СРПСКИ КОСОВСКИ ЧВОР

Замрзавање је једна од наших страсти. У великом делу Србије и даље се може рећи – замрзавам дакле постојим. Не верујем да у свету постоји много земаља са више кухињских замрзивача по глави становника. Кубанци би нас ту вероватно претекли када би имали редовно снабдевање струјом, али га немају – више због америчких санкција него због све чешћих и разорнијих урагана. Не чуди да велика љубав према замрзавању уме да створи илузије по питању онога шта се може замрзнути. Шта се од онога што волимо и до чега нам је стало не може замрзнути и зашто?

После завршетка рата, пошто се убрзо показало да се не може говорити о српској победи, како је оригинално представљен исход рата, стање на Косову су многи почели да посматрају као замрзнути сукоб. Сукоб вођен око статуса Косова између оружаних снага Србије односно Југославије и такозване Ослободилачке војске Косова, која је званично распуштена иако су њени припадници само прешли у „Заштитни корпус Косова“, један је од редовно навођених примера замрзнутог конфликта. Ипак, он има једну специфичност. У тај сукоб се марта 1999, на албанској страни, укључио НАТО савез, што чини да оружани сукоби између две стране не могу да се „наставе у било ком тренутку“. Према одредбама Кумановског споразума, којим је рат окончан, сваки покушај једне од оружаних снага да запуца без дозволе КФОР-а представљао би чин објаве рата НАТО-у. У стварности, то првенствено погађа српску страну, али, ипак, чини да оружани сукоби буду дубоко замрзнути иако спор због кога су вођени није разрешен.

Прошле недеље, говорећи о разлозима зашто, у суштини, сви западни предлози, не само последњи, француско-немачки, треба да буду одбијени, Мило Ломпар, водећи национални интелектуалац, рекао је да „једино што би могло да заустави ово, наизглед, убрзано кретање ка неком неповољном исходу јесте задржавање унутар стања замрзнутог сукоба, дакле нека врста продужавања постојећег стања“. Сасвим је разумљиво противљење предлогу, али, нажалост, бојим се да алтернатива коју Ломпар помиње не постоји. Постављена је на неодрживе темеље. Замрзнути сукоб не подразумева замрзавање односно продужавање постојећег стања. Напротив. И то првенствено у смислу који је један од најважнијих – не толико положаја колико егзистенције Срба на Косову, укључујући и Север, где су, колико год да је лош, у најбољем положају.

Један од, верујем, ужаснијих аспеката одлуке коју Србија треба да донесе везан је за чињеницу да, у суштини, морамо да изаберемо – или постојећи статус Косова или постојеће стање на Косову. Нажалост, не може да остане замрзнуто и једно и друго. Трећа опција, покушај промена стања на Косову како би се оно ускладило са статусом Косова, подразумева сукоб са НАТО пактом, што би нас експресно вратило на прве две. Одлука да, пак, не донесемо никакву одлуку значи да смо изабрали постојећи статус Косова и оставили стање у рукама, бојим се, више Албанаца него НАТО-а. Сасвим је легитимно одбити сваки предлог или не донети одлуку – али само са пуном свешћу шта то значи. Другим речима, са свешћу шта је на Косову замрзнуто а шта није.

Замрзнути конфликт значи да су замрзнути оружани сукоби, али не и оно што се дешава на простору на коме је вођен рат. Овде се често губи из вида да није река Ибар део линије на којој су замрзнути оружани сукоби – већ је то линија која дели Косово од остатка Србије. То значи да унутар Косова, од потписивања Кумановског споразума, све оно што не контролишу Албанци – то не контролишу само зато што им НАТО (још) не да да и то контролишу. Све што ми контролишемо – то контролишемо само зато што нам НАТО (и даље) дозвољава да то контролишемо. Кључне речи су у заградама – „још“ и „и даље“, пошто НАТО није непристрасни актер већ сила која нескривено и одлучно, мада прилично стрпљиво, ради на остваривању албанске агенде. Водећи, наравно, рачуна о свом унутрашњем јединству, наслеђу и слици коју жели да пројектује, као и потреби да случај Косова не буде тумачен као преседан – што, у стварности, несумњиво јесте.

Оружани сукоб је замрзнут у стању у коме су српске оружане и безбедносне снаге (о)стављене ван Косова, а албанске паравојне и параполицијске снаге унутар Косова, и то уз активно ангажовање центара моћи из држава чланица НАТО пакта усмерено на повећавање њихових капацитета и обезбеђивање легитимитета који им недостаје. То је разлог зашто замрзнути сукоб не подразумева замрзавање стања нити искључује могућност (новог) прогона Срба. Стање на Косову је данас (мање-више) замрзнуто, али његово (потпуно) одмрзавање не захтева одмрзавање конфликта. Напротив. Потребна је само одлука Албанаца да наставе односно да интензивирају етничко чишћење и мањак одлучности НАТО-а да их у томе спречи. Мислим да је и прво и, посебно, друго везано за статус преговора, изнад свега за тумачење да ли је српска страна та која их је „замрзла“.

Важан предуслов да се свест о крхкости „постојећег стања“ овде појави јесте уважавање чињенице да на Косову постоје Албанци, да на тренутак заборавимо на присуство њихових НАТО заштитника. Са малим бројем изузетака, српске елите су са потцењивања Албанаца, чију смо огромну цену већ платили, прешле на игнорисање Албанаца, што може бити још скупље. Стандардна аргументација каже „Не занимају ме Албанци, бринем о Србима“, али брига о Србима може да да позитивне резултате само ако уважава Албанце као актере који имају своју агенду и начине на које могу да је спроводе.

Идеја да „замрзнути сукоб“ – мада мислим да је, у ствари, самоуверени али непромишљени Ломпар мислио на замрзнуте преговоре, а верујем и да би Албанци овакав став схватили као прекид преговора о статусу – подразумева замрзавање „постојећег стања“ може се јавити само у глави некога ко одбија да види да Албанци постоје као актери који могу да мењају стање на Косову. Нажалост, све српске идеје које данас звуче као колико-толико добре, укључујући и фантазију о одржавању постојећег стању на Косову коју помиње Ломпар – звуче добро само зато што су засноване на игнорисању Албанаца. Када узмемо у обзир Албанце, на Косову постоје само мање или више страшне опције. Зашто?

Поред неразумевања појма замрзнути сукоб и игнорисања величине маневарског простора који је на располагању Албанцима, у корену збрке о одрживости стања (Срба) на Косову налази се и одбијање да буде уважено да је „замрзивач“ Кумановски споразум. Његове одредбе представљају важан разлог зашто је, за разлику од оружаног сукоба, постојеће стање склоно отапању, које може бити брзо или споро, мање или више одложено, што је динамика на коју Србија не може да утиче. Наиме, Резолуције 1244, која говори о статусу, „оставила“ је Косово у Србији. Кумановски споразум, који условљава стање, „поставио“ је Србију ван Косова, не само у кључном, војно-безбедносном аспекту. Нажалост, овде су многи склони да га омаловажавају и игноришу његов значај, његову снагу и последице његовог садржаја.

Главни разлог зашто је Кумановски споразум „војно-технички“ а не „мировни“, као што је, на пример, Дејтонски, тиче се чињенице да није разрешио оригинални узрок оружаног сукоба – који, треба стално подсећати, креће почетком 1998. а не марта 1999. године – на начин који би био прихватљив сукобљеним странама. То не значи да је мање значајан, односно не значи да уређује неке секундарне или тривијалне ствари, нити да његове одредбе имају мању снагу него када би било речи о мировном споразуму – али објашњава зашто не можемо да говоримо о миру већ само о замрзнутом сукобу. Мада, иако је Дејтонски споразум много свеобухватнији, „мировни“, компромисно решење спора које су три стране невољно прихватиле није издржало тест времена и чини се да се и ситуација у Босни данас може посматрати из перспективе замрзнутог конфликта.

Одредница Кумановског споразума која се надвија над свим аспектима стања на Косову садржана је у 1. члану, тачка 4а: „Успостављањем трајног престанка непријатељства, ни под којим условима, било које снаге СРЈ и Републике Србије неће ући, поново ући, нити остати на територији Косова... без претходне изричите сагласности команданта међународних безбедносних снага ('КФОР').“ Другим речима, шта год да се дешава на Косову, каквом год ужасу да су изложени косовски Срби и српско наслеђе, улазак војних или полицијских снага Србије на Косово подразумева објаву рата НАТО пакту. Једина снага која може да заштити Србе је НАТО. Једина дилема је да ли ће желети да то учини или не.

Колико је цитирана одредба, као и цео Споразум, (не)промењива види се из 5. члана, насловљеног „Највиши ауторитет за тумачење“: „Командант међународних безбедносних снага ('КФОР') представља највишу инстанцу за тумачење овог Споразума и безбедносних аспеката мировног решења које подржава. Његове одлуке су обавезујуће за све Стране и лица.“ Другим речима, не постоји ниједна међународна институција која може да га промени. Он може да буде анулиран само ако НАТО буде бачен на колена односно ако се у региону појави сила моћнија од НАТО-а. Другим речима, ако би се родио неки суштински нови светски поредак под којим би све извесности садашњег дошле под знак питања. Чекање овог, крајње неизвесног и тешко превидљивог тренутка је легитиман избор само уз пуну свест шта све Албанци могу да ураде на Косову у међувремену, док ми чекамо историјску промену. (Претходна се догодила 1989. године.) Нажалост, пожељно нема утицај на стварно, а империје, по правилу, пропадају много спорије него што прижељкују они који сањају њихов нестанак.

Ако, пак, уместо о стању на Косову говоримо о статусу Косова, ни ту није Резолуција 1244 препрека да самопроглашени албански ентитет буде примљен у УН већ очекивани вето Кине и/или Русије на сваки покушај да он буде претворен у државу. Међународне односе уређује моћ, којој је међународно право само једна од слушкиња. Оно није право у колоквијалном, подразумеваном смислу речи и зато свако снажније ослањање на њега Србију води у положај Калимера, који виче „Па то је неправда“. Нажалост, Резолуција 1244 обезбеђује само један јако користан политички и морални аргумент, али по себи нема другу снагу – за разлику од Кумановског споразуму чија је моћ једнака снази НАТО пакта.

Могу да разумем, чини ми се више идентитетску него етичку, природу потребе да оно што је кључно када говоримо о стању на Косову, и што је много важнији документ, а то је Кумановски споразум, по коме на Косову нема вишег ауторитета од НАТО-а, у Србији буде игнорисано. Реч је о томе да, како је на Твитеру подсетио Никола Миковић, код нас „и даље постоји уверење да смо 1999. победили НАТО“. Резолуција 1244 оснажује илузију о нашој победи, док на природу јако неповољног исхода – не и катастрофалног, какав су многи очекивали имајући у виду надмоћ снага НАТО пакта – упућује Кумановски споразум.

Та непријатна чињеница има и једну важну последицу, која условљава шта се овде може рећи за и против западних предлога о „коначном статусу Косова“ – а да се то, пре или касније, не покаже као бесмислено или неодрживо, као „аргумент“ који је навео Ломпар. Другим речима, снага Кумановског споразума условљава аргументацију у прилог одбијања „компромиса“ који се Србији нуде са Запада. Због њега, валидни, одрживи аргументи у прилог одбијања понуђеног, а чини ми се и сваког другог „коначног решења“, пошто сумњам да ће стизати много повољнији предлози, а камоли задовољавајући, не могу ићи много даље од: „Косово по сваку цену мора да остане део Србије – и тачка“.

Чини се да многи, укључујући Ломпара, или верују да тај аргумент није довољан или мисле да може да буде оснажен неком супстанцијалном аргументацијом. Нажалост, верујем да ће се, не само Ломпаров већ и сваки други покушај да аргументу који сам навео, и који може да буде формулисан другачије, дода нешто суштински ново пре или касније завршити неславно. Одредбе Кумановског споразума срушиће сваку аргументацију која иде даље од „Косово је по Уставу део Србије“. Мислим да се томе могу додати само заводљиви али јако танки, суштински неважни мада идентитетски релевантни, морални и међународноправни аргументи.

При томе, међународноправни се, у стварности, своде на моралне, који су, пак, доступни свима и представљају батину са два краја. Наиме, морални разлог се налази и у темељу аргументације којом је оправдана одлука НАТО-а да Косово стави ван домета Србије користећи сва расположива средства. Српски спој моралног и међународноправног аргумента одлично је сумирао један други „твитераш“, који пише: „Ако већ користимо аргумент Резолуцију 1244, онда нема места разговорима о било каквом другом статусу КиМ. Насилно су га отели и не треба учествовати у том њиховом злочину. Сила сте, можете како хоћете, изволите онда без нас и ништа нас не питајте. Назовимо ствари правим именом.“ Штавише, чак ни одлука да Косово буде примљено у Уједињене нације не би утицала на промену овог става. Уосталом, Хатај, регион у Турској који је највише погођен недавним катастрофалним земљотресом, на картама у Сирији је и даље – део Сирије.

Поставља се питање зашто би аргументација коју сам навео била довољна. Бојим се да се и ту може навести само један „прави“ разлог, што значи онај који није одбрањив само етичким тврдњама. Дакле, по мом мишљењу, једини разлог зашто је –  из угла одбијања сваког компромиса који на било који начин и у било којој мери одступа од изреке у преамбули (садашњег) Устава Србије – аргумент „Косово по сваку цену мора да остане део Србије“ не само потребан већ и довољан везан је за схватање да је питање Косова за Србе онтолошко питање; питање утемељења српског бића.

Посматрано тако, Косово не може бити сведено ни на територију ни на становништво ни на манастире ни на реалност нити на неку комбинацију ових и других аргумената. Биће је, једноставно, старије од свега другог, чак и тела које конституише, како верују и велики идеалисти и многи људи који не познају њихове опусе. Као стуб бића, Косово стоји изван равни рационалног. Не подлеже ниједној аргументацији. Не дотичу га.

Зато, из угла оних који је сматрају релевантном, онтолошка аргументација, која није део мог разумевања али је уважавам, сама по себи, дакле без било каквих (етноцентричних) моралних и (танушних) међународноправних додатака, потире све аргументе у прилог прихватања компромиса – од „стања на терену“, где се, на пример, каже, „Косово данас (у стварности) није део Србије“, до бриге о преосталим Србима на Косову, што је, нажалост, много мање валидан аргумент него што верују они који га износе. И то не само из угла одредби Кумановског споразума које сам поменуо.

На пример, међу Србима на северу Косова много је оних који разумеју, иако о томе не воле да говоре јавно, да је данас једини начин да Срби опстану на Косову да добију неку суштинску, снажну аутономију, која укључује извршну власт и која је увезана са пензионим и здравственим системом Србије. Нажалост, стварност албанског дела Косова не постоји ни у аргументима у прилог уставног статуса кво ни у главама оних који се залажу за прихватање одлуке о, мање или више радикалној или транспарентној, промени статуса Косова. Једни уважавају само Србе, други само „српске“ злочине и „злочине“.

Ако на тренутак занемаримо друге чиниоце и посматрамо легалну, „белу“ економију, албанско Косово данас преживљава ослоњено на дознаке рођака из иностранства. Оне Албанцима омогућавају да (пре)живе без здравственог и пензионог система какав овде подразумевамо, иако смо, неретко, њиме јако незадовољни, а многи га, заслепљени Западом, сматрају катастрофалним. Косовски Срби немају поредив материјални и животни ослонац. Њихову егзистенцију не угрожавају само албански екстремизам и великоалбанска идеја којој служи.

Као и сви други аспекти косовске стварности, и овај је неважан ако Косово посматрамо из перспективе утемељења српског бића. Али, то није једина српска перспектива нити је доминантна код многих од оних који се на њу снажно ослањају. Зато метафора чвора може бити корисна када размишљамо о Косову. Не из угла српско-албанских односа, како је обично коришћена, већ из српског угла. Косово је 1999. године постало једначина у којој нема непознатих – сем српске дилеме шта (не) чинити.

Вратићу се на избор који сам поменуо – између замрзнутог статуса Косова као дела Србије и садашњег стања (Срба) на Косову.  Први сам већ анализирао, али, када говоримо о  другом, нисам сигуран да би, чак и ако Србија изађе у сусрет свим или скоро свим албанским захтевима везаним за промену статуса Косова, то обезбедило да стање – дакле српско становништво – буде трајно замрзнуто. Колико је српски косовски чвор неразрешив постаје јасније ако појмимо да се може показати да се на се терену одлука своди на опредељивање између извесног (прогона) и вероватног (спорог етничког чишћења).

Зато не чуди да и политичари и многи грађани покушавају да овај избор уоквире другачије. На „проевропској“ страни Србије, као аргументи се појављују нови рат, инвестиције, чланство у такозваној Европској унији и, бисер над бисерима, последње обећање Маринике Тепић да ће „Србија и наши грађани живети као Европљани“. Насупрот грађанистичких штапова и имагинарних шаргарепа стоји тврдња „Косово је срце Србије“ и завет „Догодине у Призрену“. Он оличава ту неухватљиву, онтолошку димензију Косова. Она чини да за многе људе у Србији одлука која буде донета не може бити историјска.

Свиђало се то некоме или не, Косово је српски чвор кога је немогуће пресећи. Свака нова година имаће своје догодине. Уосталом, један од највећих филозофа бића и, ако већ када говоримо о Косову треба да говоримо о Европи, један од највећих Европљана 20. века, каже –  могуће је изнад стварног.

Зоран Ћирјаковић

ЗАЉУБЉЕНИ У ЗАПАД, ЗАГУБЉЕНИ У ИСТОЦИМА

Недавно објављена књига Владимира Димитријевића помаже да разумемо колико су све наше елите склоне самопорицању и одвојене од темељних одредница српске стварности. Колико су пре титоизма, чак и на антикомунистичкој десници, биле неспремне да уваже свет свог народа и зашто су данас још даље од њега

Већина случајних Срба верује да Србија мора да изабере Запад, кога воле да зову „Европа“. Али тај наш замишљени (не)избор је обележен збрком. Геополитичке оријентације се у одређеним околности могу бирати, некада налик паприкама на пијаци, али културалне никада. Оне иду путем на који се може утицати али не воле нагле, радикалне промене правца. Бркање ова две избора, у суштини онога што се некима снива са оним што јесмо, налази се у срцу оба српска самопорицања и комплекса инфериорности који их прати.

Нажалост, нема тог западнољубља које може учинити да неко ко није западњак постане западњак. По чему се разликујемо? Зашто се не уклапамо ни у слику Запада ни његове супротности? Шта се  крије испод нашег ми које не захтева наводнике? Зашто се многим припадницима елите гади оно што виде? Зашто су једни бирали да гледају затворених очију, а други дизали руке од Србије и Срба и ишли странпутицом родомржње? Питања, која се помаљају испод све раширенијег незадовољства елита Србијом и Србима, бивају постављена због немогућности да одговоримо на једно, наизглед једноставно – Шта смо? Лако га је побркати са питањем ко смо, на које је лако дати различите, тачне, али углавном неоперативне одговоре. Они нису од помоћи када размишљамо о томе шта је овде могуће.

Не верујем да за наше друштво постоји неко много значајније. Временом сам закључио да смо углавном били на погрешном путу. Србија лежи на клизавом културалном терену, који се опире дефинисању и укључивању. Таман помислимо да смо фиксирали слику, али брзо исклизнемо. Променимо критеријум или мерило, помислимо то је то, али већ смо се измигољили. Пробамо са терминима који делују неутрално и културално безмирисно, али убрзо се испостави да тако или ништа нисмо рекли о ономе што јесмо или да одредница коју смо изабрали има карактеристичну културалну арому; да нас, на пример, уоквирава као Запад (обично патолошки) или Исток (по правилу неевропски). Покушамо да будемо инклузивни, па, на пример, кажемо да смо и Исток и Запад, али временом схватимо да је то немогуће, да спајамо две узајамно искључујуће одреднице.

Да би разумели шта смо, потребно је појмити шта је Запад – чија се сенка надвија над скоро свим аспектима друштвеног живота у Србији. У најкраћем, може се рећи да су западна она модерна друштва која су уређена према нормама и институцијама које су сама развила; у складу са својим културним обрасцем, својим морама и потребама, пишући сама сопствену историју, што, наравно, не значи да она није била под спољним утицајима. Незападна друштва, и у Европи и ван ње, јесу она друштва, као што је српско, која су уређена у складу са туђим нормама и институционалним оквирима. Они су нам, већ уобличени и заокружени на Западу, у складу са битно другачијим културним обрасцима, наметани, често преко ноћи, било од споља било од локалних елита колонизованих умова, склоних да, без основа, поистовете западно, партикуларно, са универзалним, примереним свима. Зато овде ништа не може бити „како треба“ – што значи онако како је тамо, на Западу. „Воз модернизације“ нас је одвео на другачију дестинацију. Овде ће и оно што се зове исто као на Западу бити битно различито, што наше елите, не само случајне Србе, гура ка самопорицању.

Прихватање чињеница да нисмо Запад је први, нажалост најтежи, корак ка нашем саморазумевању. Ни следећи, иако битно лакши, није тривијалан. Истока је много, а ми смо на оном, унутаревропском, који је најближи Западу. Зато је нашим елитама још теже него другима да прихвате да величина културалне „удаљености“ није много битна, да је свака ненадокнадива. Наслоњеност на Запад чини да лако поверујемо у десубјективизујућу илузију да је могуће надокнадити кашњење у модернизацијским процесима и „ухватити корак“ са Западом – што би значило да можемо постати исти као они. Временом сам дошао до, верујем јединог смисленог, одговора на питање шта смо – Срби су оно што нису. Иако ће многима деловати као мањкав или тривијалан, верујем да није могуће дати бољи и кориснији, који би више помогао да престанемо да се самоповређујемо и бежимо од себе.

У наставку ћу назначити како су се српске елите кретале ка одговору на питање шта смо и, много више, од њега. Оно је, углавном, било формулисано другачије – „Шта није у реду са нама?“ или „Како да се поправимо?“, тачније како наши елитисти да нас поправе – и водило је интелектуалце према одговорима на проблем нашег неухватљивог другоевропејства, наше суштинске унутаревропске различитости, који леже између две крајности – где једну, афирмативну, оличава светосавље, а другу, клеветничку, аутошовинизам.

 

НАЛИЧЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Књига Владимира Димитријевића Југословенски месијанизам и српско становиште: оглед из историје идентитета помаже да се суочимо са невољама са нашим ми, које имају дугачку историју. Димитријевић нас упућује и на важну, истовремено идентитетску и сазнајну, противречност предратне Србије. Књига указује колико је значајна улога носилаца претитоистичких, „десних“ југословенских идеја за разумевање касније појаве и брзог раста српског аутошовинизма. Другим речима, колико је југословенска идеја у свим историјским и идеолошким инкарнацијама била вентил за одбацивање живог, оријентоликог српства – чак и онда када су њени заговорници истицали да су поносни Срби и нису крили да желе све Србе у једној држави.

Многи национално опредељени интелектуалци су хтели да, њиховим речима, цивилизују, упристоје, образују и просвете сународнике, које су, у суштини, посматрали као деформисане, налик пошасти, као рају, буљук или пучину, али су одбијали да уваже неуниверзалност идеала према којој су желели да обликују „квалитетне“ Србе. „Има тренутака када човек има да се бори са источњачком индоленцијом, са млаком неотпорношћу, пасивним духом нашега света, са људима зле воље који мрзе сваки рад за опште добро, са духовном и морално фукаром која нигде више нема маха но у Србији“, речи су којима је ендемску беду наше западнољубиве елите изразио Јован Скерлић.

Корен оваквог, данас још доминантнијег (само)разумевања, протумачио је историчар Чедомир Антић. Он каже да скоро сви српски интелектуалци верују да су већ постали нешто друго, да нису само сазнавали већ да су се трансформисали, и да сви ми, остали, који не настањујемо западнољубиви интелектуални Олимп, крунисан националним и анационалним врхом, не толико можемо колико морамо да будемо оно што нисмо. На жалост наших елитиста, није могуће два пута згазити у исту воду у реци историје. Од Срба је могуће направити свашта али никако западњаке – чак ни лајт“, православне, из имагинације просветитељског самопорицања, а камоли „пуномасне“, „хардкоре“, из аутошовинистичког имагинаријума.

У позадини деструктивних илузија налази се веровање наших елитиста да су се правилно „европеизовали“. Да су, у складу са идеалима које сугерише део западног канона у који су уписали себе, постали просвећени, васпитани, едуковани, цивилизовани, искорењени или деконтаминирани. У суштини, да су се сами, у једном или другом смислу речи, на једном или другом културалном и/или идентитетском нивоу, већ расрбили и, без да су променили веру, постали „наши туђинци“. То је суштина и транспарентног, аутошовинистичког самопорицања, и разводњеног, просветитељског, које одбацује српску дубоку културу, наш незападни културни образац, док глорификује обележја српског идентитета.

Оба у себи садрже негирање чињенице да је наше европејство, колико год да је обојено османским, исправно, легитимно и здраво, да је европско колико и оно у које су се заљубили. Неки у Бриселу, Лондону, Дрездену, Грацу, Паризу или Халеу; неки у београдским библиотекама. Веровање да можемо и морамо да побегнемо од себе је данас једна од скупљих илузија српских елита – и левих и десних, и либералних и конзервативних, и грађанских и националних – заљубљених у различите аватаре Запада и загубљених у нашим обликотворним Истоцима. Можемо их посматрати и као конститутивне или поунутрашњене само ако не губимо из вида да су се истопили у српству које су створили; да их је немогуће извући, дестиловати из клизавог, неухватљивог али једносуштног српства.

ДЕМОКРАТСКА РАЗОЧАРАЊА: С једне стране, Димитријевић нас суочава са чињеницом да је и између два светска рата у Београду било немало интелектуалаца који су волели идеју српства онолико колико су презирали свет својих неелитних сународника. Могли би их описати као оригиналне, националне грађанисте, претече „другог“, просветитељског самопорицања елита које су остале заљубљене у једну стару, данас непостојећу „Европу“ и канонске текстове које је изнедрила. Самопорицање ових наших палеоевропејаца се, као и „прво“, аутошовинистичко, нових, а(нти)националних грађаниста, кристалише после промена 5. октобра. Наиме, пост-транзиционим Србима није била задовољна ни „лева“, анационална, ни „десна“, национална, елита. Изневерили смо њихова „демократска“ очекивања. Нисмо направили њихове изборе – ни политичке ни естетске ни ескапистичке. Први су завршили на, у суштини, антисрпском становишту; други на антинародном. 

Док су први у нас учитавали слике антиевропске претње, други су стварали слику неевропске трулежи. Главна разлика је везана за оно шта су видели као узрок „контаминације“. За једне је то била османска „паланка“; за друге, поред скоро свега оријенталног, западна популарна култура и конзумеризам. И једни и други су створили слику реално постојећег српства као болести. Први су завршили у споју аутоколонијализма и аутошовинизма, други, ништа мање колонизованих умова, у политичкој самоизолацији у тунелу принципијелности, морализаторства и дефетизма. За разлику од грађаниста, који су остваривање својих циљева везали за западно мешање и десуверенизацију Србије, наши националисти су им, захтевајући немогуће, рашчишћавали политички пут.

С друге стране, Димитријевићева студија, и даље доступна само код издавача, у Институту за књижевност и уметност, показује да је пре Другог светског рата међу елитама у Србији, упркос опојног учинка југословенства и других западнољубивих отрова, важно место заузимала свест о нашем другачијем европејству. Она данас постоји у, углавном оклеветаним или инсуларним, круговима блиским Српској православној цркви и, ван њих, само у траговима, на маргинама јавне сфере.

Димитријевићева књига нам открива меру у којој је предратни, панидеолошки „југословенски месијанизам“ био претеча данашње, не само лево-либералне, грађанистичке идеје о западноцентричној, културално слабовидој „европеизацији“ – и бриселског месијанизма који је прати. Смрт југословенске идеје – која данас зомбира у ријалитију „Задруга“ – није довела до суочавања елита са Србијом.

Некритичко слављење предкомунистичке прошлости, њене разуђеније и много раскошније идеолошки обојене интелектуалне и политичке историје, омета нас да препознамо западнољубље скоро свих предратних елита. Нова, посткомунистичка, патриотска амнезија отежава суочавање са југословенским идејама интелектуалаца који нису били очарани комунизмом и револуцијом. Један део „прећутане културне историје Срба“ експресно је претворен у идеализовани, ушминкани део историје српске елите заслепљене Западом. Њене „десне“ апологете је корисно посматрати као палеозападнољупце, пошто су, за разлику од „левих“, затарабљених у идејну и идеолошку садашњост Запада, искористили слику његове прошлости да обликују срж становишта које нам сервирају као српско.

Димитријевић истиче „прегрејаност“ крема наше елите, укључујући Слободана Јовановића, Јована Скерлића и Богдана Поповића, „који су идеју југословенства из утопизма претворили у политички активизам“. Али њихово страсно југословенство  је великим делом било одраз веровања да је „националну самосвест“ неопходно „изградити по западноевропском обрасцу“. Ту се крије срж „аутоколонијалног духа“ о коме пише Петар Пијановић – не у његовом југословенском деривату. Димитријевић, пак, истиче „занемаривање значаја вере и на њој заснованог предања“, али бојим се да је овде више негирање него занемаривање дубине и значаја оријенталног наслеђа било подједнако деструктивно, ако не и разорније. Ако су се уопште бавиле њиме, интелектуалне елите су више покушавале су да га избришу или заобиђу, и ретко су размишљале како може да буде искоришћено. Политичари, посебно они који трајали, као Никола Пашић, схватали су да стварно условљава могуће – да сви наши путеви, чак и ако желимо да идемо ка Западу, морају да уваже Истоке у нама.

АУТОКОЛОНИЈАЛНИ ДУХОВИ: Српске елите колонијализованих умова и даље одбијају да прихвате да „одговори на изазове епохе“ морају бити усклађени са реално постојећим српским културним обрасцем – са нашом дубоком, теже ухватљивом али свеприсутном, неидентитетски профилисаном културом – да би могли да дају пожељне политичке и „културотворне“ резултате. Поносно колонијализованог ума, колико год да је ћириличан и украшен националним симболима, не може се водити делотворна борба против „аутоколонијалног духа“. Он се овде јављао у неколико инкарнација: старој, југословенској, и две, данас доминантне, упадљивије западноцентричне: транспарентној, евроунијатској, на либералној левици, и палеоевропској, маскираној са „4С“, на либералној десници. Оно што се данас издаје за „антиколонијални дух“ углавном је још више интелектуализовани облик аутоколонијалног духа, који делује на дубљем, сазнајном и вредносном нивоу.

У тужној причи о коренима два српска самопорицања мало су важне идеолошке разлике између, на пример, Бранка Лазаревић, заклетог антикомунисте, предратног грађанског интелектуалца и дипломате, и Радомира Константиновића, миљеника титоизма и оличења другачијег, наводно здравог, (пост)комунистичког грађанизма. Лазаревићеве Политичке расправе, недавно откривене и без утицаја какав је на левици имао Константиновић, одлична су илустрација духа српске предратне, десне елите, али не и штиво које га је обликовало. Лазаревић „паланку“ само назива другачије, па паланачки ту и тамо постане дахијски, док есеј „Пучина је стока једна грдна“, насловљен по најотровнијем Његошевом стиху, на моменте пада испод клеветничког дна које заузима Философија паланке.

ЗАГОНЕТКА СЛОВЕНСТВА: У поговору, Предраг Палавестра пише да је „успињући се и сазревајући, Лазаревић дошао до сазнања да је, упркос многим скривеним прабалакнским и траговима и јаким оријенталним утицајима, југословенска цивилизација израсла из словенских корена“. Словенство често није посматрано као један од српских Истока, док су покушаји „надилажења дихотомије Исток–Запад“ у Србији су се углавном завршавали у неухватљивој словенској синтези или у њене опипљивијој, и зато фаталнијој, ништа мање илузорној, јужнословенској.

Словенство је, као и његов израстак славизам, каже Константин Леонтјев, „сфинга, загонетка“, „аморфна, стихијска, расплинута представа, нешто налик на велике облаке у даљини, од којих, са његовим приближавањем, могу настати најразличитији облици“. Лазаревић је један од заговорника југословенства, који су, разочарани тријумфом титоизма, избрисали свако словенство из своје дијагнозе Срба и наших источних комшија. Ту фигурира слика „аналфабетских маса“, које, опијене „патриотском шљивовицом“ или вођене револуционарном „руљократијом“, где „не тражи се хлеб, него 'преко хлеба'“, шире „задах паланачког 'мртвог мора'“. Ипак, Лазаревић је овде и даље видео, како пише Палавестра, „органско европско опредељење српске... културе“. Шта значи ово „европско“ види се из његових белешки, које Палавестра цитира у следећој реченици: „Између Запада и Истока, Балкан је данас на Истоку. Али, када се све сабере, у нашем производу су најјачи сабирци хришћански и западни. Запад, Запад да ли ће нам засветлети?“

Србија није била „мост између Истока и Запада“ већ, већим делом, западна крајина Истока, а само мањим, и то не све време, источна крајина Запада, његова сива зона. Пратећи Метерниха, чак и тај простор, од Беча до Борче, срца наше исмеване „леве обале“, припада Азији. Овде је примеренија метафора река као природних бедема него фантазам о мосту. Већи део Србије је био тешко проходан простор, који је у 20. веку у западноцентричну слику европске историје углавном улазио захваљујући својој ранијој, вишевековној искључености из ње. Овде постоје „мостови“ којим кроз историју није ишао ниједан помена вредан пут – сем освајачких, и то, по правилу, мегаломанских, унапред осуђених на пропаст.

Близина Западу је заслепела српске елите и оне нису биле у стању да уваже последице две повезане детерминанте. Прва, да је овде био крај два света, препрека људима колико и куги, тешко проходна географска мртвоузица која је заобилажена поморским путевима. Наш је простор трења у коме су, углавном, настајале синтезе које не спајају светове. Корист је била мала а трагедије огромне, али велика већина људи – и некад и сад – не може да бира где ће живети. Ту стижемо до друге детерминанте: матица, срце Србије, вековима је била у царству чије су и срце и крвоток азијски. Оно је имало обликотворни утицај на српски културни образац. Нажалост, овдашњи интелектуалци, посебно национални, редовно бркају српски културни образац са сликом свог елитног, културно културног обрасца.

ОРИЈЕНТАЛНО ЗАГАЂЕЊЕ: Један од разлога зашто се у Србији са невероватном лакоћом запатила монструозна идеја о „културној (де)контаминацији“, зашто је пригрлио чак и актуелни председник САНУ, везан је за чињеницу да скоро целокупна поносно српска елита један од Истока који су се „уселили“ у нас третира као културално загађење. За разлику од аутошовиниста, десни елитисти углавном не користе реч „(де)контаминација“, али, чак и они који не поричу оријенталну димензију нашег бића и схватају да је неуништива, сматрају да је треба систематски слабити и маргинализовати. Зато се иза флоскула о васпитавању и просвећивању Срба, по правилу, крије злодух мање радикалне, „лајт“ деконтаминације.

Србија из оријенталног „мрака“ не може да „востане“ а да истовремено не изађе из себе. Наша елита је остала роб „западног греха“ Доситеја Обрадовића, који су ревалоризовали Скерлић, Јовановић, Поповић и други национални интелектуалци, данас не толико недодирљиви колико беатификовани на, у великој мери захваљујући западноцентричном палеоевропејству, политички прилично јаловом идејном хоризонту српске деснице.

Ипак, историјски, скоро искључиво је на десници, са само неколико изузетака, било доследних покушаја да буде уважена наша суштинска унутаревропска различитост. Допринос Димитријевићеве књиге везан је и за чињеницу да нас је суочио са мером у којој су се, током претходних осам деценија, националне елите удаљиле и отуђиле од света обичних људи, па народ, углавном, уважавају не због онога што јесте већ због онога што, како верују, може да постане. Реч је о визији васпитаних, богобојажљивих, православних западњака, који поштују Светог Саву и пишу ћирилицом, о „културној деконтаминацији“ усмереној на деосманизацију свакодневице и бега из ње, од чега је тешко наћи узалуднији посао у колективистичком друштву „бруке и части“ какво је српско. Поврх свега, бркање личних, посебно херојских, индивидуалних израза српског колективизма са западњачким индивидуализмом створило је скупу илузију да нам пасују институционални оквири развијени у индивидуалистичким друштвима; да их треба копирати а на прилагођавати.

ВИЗАНТИЈСКИ МРАК: У корену привлачности југословенске идеје међу српским интелектуалцима била је жеља да српски народ некако помере, мада мислим да би било смисленије рећи прошверцују, са рубова османског екумена ка једној „вишој, европској, хуманијој цивилизацији“. Милан Грол није крио да је југословенство видео као начин да се Србија „цивилизује“ и премести на Запад. Веровао је да ће се проблеми Србије „лакше и боље лечити у тој великој кући него у ћумезу из кога смо изашли“.

Доситејевој слици нашег оријенталног „ћумеза“ временом је, и у Србији, придодат један старији источни „мрак“. Византија је један од српских Истока који (још) нису претворени у баук, мада садашњост јој често не изгледа много боље од портрета прошлости, где је уоквирена као еталон европског мрака, за разлику од османског, који је углавном тумачен као уљез, спољна претња. Западни аутори су створили слику Византије као, како пише Леонтјев, „мртвог бездана“, нечега „хладног, поповског, досадног, и не само досадног већ јадног и подлог“, па не чуди да ни међу нашим елитама не мањка оних који верују да је фатално. Неки као да не могу да се одлуче шта је погубније – Византија или Србија?

Радослав Петковић, један од наших награђиваних књижевних и есејистичких „византолога“, што данас треба да значи и постмодерно академских, у један од есеја у књизи Византијски Интернет, објављеној 2007. године, сместио је поглавље „Наш прилог пропасти Царства“. Петковић детаљно, користећи фусноте које стварају ауру научности, анализира ратове Србије и Византије и поставља питање, уоквирено као реторско: „Када је Византија у питању, врло је популарно – а понекад и сасвим оправдано – набрајати грехе Запада, али како стоје ствари са нама самима који себе тако радо и лако проглашавамо њеним наследницима или макар настављачима њених традиција?“

Петковић је од двојног српско-византијског зла побегао у Нови Сад, о коме каже: „Волим Дунавски кеј, можда и зато што ме подсећа на Земунски кеј на којем сам провео много времена. Дакле оно што спаја, Дунав и Средњу Европу – Земун је последња испостава те Европе, њена граница, а Нови Сад, колико год данас био угрожен, још увек у много чему на њу подсећа.“ У истом интервјуу, одговор овог привилегованог елитисте, самоизгнане, ваљда цивилизацијске избеглице, на питање „Колико вам политика утиче на живот, да ли се нервирате?“ звучи као цитат Латинке Перовић, чија мисао оличава логику претварања наше (културалне) различитости у (неевропску) патологију: „Нервира ме још само моје здравље и туђа неписменост. Али треба бити свестан; српски политички проблеми нису персоналне већ структуралне природе; први су последица других а не обратно.“

Од свих „српских реплика“ на „руске идеје“ не верујем да постоји громкија од аутошовинизма. Зато, када размишљамо о „азилима“ у које су наше елите бежале од Србије, од помоћи је позвати се на Русе, који не познају појам аутошовинизам али много дуже живе са сличном појавом. Константин Леонтјев, говорећи о односу према византијској историји, пише да је руска историјска наука дуго била „лишена самосвојности“. Не знам за Русију, али чини ми се да су историчари овде и даље далеко од уважавања наше самосвојности, што није само њихова кривица. Историја је, вероватно, највише западноцентрична од свих наука и зато не треба да чуди да историчари, у Србији колико и у Русији, имају важну улогу у чињеници да људи, како пише Леонтјев, „неке историјске појаве прихвате са благонаклоношћу, а друге одбаце готово са одвратношћу“.

У специфичним околностима у Србији, одвратност према обликотворним силницама нашег сопства, нашег друштва и наше историје, које крећу из Азије, из османског царства, по много чему наследника Византије, прерасла је у одвратност према нама самима. Осећај гађења према историји, која никада није само позадина живота, нити пуки след догађаја, представља клицу из које се израсла оба српска самопорицања. Не чуди да су овде, уз историчаре, историчари књижевности и књижевници имали важну улогу у генези и бујању самопорицања. Књижевност је, више од „лепих“, ликовних и сродних уметности, погодна, пластична и лако доступна, практично идеална сфера за имитирање западног. Помоћу ње је јако лако стварати илузије о нашем (не)европејству и сопственој искорењености.

ПОБУНА ЕЛИТА: „Гомила постоји само код примитивних и непросвећених људских скупина... Вођу имају земље стада. Грађанске земље имају представнике које сами бирају и обарају... Све зависи од тога какво је културно стање једне заједнице. Када је оно високо, води средину слободи. Када је ниско, ропство под једним човеком... Праве грађанске средине нису никада изложене бацилу нереда и буни. То се дешава само у примитивнијим и некултурнијим срединама“, тврди Лазаревић, десничар који би, да није антикомуниста, у „Данасу“ и „Времену“ могао да одмени Теофила Панчића. „Англоамерика има висок културни ступањ. Совјетска унија низак... Наше трагедије су израз наше примитивности: и оне до 1941. од 1919. и оне од 1941... Ми ћемо, ипак, доћи до социјалног и културног живота, до онога што се зове друштво и, преко њега везати се за Запад“, пише бивши дипломата и књижевни критичар за кога Димитријевић каже да је „сам дао доприноса нашим југословенским заблудама“.

Лазаревићева накнадна памет није укључивала промену свести о српској различитости, смештеној испод наслага беде: „Код нас, нарочито ван Србије: то су просто-напросто аморфне масе, неидејне, мртве... Њих још једино држе вера, обичаји и предрасуде. Њихов културни термометар је на нули. Наилазио сам, за време ратова, по Јужној Србији и по Албанији, скоро троглодите које је за свет везивала још само вера“. Мали је корак од оваквих тумачења – медитација о незападним масама као „псеудо или полукултурним“, и закључка да „смо се преценили“, да нам је „ступањ нижи од онога који смо претпостављали“ – до наслова „Звери српске“, који се недавно појавио на „Пешчанику“.

Бранко Лазаревић остаје запитан да ли овде имамо „тежак појав социјалне патологије“, да ли „смо и сами такви“, налик народима са Истока, „који су овде били, дошли или прошли и себе овде у нашој крви оставили“, док данашњи аутошовинисти немају тих дилема. Они „знају“ да је овде не само реч о источњачкој патологији већ о јединствено крвожедном и антицивилизацијском уљезу, несамерљивом са Европом.

Зоран Ћирјаковић

(Текст је оригинално објављен у недељнику "Печат".)