Тешко је рећи где данас у Србији завршава Вучић и почиње Ђилас. Они нису исти људи, иако су јако слични. Али, у српској политици су Александар и Драган одавно постали један човек. Два градивна елемента те персоналне синтезе нису равноправна, али не треба потцењивати улогу Драгана Ђиласа током последњих дванаест година историје Србије.
Ђиласово веровање, које није без основа – да само треба да сачека и да ће, као Вучић, ако се једном попне на трон наставити да влада вечно, тачније толико дуго да људи забораве када је дошао на власт – има две слабе тачке. Прва, историја се не понавља, а питање је с чиме ће се римовати наша будућност. Друга је он сам.
Да би могао да контролише опозициону сцену – њен једини политички релевантан, прозападни део, пошто су националистички затрли Вучићева мека рука и дубок џеп – Ђилас је морао да фаворизује и истура политичке патуљке. Дабрица и Добрица, који оличавају ту комедију, помена су вредни надимци и имена зато што не угрожавају Ђиласову животну рачуницу – чекача власти. Он верује да ће, пре или касније, власт пасти с гране у његово наручје и да само треба да обезбеди да у том тренутку не постоји друго наручје.
НЕСВРСТАНОСТ: Овде није само Вучић несмењив већ и Ђилас, иако је тешко рећи да ли је као вођа више јалов или невидљив. Зато, упркос доминације у опозицији, он мора стално да нас подсећа да постоји. Али, када одлучи да емитује знаке (политичког) живота, Ђилас нам обично открије не толико своје слабости колико своје политичко и идејно ништавило.
„У историји су многе земље биле колоније. Мењали су се колонизатори, некад су били једни, некад други. Али никада у историји није забележен случај да је једна земља истовремено била колонија две или више државе. Никада до доласка напредњака и Вучића на власт у Србији. Уз њих је Србија постала колонија не једне, не две земље, већ свакога од кога Вучић може да има личну корист, корист у очувању власти“, истиче Ђилас у „ауторском“ тексту „Са Вучићем Србија је колонија и то не једне него више држава“.
Неке ствари су само овде, а неке су се појавиле овде. Али, „истовремено… колонија две или више држава“ значи само једно – владавина Александра Вучића. Тако је зову они који одбијају да се суоче с чињеницом да Вучић више од дванаест година влада сам. Ако је потребно да наведемо ко му помаже, онда се ту истичу Ђилас и команданти телевизија Н1 и Нова С, пошто декларисани „уредници“ те две телевизије не живе у Србији и не говоре српски.
Лепо је бити несврстан, али не треба претеривати. Остане човек сам са Вучићем и пријатељима. Увод у Ђиласов „мултиколонијални“ бисер (анти)политичке мисли, настао као изговор за политичку импотенцију и одбијање да се преузме одговорност, јесте дугачак али заслужује да буде цитиран у целости:
„Американци нам граде соларну електрану чији мегават сат кошта скоро три пута више од оних који се граде по Европи. Хил задовољан.
Французи су нам узели аеродром за смешне паре, а спалионицу нам продали по цени скоро десет пута већој од реалне. Макрон задовољан.
Немци су добили папир да ћемо копати литијум неопходан њиховој ауто индустрији. Шолц задовољан.
Кинези граде инфраструктурне пројекте по цени три пута већој од реалне, Зиђин годишње извози руду бакра вредну милијарду евра и плаћа Србији само 5 одсто њене вредности. Брат Си задовољан.
Арапским Емиратима смо поклонили две трећине Београда на води, ПКБ, земљиште по Војводини. Брат шеик задовољан.
НИС вади велике количине домаће нафте и плаћа само 3 одсто рудне ренте, не плаћа екстрапрофит, шпијунирамо руске опозиционаре које онда Москва осуђују на деценијске казне затвора. Брат Путин задовољан.
Турска и Мађарска, односно њихове фирме, праве огромне профите на штету Србије. Задовољни су и брат Ердоган и брат Орбан.“
Ја мислим да је, ипак, после читања овог текста најзадовољнији од свих – брат Вучић. Штавише, мислим да је Ђиласа корисно посматрати као Вучићевог другог брата; бунтовну, риђокосу верзију Андреја. Не знам да ли је „брат Ђилас“ нешто тражио, нити шта све добија, ако ишто добија, али види се да је заслужио баш пуно. Не верујем да је много оних који су „очувању власти“ Александра Вучића допринели више од Драгана Ђиласа.
Ако сте склони да о Вучићевим присталицама размишљате као о сендвичарима – онда би за вас Ђилас требао да буде човек-сендвич.
Аутор носеће идеје која стоји иза Ђиласовог серијског несврставања је Јово Бакић. Ђилас нам је демонстрирао да је Бакићево револуционарно лупетање постало полазиште реално постојеће опозиције у Србији. При томе, незгодно је када се људи играју камом, посебно када су невешти; „урбани“. Може да им се деси да не одсеку оно због чега су оштрили нож.
Да, ипак, подсетим. Србија је мала земља на планети Земљи, није на Марсу, и овде спољни актери, моћне земље и неки од комшија, имају утицај. Утицај немају вође Бангладеша, Чада и Доминиканске Републике, мада, бојим се да, и када би га имали, не би били „пријатељи“ Драгана Ђиласа и антимултиколонијалног Бакића у њему.
Проблем са Ђиласовим „ауторским“ текстом се огледа и у чињеници да се не помиње ниједан „пријатељ Србије“. Што се тиче пријатеља једине реално постојеће, грађанистичке опозиције – и њене жеље да сруши Вучића – ја ту препознајем само Еда Џозефа и галерију сродних антисрпских ликова.
БРАТ КАСИМ: Важан разлог зашто опозиција има мало „пријатеља“, не толико ван Србије колико у њој, јесте чињеница да је, таква-каква је, одавно постала Ђиласова својина. Једна од његових фирми. А, потврдиће многи од оних који се овде баве „секундама“, маркетингом и сродним вештинама, Ђиласове фирме су килаве када не седе у наручју власти.
Ђилас одлично рачуна, али у политици није у стању да урачуна себе. Он је један од малог броја овдашњих актера који су, много пре 2012. године, препознали Вучићеве потенцијале, али то не значи да је на ти са својим. Нити са снагом свог импулсивног карактера, склоношћу насиљу коју с муком контролише. Нажалост, стварност уме да буде непријатнија од њене медијске слике. Некада се иза (режимског) дима крије (антирежимска) ватра.
Ђилас, тајкун у политици, није носио гајбице када је био политички мајушан и каријеру је правио прво као студентски функционер, а затим кроз странку која није умела да комуницира са крезубом Србијом – па је завршила као случајносрпска секта. То је разлика која релативизује значај једне важне сличност између Ђиласа и Вучића.
Наиме, Ђилас је, као и Вучић, навикао да користи „штаке“; да се ослања на друге. Почевши од почетног капитала до Бориса Тадића, коме је владање било досадно па је Србију водио као тинејџер који се попео на трешњу. Иза Тадића је остала је дегенерисана странка, толико трула и подељена да је Ђилас морао да крене из почетка.
Сви умеју да кажу ко су овде „Али Баба и 40 разбојника“, али забораве да у причи о вртоглавом успону два сиромашна брата постоји и похлепни Касим, који се богато оженио.
Колико је „брат Ђилас“ – човек који не уме ни да живи а камоли да чека, који није у стању да ужива у животу ако се истовремене не пење ка новом врху – постао фрустриран сведочи чињеница да је сам, својом вољом, својим бесом и својим насилним карактером, поломио „штаке“ које су могле да му помогну да се успе на највиши српски врх и заседне на њега.
„Господине Хил, Ја у Вашој изјави ’да у протестима против литијума видите борбу против пута Србије ка западу’ видим потврду гласина да сте и Ви на платном списку Александра Вучића“, речи су којима је Ђилас почео „отворено писмо амбасадору САД“. Кулминација самодеструктивног неиздржа се сместила у упозорење: “Е па, неће моћи, господине Хил.”
Овако нешто не би могао да напише Немања Шаровић; ни Војислав Шешељ у свом претходном животу. Идеја да српски председник плаћа амбасадора једине суперсиле, кога Шаровић види као „правог председника Србије“, страна је функционалном политичком мозгу, националном колико и грађанском. Прозападни политичар који је у стању да напише овакво писмо је постао политички самоубица. У њему су умрли политички инстинкти.
ГЕНИЈЕ И РЕТАРДИ: Оно што, верујем, излуђује Ђиласа јесте чињеница да амерички амбасадор боље разуме Србију од њега и, истовремено, препознаје оно што многи на Западу не желе да виде. Да ће Србија много лакше ићи ка Бриселу ако је истовремено у милости Русије, и допустите јој да држи Москву за мали прст. Другим речима, ако је „вук“ Путин сит, а њему данас западно од Украјине треба мало да би се заситио, „овце“, из западног угла, у Србији ће бити на броју.
Ми више не можемо да се усправимо, то је један од ужаса Кумановског споразума, који је Путин запечатио оног фебруарског дана када је започео „специјалну операцију“ у Украјини. Зато Путин и Си овде, препознао је то Хил, можда и неко изнад њега, мада мислим да се мало ко у америчкој администрацији бави Србијом, не представљају терет већ амортизер западне доминације и, што је још важније, бројних понижења која иду у пакету с њом.
Штавише, Вучићева владавина много боље илуструје слабости и пластичност (западног) неоколонијализма, величину слободног простора који оставља у времену када се једина суперсила растегла преко губера, него њену (све)моћ и глобалне домете. Зато Вучићеви унутрашњи непријатељи, који воле да се заваравају па у њему виде марионету, не могу да се договоре да ли је Србија кинеска колонија, како тврди „Данас“, западна колонија или мултиколонија.
Оно што је, из угла опозиције, најважније препознати јесте да Вучић не ради ствари зато што мора, зато што га је Запад приморао да нешто уради, већ зато што је сам закључио да, због себе, мора да их уради или да би било јако добро да их уради. То некоме може деловати као мала разлика, али она је суштинска за разумевања и Вучићевог трајања и лакоће с којом траје. Она генерише илузије о Вучићу као „колонијалном управнику“.
Синдром растројености Вучићем овде иде толико далеко да многи свезнаоци, укључујући Ђиласа, мисле не само да је Хил плаћеник већ, у суштини, и да су Си и Путин ретарди. Да треба да објашњавају америчком амбасадору о чему је реч, и ко је овде ко, односно да Си и Путин не разумеју кинеске и руске интересе у Европи. Нажалост, за такву и толико велику одвојеност од реалности пост-постисторијског света – у коме и даље постоји само једна, све килавија суперсила и неколико изазивача, нервозни Путин и суздржани Си – нема лека.
После серије понижења, прво у Ираку затим у Авганистану, у коме су се талибани вратили на власт јачи него икад, америчка моћ иде силазном путањом, споро, и са повременим успесима, али низбрдо. Нажалост, преспоро за добро српских националних интереса али, истовремено, довољно брзо за добро Вучићеве прилично лагодне и што дуже владавине.
Вучићева Србија, земља у НАТО обручу, наслоњена на Запад, смештена испод зидина „тврђаве Европа“, сведочанство је о разливању америчке моћи и опадајуће снаге неоколонијализма, који је од краја Хладног рата главно средство одржавања америчке доминације. Зато је Вучић могао да нађе толико моћне пријатеље широм света – укључујући и два највећа америчка непријатеља. Вучић је маг неоколонијалне матрице – али ваљда је многима од оних којима влада лакше да верују да их је покрио Запад а не Аца из Чипуљића.
ШЕИК ХАСИНА: Имам утисак да је одавно не толико највећи колико једини Вучићев непријатељ постао хибрис. Овом „преступу“, који су богови строго кажњавали још од античких времена, моћници временом постају све више склони, а што су моћнији вероватноћа да ће подлећи постаје већа. Хибрис је постао једна од главних мотора промена у људској историји. Смлатио је Милошевића, коме је био већи непријатељ од НАТО-а.
У том смислу, амбасадор Хил је Вучићу истовремену највећи савезник и извор највећих илузија. Било би добро да Вучић може да поприча са Хоснијем Мубараком о америчким играчима који поверују да су незамењиви. Крај је јако далеко, све док не дође.
Ако ствари погледамо са друге стране, највећи непријатељ Драгана Ђиласа, тачније могућности да Вучић подлегне хибрису, јесте чињеница да код њега више није реч само о политичком животу. Мислим да би вођа морао да буде свестан да са власти у Србији може да оде – само јако далеко или на неко непријатно место. Вучић је толико урадио за себе и „европски пут“ Србије да је, бојим се, његова политичка једначина постала јако једноставна.
Мислим да крај Вучићевог „филма“, кад год да дође, неће личити на крај Тадићевог. Можда зато што сам био у Бангладешу, и посетио чак и собу у којој се играла као мала, животно-политичка судбина Шеик Хасине ми делује као слика најсрећнијег крај Вучићеве ере.
РЕЖИСЕРКА: Мислим да су по Ђиласову амбицију, од илузија о самом себи и свету, фаталније његове илузије о Србији. Са нашом стварношћу, и силницама које је одржавају, сетимо се Пекићеве несрећне раковичке авантуре, Демократска странка је увек лоше стајала.
Оно што је нагло завршило Тадићев владарски „филм“, и послало Демократску странку на ђубриште историје, није Ангела Меркел, она се само побринула да не буде трења, већ илузије демократа о Србији, и Тадићевих и (скоро) свих других овдашњих демократа. На првом месту веровање да је Србија – дубоко културално, само се та невидљива и неупадљива култура рачуна у политици; она овде „режира“ све политичке сценарије – иста као Запад; килава и јектичава, али западна земља.
Иако смо у Европи, нисмо на Западу и смена власти овде не подразумева почетак смењивости – што је илузија која је Весну Пешић и Војислава Коштуница претворила у „кумове“ изборне победе СНС-а и Томислава Николића 2012. године. Имам утисак да је Ђилас то, на несрећу данашње опозиције, касније схватио. И, пошто не може да врати точак историје уназад, решио је да присвоји слику поствучићевске будућности.
Али, разумети не значи умети. Неће свако ко успе да „зајаше“ Србију остати „у седлу“ доживотно, или ту негде. Да на тренутак занемаримо колико је тешко зајахати – што је неодвојиво од броја оних који верују да умеју да јашу и да би било најбоље да баш они зајашу.
Кључ Вучићевог успеха је сам Вучић. Улога Запада је јако важна али секундарна; потпорна. Та игра је све сложенија, а улог је за Вучића одавно постао велики да не може бити већи.
Имам утисак да рударење литијума у Јадру, највећи и политички најпотентнији изазов са којим се суочио, посматра из угла да ли може да га прогура а не из угла колико много и колико брзо може постати прескуп ако га прогура. Хибрис уме да вреба и из истраживања јавног мњења. У њима се само види одраз стварности. Она нису стаклена кугла.
АМБАСАДОР И АЛЕКСАНДРА: Оно што је Вучићу амбасадор Хил то је Ђиласу „Јунајтед медија“, друга најзначајнија политичка снага у Србији. Штавише, не би ме изненадило да је Александра Суботић, надзорница Шолакове троглаве аутоколонијалне хидре, коју оличавају „Н(ДХ)1“, „Нови SS“ и „Данас“, моћнији и важнији политички играч од Ђиласа.
Али, „Јунајтед медија“ је Вучићево чедо, настала захваљујући медијском закону који је, у суштини, сам донео 2014. године – као и све друге законе који су овде доношени и мењани у последњих десетак година. И даље ми се чини да се није прерачунао када је као не толико једини вентил колико једини медијски канал за опозиционо деловање створио парамедијску империју која је синтеровала антирежимско и аутошовинистичко становиште.
Галерија болида са месијанским амбицијама, селебрити спасилаца и претрипованих јавних интелектуалца који дефилују Шолаковим трансмисијама, колико год да је смешна у свом праведничком бесу и жару вођеном апоклиптичким сликама, није сасвим безопасна. Уосталом, оно што јој одузима друштвену снагу и креше крила јесте чињеница да је Драган Ђилас, вођа-чекач без харизме и храбрости, њена најснажнија политичка песница.
Зато, иако је литијум разгорео опозиционе нада, Ђилас ће, има утисак, остати друго име Вучићеве владавине. Чак и ако му неко чудо помогне да стигне тамо где жели, или ако успе да, као Ђинђић, пронађе „мердевине“, свог Коштуницу, сачекаће га Вучићев „плаћеник“ који нас посматра са врха Дедиња.
Како рече Тед Соренсен, саветник и писац говора који је Џону Кенедију био толико важан да га је описао као „интелектуалну банку крви“ – „Амбасадор никада није био присутан, али његово присуство никада није било одсутно.“
Зоран Ћирјаковић
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.