

Pošto nikako ne uspevamo da pomegnemo od množine – nesrećnih „svi“ i licitiranja o 90 ili 70 % – kada govorimo o presudi Karadžiću, jedinki, onda mislim da se može reći da, jesmo, svi smo isti. Ne bi me začudilo da neko, prateći logiku šovinista, zaključi da su i svi Bošnjaci pomalo Karadžić. U svemu, i u dobru i u zlu, mnogo smo sličniji nego što volimo da verujemo.

Zato, da iskoristim ovde pesimističku misao Srbina koji je među Bošnjacima (i Slučajnim Srbima) omraženiji čak i od samog Karadžića i ostanem đavolji advokat – strepnja da jesu mi je mnogo dublja od nade da nisu. Verujem da smo posle pravosnažne presude Radovanu Karadžiću za genocid, umesto umirujućeg „nikad više“, svi, baš svi, dobili jedan razlog više da strahujemo od – „još jednom“. Nažalost, bojim se da je malo ko danas spreman da se suoči sa ovdašnjim naličjem suočavanja.

Zoran Ćirjaković