У чему је разлика између Александра Вучића и Виктора Орбана, с којим га је најсмисленије поредити, и колико се променила идеологија Вучићеве воље за моћ
Тешко
је писати о Александру Вучићу. Иако о председнику знамо јако мало, многи мисле
да знају све; да ту, једноставно, нема шта да се каже. И када се испостави да
је било нечега што нису знали, рећи ће да је то неважно; да је у вези Вучића
све јасно. Обично у смислу да је код њега све што је добро лажно а све што је
лоше стварно, што је схватање коме су склони његови грађанистички непријатељи. Они
одбијају да уваже колико је идеолошки њихов, колико је идеологија Вучићеве воље
за моћ постала блиска њиховој. Мада, наравно, прагматична и у контакту са
перверзном стварношћу, у коју је Запад сместио Србију.
Данашњи
Вучић, Вучић 2.0, необична је, синкретичка личност, где је оно по чему се разликује
од претходног Вучића, Вучића 1.0, важније од онога по чему је остао исти. Он је
сложен и противречан вођа у мери у којој његови политички непријатељи верују да
је једноставан. Њихова друга највећа заблуда је да веровање да деведесетих није
обликован само Вучићев политички инстинкт већ и његов поглед на свет; да је остао
онакав какав је тада био.
Без
узимања у обзир начина на који се Вучић променио није могуће разумети начин на
који влада, његову јако меку „чврсту руку“ и унутрашњу силу која је обуздава. Оно
што је важно за разумевање какву Србију покушава да створи јесте чињеница да је
његов политички циљ, лична власт, остао исти, док је његов друштвени циљ постао
супротан негдашњем. Не знам како и колико га се данас сећа – амнезија је важан
прерогатив (све)моћи, али верујем да се Вучићу 2.0 уопште не допада Вучић 1.0.
Штавише, мислим да му је баш одвратан.
Александар
Вучић је данас један јако необичан и противречан либерал, може се рећи и либерални националиста, али са нагласком на ово либерални. Вучић је јако недоследан,
антидемократски либерал, али либерал. Иако не држи до финеса политичког процеса, његов поглед на свет је постао толико друштвено либералан да је он данас
ближи Александри Оказио Кортес него Латинки Перовић, чије је кључне идеје одавно
посвојио.
Потреба
да нешто стално даје већинском, нелибералном гласачком телу – у времену када
Запад Вучићу и Србији серијски, без паузе, сервира само понижења – главни је
разлог зашто није у стању да брже и доследније спроводи либералну друштвену
агенду коју је пригрлио. Штавише, Вучић је постао толико друштвено либералан да,
пошто влада сам и по своме, повремено мора не само да повуче ручну већ и да
убаци у рикверц.
То
га фрустрира и зато уме да проклиза у ауторасизам. Он би волео да су га Срби
следили на идеолошком путу који га је одвео толико далеко од Шешеља да не може
много даље. Уосталом, презир према масама које гласају није израз мањкавости
Вучићевог либерализма већ централна одлика либерализма у српском контексту. Ауторасизам
је темељна одлика српског
либерализма, која је овде старија и од питања легитимитета власти и од многих претпоставки
либерализма у западном односно изабраном теоријском контексту.
Вучићева
недемократичност и затвореност медија везани су за чињеницу да циљ – који дели
са својим грађанистичким непријатељима – у Србији може да буде остварен само
недемократски. То је једини пут који Србију води ка могућности да, можда,
једнога дана постане чланица такозване Европске уније, тврђаве либерализма. Уосталом,
грађанистички опозициони медији су затворени колико и режимски.
И
Вучић и „проевропска“, грађанистичка опозиција демократију и недозиране
медијске слободе виде као непријатеље своје селективно либералне агенде.
Историја односа између Србије и Запада чини да овде демократија и идеали
друштвеног либерализма, данас оличеног у мањинарењу и припадајућим политикама идентитета,
буду неспојиви. Запад је Србима огадио либерализам и, истовремено, забранио
смислену демократију. Не чуди да је највећи непријатељ демократије и медијских слобода
у Србији амерички амбасадор.
Чињеница
да је Вучић једну хомократкињу поставио на, по Уставу, најважнији положај у
земљи, као и да је, прилично буквално, учинио све да „Београд Прајд“ буде
организован без инцидената, није последица само његове жеље да одговори на
хомоколонијалне и хомонационалистичке императиве, и тако „бојама дуге“ замаже
демократски дефицит, већ и његовог новог погледа на свет. Он га, идеолошки,
чини супротношћу Владимира Путина и Виктора Орбана, вође с којим је Вучића најсмисленије
поредити.
При
томе, Мађарска је у такозваној Европској унији, члан „клуба“, и зато Орбан има
много већи простор за слободно деловање. Он је, у великој мери, производ
чињенице да је ЕУ заснована на илузији да представља оличење краја историје; да
су друштва која су унутра цементирана као либерална и демократска, да су постала
постисторијска. Творци и доградитељи ЕУ су, једноставно, поверовали у свој
спин. Орбан није први који је кренуо да им разбија илузије, али нико пре њега то
није учинио оволико успешно и самоуверено.
Штавише,
Орбанова нелиберална демомократија је много ближа Путиновој нелибералној
недемократији него Вучићевој либералној недемократији, која је, пак, идеолошки
много ближа Ататурку него Орбану, да не помињем Путина. Мислим да се Вучићу његови
некадашњи радикални, антизападни и антилиберални саборци и сличномишљеници у
Србији, редом ватрени обожаваоци Владимира Путин, данас гаде – чак и када су му
јако корисни па зато добијају истакнуто место на телевизијама које контролише.
Не
бих се изненадио да сличне осећаје гаји и према Владимиру Путину – и да је то
осећање узајамно. Реч је о, чини ми се, геополитичком браку из нужде, савезу који је, и идеолошки
и лично, несрећан брак. Што не значи да неће потрајати.
Наиме,
Путину у Европи недостају пријатељи, док Вучић мора да се носи са својим нелибералним
народом, заљубљеним у Русију. Вучић и Путин су један другом поклон коме се у
зубе не гледа. Не верујем да у Београду има много људи који то разумеју толико
добро као амерички амбасадор. Његова екселенција зна и да су Вучићева визија
добре Србије и Путинова визија добре Русије неспојиве. Оне имају само једну
додирну тачку – властољубље, чије је наличје чињеница да им је обојици губитак
моћи неприхватљив.
Александар
Вучић није „српски Орбан“ већ српски анти-Орбан. Док је Орбан нелиберални
демократа, Вучић је либерални недемократа, што је неупоредиво непријатнија
идеолошка позиција од оне у којој је налази мађарски вођа. Орбану његова
идеологија, политички, стоји савршено, као добро скројене рукавице, док Вучићу
његова, када је реч о унутрашњој политици, везује руке. Један од разлога зашто
мора толико често (и дуго) да наступа у јавности јесте потреба да прикрије
несклад између своје идеологије и слике коју о себи мора да прави у јавности.
То је, великим делом, позадина бујице телевизијских речи.
Илузију
да Вучић није постао друштвени либерал ствара пет чинилаца. Први, воли власт и
толико се у њој уживео и одомаћио да нисам сигуран да може да је преда неком
другом. Власт Вучићу може да буде одузета, што неће бити лако, или може да је
испусти, што је све вероватније али не и неминовно, бар не у догледној
будућности. Вучић је себе поистоветио са влашћу на начин да је, прилично
буквално, власт за њега питање живота или смрти.
Други,
његова илиберална прошлост у Српској радикалној странци је данас важна само за
разумевање Вучића као оператора моћи и мере у којој је велики Србин – на нивоу
неидентитетске, дубоке културе, којом је натопљен политички живот. Она чини и
да је у свим нашим либералима тешко препознати либерализам. Дубравка Стојановић
и Весна Малишић су, као и Александар Вучић, либерали са великом грешком. Главна
разлика је у томе што је Вучићева упадљива, па је мало ко у стању да прихвати да
његово друго, либерално ја није поза за западну публику.
Трећи,
повезани, тиче се доминантног, не толико упрошћеног колико фатално
осиромашеног, тумачења његове владавине коју нуди западнољубиви коментаријат и
зачински националисти укувани у њему. Не знам да ли је ту више реч о некој
пизми, менталној заробљености у деведесетим или су њихови закључци о Вучићу
производ интернализоване френолошке перспективе и робовања (анти)политичкој
естетици.
Можда
је, ипак, само реч о мери у којој су њихови умови колонијализовани и нашпановани
схватањем западних мерила и односа као свеевропских, јединих исправних и
нормалних. При томе, Србија није другачије европска само због свог културног
обрасца, своје дубоке незападне културе, већ је у таквој различитости цементирао
западни однос према нама. Запад нас је одбацио много више него што ми
одбацујемо њега. И наставља да нас гази.
Четврти
се тиче сировости и бахатости неких од Вучићевих најближих сарадника. Такви
какви су, Вучићеви „лоши људи“ су важни за разумевање механизма његове
владавине, и унутрашњополитичких последица косовског (не)преседана, зарад кога
је Запад овде суспендовао уставност, али су небитни за разумевање Вучићеве
идеологије.
Коначно,
пети се тиче чињенице да је косовски статусни (не)преседан толико јединствен и
велики да не постоје поредиве референтне тачке које би могле да буду
употребљене као релевантне у иоле смисленој анализи Вучићеве владавине. Не
треба губити из вида да, на пример, „Слобода за Тибет“ није слоган сличан са
„Догодине у Призрену“ већ је реч о супротности. Једна од бројних последица Кумановског
споразума, који је прихватио Милошевић, јесте да је спој демократије и
либерализма овде постао самоурушавајући.
Имам
утисак су демократија и либерализам овде постали уље и вода. При томе, не верујем
да, ако вам је стало до либерализма у Србији, треба да прижељкујете више
демократије. Нека чуда нису могућа, мада, наравно, самоповређивање је легитиман
начин учења.
