ПОСЛЕ КЛАЊА И ОРАЊА

Не знам шта више тера наше свезубе отуђенике од Србије и њеног измученог тела. Да ли боја српске коже или место Србије на карти света? Њихова синергија, оснажена серијом историјских и географских чинилаца, од трансформативне османске окупације до чињенице да је Србија толико близу Западу да је тешко бити ближе, учинила је да наша земља често иде напред упркос својих елита а не уз помоћ њих.

Оне су оригинални западни грех Доситеја Обрадовића – који је истовремено позвао на препород и одбацивање живог, јединог реално постојећег, оријентоликог српства у националној и државној матици – претвориле у своје погонско гориво. Стигли смо да забрињавајуће мере јединства међу отуђеним елитама када је реч о серији питања која провирују из Доситејевих стихова „ Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала.“

Шта ако османски „мрак“ није био само спољашњост у којој је Србија „лежала“? Шта ако се увукао у срце, тело, душу и умове Србије? Шта са онима који не желе или не могу да „востану“, који не желе да живе у илузији да су из себе истерали тај оријентални „мрак“? Колико тог невосталог српства треба абортирати и колико би Срба требало бацити у канту цивилизацијског ђубрета? Шта би остало од Србије ако би била сведена на „востале“?

ВОСТАНИ ЕЛИТО И НЕ ОСТАНИ ОВДЕ: Ни два века није прошло од Доситеја пре него што се показало да добронамерна жеља елита да мењају народ може да прерасте у презир према „својима“ – који су одбачени и презрени пошто се кристалисало сазнање да промена на којој су инсистирале није могућа. У позадини овог суноварата је веровање, које, такође, креће са Доситејем, да је западно једнако европско, из кога су елите извлачиле закључак да овде није реч о унутаревропској различитости већ о патологији – уљезу у ткиву Европе.

Следећи Доситеја, поносне на своје колонизоване умове и врсно познавање сегмента западног канона у који су се уписале, овдашње елите, једне за другим, обично десне за левим, нису толико „востајале“ из Србије колико су се исписивале из српства и бежале од  Србије – чак и онда када су физички остајале овде.

Зато реченице „Да закључим, ја сам имао снаге и воље да останем овде и да се борим са ветрењачама упркос свему. Али све мање имам снаге да учим децу да и они себе осуде на такву судбину. И бојим се да нас је све више таквих...“ није написала Радина Вучетић, југоносталгична либералка која се деконтаминирала и поново родила као грађанка, већ Миша Ђурковић, један од ретких интелектуалаца који су уважавали оријентални димензију српског бића и славили Синана Сакића, Ибарску магистралу и „Јужни ветар“. 

Не знам шта се у међувремену десило. Можда се Ђурковићу не свиђа чињеница да је јужни ветар променио правац и прешао са Синана на Бубу и Џалу – који, бојим се, за разлику од Синана, нису слушали Џимија Хендрикса кад су били мали? Можда му смета снага јужног ветра? Чини се, нарочито кад београдски човек почне да стари, да ветар који долази из Африке и Азије, и не доноси само ситан песак, раније није дувао толико јако. Можда је љут што му је донео дух Ибарске магистрале и припадајућег „полусвета“  под прозор? Можда се плаши да му не одува децу на „Црни Церак“? Или да их Мими и Стоја не одведу у Борчу? А тамо вреба и ред гаража у Борчи 5 – из кога је Маги, више светица него икона „круга двојке“, пошла степеницима ка небу.

Нажалост, не бих се изненадио да је ту главни један много баналнији разлог. Ђурковић је, чини се, као и Мило Ломпар пре њега, кренуо нарцисоидном странпутицом, која се показала погибељном за растући број елитних српских патриота, који воле да ћаскају са Браном уз црно вино. Бојим се да се чињеница да се Ђурковић и даље поноси својим српством може разумети само ако не губимо из вида да је почео да схвата себе као еталон српства а своја искуства као барометар стања Србије и кристалну куглу из које се може ишчитати наша будућност. Чини се да је Србију већ свео на ружну позадину свог живота.

Ђурковић нема Шантићев песнички дар, али је постао један од нових, конзервативних анти-Шантића. Нажалост, стихове „одлазите одавде, сунце туђег неба ће вас гријат много боље него што ово грије“ више не рецитују само случајни Срби.

Изглед да, када нису задовољене аспирације наших православних друштвених пењача, када се накупи личне горчине и озлојеђености у мега Србима који су у себи спојили конзервативизам, породичне вредности и приватизовану неолибералну агенду, онда њихово горко родољубље и пољуљани српски понос почну да клизе ка провалији немог самопорицања, које провирује иза закључака који шапућу врлини – мени није место овде; прерастао сам Србију; већи сам од онога што јесам.  

СЛАСТ КОЛОНИЗОВАНИХ УМОВА: Да су наше елите мало мање читале западне ауторе а мало више афричке, можда би налетеле на мисао Нгуги ва Тионга, кенијског великана коме дугујемо централни антиколонијални увид – идеју о (де)колонизацији ума.

Подсахарски светови јесу географски далеки, али су нам јако блиски по искуствима са опонашањем Запада и не толико закаснелом колико репродуктивном модернизацијом. Као и када је реч  о неочекиваним изазовима које је таква, „ресавска“ модернизација – вођена туђим, сасвим непримереним скупом норми и институционалних оквира – носила са собом.

Има ту још много тога што је за нас корисно. Далеке 1977. године, Нгуги је у роману Латице крви обрадио тему која одсликава позадину кључне поделе у данашњој Србије и удеса који она храни  – „образована елита више није средство ослобођења; образована елита је та која издаје народ“. Вођено јединим живим, западним каноном, образовање свуда на не-Западу лако проклизава у отуђивање – од кога је пут до самопорицања јако кратак и удобан, асфалтиран заразним идејама и знањима које уздижу сопство и милују его.

Нгуги је тих година препознао и „нормализоване ненормалности“ као обележје света отуђених кенијских елита. „У моје време, ако чујеш афричку песму на радију, ти га искључиш. Оно што си чекао био је Џими Роџерс“, једна је од тих, често баналних, „нормализованих ненормалности“. Другa се препознаје у представљању покоравања као отпора: „Прочитао сам неког [афричког аутора] који каже да пише на француском да би могао да га подрије. Помислио сам, чекај мало. Он је тај ко је подривен“.

Оно што се назире у Србији уме да постане кристално јасно када се стави под кенијски или неки други афрички микроскоп. У Подсахарској Африци се види много тога што се овде само наслућује. Па и ружно наличје поклоњења Западу, западнољубља и западноцентричности, и онога, истовремено најзаводљивијег и најотровнијег – њихове просветитељске маске.

Нгуги је одбацио самопорицање, у које га је утопио постколонијални образовни систем, престао да пише на енглеском језику, због чега, како многи верују, није добио Нобелову награду за књижевност, и постао икона отпора колонијализму у свим његовим инкарнацијама, укључујући оне најподмуклије – унутрашње.

Нажалост, свим незападним, па и српским, елитама тешко је не да деколонизују своје умове – то је одавно постало немогуће, ако је икада било изводљиво – већ да се суоче са колонизованошћу својих мозгова западним каноном. Његова снага и јединственост, чињеница да одавно нема конкуренцију, наводе нас да, погрешно, закључимо да садржи све одговоре или бар путоказе ка њима. Да нуди универзално примењиве рецепте, решења примерена свима и тумачења који су валидна или релевантна у сваком контексту. Да је оно што је изродио полазећи од западних искустава и сазнања, до чега је дошао посматрајући свет кроз западну призму, културално безмирисно. Да западни канон не толико надилази оквир око кога је изграђен колико наткриљује сва друга људска искуства и историје.

Суочавање са колонизованошћу наших умова западним је јако тешко зато што претпоставља прихватање чињенице да њима управља неуниверзално, нешто што је јако моћно и опојно али, истовремено, ем партикуларно ем нама туђе. Нажалост, таква суоченост нема само сазнајну већ и идентитетску димензију. Она чини да чак и највећи српски интелектуалац изгуби део ауре, да се смањи – у оним најважнијим, својим очима.

Али, то суочавање, усвајање свести о колонизованости сопственог ума нечим што је провинцијално, неуниверзално, другачије локално, што је изведено само из западних искустава, западне историје и западног саморазумевања, било је, верујем, све што је било потребно да би се овде избегла помама (два) самопорицања, родомржње и аутошовинизма, која је елитисте серијски одводила од Србије без да их изведе из Србије.

УНУТРАШЊИ КОЛОНИЈАЛИЗАМ: У позиву на унутрашњи колонијализам, и „расизму без расе“ којим је вођен, сусрећу се и спајају путање елита које су од бораца за народ мутирале у отуђене и привилеговане поправљаче Срба, „маса“ којих се нескривено гаде.

И једне и друге, „исте људе“, салонске ауторитарне „демократе“, прекид историјског тока описаног као смењивања клања и орања, одвео је ка перверзном односу према будућности који захтева демократију не само мимо већ и против „примитивног“ народа – што, бојим се, овде најављује смењивање јектичаве демократије, која креће да умире дан пошто се роди, и живахног популизма вође који се, како налаже наш културни образац, не држи устава и закона као пијан плота. То није лако контролисати, па зато сам вођа пре или касније почне да гура клатно новије српске (политичке) историје у демократску страну.

Њено жалосно наличје оличавају две антиполитичке иконе – Чедомир Јовановић и Матија Бећковић. Први симболизује еволуцију српских елита на доле, ка моралном дну, а други еволуцију која је наше елите водила од тела Србије, од гласача, на горе, ка нарцисоидном небу. Наиме, у западнољубивој козерији Матије Бећковића, динарског дендија, открива се лични сјај какав је заслепео крем два крила завађене елите, антинародне деце партизанштине и србоскептичне деце четништва. У бесрамно растрошном животу Чедомира Јовановића добили смо, пак, живу слику и великог добитника у транзицији и метастазе политичке идентификације са „европеизацијом“.

Између та два антиполитичка екстрема, која би обрадовала сваког српског господара, не само Вучића, распоредиле су се антинародне демократе. Они су од две варијације аутоколонијализма, оригинално препознатог у бившим совјетским републикама крајем деведесетих у контексту веровања елита да најсигурнији пут у бољу и богатију будућност, било њих самих било њихових младих држава, води преко препуштања дела суверенитета Москви, стигли до једног необичног, али не и непрепознатљивог, унутрашњег колонијализма.

Ту поента није у сопственом, мање или више слободном и ненаметнутном, аутохтоном инсистирању на предавању (дела) суверенитета Бриселу односно Москви већ у одвајању суверенитета од народа и његовом присвајању. Оно није уоквирено као диктатура већ као унутрашња спасилачка мисија – избављење домаћих подљуди од стране домаћих надљуди. 

Другим речима, овде данас немамо само добровољно, аутохтоно призивање изабраног туђинског колонијализма, полетног бриселског односно утрнулог московског, већ је оно праћено све снажнијим и отворенијим инсистирањем на сопственом колонијализму, на потреби да сами, тачније део елите коме припадају, преузму улогу колонизатора.

Не треба заборавити да је и класични западни колонијализам представљан као спасилачка и цивилизаторска мисија и брањен аргументацијом која је слична оној коју износе и врачарске вође Другог српског селебрити устанка и преки мокрогорски идеолог, који је презрео устанке и наредио јаловост – „демократски отпор“. Тиме је Вучићу улепшао и олакшао најтежу годину власти – у којој (ни)је потписао Охридски споразум. Сваки велики српски политичар брзо научи да је у Србији све лакше када су вам непријатељи демократе.

Васпитни аргументи које нам долазе са мокрогорског чардака ни на небу ни у Србији непријатно подсећају на оне који су износили западни господари Африке. Од навођења чињенице да су „домороце“ хватали да једу прстима, и само замажу виљушку и нож храном да би деловало да су користили есцајг, до тога да су неписмени и нечитачи. Први афрички романи у „Црној Африци“ објављени су на језицима колонијалних сила – 1911. године на енглеском, 1926. на француском, и 1934. на португалском.

Бежећи од српске различитости, наше завађене интелектуалне елите су постале или важни актери или саучесници различитих облика колонијализма, и то не само као творци наратива о српском цивилизацијском понору који су требали да им дају легитимитет.

СЕЛЕБРИТИ ПОПУЛИЗАМ: Натољубиви грађанисти и небољубиви националисти, који су их следили у бежанији од живог српства, окренули су леђа народу и оставили гласаче, тело Србије, у наручју, само привидно, постидеолошког популисте.

У земљи у којој влада вођа, где се не гласа за идеје и начела, чини ми се да Вучића може да замени само нова заграда времена, налик оној која је отворена 5. октобра. Она и даље делује далеко, пошто, уместо Ђинђића и Коштунице, данас испред грађана, одвојених од народа, стоје они који су их хипнотисали обећањима демократије и једне лепше, радикалније (пре)европеизације – Зоран Кесић, Иван Ивановић и њихов елитистички, селебрити популизам.

Опозициони активисти воле да верују да ће очекивани напредак бити одржив и да ћемо се, после кретања између клања и орања, коначно укотвити у новој, бљештавој, западноликој стварности – што сугерише и да ће она, пре или касније, постати натолика. Чини ми се да наставак осциловања српске историје, што ми делује као вероватнији исход од прижељкиване демократске нормалности, ипак није упутно посматрати као могуће смењивање климаве демократије, налик постпетоктобарској, и „компетитивног ауторитаризма“, налик Вучићевом, како сам га претходно уоквирио.

Можда је корисније посматрати га као кретање Србије између одрживог и немогућег.  Између уважавања налога нашег живог, мада презреног, другоевропејства, и превласти илузија о себи. Између смирујућег лика строгог оца и анксиозности демократског живота. Између уважавања темељне културалне подлоге нашег политичког понашања, онога чему стреме становници Србије, земље у страху од неизвесности, онога што их опушта и покреће, и оживотворења илузија отуђене елите, која би да потчини Србију фантазијама којима робује. Између суочености са Србијом и окретања главе ка Бриселу или Светом Сави.

Ово су само неки од параметара српског другоевропејства и бега од њега, који илуструју однос према реално постојећој Србији и живом српству. Мислим да могу да помогну да буду калибрисана очекивања и од елитистичког популизма врачарских грађаниста и од (не)деловања мокрогорских националиста, зомбираних западним идејама и затрованих демократским фундаментализмом.

Верујем да могу да помогну и да боље разумемо неке од унутрашњих разлога зашто и даље не постоји алтернатива Вучићу, и што је, чини ми се, најважније, да укажу на проблеме са којима се суочава српска опозиција. Јер како је одавно учио конзервативни амерички политички филозоф Џејмс Бернам – „Тамо где нема алтернативе, нема проблема“.

НВО НАЦИОНАЛИЗАМ: У позиву на унутрашњи колонијализам, и „расизму без расе“ којим је вођен, сусрећу се путање елита које су од бораца за народ мутирале у отуђене и привилеговане поправљаче Срба. Прва путања је ишла од народноослободилачке пећине титоистичког Дрвара до декаденције пост-транзиционог Врачара, док је историјско кретање друге ишло од србоослободилачке Равне горе до ушушкане Мокре горе.

Посткомунистичка елита, која је свој легитимитет вукла и НОП-а и НОБ-а, а затим га реафирмисала преко позивања на „радни народ“ и његове интересе, обликовала је самопроглашену „Другу Србију“ као антинародни и антираднички култ, који је после 2012. прерастао елитистичке лагуме и разлио се по све бројнијој средњој класи. Сећање на Слободана Милошевића и црна, монохроматска слика деведесетих, оснажена митом о „повратак деведесетих“, водила је, не само симболички, целокупну српску левицу –  црвене, црвенкасте, зелене, колико и ове најновије, у бојама дуге – од Дрвара до Врачара, где данас мисли колективни случајно српски мозак, који је одавно престао да буде „други“.

Ништа мање перверзно је кретање, такође не само симболичко, поносно српске, националне деснице од Равне горе до Мокре горе. Од борбе за Србију, била она оружана или политичка, до поражавајуће згађености Србима и бескрајног мрсомуђења, прошараног лајуцкањем на Вучића, „колективни Запад“ и глобализам.

Оно што је ту кључно, Мило Ломпар, опскурни мокрогорски идеолог, успео је да обави антиполитички маневар познат из историје такозваних невладиних организација – чији је циљ био и остао, како је рекла Гајатари Чакраворти Спивак, да „самосинегдохизују“ циљану мањинску позицију, која је претходно представљена као по себи угрожена, и да се наметну као једини део који говори у име подређене целине. Иако тај део нема ни демократски ни било какав други легитимитет да представља целину; нити има оправдања да буде синегдоха; нити да своје ставове представља као репрезентативне.

Спивак, склона да своје бриљантне увиде умота у одбојан стил, назвала је то „синегдохом политичког перформанса колектива“, што значи политичким деловањем сегмента који је себе поистоветио са целином. Оно се, када је бивало успешно, по правилу завршавало у „идентитетској експлоатацији… одозго“, што је опис домета многих НВО у Србији.

Не треба да чуди да је мокрогорска самосинегдохизација свела српски национализам, са потенцијала и проблема који вапе за народним покретом, на морализаторску невладину организацију, која не може да постигне много више од домета НВО које су до сада деловале вођене таквим приступом. А то је спој сопственог уздизања и успешне „политике признавања“ изабраног идентитета. 

Ломпар је синегдохизовао и затим присвојио српски национализам, који је, наравно, одавно признат али оклеветан. Зато, оно што је могло да буде корисно када је реч о непризнатим мањинским идентитетима или „зеленим политикама“, које су биле неке од главних мета „самоизабраних моралних предузетника који су обављали дистрибуцију филантропије без демократије“, постало је погубно. Уместо покрета добили смо секту; уместо политике представљање; уместо борбе моралисање.

НВО национализам по мери Ломпаровог колонизованог, елитистичког ума делује негде око посрбљене средокраће између активизма Сташе Зајовић и Борке Павићевић. Мислим да би му пристајао назив „Мокрогосрки Срби у црном“ или „Мокрогорски центар за воздизање културно контаминираних Срба“. Ту се Ломпарова воља моћ сједињује са  Додиковом сићом, којом мокрогорски центар националистичке (не)моћи бива скрајнут и пацификован – за Вучићев рачун, наравно. Уз „Печат“, „РТ Балкан“, „Јутјуб“ канал „Балкан инфо“, „Вечерње новости“ и „Хепи“ телевизију, Мокра Гора је постала важан вентил помоћу кога режим, изненађујуће успешно и без фрикције, држи српске националисте под Ломпаровим моралистичким шињелом – на безбедној удаљености од политичке сфере. 

ОД ГРАЂАНСКИХ НАЦИОНАЛИСТА ДО СЛАВСКИХ ГРАЂАНИСТА: Ломпар, светосавски либерал, и Ђурковић, западнолики конзервативац, заводљиви су мислиоци али, нажалост, временом су, блажено несвесни импликација које у Србији може да добије робовање западном канону, постали промотери подмуклог, просветитељског самопорицања.

Ставови ових етаблираних интелектуалаца, идеолошких путовођа који имају друштвену моћ и није их упутно критиковати, илуструју неке дубоке – више идентитетске (самопоимање великог интелектуалца као не толико власника знања колико легитимног монополисте) него интелектуалне (моћ западних идеја којима је овладао и усвојио их као универзалне) – изворе усуда који је, у суштини, паралисао, већ ослабљени и серијски обезвређивани и клеветани, српски национализам и суверенизам и отежао свако смислено, потенцијално делотворно политичко деловање са поносно српских позиција.

Схватања да, сем њих и њихових клонова и апологета на Мокрој гори и у сродним елитистичким азилима, овде нема добрих Срба; да је живо српство болесно; да се из односа према „Задрузи“ и даљинском управљачу може ишчитати ко је добар Србин; да недостатак друштвеног реда, односа и схватања, каква су, како верују, карактерисала западну Европу у време њеног, замишљеног, златног, предамеричког доба, говори нешто битно о Србији; да живот може и треба да личи на манастирски… само су неки од ставова који илуструје величину провалије која данас дели елитне националисте од „обичних Срба“.

Нови „отац нације“, који је, бојим се, више лош очух него строги тата, не крије да чека да се овде појаве, изедукују и васпитају, исправни, просвећени Срби па да их позове у активну политичку борбу. Колико сам могао да разумем фантазију Мила Ломпара, ми треба да постанемо богобојажљиви православни Хрвати, поносни на Византију, етичке машине очишћена од народног духа, нехришћанске душе и ирационалности, које се редовно моле, не псују, савршено рукују ножем и виљушком, читају Црњанског чак и док седе на клозетској шољи и вребају прилику да гласају за новог Војислава Коштуницу, који ће водити начелну, принципијелни политику, у којој ништа није лично и произвољно.

Многи елитни грађански националисти нису постали „славски националисти“, како су их пежоративно назвали њихови грађанистички непријатељи, већ славски грађанисти. У њихову визију српства није могуће угурати не само Младеновац, Врчин и Калуђерицу већ ни Нови Београд, Коњарник и све делове Београда где се угњездило неелитно, реално постојеће, поносно српство, где су „Задруга“ и православна вера воде складан суживот.

Нажалост, свако ко своје политичко деловање обликује игноришући овакву стварност, само наизглед парадоксалну, свако ко је вођен Ломпаревом и сродним, унитарним визијама исправног српства, осуђен је на маргину, на политичку безначајност и улогу демократског зачина у неоколонијалној чорби – спремљеној по рецепту центара моћи који су Србији укинули могућност да покуша да иде демократским путем, који, и без њих, не би био лак.

КОСОВО ЗА ДЕМОКРАТИЈУ: Шта је донело инсистирање на сингуларном исправном српству као, у великој мери, супротности живог српства, као и давање приоритета упристојавању и цивилизовању народа над политичком борбом, види се у чињеници да је на суверенистичке протесте изазване забрињавајућим током „преговора“ о статусу Косова, где је за све до чега се дошло одговоран Вучић, у Београду изашло тридесетак пута мање људи него на лешинарске грађанистичке протесте поводом два масовна убиства, где је тешко наћи смислене аргументе у прилог било какве Вучићеве одговорности.

Бег националних елита од живог српства и српски српске политике у морализаторске ставове и страсне „Јутјуб“ демонстрације сопствене ерудиције и захтеване српске нормалности, одвија се у сенци скупа губитничка веровања. Између осталих, да се поносно колонизованог ума може водити делотворан отпор неоколонијализму, да се на западни диктат мора одговарати искључиво западним средствима и западним политикама и да је једина прихватљива српска политика – морална западна политика вођена на ћирилици.

Оданост илузијама о западном као универзалном производи бес и фрустрације које су део националне интелектуалне елите одвеле у зачарани круг самопорицања. На крају, мање или више класно привилеговани, многи су завршили у, оригинално, грађанистичком схватању да је Србија њихова зла судбина. Ђурковић, директор државног научног института, Србију већ види као своју муку, а чини ми се да је на путу да је прогласи за породично проклетство. Ако му син буде онемогућен да се бори на још једном „државном такмичењу“.

Као и грађанистичка интелигенција, патриотски интелектуални крем све чешће највеће непријатеље својих великих личних, породичних и друштвених визија види у Борчи, Овчи и Крњачи – где људе живот није миловао и где многи имају разлог да буду незадовољни судбином. Ти обични, борбени људи се поносе Србијом и српством без да очекују нешто заузврат. Они, по правилу, не своде српство на себе и свој свет, зашећерен „Задругом“, Стојом и иним оријенталним, западним и оним најслађим, хибридним ђаконијама.

И „Врачар“ и „Мокра гора“ свог највећег непријатеља виде у „Борчи“, која је постала нова „паланка“, симбол презреног тела Србије и име „зла“ учитаног у балканску оскудицу. Штавише, ту није реч само о истој локацији замишљеног друштвеног и класног „зла“, већ је то врховно „зло“, које их гони у ерупције самопорицања, моралне панике и хистеричних израза презира, схваћено на идентичан начин и са истим одредницама. Главна разлика је у схватању како би то зло могло да буде претворено у добро – челичном песницом деконтаминирајуће „културне акције“ у име (пре)европеизације Срба, или натенане, васпитавањем, ред владике Николаја, ред Доситеја, и како треба да изгледа захтевано „добро“ – светосавски или натославски.

Ни једни ни други становнике Борче не виде као Европљане. Борча је њихов Стенливил, место у коме – као некада Конрадови белачки (анти)јунаци, цивилизатори Африке, на обали реке Конго, тамо где су сместили несавладиви слапови – наша лева и десна „мисионарска интелигенција“, заклети просветитељи, поправљачи и цивилизатори Срба, открива неподношљиво, „срце таме“ и узвикује – „Ужас! Ужас!“.

Борча је срце српског поноса и срце елитистичке таме, њено разбијено огледало. „Полусвет“, како је Ђурковић уоквирио тело Србије које га ужасава, стуб је ове земље и народа. Србија на њега може да рачуна и ако одавде одлепрша сав тај пуни и обогаћени, поносно цивилизовани, васпитани и начитани, западнолики либерални и конзервативни „свет“. Све са својим врлим голупчићима и иним личним фрустрацијама.

Зоран Ћирјаковић

 

 

МИТ О ПОВРАТКУ ДЕВЕДЕСЕТИХ И ЊЕГОВИ ПЛОДОВИ

Важан аспект брзог успона на трон и трајања владавине другог, трансформисаног Александра Вучића – који се политички поново родио као прави „Ђинђић“ и највећи од свих српских „нај Европљана“ (у западноцентричној једнини) – представља фикција о „повратку деведесетих“, која га је пратила од победе Српске напредне странке на изборима 2012. године. Она је темељно веровање у главама присталица прозападне опозиције, данас, нажалост, једине помена вредне српске опозиције. Кључну улогу у ширењу овог мита, које је наликовало колективној хипнози, имали су медији, не само електронски. Од њега је данас значајнији и дубље укорењен само бриселски мит, који је одавно потиснуо косовски и постао темељни оквир српске политике и њених друштвених израстака. 

Нажалост, митове и фантазије, њихове рођаке, схватамо као добре и корисне само када су наши, а туђе често презиремо колико и оне који су им склони. Зато нeрадо прихватамо закључак да су митови, као и илузије, „конститутивни чиниоци друштвеног постојања, не само грешке у закључивању које је могуће исправити“. Није нам лако да прихватимо схватање да не треба да се трудимо да „порушимо заблуде већ да преиспитамо њихове материјалне узроке и последице“.

У сенци мита о повратку деведесетих на српској политичкој сцени одиграло се неколико важних промена, које су обликовале једну битно другачију динамику и од оне током Милошевићевих година и од оне која је успостављена после 5. октобра.

Прва, Вучић је учинио да стварни повратак деведесетих, ратова, санкција и беде на коју су, изгледа, многи заборавили, постане тешко замислив; вероватно немогућ. Вучић је не само успео да избегне „повратак у деведесете“ већ је кренуо да неутралише мртвоузице које су надживеле деведесете. Данас, вољом Запада, који је постао главни арбитар и једини путовођа српске политике, морално право да буду против Вучића имају само они који су спремни да због статуса Косова једу корење и они чију пизму хране лични разлози.

Друга, мит о повратку деведесетих је каналисао двојну трансформацију аутошовинизма, појаве која се јавља у елитним пост-титоистичким и „либералним“ круговима половином деведесетих. Он је, с једне стране, метастазирао, излио се из елитистичких лагума у друштвено ткиво и прерастао у капиларно расејану културу, која садржи елементе популизма, али је, с друге, упоредо са ширењем и нормализацијом, постајао све више одвојен од одредница српског идентитета и све снажније везан за класни положај презрених. Фокус дехуманизације је пребачен са српског народа на (српски) радни народ. Класна припадност, која је од почетака представљала позадину случајносрпског становишта, заузела је централно место.

Трећа, којој ћу у наставку посветити највећу пажњу, тиче се смањивања јаза између грађанистичке елите, некадашњих припадника самопроглашене „Друге Србије“, и поносно националне, што је неодвојиво од процеса денационализације аутошовинизма. Али, подједнако важну улогу је имало разочарање, обележено изливима беса и све упадљивијим изразима презира, поносно српске елите у народ. Оно је постало мотор отуђивања припадника националистичке интелигенције. Десни елитисти су одбацили реално постојеће српство, немали број је одустао од ангажовања у културном рату, и, уместо политичкој борби, неки од водећих националних интелектуалаца су се окренули инсистирању на немогућој мисији – преваспитавању и цивилизовању „маса“ и претварању Срба у бића из месијанске визије Мила Ломпара о западноликим, светосавским Аустросрбима као јединим ваљаним Србима.

У суштини, од преломне 2012. године, поносно српска елита је ишла супротним смером од случајно српске. Док су се ови други кретали од удобних елитистичких лагума ка ткиву друштва, други су се, следећи своју нову, мокрогорску матицу, повлачили из друштвеног ткива у ушушкане елитистичке азиле, чија је веза за српском стварношћу постајала све тања и из којих су долазиле бизарне и магловите, политички омамљујуће поруке.

Добили смо тако све привлачнији, популистички аутошовинизам и све опскурнији, елитистички национализам. Оно што је важно истаћи, главни катализатор ових токова, и друштвених промена које су их пратиле, није Александар Вучић, иако је његова улога значајна, већ мит о повратку деведесетих – изграђен око његовог имена уз игнорисање његове нове, западноцентричне агенде.  

ЈЕДНА СРБИЈА, ДВЕ КУЛТУРНЕ (ДЕ)КОНТАМИНАЦИЈЕ: Нажалост, путовође и нови идеолог српског национализма више главног непријатеља не виде у грађанистима, следбеницима Радомира Константиновића, аутора књиге Философија паланке која је постала библија српског аутошовинизма, већ у „паланки“, коју сада не зову тако – пошто се од почетка деведесетих „преселила“ из шумадијских вароши и градова на југу Србије десеткованих транзицијом у предграђа и околину Београда.

Главни непријатељ обе елитне Србије је постао исти – не-привилеговани, обични Срби и њихов свет. И једни и други су почели да верују да постоје само две врсте прихватљивих Срба – они који су њихови клонови, који су исти људи али се зову другачије, и они којих више нема. После српске „левице“, која је од Маркса, радног народа и субалтерне већине побегла у мањинарење, екологију, политике идентитета и неолибералну политичку коректност, и гуруи српске „деснице“ су окренули леђа народу кога виде као неисправно српског. Однос према гласачком телу илуструје схватање једних да је само мртав српски радник добар српски радник, а других да је, сем њих самих, једини добар Србин мртав Србин. И за једне и за друге, добар српски политичар је само мртав српски политичар. Не чуди да нам се избор свео на Вучића и седамнаест патуљака.

И отуђени елитни националисти, поносни на идеју српства али згрожени стварношћу српства, закључили су да су сиромашнији слојеви културно контаминирани. Само, за разлику од грађаниста, који слику контаминације везују за обележја српског идентитета који вуку корене са Истока и српску популарну културу са препознатљивом оријенталном аромом, за Српску православну цркву колико и за Цецу, елитни националисти су изворе контаминације народа видели у споју америчке популарне културе и ескапистичких жанрова и форми, које данас оличава ријалити „Задруга“. Он је и за грађанисте „црвена марама“ која их, све заједно, води у ерупције моралне панике. Оно што је кључно, и једни и други стално проклизавају из презира према „Задрузи“ у презир према њеној субалтерној публици, тачније према сиромашнијим слојевима које замишљају као публику „Задруге“.

Приближавање елите случајних Срба и путовођа поносних Срба постало је препознатљиво у реакцијама на два масовна убиства у мају. Појава нове, распршене и денационализоване културе аутошовинизма и отуђивање поп-културно неконтаминираних елитних националиста од живог, реално постојећег, народног српства, учинили су да стара, у великој мери идеолошка, подела на „две Србије“ изгуби значај. Данас је централна линија поделе у Србији класна, мада маскирана културним и цивилизацијским језиком и истицањем пожељних облика дистинкције. Пажњу ћу јој посветити у тексту „Борча је тело Србије“ који припремам.

НОСТАЛГИЈА ЗА ДЕВЕДЕСЕТИМ: Није тешко разумети грађанску носталгију за деведесетим. Колико год да су биле тешке и болне, многи Београђани су тада писали најсјајније странице својих досадних биографија. Деведесете су, за немали број урбаних опозиционара, биле зло са шлагом. Ризици су били мали, „Слоба“ није био Садам, па су могли да „шетају“ по кругу двојке и вичу „Слобо Садаме“; да буду храбри, врли и поносни као никада у својим, од 5. октобра, ушушканим средњокласним животима. Ако на то додамо амнезију, добијамо шизофрену али верну слику – деведесете су истовремено биле најгоре, понекад истински страшне, и најбоље, гламурозне и непоновљиве. Миловале су елитни его онако како не умеју чак ни српске маме, ударнице „злато моје“ родитељства.

Не чуди да је самопроглашена грађанија – која са Србијом дели простор и српски културни образац, од кога нико ко је социјализован овде не може да побегне, колико год далеко да оде од Србије – волела да свако мало објави повратак деведесетих. Није мало ни слабовидих илузиониста који верују да деведесете никада нису отишле из Србије; да су деведесете српска судбина, прошлост, садашњост и будућност Србије.

Ипак, никада објаве о повратку деведесетих нису биле тако гласне и хистеричне као 2012 – и од тада нису утихнуле. Иако је Вучић, из године у годину, Србију водио све даље не само од деведесетих већ и од националних циљева из деведесетих, упркос изазова и понижења, која са били толико велика да су вапила за повратком деведесетих. Штавише, Вучић је, по малој друштвеној и огромној идентитетској цени, скупљао репове деведесетих и прогутао највећу од свих жаба – коју Ђинђић није могао ни да ухвати, а камоли да принесе устима.

ОД МИЛОШЕВИЋА, ПРЕКО НЕ-МИЛОШЕВИЋА, ДО АНТИ-МИЛОШЕВИЋА: Грађанисти су завршили у фалсификовању садашњости, која је мрачна, јако ружна, језива – али само из суверенистичке перспективе. Она захтева серију моћних сазнајних и идеолошких филтера како би, гледано из прозападног угла, била уклоњена ружичаста боја којом одишу наше данашње анти-деведесете.

Ипак, чак је и та илузија ништа у поређењу са тврдњама да је Вучић, који ми данас, када је на власти, делује као идеални анти-Милошевић, прагматични српски „европејац“ каквог је раније било тешко чак и замислити, у ствари нови или други Милошевић. Поврх свега, Вучић је, без ружних флека и дисидената, докрајчио и зомбирао своје бивше саборце, највеће непријатеље грађаниста, и свео центре поносно српске моћи, озбиљно уздрмане серијским самоповређивањем и деловањем уходане неоколонијалне машине, на мокрогорски политбиро ломпаризованог српског национализма, који, бојим се, данас може да угрози само овал прасетине који му послуже.

Зато, ко у Бриселу види срце Србије, морао би да буде захвалан свима који су допринели да Вучић дође у прилику да после преломних избора 2012. године узме личну власт. Од опскурног Микија Ракића и адвоката Срђе Поповића, преко „белих листића“ и Ангеле Меркел, до веселе Весне Пешић и хронично забринутог Војислава Коштунице. Да хипнотисани грађани, и напаљени селибритији који их овог пролећа хушкају на лешинарске протесте, имају образ и способност промишљања косовског проблема, захтевали би да, колико сутра, београдска улица која се некада звала Маршала Тита буде преименована у Улица Александра Вучића.

Не треба заборавити да су грађанисти видели новог Милошевића - тачније не-Милошевиће, који, наводно, у промењеним околностима, после 5. октобра, служе „Јовици и Добрици“ и истим циљевима - не само у Коштуници већ и у Ђинђићу, кога су заволели тек пошто је завршио у ковчегу. И тада су, као и данас, грађани робовали „добром укусу“ и веровању да су увек своји и ничији, чак и дан пошто их мамина кума запосли или татин друг из средње школе прегледа преко реда, као и схватању да је главна врлина бити против власти, сваке власти, бити увек антипротиван каква год да је власт. Уосталом, то је логика која је имала важну улогу у рушењу двојца Тадић-„Ђитлер“. Не треба заборавити да је Вучићев пут на врх био поплочан Петим паркићем, посеченим платанима на „Булевару“ и забранама Прајда.

ХИПНОТИЗЕРИ, ЕСТЕТИЧАРИ И ФРЕНОЛОЗИ: Била је потребна вишегодишња телевизијска хипноза, коју су обавили луксембуршки канали Н1 и НоваС, како би се у мањој, „грађанској“ половини Србије појавило политичко слепило које карактерише „Протесте против насиља“. Колико је велико и паралишуће илуструје и чињеница да су нераспознатљиви предводници протеста, који су без вође у земљи у којој се политика врти око лидера, „строгог оца“ способног да неутралише неизвесност, највећег српског непријатеља, мутирали у Други српски селебрити устанак, репризу неуспешног бунта класно привилегованих популистичких елитиста из 2019. године – сами себи везали руке.

Наиме, питам се колико мали коефицијент политичке интелигенције, колико богомданости и одвојености од реалности је потребно да бисте протесте, у којима насиље какве познајемо из претходних, оригинално средњокласних, „обојених револуција“, укључујући петооктобарску, представља једини пут до остварење стварног циља, рушења Вучића, назвали „Протести против насиља“. Не чуди да је идеја водиља фрустрираних организатора протеста у опадању постала – насиља, хоћемо насиља, које Вучић, наравно, неће да им да.

Грађанистичке елите, које су тријумфовале у културном рату, одбијају да признају да су добиле и политички. Могу да их разумем. 

Када се уживите у веровање да сте „други“, да сте подређени и маргинализовани; када од тога имате, на различите начине, корист, идентитетску, значајнију, или материјалну, јако значајну; када се уживите у улогу жртве, која је овде први избор најбогатијих и најмоћнијих колико и најсиромашнијих и најслабијих, и део културе кукања са којом одрастамо и у којој се, пре или касније, удобно сместимо – тешко је прихватити да сте постали „први“ и доминантни; да сте победили. При томе, победници имају одговорност какву поражени немају у земљи у којој је јако тешко обезбедити очекивану демократску дивиденду и мало бржи раст стандарда.

Верујем и да је чињеница да те две велике, бојим се историјске, победе – и у културном рату, где се одлучивало куда ће ићи српско друштво, и у политичком рату, где се одлучује како ће путовати – грађанисти нису остварили сами, да им их је, колико и НАТО и ЕУ, ако не више, донео Александар Вучић, јако болна и да и зато масовно одбијају да се суоче са својим тријумфом.

С једне стране, Вучић није њихов. Штавише, Вучић је постао Вучић као велики непријатељ „грађана“,  један од „шешељеваца“ које су посебно презирали. Могу мислити колико је поражавајућа чињеница да им је – робовима кула, заљубљеницима у политичку и сваку другу естетику, и слабима на френологију, њену „сестрицу“ која вага наше лобање – победу донео неко ко се не уклапа у њихове естетске калупе и стереотипе којима су обликовани.  Вучић је грађанистима, и стелт вођама и негованим солипсистима који их следе, неиздржив јер представља огледало у коме се види колико су јалови и неспособни, колико су, без помоћи Запада, политичко ништа. Плус, победе које им је донео Вучић цементирао је Владимир Путин, вођа који им се гади мало мање од Вучића, када је одлучио да започне своју крваву украјинску лудорију и тако одсече Русију од остатка Европе и помири завађене бриселоиде.

С друге стране, Вучић, колико год да се успешно европеизовао и темељно „културно деконтаминирао“, мора да прави уступке крезубима, неписменима и сродним зверима српским из имагинације Срба који воле да верују да су западњаци. Обични Срби, гласачи, за разлику од начитаних и свезубих грађаниста срце Србије не виде у Бриселу већ на Косову – и са њима се мора комуницирати на начин који је софистициран, где самољубиве прдопудераше, носталгичне за Југославијом и затроване политичком коректношћу, збуњује чињеница да његови важни чиниоци делују као оличења несофистицираности, вулгарности и сваколиког примитивизма.

На жалост грађанистичких естетичара, који воле да верују да је Србија само место њиховог рођења, случајна географска локација, не би било могуће прихватити Охридски споразум уз мелодију „Лијепe наше“ и песме Дуа Липе и Рите Оре – и преживети, не само политички, његово непотписивање. Санкције Русији, коју данас многи поносни Срби воле колико и Косово, ако не и више, ризичније су, а бојим се и политички скупље, чак и од Кумановског, Бриселског и Охридског споразума узетих заједно. Другим речима, политичка победа западнољубља није ни лепа ни апсолутна, па већини грађаниста делује да то није победа.

БАГАТЕЛИСАЊЕ НАЈЈЕФТИНИЈЕ (НЕ)СРПСКЕ РЕЧИ: Прозападни мрзитељи Вучића, у великој мери захваљујући медијима о којима ћу нешто више рећи у наставку, нису били у стању да уваже чињеницу да Вучић своју анти-милошевићевску агенду, окренуту од Косова, спроводи користећи неколико упадљивих, али не и најзначајнијих, милошевићевских средстава, развијених у контексту окренутости српске политике према Косову.

Како је то препознао Иштван Каић, грађанистички, милитантно прозападни опозициони активисти, најборбенији и најприсутнији у јавности и бескомпромисни, суд о Вучићу нису донели на основу његове прозападне политике већ на основу, како не без разлога верују, незападне технике владања уз помоћ који спроводи (про)западну агенду. Другим речима, они су суштину заменили формом, иако сумњам да овде може да постоји друштвено јефтинија, елегантнија и лепша форма померања Србије ка таквој суштини. Они, који верују да чланство у такозваној Европској унији, коју зову „Европа“, нема и не сме да добије алтернативу, данас у Београду покушавају да сруше вођу који је учинио оно што је донедавно било незамисливо – и уклонио највећу препреку да то чланство постане могуће.

У игнорисању Вучићевих немерљивих заслуга на „европском путу“ Србије, кључну улогу, поред њихове отуђености од Србије и српства, има веровање грађаниста не толико да је Косово најјефтинија српска реч колико да више није српска реч. Његовом учвршћивању допринос су дали бројни актери, где треба истаћи и серијале, данас заборављене, Бранкице Станковић, некада водећег медијског „булдога“ временом избледелих, западнољубивих центра моћи чије је срце било у ЛДП-у Чедомира Јовановића а новчаник у Тадићевом ДС-у.

Таква пропаганда, коју су такозване невладине организације започеле много пре 5. октобра, надовезујући се на учинак Едварда Кардеља и домаћих, не само „анархолибералних“, идеолога и барјактара поносно србофобичног „социјалистичког југословенства“, обликовала је нову, десрбизовану и национално равнодушну урбану средњу класу, која је склона паду у аутошовинистичко и сродна саморазумевања. Градски, високо образовани, не само левичарски опредељени Срби, који су некада од српства бежали „на горе“, у југословенство, данас од српства беже „на доле“, у две све сродније пројекције свог врлог, начитаног, културно неконтаминираног сопства.

Како сам указао у уводу, мит о повратку деведесетих је у овим новим околностима имао кључну, каталитичку улогу у прерастању аутошовинизма из елитне, политички значајне али друштвено маргиналне, појаве у свеприсутну, дифузну културу аутошовинизма. Како је, од 2012. године, аутошовинизам почео да се излива у ткиво друштва, не само у светове високо образоване урбане средње класе, и прераста у самоодрживу културу, која је добила бројне баналне изразе, тако су оригинални национални репери елитистичког презира кренули да се све брже и брже трансформишу у обележја класне припадности.

Врхунско зло, које је пре 2012. године било означено синтагмом „звери српске“, преименовано је у „крезуби сендвичари“. „Сребреницу“, „девојачко“ презиме аутошовинизма, као истовремено место алфа злочина и не толико синонима за „српске злочине“ колико за српство као злочинство, заменила је гласачка кутија као место новог злочина. У суштини, „обичан“ народ и сиромаштво су данас у свести немалог броја грађаниста схваћени као злочинство. Док су злочини (против не-Срба и цивилизованости) и „Милошевићеви добровољни егзекутори“ некада, примарно, тумачени српском културом и „смртоносним сјајем“ турбофолка, сада злочини (против нормалности и будућности) и „Вучићеви добровољни извршиоци“ бивају објашњавани примитивизмом и утицајем Митровићевих „задругара“. Другим речима, „национално зло“ је замењено „класним злом“ – које има исту националност као и претходна инкарнација зла.

ДРУГА МЕДИЈСКА ХИПНОЗА: У процесу нормализације и дифузије аутошовинизма, вођеном прихватањем веровања у повратак деведесетих, кључну улогу су имале телевизије Н1 и НоваС. Оне се овде појављују захваљујући Закону о електронским медијима донетом 2014. године, једне од највећих грешака, не бих се изненадио да постане најскупља, па и да се једног дана покаже фаталном, које је Вучић направио од доласка на власт, омогућивши тако да медијска хипноза који су спроводили режимски канали добије моћну телевизијску конкуренцију. Окренут Западу, и уверен да једина стварна претња његовим амбицијама долази од националиста, Вучић је имао разлога да верује да му две луксембуршке телевизије, које су до нераспознатљивости помешале аутошовинистичко и антирежимско становиште, не могу постати претња.

Верујем да никоме ко се сећа текстова Петра Луковића или интервјуа Богдана Богдановића, огледних оригиналних, „крутих“ аутошовиниста, па ни Вучићу и његовим саветницима, уколико они постоје када је реч свим важним питањима, није могло да падне на памет да ће четврт века касније аутошовинизам бити омекшан и реконституисан, освежен и прекречен класним, и да ће завршити у „течној“, прилагодљивој и пријемчивој култури аутошовинизма. Окидачи дехуманизације и убилачке мржње према сународницима више нису мртва тела несрпских жртава „српских“ злочина – већ замрзнути пилићи на отварању „Лидла“ у Борчи, која је у очима средњокласних грађана постала ново „срце таме“. Једно од места, тих нових, пост-транзиционих „паланки“ два српска елитизма, где се „ружноћа“ оклеветане нације стапа са „ружноћом“ презрених класа.

Аутошовинизам у Београду и Новом Саду, али и у неким другим великим градовима, више није пригушивач политичких ставова из којих провирује. У свом новом облику, који не зрачи србофобијом, аутошовинизам је у урбаним мозговима које су преобликовали „Н1“ и „НоваС“ постао појачало политичких порука – чак и оних које не комуницирају са стварношћу.

Реч је о промени која се не тиче само Вучићевог останка на власти, који данас није у питању али никада раније није деловао оволико климаво. Мислим да је – уз нову, двополну масовно медијску климу и трополну поделу политичке сцене (режим/ прозападна опозиција/ национална опозиција) – морамо узети у обзир и када размишљамо о разлозима зашто су фебруарски протести против прихватања „француско-немачког плана“ за Косово и Метохију били један од највећих политичких ћорака у богатој историји уличних демонстрација у Београду.

Наиме, за разлику од деведесетих, када смо имали само хипнотичко деловање режимских медија и слабашне медијске оазе опозиционог отпора, данас имамо две телевизијске хипнозе – режимску и опозициону. Где је ова друга недоследно антирежимска, пошто јој највећи непријатељ није Вучић већ сваки српски национализам, умерени, грађански, још више од екстремистичког,  и његови замишљени прилепци – од русофилије до СПЦ.

Ипак, посебно када размишљамо о одвајању културе аутошовинизма од оригиналних, србоскептичних и антисрпских окидача и померању ка класним, као и, подједнако важној, упоредној, културно „културној деконтаминацији“ српског национализма ушушканих сталежа, не треба губити из вида ни значај штампаних медија. Наиме, сви помена вредни медији у Србији су или провладини или прозападни, где је тешко рећи ко је ту милитантнији и нетолерантнији. Једноставно, националисти и суверенисти немају ни један једини „стари“, електронски или штампани, медиј који није под контролом режима, коме је Москва омогућила да уређује чак и овдашње огранке два водећа руска државна медија.

Зато овде у медијској сфери постоје само два „велика шефа“ – Драган Шолак, коме су, изгледа, „ЦИА“ и повезани надзорни органи дали већи степен аутономије него што воле да верују и присталице режима и национална опозиција, и Александар Вучић, који својим уредницима, са изузетком Пинка, даје степен аутономије непојмљив опозиционарима који свет око себе виде у црно-белим сликама. На пример, имам снажан утисак да ни Миша Ђурковић ни Милош Ковић не раде за „службу“, као и да Александар Апостоловски није морао да тражи дозволу „великог шефа“ да би у Политици могао да објављује колумне ова два доследна, уверљива и отворена непријатеља Вучићеве носеће, прозападне агенде. 

АУТОШОВИНИЗАМ ЗА ДИНАР: Док су средњокласни случајни Срби свој светоназор, у коме се покретачки антирежимски став временом стапао са неосвешћеним аутошовинистичким, јачали и калибрисали уз помоћ НИН-а и Времена,  део, и даље поносно српске, урбане средње класа – „за динар“, на „Лагуниним“ касама – тровао се Недељником, упегланим гласилом српске „дубоке државе“, која је, тешко је рећи тачно када и како, и колико велики утицај је ту имао Вучић, изабрала Брисел као „срце Србије“.

Вучићева моћ, и још већа медијска видљивост, спречила је многе да препознају величину одмака српских елита од Косова, интелектуалних и медијских колико и политичких, и меру у којој тај одмак више није идеолошки и идентитетски омеђен. То се може лакше ишчитати из уређивачке политике Недељника него у сестринским гласилима „дубоке државе“ – где се бег елита од Косова кристалисао и на насловним странама и у Политикиној рубрици „Погледи“, коју надгледа Апостоловски, и у магазинској емисији „Око“ на РТС-у, где о агенди „дубоке државе“ брине Горислав Папић, један од неконфликтних моћника који су кетман пили са мајчиним млеком.

Недељник је фабрика нових аутошовиниста и, да није Н1 и НоваС, данас би био највеће анационално медијско зло у Србији. Овај магазин је отворен за све умивене и истуширане, етаблиране елитне актере, али није отворен за политичке ставове свих тих актера. Наиме, поносним Србима је дозвољено само да објављују причице, економске басне и историјске бајке, али не и да излажу своје политичке ставове. То је јако интелигентна уређивачка политика, иако је њен успех у великој мери везан за, чини се, непромишљеност угледних национално опредељених јавних интелектуалаца, аутора текстова и саговорника који су дозволили да их Вељко Лалић користи као зачинске националисте, патриотску маску намирисаног и упегланог, децентног малосрпства свог магазина.

Вучићева сенка омета промишљање важног аспекта уређивачке политике Пинка и Хепија. Док је гледанијем Пинку, поред подршке владиној политици и стварања преко потребне ескапистичке дистракције, један од најважнијих задатака да помера перцепцију срца са Косова ка Бриселу, што можемо описати као популистичку, таблоидну или естрадну „европеизацију“, важна улога Хепија је да обезбеди вентил за оне који у Косову виде и срце и биће Србије и који не показују жељу да се са пребаце на „европски пут“. Таквих је у Србији много, вероватно већина, али Запад је, уз помоћ локалних трансмисија, створио околности у којима је „антиевропски“ глас заглушен и политички најмање важан.

ЛАЈАЊЕ НА ЗВЕЗДЕ: Ипак, ни Вучић, ни утицај Запада, ни поражавајуће стање на медијској сцена не могу бити изговор за несуочавање са учинком политичких вођа суверенистичке опозиције, где је тешко рећи ко је слабији и безличнији, и њиховог путовође Мила Ломпара, ригидног идеолога данас доминантног аватара српског национализма, интелектуалца који не толерише ни конкуренцију ни критику.

Једноставно, улог је Косово и Метохија, што значи да, из националног угла, не може бити већи, а одговор тешко да је могао да буде блеђи. То није резултат само спољних чинилаца. „Самокритика“ је реч која мирише на комунизам, па могу да разумем зашто је Ломпар са гнушањем одбија. Критику, пак, не толерише. Ускоро ћу, видим, за казну „добити“ књигу у коју Ломпар, елоквентни интелектуалац и велики, али просветитељски самопорекнути, Србин који када говори о Европи каже „тамо“, у контуре мог лика учитава разне утваре из свог пенушавог, расистичког и мизогиног мозга, од пропагандног провокатора преко „изопачене врсте човека“ и „фригидне жене“ до Азијате.

Сем мене, Ломпара већ годинама нико не критикује. Он себе види као највећег Вучићевог непријатеља, али у „Печату“, листу чији је власник један од Вучићевих блиских сарадника и пријатеља, одавно није могуће објавити једну критичку реч о овом идеологу политичког утрнућа српског национализма. Индикативно је и Ломпарово недавно гостовање на каналу „Балкан инфо“, са кога је Теша Тешановић отеран и избрисан због гостовања Вучићевих критичара у емисијама које је водио. Можда има људи који, и после 12 година Вучићеве владавине, верују да је глуп или луд. Ја, пак, мислим да није реч ни о грешци у систему. Једноставно, Ломпар, неуморни произвођач антиполитичког отрова који разара српски национализам и повезане идејне и политичке позиције, идеални је непријатељ свих својих политичких непријатеља.

Он је преобликовао главни ток српског национализма по мери свог не толико елитистичког колико антинародног ума. Зато је Ломпар, чија идејна и идеолошка доминација траје више од једне деценије, данас презиме пораза – који је на путу да постане историјски. Симболизују га његове „Јутјуб“ енциклике и текстови пуни интелектуалне онаније, као и пензионерско лајања на звезде Слободана Рељића, гласоговорника више политбироа него колективног мозга српске националне идеје који се изместио на Мокру гору, где још нисмо добили „Ломапарград“, мада ми је и ту стрепња дубља од наде.

Опијен планинским ваздухом, тај колективни национални мозак се одјавио из српске стварности, па не чуди да је постао не толико „други“ колико политички неважан – патриотска и суверенистичка икебана, која, нажалост, нема само декоративну функцију. На пример, идеолог овог труста мозгова и велика (и једина?) жива српска величина, завршио је 24. децембра 2018. године – пет година седам месеци и пет дана после потписивања Бриселског споразума – у „Ћирилици“ као једини гост, што је, иначе, потврда позиције друштвене моћи коју је, сем Вучића, добило прилику да искористи само пар људи. Можда је Ломпару его, чини се већи и од Ловћена, годинама заклањао национални видик, а, можда, голуб писмоноша није могао да нађе чардак ни на небу ни у Србији па је лутао пола деценије пре него што је Ломпару саопштио ружну вест из Брисела?

Овде је начелно антиполитичко, вектор деполитизације који данас ради у корист владаоца. У Србији је скоро све у политици лично – и Вучићева власт над Србијом и Ломпарова доминација над српским национализмом и слабост опозиције која нема вођу. Оно начелно и принципијелно што ту провирује испод личног је великим делом камуфлажа. Она неретко скрива ружноћу личне амбиције која није само у оку посматрача. По правилу, што начелно и принципијелно делује уверљивије, то ће моћ личног које прикрива бити већа. Ако је, при томе, лично обележено одсуством користољубивости, као код Ломпара, ако воља за моћ не служи материјалном интересу, онда оно уме да постане недодирљиво и временом покоси и политички паралише оне који се постројили иза личног и који му аплаудирају.

То су само неки од начелних разлога зашто верујем да је јалова свака критика поражавајућих домета опозиције која делује са поносно српских позиција – ако данас не садржи критику Ломпарове личности, утицаја и учинка, који, наравно, није црно-бео већ обилује заслепљујућом белином. Таква критика је трла баба лан критика, која се дичи принципима док робује незамерању, важном савезнику личних амбиција које засењују интересе заједнице. При томе, што у Србији критика више бежи од личног и гура се под кишобран начелног, то је већа вероватноћа да ће од непродуктивне прерасти у контрапродуктивну; сигурица критику – која оставља по страни извор проблема који посматра. А он је овде, по правилу, личност која има име и презиме и демоне који је воде.

СВЕТОСАВСКА ДЕКОНТАМИНАЦИЈА: Ломпар је више нарцисоидни естетичар него моралиста који је у елитним круговима створио и армирао један первертирани, антинародни национализам. Верујем да су намере биле најбоље, пре него што су их појеле амбиције, али бојим се да је питање да ли у Србији један антинародни национализам може бити било шта друго до антисрпски – реторичко. Како су нам деведесетих показала искуства са Слободаном Милошевићем, овде је пут до пакла пре поплочан личним амбицијама него најбољим намерама.

Ломпар, иако не користи ту реч, већ више од деценије захтева једну другачију, просветитељску, лајт у поређењу са аутошовинистичком, „културну деконтаминацију“ обичних, неелитних Срба, којима је згрожен, како би био достигнут његов нарцисоидни идеал – Србина као православног западњака. При томе, Ломпар ту не наступа као грађански националиста, већ, ако останемо на трагу пежоративног израза „славски националисти“, као славски грађаниста, коме, изгледа, светосавље не дозвољава да се фул деконтаминира и сасвим позападњачи.

Реч је о - као и када говоримо о оригиналној идеји културне деконтаминације Срба, вођеној грађанским идеалима и фантазијама - немогућој мисији, али не треба да чуди да ћете, када са позиције друштвене моћи упорно инсистирате на културној деконтаминацији по сваку цену, на крају нешто, ипак, успети да деконтаминирате. Нажалост, Ломпар је у том послу много успешнији од Борке Павићевић, али га, због уважавања светосавља, они који надгледају „европеизацију“ Србије неће наградити.

Овај угледни књижевни критичар и професор је учинио велики политички грех – судио је о књизи, стању субалтерног српства, према корицама, „Задрузи“ и сродним ескапистичким уточиштима презрених у Србији. Бркајући, као и грађанисти када суде о Вучићу, форму и суштину, заслепљен дистракцијама, баналним изразима примитивизма и неваспитања, Ломпара је бег од „контаминираности“ народних класа одвео у, нажалост успешну, вишедимензиону културну деконтаминацију политичког деловања које полази са његовог стерилисаног и однарођеног, позападњаченог „српског становишта“ – и када је реч о пожељним идеалима, друштвеним колико и личним, и када је реч о дозвољеним средствима, владавине колико и политичке борбе.

Настала је провалија између народа и елитних артикулација поносног српством која је, бојим се, непремостива. Субјект политике која креће од претпоставки које захтева Ломпар не постоји. Пошто се данас политичка борба може водити само са гласовима и уз подршку живих, реално постојећих Срба, и са ослонцем на њима, политика која рачуна на неке непостојеће, идеалне Србе нема на шта да се ослони и може бити само губитничка политика – тачније „политика“.

Таква „политика“ не само да не може да одговори на Вучићев популизам већ не може да одговори ни на једну, идеолошки или стратешки, супротстављену политичку опцију. При томе, прозападна опозиција се ем померили ка популизму, који није само популистички елитизам свезубих селебритија који подгревају „Протесте против насиља“, ем иза себе има Брисел, који може да јој помогне да премости провалију која је дели од поносно српског, „крезубог“ народа. Да у процени очекиваних домета ломпаризованог суверенизма на тренутак оставимо по страни више, националне циљеве. Вођени Ломпаровим идејама, сиромашни приградски Срби, који се поносе својим српством, остали би чак и без замрзнутих пилића у „Лидлу“.

Тешко је завести и мобилисати људе којих се гадите. Многима се допадају идеали које Ломпар нуди, али то су друштвени и политички еквиваленти обећања о скупим колима и великој кући. Ломпар је завео људе, али не да крену у политичку борбу већ да почну да обожавају Мила Ломпара. Српски национализам је тако, у суштини, угуран у један параидеолошки лични култ, који делује као патриотска антиполитичка машина. Она је Вучићу рашчишћавала политички пут који Србију води од деведесетих и Косова, док га Ломпар, њен преки „дизајнер“ и „оператор“, налик неком начитаном Калимеру, назива велеиздајником и виче неправда.

Чини ми се да у Србији данас није лако наћи већу перверзију од тврдње да смо сведоци повратка деведесетих.

Уместо да иде ка Косову и Метохији, Србија се удаљава од Косова, које је под албанском контролом и западним кишобраном. Уместо Милошевића имамо анти-Милошевића. Уместо Добрице Ћосића, шумадијског „калемара“, добили смо Мила Ломпара, врачарског „натчовека“. Уместо једне, имамо две закрвљене „ТВ Бастиље“, од којих је једна луксембуршка. Уместо моћне ЈНА имамо малобројну војску. Арканова ћерка имитира албанску избеглицу по имену Дуа Липа. Некадашње „Центропроме“ држе Белгијанци, а конкуренција су им Хрвати. Премијерка је лезбејка која има дете у геј браку. Од свих важних друштвених и политичких питања, САНУ би, бојим се, у новом меморандуму највећи простор дала раку простате. Биљана Србљановић је постала чиерлидерсица вође, а Андреј Носов, виртуоз деконтаминације постпетооктобарске Србије и маг западног „фандинга“ којим је храњена, данас је уважени режимски уметник и „дарлинг“ министарства културе.

И да се врате, деведесете би у Србији брзо пале у депресију. Нема више за њих овде леба.

Зоран Ћирјаковић