Замрзавање је једна од наших страсти. У великом делу Србије и даље се може рећи – замрзавам дакле постојим. Не верујем да у свету постоји много земаља са више кухињских замрзивача по глави становника. Кубанци би нас ту вероватно претекли када би имали редовно снабдевање струјом, али га немају – више због америчких санкција него због све чешћих и разорнијих урагана. Не чуди да велика љубав према замрзавању уме да створи илузије по питању онога шта се може замрзнути. Шта се од онога што волимо и до чега нам је стало не може замрзнути и зашто?
После завршетка рата, пошто се убрзо показало да се не може говорити о српској победи, како је оригинално представљен исход рата, стање на Косову су многи почели да посматрају као замрзнути сукоб. Сукоб вођен око статуса Косова између оружаних снага Србије односно Југославије и такозване Ослободилачке војске Косова, која је званично распуштена иако су њени припадници само прешли у „Заштитни корпус Косова“, један је од редовно навођених примера замрзнутог конфликта. Ипак, он има једну специфичност. У тај сукоб се марта 1999, на албанској страни, укључио НАТО савез, што чини да оружани сукоби између две стране не могу да се „наставе у било ком тренутку“. Према одредбама Кумановског споразума, којим је рат окончан, сваки покушај једне од оружаних снага да запуца без дозволе КФОР-а представљао би чин објаве рата НАТО-у. У стварности, то првенствено погађа српску страну, али, ипак, чини да оружани сукоби буду дубоко замрзнути иако спор због кога су вођени није разрешен.
Прошле недеље, говорећи о разлозима зашто, у суштини, сви западни предлози, не само последњи, француско-немачки, треба да буду одбијени, Мило Ломпар, водећи национални интелектуалац, рекао је да „једино што би могло да заустави ово, наизглед, убрзано кретање ка неком неповољном исходу јесте задржавање унутар стања замрзнутог сукоба, дакле нека врста продужавања постојећег стања“. Сасвим је разумљиво противљење предлогу, али, нажалост, бојим се да алтернатива коју Ломпар помиње не постоји. Постављена је на неодрживе темеље. Замрзнути сукоб не подразумева замрзавање односно продужавање постојећег стања. Напротив. И то првенствено у смислу који је један од најважнијих – не толико положаја колико егзистенције Срба на Косову, укључујући и Север, где су, колико год да је лош, у најбољем положају.
Један од, верујем, ужаснијих аспеката одлуке коју Србија треба да донесе везан је за чињеницу да, у суштини, морамо да изаберемо – или постојећи статус Косова или постојеће стање на Косову. Нажалост, не може да остане замрзнуто и једно и друго. Трећа опција, покушај промена стања на Косову како би се оно ускладило са статусом Косова, подразумева сукоб са НАТО пактом, што би нас експресно вратило на прве две. Одлука да, пак, не донесемо никакву одлуку значи да смо изабрали постојећи статус Косова и оставили стање у рукама, бојим се, више Албанаца него НАТО-а. Сасвим је легитимно одбити сваки предлог или не донети одлуку – али само са пуном свешћу шта то значи. Другим речима, са свешћу шта је на Косову замрзнуто а шта није.
Замрзнути конфликт значи да су замрзнути оружани сукоби, али не и оно што се дешава на простору на коме је вођен рат. Овде се често губи из вида да није река Ибар део линије на којој су замрзнути оружани сукоби – већ је то линија која дели Косово од остатка Србије. То значи да унутар Косова, од потписивања Кумановског споразума, све оно што не контролишу Албанци – то не контролишу само зато што им НАТО (још) не да да и то контролишу. Све што ми контролишемо – то контролишемо само зато што нам НАТО (и даље) дозвољава да то контролишемо. Кључне речи су у заградама – „још“ и „и даље“, пошто НАТО није непристрасни актер већ сила која нескривено и одлучно, мада прилично стрпљиво, ради на остваривању албанске агенде. Водећи, наравно, рачуна о свом унутрашњем јединству, наслеђу и слици коју жели да пројектује, као и потреби да случај Косова не буде тумачен као преседан – што, у стварности, несумњиво јесте.
Оружани сукоб је замрзнут у стању у коме су српске оружане и безбедносне снаге (о)стављене ван Косова, а албанске паравојне и параполицијске снаге унутар Косова, и то уз активно ангажовање центара моћи из држава чланица НАТО пакта усмерено на повећавање њихових капацитета и обезбеђивање легитимитета који им недостаје. То је разлог зашто замрзнути сукоб не подразумева замрзавање стања нити искључује могућност (новог) прогона Срба. Стање на Косову је данас (мање-више) замрзнуто, али његово (потпуно) одмрзавање не захтева одмрзавање конфликта. Напротив. Потребна је само одлука Албанаца да наставе односно да интензивирају етничко чишћење и мањак одлучности НАТО-а да их у томе спречи. Мислим да је и прво и, посебно, друго везано за статус преговора, изнад свега за тумачење да ли је српска страна та која их је „замрзла“.
Важан предуслов да се свест о крхкости „постојећег стања“ овде појави јесте уважавање чињенице да на Косову постоје Албанци, да на тренутак заборавимо на присуство њихових НАТО заштитника. Са малим бројем изузетака, српске елите су са потцењивања Албанаца, чију смо огромну цену већ платили, прешле на игнорисање Албанаца, што може бити још скупље. Стандардна аргументација каже „Не занимају ме Албанци, бринем о Србима“, али брига о Србима може да да позитивне резултате само ако уважава Албанце као актере који имају своју агенду и начине на које могу да је спроводе.
Идеја да „замрзнути сукоб“ – мада мислим да је, у ствари, самоуверени али непромишљени Ломпар мислио на замрзнуте преговоре, а верујем и да би Албанци овакав став схватили као прекид преговора о статусу – подразумева замрзавање „постојећег стања“ може се јавити само у глави некога ко одбија да види да Албанци постоје као актери који могу да мењају стање на Косову. Нажалост, све српске идеје које данас звуче као колико-толико добре, укључујући и фантазију о одржавању постојећег стању на Косову коју помиње Ломпар – звуче добро само зато што су засноване на игнорисању Албанаца. Када узмемо у обзир Албанце, на Косову постоје само мање или више страшне опције. Зашто?
Поред неразумевања појма замрзнути сукоб и игнорисања величине маневарског простора који је на располагању Албанцима, у корену збрке о одрживости стања (Срба) на Косову налази се и одбијање да буде уважено да је „замрзивач“ Кумановски споразум. Његове одредбе представљају важан разлог зашто је, за разлику од оружаног сукоба, постојеће стање склоно отапању, које може бити брзо или споро, мање или више одложено, што је динамика на коју Србија не може да утиче. Наиме, Резолуције 1244, која говори о статусу, „оставила“ је Косово у Србији. Кумановски споразум, који условљава стање, „поставио“ је Србију ван Косова, не само у кључном, војно-безбедносном аспекту. Нажалост, овде су многи склони да га омаловажавају и игноришу његов значај, његову снагу и последице његовог садржаја.
Главни разлог зашто је Кумановски споразум „војно-технички“ а не „мировни“, као што је, на пример, Дејтонски, тиче се чињенице да није разрешио оригинални узрок оружаног сукоба – који, треба стално подсећати, креће почетком 1998. а не марта 1999. године – на начин који би био прихватљив сукобљеним странама. То не значи да је мање значајан, односно не значи да уређује неке секундарне или тривијалне ствари, нити да његове одредбе имају мању снагу него када би било речи о мировном споразуму – али објашњава зашто не можемо да говоримо о миру већ само о замрзнутом сукобу. Мада, иако је Дејтонски споразум много свеобухватнији, „мировни“, компромисно решење спора које су три стране невољно прихватиле није издржало тест времена и чини се да се и ситуација у Босни данас може посматрати из перспективе замрзнутог конфликта.
Одредница Кумановског споразума која се надвија над свим аспектима стања на Косову садржана је у 1. члану, тачка 4а: „Успостављањем трајног престанка непријатељства, ни под којим условима, било које снаге СРЈ и Републике Србије неће ући, поново ући, нити остати на територији Косова... без претходне изричите сагласности команданта међународних безбедносних снага ('КФОР').“ Другим речима, шта год да се дешава на Косову, каквом год ужасу да су изложени косовски Срби и српско наслеђе, улазак војних или полицијских снага Србије на Косово подразумева објаву рата НАТО пакту. Једина снага која може да заштити Србе је НАТО. Једина дилема је да ли ће желети да то учини или не.
Колико је цитирана одредба, као и цео Споразум, (не)промењива види се из 5. члана, насловљеног „Највиши ауторитет за тумачење“: „Командант међународних безбедносних снага ('КФОР') представља највишу инстанцу за тумачење овог Споразума и безбедносних аспеката мировног решења које подржава. Његове одлуке су обавезујуће за све Стране и лица.“ Другим речима, не постоји ниједна међународна институција која може да га промени. Он може да буде анулиран само ако НАТО буде бачен на колена односно ако се у региону појави сила моћнија од НАТО-а. Другим речима, ако би се родио неки суштински нови светски поредак под којим би све извесности садашњег дошле под знак питања. Чекање овог, крајње неизвесног и тешко превидљивог тренутка је легитиман избор само уз пуну свест шта све Албанци могу да ураде на Косову у међувремену, док ми чекамо историјску промену. (Претходна се догодила 1989. године.) Нажалост, пожељно нема утицај на стварно, а империје, по правилу, пропадају много спорије него што прижељкују они који сањају њихов нестанак.
Ако, пак, уместо о стању на Косову говоримо о статусу Косова, ни ту није Резолуција 1244 препрека да самопроглашени албански ентитет буде примљен у УН већ очекивани вето Кине и/или Русије на сваки покушај да он буде претворен у државу. Међународне односе уређује моћ, којој је међународно право само једна од слушкиња. Оно није право у колоквијалном, подразумеваном смислу речи и зато свако снажније ослањање на њега Србију води у положај Калимера, који виче „Па то је неправда“. Нажалост, Резолуција 1244 обезбеђује само један јако користан политички и морални аргумент, али по себи нема другу снагу – за разлику од Кумановског споразуму чија је моћ једнака снази НАТО пакта.
Могу да разумем, чини ми се више идентитетску него етичку, природу потребе да оно што је кључно када говоримо о стању на Косову, и што је много важнији документ, а то је Кумановски споразум, по коме на Косову нема вишег ауторитета од НАТО-а, у Србији буде игнорисано. Реч је о томе да, како је на Твитеру подсетио Никола Миковић, код нас „и даље постоји уверење да смо 1999. победили НАТО“. Резолуција 1244 оснажује илузију о нашој победи, док на природу јако неповољног исхода – не и катастрофалног, какав су многи очекивали имајући у виду надмоћ снага НАТО пакта – упућује Кумановски споразум.
Та непријатна чињеница има и једну важну последицу, која условљава шта се овде може рећи за и против западних предлога о „коначном статусу Косова“ – а да се то, пре или касније, не покаже као бесмислено или неодрживо, као „аргумент“ који је навео Ломпар. Другим речима, снага Кумановског споразума условљава аргументацију у прилог одбијања „компромиса“ који се Србији нуде са Запада. Због њега, валидни, одрживи аргументи у прилог одбијања понуђеног, а чини ми се и сваког другог „коначног решења“, пошто сумњам да ће стизати много повољнији предлози, а камоли задовољавајући, не могу ићи много даље од: „Косово по сваку цену мора да остане део Србије – и тачка“.
Чини се да многи, укључујући Ломпара, или верују да тај аргумент није довољан или мисле да може да буде оснажен неком супстанцијалном аргументацијом. Нажалост, верујем да ће се, не само Ломпаров већ и сваки други покушај да аргументу који сам навео, и који може да буде формулисан другачије, дода нешто суштински ново пре или касније завршити неславно. Одредбе Кумановског споразума срушиће сваку аргументацију која иде даље од „Косово је по Уставу део Србије“. Мислим да се томе могу додати само заводљиви али јако танки, суштински неважни мада идентитетски релевантни, морални и међународноправни аргументи.
При томе, међународноправни се, у стварности, своде на моралне, који су, пак, доступни свима и представљају батину са два краја. Наиме, морални разлог се налази и у темељу аргументације којом је оправдана одлука НАТО-а да Косово стави ван домета Србије користећи сва расположива средства. Српски спој моралног и међународноправног аргумента одлично је сумирао један други „твитераш“, који пише: „Ако већ користимо аргумент Резолуцију 1244, онда нема места разговорима о било каквом другом статусу КиМ. Насилно су га отели и не треба учествовати у том њиховом злочину. Сила сте, можете како хоћете, изволите онда без нас и ништа нас не питајте. Назовимо ствари правим именом.“ Штавише, чак ни одлука да Косово буде примљено у Уједињене нације не би утицала на промену овог става. Уосталом, Хатај, регион у Турској који је највише погођен недавним катастрофалним земљотресом, на картама у Сирији је и даље – део Сирије.
Поставља се питање зашто би аргументација коју сам навео била довољна. Бојим се да се и ту може навести само један „прави“ разлог, што значи онај који није одбрањив само етичким тврдњама. Дакле, по мом мишљењу, једини разлог зашто је – из угла одбијања сваког компромиса који на било који начин и у било којој мери одступа од изреке у преамбули (садашњег) Устава Србије – аргумент „Косово по сваку цену мора да остане део Србије“ не само потребан већ и довољан везан је за схватање да је питање Косова за Србе онтолошко питање; питање утемељења српског бића.
Посматрано тако, Косово не може бити сведено ни на територију ни на становништво ни на манастире ни на реалност нити на неку комбинацију ових и других аргумената. Биће је, једноставно, старије од свега другог, чак и тела које конституише, како верују и велики идеалисти и многи људи који не познају њихове опусе. Као стуб бића, Косово стоји изван равни рационалног. Не подлеже ниједној аргументацији. Не дотичу га.
Зато, из угла оних који је сматрају релевантном, онтолошка аргументација, која није део мог разумевања али је уважавам, сама по себи, дакле без било каквих (етноцентричних) моралних и (танушних) међународноправних додатака, потире све аргументе у прилог прихватања компромиса – од „стања на терену“, где се, на пример, каже, „Косово данас (у стварности) није део Србије“, до бриге о преосталим Србима на Косову, што је, нажалост, много мање валидан аргумент него што верују они који га износе. И то не само из угла одредби Кумановског споразума које сам поменуо.
На пример, међу Србима на северу Косова много је оних који разумеју, иако о томе не воле да говоре јавно, да је данас једини начин да Срби опстану на Косову да добију неку суштинску, снажну аутономију, која укључује извршну власт и која је увезана са пензионим и здравственим системом Србије. Нажалост, стварност албанског дела Косова не постоји ни у аргументима у прилог уставног статуса кво ни у главама оних који се залажу за прихватање одлуке о, мање или више радикалној или транспарентној, промени статуса Косова. Једни уважавају само Србе, други само „српске“ злочине и „злочине“.
Ако на тренутак занемаримо друге чиниоце и посматрамо легалну, „белу“ економију, албанско Косово данас преживљава ослоњено на дознаке рођака из иностранства. Оне Албанцима омогућавају да (пре)живе без здравственог и пензионог система какав овде подразумевамо, иако смо, неретко, њиме јако незадовољни, а многи га, заслепљени Западом, сматрају катастрофалним. Косовски Срби немају поредив материјални и животни ослонац. Њихову егзистенцију не угрожавају само албански екстремизам и великоалбанска идеја којој служи.
Као и сви други аспекти косовске стварности, и овај је неважан ако Косово посматрамо из перспективе утемељења српског бића. Али, то није једина српска перспектива нити је доминантна код многих од оних који се на њу снажно ослањају. Зато метафора чвора може бити корисна када размишљамо о Косову. Не из угла српско-албанских односа, како је обично коришћена, већ из српског угла. Косово је 1999. године постало једначина у којој нема непознатих – сем српске дилеме шта (не) чинити.
Вратићу се на избор који сам поменуо – између замрзнутог статуса Косова као дела Србије и садашњег стања (Срба) на Косову. Први сам већ анализирао, али, када говоримо о другом, нисам сигуран да би, чак и ако Србија изађе у сусрет свим или скоро свим албанским захтевима везаним за промену статуса Косова, то обезбедило да стање – дакле српско становништво – буде трајно замрзнуто. Колико је српски косовски чвор неразрешив постаје јасније ако појмимо да се може показати да се на се терену одлука своди на опредељивање између извесног (прогона) и вероватног (спорог етничког чишћења).
Зато не чуди да и политичари и многи грађани покушавају да овај избор уоквире другачије. На „проевропској“ страни Србије, као аргументи се појављују нови рат, инвестиције, чланство у такозваној Европској унији и, бисер над бисерима, последње обећање Маринике Тепић да ће „Србија и наши грађани живети као Европљани“. Насупрот грађанистичких штапова и имагинарних шаргарепа стоји тврдња „Косово је срце Србије“ и завет „Догодине у Призрену“. Он оличава ту неухватљиву, онтолошку димензију Косова. Она чини да за многе људе у Србији одлука која буде донета не може бити историјска.
Свиђало се то некоме или не, Косово је српски чвор кога је немогуће пресећи. Свака нова година имаће своје догодине. Уосталом, један од највећих филозофа бића и, ако већ када говоримо о Косову треба да говоримо о Европи, један од највећих Европљана 20. века, каже – могуће је изнад стварног.Зоран Ћирјаковић
Нема коментара:
Постави коментар