ПОСЛЕ КЛАЊА И ОРАЊА

Не знам шта више тера наше свезубе отуђенике од Србије и њеног измученог тела. Да ли боја српске коже или место Србије на карти света? Њихова синергија, оснажена серијом историјских и географских чинилаца, од трансформативне османске окупације до чињенице да је Србија толико близу Западу да је тешко бити ближе, учинила је да наша земља често иде напред упркос својих елита а не уз помоћ њих.

Оне су оригинални западни грех Доситеја Обрадовића – који је истовремено позвао на препород и одбацивање живог, јединог реално постојећег, оријентоликог српства у националној и државној матици – претвориле у своје погонско гориво. Стигли смо да забрињавајуће мере јединства међу отуђеним елитама када је реч о серији питања која провирују из Доситејевих стихова „ Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала.“

Шта ако османски „мрак“ није био само спољашњост у којој је Србија „лежала“? Шта ако се увукао у срце, тело, душу и умове Србије? Шта са онима који не желе или не могу да „востану“, који не желе да живе у илузији да су из себе истерали тај оријентални „мрак“? Колико тог невосталог српства треба абортирати и колико би Срба требало бацити у канту цивилизацијског ђубрета? Шта би остало од Србије ако би била сведена на „востале“?

ВОСТАНИ ЕЛИТО И НЕ ОСТАНИ ОВДЕ: Ни два века није прошло од Доситеја пре него што се показало да добронамерна жеља елита да мењају народ може да прерасте у презир према „својима“ – који су одбачени и презрени пошто се кристалисало сазнање да промена на којој су инсистирале није могућа. У позадини овог суноварата је веровање, које, такође, креће са Доситејем, да је западно једнако европско, из кога су елите извлачиле закључак да овде није реч о унутаревропској различитости већ о патологији – уљезу у ткиву Европе.

Следећи Доситеја, поносне на своје колонизоване умове и врсно познавање сегмента западног канона у који су се уписале, овдашње елите, једне за другим, обично десне за левим, нису толико „востајале“ из Србије колико су се исписивале из српства и бежале од  Србије – чак и онда када су физички остајале овде.

Зато реченице „Да закључим, ја сам имао снаге и воље да останем овде и да се борим са ветрењачама упркос свему. Али све мање имам снаге да учим децу да и они себе осуде на такву судбину. И бојим се да нас је све више таквих...“ није написала Радина Вучетић, југоносталгична либералка која се деконтаминирала и поново родила као грађанка, већ Миша Ђурковић, један од ретких интелектуалаца који су уважавали оријентални димензију српског бића и славили Синана Сакића, Ибарску магистралу и „Јужни ветар“. 

Не знам шта се у међувремену десило. Можда се Ђурковићу не свиђа чињеница да је јужни ветар променио правац и прешао са Синана на Бубу и Џалу – који, бојим се, за разлику од Синана, нису слушали Џимија Хендрикса кад су били мали? Можда му смета снага јужног ветра? Чини се, нарочито кад београдски човек почне да стари, да ветар који долази из Африке и Азије, и не доноси само ситан песак, раније није дувао толико јако. Можда је љут што му је донео дух Ибарске магистрале и припадајућег „полусвета“  под прозор? Можда се плаши да му не одува децу на „Црни Церак“? Или да их Мими и Стоја не одведу у Борчу? А тамо вреба и ред гаража у Борчи 5 – из кога је Маги, више светица него икона „круга двојке“, пошла степеницима ка небу.

Нажалост, не бих се изненадио да је ту главни један много баналнији разлог. Ђурковић је, чини се, као и Мило Ломпар пре њега, кренуо нарцисоидном странпутицом, која се показала погибељном за растући број елитних српских патриота, који воле да ћаскају са Браном уз црно вино. Бојим се да се чињеница да се Ђурковић и даље поноси својим српством може разумети само ако не губимо из вида да је почео да схвата себе као еталон српства а своја искуства као барометар стања Србије и кристалну куглу из које се може ишчитати наша будућност. Чини се да је Србију већ свео на ружну позадину свог живота.

Ђурковић нема Шантићев песнички дар, али је постао један од нових, конзервативних анти-Шантића. Нажалост, стихове „одлазите одавде, сунце туђег неба ће вас гријат много боље него што ово грије“ више не рецитују само случајни Срби.

Изглед да, када нису задовољене аспирације наших православних друштвених пењача, када се накупи личне горчине и озлојеђености у мега Србима који су у себи спојили конзервативизам, породичне вредности и приватизовану неолибералну агенду, онда њихово горко родољубље и пољуљани српски понос почну да клизе ка провалији немог самопорицања, које провирује иза закључака који шапућу врлини – мени није место овде; прерастао сам Србију; већи сам од онога што јесам.  

СЛАСТ КОЛОНИЗОВАНИХ УМОВА: Да су наше елите мало мање читале западне ауторе а мало више афричке, можда би налетеле на мисао Нгуги ва Тионга, кенијског великана коме дугујемо централни антиколонијални увид – идеју о (де)колонизацији ума.

Подсахарски светови јесу географски далеки, али су нам јако блиски по искуствима са опонашањем Запада и не толико закаснелом колико репродуктивном модернизацијом. Као и када је реч  о неочекиваним изазовима које је таква, „ресавска“ модернизација – вођена туђим, сасвим непримереним скупом норми и институционалних оквира – носила са собом.

Има ту још много тога што је за нас корисно. Далеке 1977. године, Нгуги је у роману Латице крви обрадио тему која одсликава позадину кључне поделе у данашњој Србије и удеса који она храни  – „образована елита више није средство ослобођења; образована елита је та која издаје народ“. Вођено јединим живим, западним каноном, образовање свуда на не-Западу лако проклизава у отуђивање – од кога је пут до самопорицања јако кратак и удобан, асфалтиран заразним идејама и знањима које уздижу сопство и милују его.

Нгуги је тих година препознао и „нормализоване ненормалности“ као обележје света отуђених кенијских елита. „У моје време, ако чујеш афричку песму на радију, ти га искључиш. Оно што си чекао био је Џими Роџерс“, једна је од тих, често баналних, „нормализованих ненормалности“. Другa се препознаје у представљању покоравања као отпора: „Прочитао сам неког [афричког аутора] који каже да пише на француском да би могао да га подрије. Помислио сам, чекај мало. Он је тај ко је подривен“.

Оно што се назире у Србији уме да постане кристално јасно када се стави под кенијски или неки други афрички микроскоп. У Подсахарској Африци се види много тога што се овде само наслућује. Па и ружно наличје поклоњења Западу, западнољубља и западноцентричности, и онога, истовремено најзаводљивијег и најотровнијег – њихове просветитељске маске.

Нгуги је одбацио самопорицање, у које га је утопио постколонијални образовни систем, престао да пише на енглеском језику, због чега, како многи верују, није добио Нобелову награду за књижевност, и постао икона отпора колонијализму у свим његовим инкарнацијама, укључујући оне најподмуклије – унутрашње.

Нажалост, свим незападним, па и српским, елитама тешко је не да деколонизују своје умове – то је одавно постало немогуће, ако је икада било изводљиво – већ да се суоче са колонизованошћу својих мозгова западним каноном. Његова снага и јединственост, чињеница да одавно нема конкуренцију, наводе нас да, погрешно, закључимо да садржи све одговоре или бар путоказе ка њима. Да нуди универзално примењиве рецепте, решења примерена свима и тумачења који су валидна или релевантна у сваком контексту. Да је оно што је изродио полазећи од западних искустава и сазнања, до чега је дошао посматрајући свет кроз западну призму, културално безмирисно. Да западни канон не толико надилази оквир око кога је изграђен колико наткриљује сва друга људска искуства и историје.

Суочавање са колонизованошћу наших умова западним је јако тешко зато што претпоставља прихватање чињенице да њима управља неуниверзално, нешто што је јако моћно и опојно али, истовремено, ем партикуларно ем нама туђе. Нажалост, таква суоченост нема само сазнајну већ и идентитетску димензију. Она чини да чак и највећи српски интелектуалац изгуби део ауре, да се смањи – у оним најважнијим, својим очима.

Али, то суочавање, усвајање свести о колонизованости сопственог ума нечим што је провинцијално, неуниверзално, другачије локално, што је изведено само из западних искустава, западне историје и западног саморазумевања, било је, верујем, све што је било потребно да би се овде избегла помама (два) самопорицања, родомржње и аутошовинизма, која је елитисте серијски одводила од Србије без да их изведе из Србије.

УНУТРАШЊИ КОЛОНИЈАЛИЗАМ: У позиву на унутрашњи колонијализам, и „расизму без расе“ којим је вођен, сусрећу се и спајају путање елита које су од бораца за народ мутирале у отуђене и привилеговане поправљаче Срба, „маса“ којих се нескривено гаде.

И једне и друге, „исте људе“, салонске ауторитарне „демократе“, прекид историјског тока описаног као смењивања клања и орања, одвео је ка перверзном односу према будућности који захтева демократију не само мимо већ и против „примитивног“ народа – што, бојим се, овде најављује смењивање јектичаве демократије, која креће да умире дан пошто се роди, и живахног популизма вође који се, како налаже наш културни образац, не држи устава и закона као пијан плота. То није лако контролисати, па зато сам вођа пре или касније почне да гура клатно новије српске (политичке) историје у демократску страну.

Њено жалосно наличје оличавају две антиполитичке иконе – Чедомир Јовановић и Матија Бећковић. Први симболизује еволуцију српских елита на доле, ка моралном дну, а други еволуцију која је наше елите водила од тела Србије, од гласача, на горе, ка нарцисоидном небу. Наиме, у западнољубивој козерији Матије Бећковића, динарског дендија, открива се лични сјај какав је заслепео крем два крила завађене елите, антинародне деце партизанштине и србоскептичне деце четништва. У бесрамно растрошном животу Чедомира Јовановића добили смо, пак, живу слику и великог добитника у транзицији и метастазе политичке идентификације са „европеизацијом“.

Између та два антиполитичка екстрема, која би обрадовала сваког српског господара, не само Вучића, распоредиле су се антинародне демократе. Они су од две варијације аутоколонијализма, оригинално препознатог у бившим совјетским републикама крајем деведесетих у контексту веровања елита да најсигурнији пут у бољу и богатију будућност, било њих самих било њихових младих држава, води преко препуштања дела суверенитета Москви, стигли до једног необичног, али не и непрепознатљивог, унутрашњег колонијализма.

Ту поента није у сопственом, мање или више слободном и ненаметнутном, аутохтоном инсистирању на предавању (дела) суверенитета Бриселу односно Москви већ у одвајању суверенитета од народа и његовом присвајању. Оно није уоквирено као диктатура већ као унутрашња спасилачка мисија – избављење домаћих подљуди од стране домаћих надљуди. 

Другим речима, овде данас немамо само добровољно, аутохтоно призивање изабраног туђинског колонијализма, полетног бриселског односно утрнулог московског, већ је оно праћено све снажнијим и отворенијим инсистирањем на сопственом колонијализму, на потреби да сами, тачније део елите коме припадају, преузму улогу колонизатора.

Не треба заборавити да је и класични западни колонијализам представљан као спасилачка и цивилизаторска мисија и брањен аргументацијом која је слична оној коју износе и врачарске вође Другог српског селебрити устанка и преки мокрогорски идеолог, који је презрео устанке и наредио јаловост – „демократски отпор“. Тиме је Вучићу улепшао и олакшао најтежу годину власти – у којој (ни)је потписао Охридски споразум. Сваки велики српски политичар брзо научи да је у Србији све лакше када су вам непријатељи демократе.

Васпитни аргументи које нам долазе са мокрогорског чардака ни на небу ни у Србији непријатно подсећају на оне који су износили западни господари Африке. Од навођења чињенице да су „домороце“ хватали да једу прстима, и само замажу виљушку и нож храном да би деловало да су користили есцајг, до тога да су неписмени и нечитачи. Први афрички романи у „Црној Африци“ објављени су на језицима колонијалних сила – 1911. године на енглеском, 1926. на француском, и 1934. на португалском.

Бежећи од српске различитости, наше завађене интелектуалне елите су постале или важни актери или саучесници различитих облика колонијализма, и то не само као творци наратива о српском цивилизацијском понору који су требали да им дају легитимитет.

СЕЛЕБРИТИ ПОПУЛИЗАМ: Натољубиви грађанисти и небољубиви националисти, који су их следили у бежанији од живог српства, окренули су леђа народу и оставили гласаче, тело Србије, у наручју, само привидно, постидеолошког популисте.

У земљи у којој влада вођа, где се не гласа за идеје и начела, чини ми се да Вучића може да замени само нова заграда времена, налик оној која је отворена 5. октобра. Она и даље делује далеко, пошто, уместо Ђинђића и Коштунице, данас испред грађана, одвојених од народа, стоје они који су их хипнотисали обећањима демократије и једне лепше, радикалније (пре)европеизације – Зоран Кесић, Иван Ивановић и њихов елитистички, селебрити популизам.

Опозициони активисти воле да верују да ће очекивани напредак бити одржив и да ћемо се, после кретања између клања и орања, коначно укотвити у новој, бљештавој, западноликој стварности – што сугерише и да ће она, пре или касније, постати натолика. Чини ми се да наставак осциловања српске историје, што ми делује као вероватнији исход од прижељкиване демократске нормалности, ипак није упутно посматрати као могуће смењивање климаве демократије, налик постпетоктобарској, и „компетитивног ауторитаризма“, налик Вучићевом, како сам га претходно уоквирио.

Можда је корисније посматрати га као кретање Србије између одрживог и немогућег.  Између уважавања налога нашег живог, мада презреног, другоевропејства, и превласти илузија о себи. Између смирујућег лика строгог оца и анксиозности демократског живота. Између уважавања темељне културалне подлоге нашег политичког понашања, онога чему стреме становници Србије, земље у страху од неизвесности, онога што их опушта и покреће, и оживотворења илузија отуђене елите, која би да потчини Србију фантазијама којима робује. Између суочености са Србијом и окретања главе ка Бриселу или Светом Сави.

Ово су само неки од параметара српског другоевропејства и бега од њега, који илуструју однос према реално постојећој Србији и живом српству. Мислим да могу да помогну да буду калибрисана очекивања и од елитистичког популизма врачарских грађаниста и од (не)деловања мокрогорских националиста, зомбираних западним идејама и затрованих демократским фундаментализмом.

Верујем да могу да помогну и да боље разумемо неке од унутрашњих разлога зашто и даље не постоји алтернатива Вучићу, и што је, чини ми се, најважније, да укажу на проблеме са којима се суочава српска опозиција. Јер како је одавно учио конзервативни амерички политички филозоф Џејмс Бернам – „Тамо где нема алтернативе, нема проблема“.

НВО НАЦИОНАЛИЗАМ: У позиву на унутрашњи колонијализам, и „расизму без расе“ којим је вођен, сусрећу се путање елита које су од бораца за народ мутирале у отуђене и привилеговане поправљаче Срба. Прва путања је ишла од народноослободилачке пећине титоистичког Дрвара до декаденције пост-транзиционог Врачара, док је историјско кретање друге ишло од србоослободилачке Равне горе до ушушкане Мокре горе.

Посткомунистичка елита, која је свој легитимитет вукла и НОП-а и НОБ-а, а затим га реафирмисала преко позивања на „радни народ“ и његове интересе, обликовала је самопроглашену „Другу Србију“ као антинародни и антираднички култ, који је после 2012. прерастао елитистичке лагуме и разлио се по све бројнијој средњој класи. Сећање на Слободана Милошевића и црна, монохроматска слика деведесетих, оснажена митом о „повратак деведесетих“, водила је, не само симболички, целокупну српску левицу –  црвене, црвенкасте, зелене, колико и ове најновије, у бојама дуге – од Дрвара до Врачара, где данас мисли колективни случајно српски мозак, који је одавно престао да буде „други“.

Ништа мање перверзно је кретање, такође не само симболичко, поносно српске, националне деснице од Равне горе до Мокре горе. Од борбе за Србију, била она оружана или политичка, до поражавајуће згађености Србима и бескрајног мрсомуђења, прошараног лајуцкањем на Вучића, „колективни Запад“ и глобализам.

Оно што је ту кључно, Мило Ломпар, опскурни мокрогорски идеолог, успео је да обави антиполитички маневар познат из историје такозваних невладиних организација – чији је циљ био и остао, како је рекла Гајатари Чакраворти Спивак, да „самосинегдохизују“ циљану мањинску позицију, која је претходно представљена као по себи угрожена, и да се наметну као једини део који говори у име подређене целине. Иако тај део нема ни демократски ни било какав други легитимитет да представља целину; нити има оправдања да буде синегдоха; нити да своје ставове представља као репрезентативне.

Спивак, склона да своје бриљантне увиде умота у одбојан стил, назвала је то „синегдохом политичког перформанса колектива“, што значи политичким деловањем сегмента који је себе поистоветио са целином. Оно се, када је бивало успешно, по правилу завршавало у „идентитетској експлоатацији… одозго“, што је опис домета многих НВО у Србији.

Не треба да чуди да је мокрогорска самосинегдохизација свела српски национализам, са потенцијала и проблема који вапе за народним покретом, на морализаторску невладину организацију, која не може да постигне много више од домета НВО које су до сада деловале вођене таквим приступом. А то је спој сопственог уздизања и успешне „политике признавања“ изабраног идентитета. 

Ломпар је синегдохизовао и затим присвојио српски национализам, који је, наравно, одавно признат али оклеветан. Зато, оно што је могло да буде корисно када је реч о непризнатим мањинским идентитетима или „зеленим политикама“, које су биле неке од главних мета „самоизабраних моралних предузетника који су обављали дистрибуцију филантропије без демократије“, постало је погубно. Уместо покрета добили смо секту; уместо политике представљање; уместо борбе моралисање.

НВО национализам по мери Ломпаровог колонизованог, елитистичког ума делује негде око посрбљене средокраће између активизма Сташе Зајовић и Борке Павићевић. Мислим да би му пристајао назив „Мокрогосрки Срби у црном“ или „Мокрогорски центар за воздизање културно контаминираних Срба“. Ту се Ломпарова воља моћ сједињује са  Додиковом сићом, којом мокрогорски центар националистичке (не)моћи бива скрајнут и пацификован – за Вучићев рачун, наравно. Уз „Печат“, „РТ Балкан“, „Јутјуб“ канал „Балкан инфо“, „Вечерње новости“ и „Хепи“ телевизију, Мокра Гора је постала важан вентил помоћу кога режим, изненађујуће успешно и без фрикције, држи српске националисте под Ломпаровим моралистичким шињелом – на безбедној удаљености од политичке сфере. 

ОД ГРАЂАНСКИХ НАЦИОНАЛИСТА ДО СЛАВСКИХ ГРАЂАНИСТА: Ломпар, светосавски либерал, и Ђурковић, западнолики конзервативац, заводљиви су мислиоци али, нажалост, временом су, блажено несвесни импликација које у Србији може да добије робовање западном канону, постали промотери подмуклог, просветитељског самопорицања.

Ставови ових етаблираних интелектуалаца, идеолошких путовођа који имају друштвену моћ и није их упутно критиковати, илуструју неке дубоке – више идентитетске (самопоимање великог интелектуалца као не толико власника знања колико легитимног монополисте) него интелектуалне (моћ западних идеја којима је овладао и усвојио их као универзалне) – изворе усуда који је, у суштини, паралисао, већ ослабљени и серијски обезвређивани и клеветани, српски национализам и суверенизам и отежао свако смислено, потенцијално делотворно политичко деловање са поносно српских позиција.

Схватања да, сем њих и њихових клонова и апологета на Мокрој гори и у сродним елитистичким азилима, овде нема добрих Срба; да је живо српство болесно; да се из односа према „Задрузи“ и даљинском управљачу може ишчитати ко је добар Србин; да недостатак друштвеног реда, односа и схватања, каква су, како верују, карактерисала западну Европу у време њеног, замишљеног, златног, предамеричког доба, говори нешто битно о Србији; да живот може и треба да личи на манастирски… само су неки од ставова који илуструје величину провалије која данас дели елитне националисте од „обичних Срба“.

Нови „отац нације“, који је, бојим се, више лош очух него строги тата, не крије да чека да се овде појаве, изедукују и васпитају, исправни, просвећени Срби па да их позове у активну политичку борбу. Колико сам могао да разумем фантазију Мила Ломпара, ми треба да постанемо богобојажљиви православни Хрвати, поносни на Византију, етичке машине очишћена од народног духа, нехришћанске душе и ирационалности, које се редовно моле, не псују, савршено рукују ножем и виљушком, читају Црњанског чак и док седе на клозетској шољи и вребају прилику да гласају за новог Војислава Коштуницу, који ће водити начелну, принципијелни политику, у којој ништа није лично и произвољно.

Многи елитни грађански националисти нису постали „славски националисти“, како су их пежоративно назвали њихови грађанистички непријатељи, већ славски грађанисти. У њихову визију српства није могуће угурати не само Младеновац, Врчин и Калуђерицу већ ни Нови Београд, Коњарник и све делове Београда где се угњездило неелитно, реално постојеће, поносно српство, где су „Задруга“ и православна вера воде складан суживот.

Нажалост, свако ко своје политичко деловање обликује игноришући овакву стварност, само наизглед парадоксалну, свако ко је вођен Ломпаревом и сродним, унитарним визијама исправног српства, осуђен је на маргину, на политичку безначајност и улогу демократског зачина у неоколонијалној чорби – спремљеној по рецепту центара моћи који су Србији укинули могућност да покуша да иде демократским путем, који, и без њих, не би био лак.

КОСОВО ЗА ДЕМОКРАТИЈУ: Шта је донело инсистирање на сингуларном исправном српству као, у великој мери, супротности живог српства, као и давање приоритета упристојавању и цивилизовању народа над политичком борбом, види се у чињеници да је на суверенистичке протесте изазване забрињавајућим током „преговора“ о статусу Косова, где је за све до чега се дошло одговоран Вучић, у Београду изашло тридесетак пута мање људи него на лешинарске грађанистичке протесте поводом два масовна убиства, где је тешко наћи смислене аргументе у прилог било какве Вучићеве одговорности.

Бег националних елита од живог српства и српски српске политике у морализаторске ставове и страсне „Јутјуб“ демонстрације сопствене ерудиције и захтеване српске нормалности, одвија се у сенци скупа губитничка веровања. Између осталих, да се поносно колонизованог ума може водити делотворан отпор неоколонијализму, да се на западни диктат мора одговарати искључиво западним средствима и западним политикама и да је једина прихватљива српска политика – морална западна политика вођена на ћирилици.

Оданост илузијама о западном као универзалном производи бес и фрустрације које су део националне интелектуалне елите одвеле у зачарани круг самопорицања. На крају, мање или више класно привилеговани, многи су завршили у, оригинално, грађанистичком схватању да је Србија њихова зла судбина. Ђурковић, директор државног научног института, Србију већ види као своју муку, а чини ми се да је на путу да је прогласи за породично проклетство. Ако му син буде онемогућен да се бори на још једном „државном такмичењу“.

Као и грађанистичка интелигенција, патриотски интелектуални крем све чешће највеће непријатеље својих великих личних, породичних и друштвених визија види у Борчи, Овчи и Крњачи – где људе живот није миловао и где многи имају разлог да буду незадовољни судбином. Ти обични, борбени људи се поносе Србијом и српством без да очекују нешто заузврат. Они, по правилу, не своде српство на себе и свој свет, зашећерен „Задругом“, Стојом и иним оријенталним, западним и оним најслађим, хибридним ђаконијама.

И „Врачар“ и „Мокра гора“ свог највећег непријатеља виде у „Борчи“, која је постала нова „паланка“, симбол презреног тела Србије и име „зла“ учитаног у балканску оскудицу. Штавише, ту није реч само о истој локацији замишљеног друштвеног и класног „зла“, већ је то врховно „зло“, које их гони у ерупције самопорицања, моралне панике и хистеричних израза презира, схваћено на идентичан начин и са истим одредницама. Главна разлика је у схватању како би то зло могло да буде претворено у добро – челичном песницом деконтаминирајуће „културне акције“ у име (пре)европеизације Срба, или натенане, васпитавањем, ред владике Николаја, ред Доситеја, и како треба да изгледа захтевано „добро“ – светосавски или натославски.

Ни једни ни други становнике Борче не виде као Европљане. Борча је њихов Стенливил, место у коме – као некада Конрадови белачки (анти)јунаци, цивилизатори Африке, на обали реке Конго, тамо где су сместили несавладиви слапови – наша лева и десна „мисионарска интелигенција“, заклети просветитељи, поправљачи и цивилизатори Срба, открива неподношљиво, „срце таме“ и узвикује – „Ужас! Ужас!“.

Борча је срце српског поноса и срце елитистичке таме, њено разбијено огледало. „Полусвет“, како је Ђурковић уоквирио тело Србије које га ужасава, стуб је ове земље и народа. Србија на њега може да рачуна и ако одавде одлепрша сав тај пуни и обогаћени, поносно цивилизовани, васпитани и начитани, западнолики либерални и конзервативни „свет“. Све са својим врлим голупчићима и иним личним фрустрацијама.

Зоран Ћирјаковић