„Та прича транге-франге, као да ти можеш да мењаш Косово за Републику Српску. Не можеш да мењаш, зато што Републике Српске не би било да није Косовског завета. Не можеш да уништиш сопствене корене”, речи су проф. др Дарка Ђога, изговорене у једном подкасту, које су оставиле снажан утисак на његове бројне поштоваоце.
Верујем да многи нису свесни да је Ђого постао ударник једног идентитетског „транге-франге“ – мењања српства за Завет. Ова подмукла мењажа унижаваног за најузвишеније се уселила у српски национализам и смањује његову, ионако малу, политичку снагу у Србији.
Ђого и Милош Ковић су постали ударници
истањивања српства и његовог свођења на Завет, који нуде
као неку Божју надидеологију пројектовану на српски свет и трансисторијску српску
панацеју, коју нам је даривао Свети Сава и коју само треба да пригрлимо.
Нихилистичка идеолошка операција креће од идентитетске, где не само живо, мусаво али витално српство којим су незадовољни, посебно оним у Србији, већ све што српство чини српством бива гурнуто под тепих Завета. Ђого и Ковић нам говоре да бити исправан Србин значи бити заветни Србин, и да такав Србин не може да изгуби без обзира колико губи и колико дуго губи. Идентитетско „транге-франге“ нам бива сервирано као одговор на баук територијалног и кључ спасења које се храни несамерљивошћу са стварношћу српства.
Ова мењажа, заснована на заветном самопорицању чију је логику Ђого сумирао у „Јутјуб“ посланици „Косовски завет и српски идентитет“, има битно различите последице у Србији и Републици Српској. Заветна идеологија, која овде одомаћује и „армира“ заветно самопорицање, у Републици Српској преставља јако „танку“, али позитивну идеологију, док је у Србији она негативна и има деструктивне анти-политичке последице по потенцијале поносно српских становишта.
ФУКУЈАМА ЗАВЕТНИЗМА: Заветнизам у Србији функционише као племенити нихилизам. Његови корени су дубоки, али му историја креће од „ренесансе“ православља крајем осамдесетих. Завет тада бива „оживљен“ у сенци опијености сликом победе која је деловала као неизбежна. У складу са „постисторијским“ духом времена, чинило се да је и крај српске историје на дохват руке.
У сенци тог тријумфализма пре победе, Завет почиње да добија обрисе идеологије. То је неодвојиво од идеја Жарка Видовића, српског „Фукујаме“, и ауре налик светачкој коју је временом стекао. Природа (анти)политичког терета који данас кочи српски национализам и гура поносно српска становишта на маргине препознаје се већ у његовом тексту „Свети Сава и његов народ“, објављеном у „Православљу“ јануара 1990. године:
„Комунистичка идеологија је приказивала паганство као безазлену идеологију 'бескласног друштва', а пљачку и безакоње као правду револуције!
Но српски народ се најзад усправио. И читава источна Европа се усправља у свом достојанству, спремна да одбаци паганство. Бог нас је погледао. Уздизање је тек почело. Оно је пред нама као задатак и позив да се тек освестимо.
Икона и завет Светога Саве – историјски потврђен заветом Косовским! – јесу тај позив. Он нас не позива у 'предисторијске прашуме' паганства, него у висине у којима и Европа треба тек да се потврди. И наше Сеобе су показале да ми вером нисмо везани за тло и земаљско царство (хтонском вером, као пагани), него заветом за Небеско царство које је у човеку! Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству (или утопији хуманиста), тај не разуме ни Косовски завет, ни Светог Кнеза, ни Светога Саву. А без њих ми нити имамо историју нити можемо знати ко смо!“
Видовићеве идеје су одиграле важну улогу у претварању Завета из идентитетске котве, и великог надахнућа на путу ка очекиваној победи, у не толико идеологију пораза колико у друго име пораза као идеологије. У његовим питким, омамљујућим идејама је своје место добило и превредновање Сеоба, уоквирених као најава коначног „изласка“ не само из историјског већ и, наводно, онтолошког „мрака“, које је касније заокружио Мило Ломпар.
Развучен између Сент Андреје и Неба, српски национализам је почео да лебди изнад Србије, натопљене оријенталним наслеђем и зато презрене и на поносно српској десници. И Завет и Сеобе је данас корисно посматрати као идеолошке „алатке“ којим српство бива одвојено од његове матице, коју наше елите виде као „контаминирану“ оријенталним.
Идентитетско транге-франге је прерасло у (анти)политичко абракадабра. Идеологизован и приземљен, уваљан у брашно интелектуалних, политичких и месијанских амбиција, „Завет“ је, у суштини, у Србији постао своја супротност. Уместо позива у политичке борбе, покретачке идеје, багателисани „Завет“ нам бива сервиран као јефтина замена, „дивка“ политичке борбе. Ботоксиран изговором „колонија Србија“, заветнизам је претворио српски национализам у фикус. Најјефтинији идеолошки украс понижене, посткумановске Србије.
Стално расте број књига које у свом наслову имају реч „завет“. Али, њихово умножавање није само директно пропорционално величини пораза већ је и добра мера уљуљкивања у поразу. Од косовског и светоставског, идеолози су га у Србији претворили у завет поразу. Остало је да га „Катена мунди“ крунише хит-књигом под насловом Завет и српско становиште – Мило Ломпар meets Жарко Видовић. (Проверио сам, још је нису најавили.)
ДАЉИНСКИ ЂОГО: У такозваној Босни и Херцеговини, где су антисрпски „високи представници“ Дејтонски мировни споразум претворили у војно-технички, у примирје које опстаје захваљујући облику старатељства који функционише као „мировна окупација“ – Завет је остао Завет. У мери у којој је Завет у Републици Српској постао идеологија, она је позитивна и конструктивна. У Бањој Луци је један од тихих мотора српског национализма.
Слично важи и у Црној Гори – где, речима тада „поново рођеног“, „заветног“ Слободана Милошевића, који није дуго задржао нову свест, српске борбе можда неће бити „оружане, мада и такве још нису искључене“. Завет је претворен у негативну идеологију само у Србији.
Ђого, као и многи други пречани, становници српских простора на којима су Срби „центрирани“ око етничког идентитета, није у стању да разуме јако сложен однос према српству у Србији; чињеницу да је оно главни вектор идеолошких и других подела. Нажалост, у Ђоговом мозгу, српски идентитет, који је подредио Завету, има улогу налик амовима, а идеологизовани Завет у његовој скученој, обесчовеченој визији српства одјекује као „ђиха“.
У „сабраној“, национално центрираној Републици Српској нема ниједног облика српског самопорицања, и Ђого, неспреман да појми смисао полицентричности српства и уважи њене последице, не може да разуме зашто их је у Србији данас три. Не чуди ме да је, самоправедан и идентитетски заслепљен Заветом, постао идеолог једног од њих.
Ђого у Србији игра улогу налик дугмету на идеолошком даљинском управљача. Он утишава политичку снагу поноса српством. Ђого наноси штету омамљујући и закључавајући. Он овде делује као пастир у најгорем смислу речи. Ђого политичко српство затвара у „заветни“ обор.
ИДЕАЛНО ЛОШИ: Српство је не само полицентрично већ и асиметрично. У сваком од центара, и на припадајућим просторима, контекст условљава не само однос према српству већ и његове импликације. Чињеница да је Београд центар свих српских центара, жижна тачка српске асиметричности, чини да однос према српству у Београду буде надређен односу према српству у Бањој Луци, која је као центар преузела улогу Сарајева.
Тамо је Ђогово заветно бунцање, коме, оклопљен мантијом, стално додаје гас, не толико бенигно колико, из угла поносно српских становишта, идентитетски, политички и идеолошки благотворно. Али, оно у Београду постаје деструктивно.
Асиметричност полицентричног српства чини да та деструктивност има, рекао бих не само потенцијално, негативне последице по Републику Српску. О њеној судбини се одлучује у Београду колико и у Бања Луци, ако не и више, а овде је Ђогово идентитетско сеирење лоше по идеолошку снагу српског национализма и политичку снагу поносно српских становишта.
Ковић разуме све у вези односа према српству у Србији, али – да ли зато што има политичке амбиције без талента за политику, или зато што је остао дете и воли да се игра – постао је један од главних промотера и надахнутих идеолога заветнизма. Он, чини ми се, искрено ужива у нихилизму своје редукције српства, што је инспиративна али незахвална тема.
Мој однос према политичком учинку Ђога и Ковића је јако негативан, али мој однос према њима двојици није такав. Они спадају у неке од, по себи, најмање спорних личности на јавној сцени. Главни проблем је у томе што они нису лоши по своје непријатеље. Ђого и Ковић су лоши само за Србију, за коју се, верујем искрено и чиста срца, залажу. Тај проблем чини већим чињеница да је начин како су лоши нетранспарентан и зато јако подмукао.
Ђого и Ковић су, из угла непријатеља Србије, идеално лоши. Из патриотског угла, њих у Србији лошим чини оно што, вероватно, верују да је најбоље у њима – опојна, христољубива праведничка страст, армирана Заветом претвореним у овоземаљску догму.
АУТОШОВИНИЗАМ И ЗАВЕТНИЗАМ: Ђого нас, наравно, не искорењује, али он своди српство само на само један корен. Тиме олакшава посао свима у Србији који желе да нас искорене, било идентитетски било просторно.
Иако воли да медитира на тему „могу ли завјетни народи преживјети без завјета“, бојим се да се у поцепаној Србији – у којој антизаветна, некада „друга“, данас случајна Србија контролише и важне алатке обликовања стварности и њена мерила – постављају другачија, овоземаљска питања. Она су јако значајна и за, рекао бих, заветну Републику Српску.
Нека од њих су: Како живе заветни народи? Како се боре у миру – када нема много простора за жртвовање живота? Шта остаје Србији ако Завет окује политичку борбу поносних Срба?
Нажалост, заветнизам је у Србији Завет претворио не само у „мелодију“ политичких пораза већ и у позив на уживање у поразу. Не знам, можда Завет јесте „животно сазнање, оно најважније“, како тврди Ђого, али он га сервира као идеологију равнодушности према животу. Мислим да проблем није у Завету, већ у њему. Нажалост, не само у њему и Ковићу.
Завет је у Србији претворен у идеологију – чије је друго име политичка предаја. Не знам да ли је данас могуће одвојити Завет од заветне идеологије. Овај текст пишем у нади да јесте; да ће верујући поносни Срби у важним политичким борбама добити вође и идеологе који их неће водити на Небо – и тако гурати у нове политичке поразе на Земљи.
Заветна идеологија је јако лепа и племенита, милује поносно српски супер-его, али је по српску будућност опаснија од аутошовинизма. Бојим се да многи нису у стању да препознају ту поражавајућу чињеницу. Моје је да покушам да је учиним што је могуће видљивијом.
Аутошовинизам је ружан и зато сам урушава своје темеље. Заветнизам чини да штета коју наноси антисрпским и малосрпским визијама српства буде мања. Заветна идеологија није политички „бенседин“, „ксанакс“ или „ривотрил“ – она је политичка наркоза за поносне Србе. Она политички делује као поуздани савезник свих својих великих непријатеља.
Када кажете да је историјска победа загарантована, када људе убеђујете да заједница васкрсава и пошто је замрла, онда им говорите да је политичка борба постала илузорна. Текстови Жарка Видовића, ипак, најбоље илуструју политичку странпутицу, начин како се од Завета стиже до овоземаљске омаме заветнизма:
„Стваралачки чин историје је чин који ствара, одржава и обнавља духовну заједницу, тако да она васкрсава и пошто је замрла. Тај стваралачки чин није јуначки („херојски”, „пасторални”, „чобански”), него заветни. То је чин у којем се неоспорно, јавља и јунаштво, али оно није субјект тог чина, него само снага којом се као средством служи стварни субјект историјског чина. А стварни субјект је ЗАВЕТ, тј. ЛУЧА која је очишћена од сваке страсти (па и гнева као суштине јунаштва)! У завету је јунаштво смирено вером, поверењем у Бога.“
7000 ЗАДРУГАРА: Ђого треба да размисли зашто је „служба“, која, Путиновом вољом, једина уређује „РТ Балкан“, дозволила, убеђен сам без тренутка оклевања, да буде објављен његов текст „Јечам на вјетру: или могу ли завјетни народи преживјети без завјета?“.
Ја знам зашто. „Завјет“, претворен у идеологију у какву је претворен, слуга је не само Александра Вучића већ свих снага које су идеолози Завета склони да проклињу.
Не знам нешто друго. Може ли српски национализам преживети претварање Завета у идеологију по мери Жарка Видовића, о. Дарка Ристова Ђога и Милоша Ковића?
Сви разлози зашто ми стрепња није дубља од наде стају у једну метафору – у Жексову „Задругу“, која је постала „Елита“. Ако затреба, мислим да ће углавном деца њене верне публике гинути за Србију. Или, речено транспарентније некрополитички, у складу са начином како нас заветни национализам наводи да посматрамо политику: Бојим се да овде само од „7000 задругара“ може доћи нових „7000 каплара“. Ко помисли да лупетам, нека погледа слику сина Радована Самарџића.
Поднаслов текста о. Ђога, који је прошао тест политичке (без)опасности, каже: „Замјена Завјета евроинтеграцијском економској есхатологијом трајна је операција 'кувања жабе' у којој учествује безмало цјелокупна политичка и економска 'елита' савремене Србије. Но то смо ми – народ на једној још дубљој прекретници од оне која је видљива на најочигледнијој површини политичких и друштвених процеса“.
Нажалост, заветна идеологија је допринела да овде буде успостављена, и са лакоћом одржавана, хегемонија „евроинтеграцијске економске есхатологије“. Елита која не стоји иза ње – и која, умишљена и заљубљена у Бога (у себи?), воли да сугерише да је права, да је овде једина без наводника – обезбеђује да не буде алтернативе „кувању жабе“. Заветна елита доприноси да овде, у Србији, не може да се појави српска „прекретница“. Зато у Србији о. Ђого није само „Ристов“ – он је овде, политички, и „Латинкин“.
Не чуди да су провладини медији, „РТ Балкан“ колико и „Информер“, склони да се праве да Мило Ломпар не постоји, а да заветни национализам третирају као украс. Једноставно, такав је наш културни образац, све што је везано за личност, колико год да она звечи, да је без харизме и стерилна, има у себи потенцијал да покаже да „не постоји лош публицитет“.
Док је једина реално постојећа, грађанистичка опозиција у сталној потрази за зачинским националистима, власт се држи декоративних, заветних; интелектуалне икебане која воли да верује да је заветна есхатологија учинила имуном на идеологије.
СРБИЈА КАО ЧЕКАОНИЦА: Фукујама је, у суштини, понудио либералну алтернативу не само марксистичкој већ и хришћанској есхатологији. Зато не треба да чуди да, када Завет спустите на земљу и претворите у идеологију, добијете подједнако ригидну, фукујамску причину – само премештену у чекаоницу. Слично Фукујами, заветна идеологија нам нуди, уместо „последњег човека“, идеал „последњег Србина“ коме се нигде не жури. Вечност је пред њим.
Заветна идеологија окреће леђа и Косову и остатку Србије, и 21. веку. Она каже да треба чекати.
„Након читавог ХХ вијека у коме нисмо сачували плодове вишевјековне борбе за остварење косовског Завјета, и ми смо принуђени да код учитељице живота поново полажемо исти испит – данас, пак, у доба постмодерног расапа смисла и биолошке умртвљености комплетне хришћанске цивилизације“, каже Ђого, да би мало касније понудио одговор на то „испитно“ питање историје који види као једини исправан:
„Завјетни народи који очекују повољан геополитички тренутак за остварње свога циља трају чекајући. Они можда не управљају историјом, али знају да у историји кад-тад мора доћи њихов час.“ Ђого ми личи на „косовку девојку“ тог чекања у чијем кондиру је заветна идеологија. Верујем да његову објаву предаје, политичке капитулације умотане у идеологију Завета, нису пренели „Пешчаник“ и „Аутономија“ зато што нису у стању да појме да им је српски заветни национализам, који су нацификовали, у Србији постао савезник.
При томе, заветна идеологија, у верзији о. Ђога, преузела је неке важне постулате постмодернизма, који воли да види као своју супротност. Она критикује постхуманизам са другачије постхуманистичког становишта. Заветнизам, у суштини, посматра Србе као „биомасу“ која ће оживети када дође „геополитички тренутак“ – на који та „биомаса“ не може да утиче. Она до нихилизма стиже заобилазницом која иде преко неба.
Ђого као централну, најважнију одредницу српског идентитета види, његовим речима, косовски мит, косовско опредељење односно косовско-видовдански завет. Проблем се јавља када почне да га идеологизује и представља све друге идентитетске одреднице као секундарне, у суштини изведене. Завет ту има идентитетску улогу налик роду у џендеризму.
Ђого, наиме, каже да српски идентитет, и сви његови елементи, добијају пуни смисао тек онда када постоји „заветна свест“: „Могли бисмо, свакако, да наведемо неколико врло важних елемената српског идентитета, и сваки од њих би био важан. Дакле, ако кажемо да је то језик, ако кажемо да је то заједнички осјећај историјске прошлости, ако кажемо да православна вјера, и као хришћанска вјера и као хришћанска култура…. уколико имате сваки од ових елемената плус Завјет ти елементи имају смисла, уколико имате сваки од ових елемената који су важни а немате завјетну свјест врло лако можете заправо да изгубите, да тако кажемо, српски предзнак за језик и било шта друго… “
Веровање да је, ако немају „заветну свест“, Србе лако претворити у растегљиву биолошку масу, налик пластелину, је место где нам се Ђогова идеологизација Завета открива као нихилистичка – у сваком контексту у коме, као у Београду или Новом Саду, српство више није питање живота и смрти већ је постало главна оса политичких и идеолошких подела.
Нажалост, у сенци нарцисоидног ломпаризма и заветне идеологије, Србији нам се као идентитетска основа национализма све ређе нуди српство, или оно што је живо у њему, већ политички умртвљујуће заветно самопорицање српства.
Завет ту функционише налик суочавању у случајно српском самопорицању – као идеологизовани предуслов пуне, исправне српске човечности. Прва антиполитичка пројекција српство пребацује на небо, друга на дно муслиманске масовне гробнице. Гледано из Вучићеве Србије, прекодрински пандан Оца Ђога је „мајка“ Мунира Субишић. Он вуче горе, она гура доле.
ЗАВЕТНИ ДЕФЕТИЗАМ: Као идеологија, Завет намеће мерило које је још више илузорно од очовечења схваћеног као позапдњачење. Док је друго недостижно, прво је незамисливо. „Заветно поље“ је идеологизацијом измештено са Косова и постављено на небу. Оно је несамериво са овоземаљским околностима које не упућују на жртвовање живота.
Као и комунизам или неолиберализам, заветнизам има увек спреман изговор да ово није то што је потребно да би стигли до краја поистовећеног са спасењем, или да не разумете.
Заветна идеологија убија политички имагинацију. Она је та која Србину говори да се ушушка у стању „биочестице“ и чека – бојим се не толико геополитичку победу Путина и Сија већ некога ко се још није ни родио. Колико разумем салату од жртвовања зачињену тренуцима, коју нам сервира Ђого, само је жртвовање начин да не будете жртва, али за то нам треба прекретница, тачније тренутак који је трајнији од тренутка.
Заветнизам своди политику на колективни идентитетски избор, који је сам себи једина мера: „Народи без завјета жртве су геополитичког момента и своје баналне ефемерности. Народи који забораве на жртву сами су жртве историје јер у њој никада нису видјели више од садашњости без смисла. Ми смо вијековима били завјетни народ. Данас смо на прекретници на којој се морамо запитати да ли смо то још увијек.“
Ђого себе види као путовођу отпора, како каже, коначној деконструкцији Срба као заветног народа, али, заслепљен заветном идеологијом и запетљан у деридијанске кучине, он Србе гура у заветни дефетизам. Ако не можеш да погинеш, дигни руке, порука је Милоша Ковића, другог истакнутог јавног лица идеологије саздане на идејама Јустина Поповића, Николаја Велимировића и Жарка Видовића, два свеца и „хисториозофа“ који још није канонизован.
Њихове идеје, и есхатологију око које су развијане, следбеници су склони да виде као тровалентну вакцину против идеологије. Чињеница да заветнизам није схваћен као идеологија, или да, у најбољем случају, његова идеолошка димензија бива сведена на „светосавски национализам“, чини да његове антиполитичке последице буду још деструктивније него што би биле да је његова идеолошка природа освешћена.
Ђого и Ковић, наравно не једини, имали су значајну улогу у кристалисању заветнизма као идеологије. Њени темељи су дубоки, упадају у очи раније инкарнације, али њен значај и антиполитичка моћ постају препознатљиви тек у Вучићевој Србији. „Нада мном је небо затворено”, пише Ђого после Свете Литургије, у једну недељу 2024. године, у ламенту (над самим собом?) који је насловио „Издаја“ – и од тада наставља да затвара земљу под собом.
Заветна димензија је постала конститутивни чинилац националног идентитета у модерним временима, која су овде, као и свуда на не-Западу, стигле са закашњењем, што је излуђивало самоозападњаченог Јована Скерлића колико и Сретена Угричића, који је, наравно, отишао много даље.
Титоизам је довео до истањивања заветне димензије. Видовић је допринео да, ослобођена, метастазира и почне да конзумира поносно српску страну политичке сфере. Нажалост, када овоземаљске идеале подредите небеском, небитно је какве су вам намере, онда политичка борба почне да делује као узалудна: „Косовски завет је основа српске духовне заједнице на земљи, а не неки програм правне заједнице – до које се долази и ратом и договором. Јер правна заједница је земаљска, државна. А пропадне ли духовна заједница – сви програми су узалудни.“
Остају само клетве. „Власт Србије није Србија, него њена колонијална управа достојна презрења“, каже Ђого у тексту у коме поручује: „Ми, спремни да живот дамо за Србију, да дјецу подаримо Србији – ми вас се стидимо. А Бог види и зна. И Свети Сава који није данас на кољенима већ се простро душом небеском пред Престолом Свемогућег.“
Не знам за Светог Саву, али видим да се заветнизам „простро“ пред Вучићем. Ја не мислим тако, али можда његова владавина јесте „достојна презрења“. Она није колонијална. Њено трајање је огледало антиполитичке моћи заветне идеологије. И када је почела да се клима, нису га уздрмале идеје о. Ђога већ они у Србији којима се гади Завет и све заветно у Србима.
„Шта год да нас чека, Србију нам, Боже, храни“, пише Ђого. „Као име оне једне једине љубави коју биће зна и слути, понављам: Србија.“ Али, заменио је српство Заветом и не чуди ме да га је посела једна дистопијска визија: „Србија треба да постане име без садржине, својеврсна земља-фабрика без идентитета, проста биомаса скупљена да заборавља и ради… Како чили наша завјетна оданост, чили и наша виталност...“
Понекад се запитам ко мање верује у Србе – Дарко Ђого или Дубравка Стојановић?
Назовите је како хоћете, „српска маса“, „биомаса“ или „раја“, она је све на шта Србија може да се ослони. Ко не верује у њу, није пријатељ Србије. Небитно је да ли се зове Дарко или Дубравка; да ли се куне у друга Тита или Завет; да ли је Отац у Фочи или унука проте у Вранићу.
Зоран Ћирјаковић
