МИМОИЛАЖЕЊА УМЕСТО СРЕТЕЊА: ОД СИЛОВАЊА СРБИЈЕ КА ИСТРАЗИ НЕПИСМЕНИХ

 „Не разумем и не желим да разумем било кога ко не подржава студенте – интелигентне, проницљиве, исправне, пристојне, истрајне, непоколебљиве, неустрашиве, јасне, ненасилне… Или подржаваш њихове захтеве или не разумеш баш баш ништа“, написала је на „Твитеру“ Ана Новаковић, новинарка телевизије којој би више пристајао назив „Н(ДХ)1“.

Проблем није у капацитетима њеног мозга већ у томе да се поноси чињеницом да је искључила оно чиме располаже. Уосталом, исто захтевају мегаинтелектуални чланови „ПроГласа“ и Мило Ломпар, „српски глас“ који је постао њихова патриотска икебана.

Не треба губити из вида да „ПроГлас“ функционише као, истовремено, замена за „Савез комуниста Србије“ и нова, „деконтаминирана“ инкарнације клиничке мртве Српске академије наука и уметности. Наиме, после председниковања Владимира Костића, „клона“ Борке Павићевић, иако има „њежник“ и докторат, остало је само сећање на САНУ и нешто остатака поносно српске прошлости, изузетака као што су Часлав Оцић и Данило Баста.

Ако у институцији – која се представља као „достојна традиције коју баштини и сени свих оних наших великих претходника који су њеним ходницима корачали и под њеним кровом стварали своја научна и уметничка дела“ – данас нема места за Слободана Антонића, онда ме не би изненадило да „наследници“ оних који су изабрали Јосипа Броза за члана изаберу и неког коња. Једино нисам сигуран да ли би то ико у Србији приметио.

Поносно случајносрпски, „ПроГлас“ је интелектуални и идејни кров свега што се у Србији дешава претходних месеци – па и протеста који су се претворили не толико у бесомучно исцрпљивање колико у силовање Србије. Та стварност је оно што је забрањено разумети.

Животе свих нас је оковала фундаменталистичка мањина за коју је само лоше добро. Чињеница да су у првом реду не само Студенти већ и деца чини да ту нема никаквих политичких и сродних решења. Постоје само три излаза. Они могу или да изгоре у свом жару; или да спале Вучића; или да силовање Србије прерасте у пожар у коме ће цела горети.

ВЕРНИЦИ И ПЛАЋЕНИЦИ: Мене у њиховим протестима, и апокалиптичком култу око кога су се окупили, много више занима оно што је наше, српско, него спољни утицаји.

Мада, долазак Еда Џозефа ме навео да преиспитам веровање да су секундарни. Из искустава деведесетих знам, не нагађам, да Џозеф, јако пријатан мада хладан човек, бива ангажован на Балкану да би се догодило оно што центри моћи у САД желе да се догоди. Не верујем да имају много оних који су више вешти, и више србофобични, од њега.

При томе, не знам шта је све Џозеф, али, чак и ако јесте нечији „плаћеник“, он је „верник“. А, баш као и када говоримо о унутрашњим „злима“, по Србију су много погубнији антисрпски „верници“ него „плаћеници“ – они који верују да смо непоправљиво геноцидни цивилизацијски отпад него они које неко плаћа да овде делују у складу са тим веровањем.

Исто важи и за аутошовинизма, који је, требало ми је времена да то препознам, није највеће већ друго највеће српско зло. Ломпар, чије је „српско становиште“ антинародно и елитистичко, али у коме нема ни „а“ од аутошовинизма, помогао ми је да схватим да је елитизам, његов специфични облик коме је кумовала доситејевштина, највеће српско зло.

Њен учинак је заслужан и за чињеницу да треба да да размишљамо о томе како Ломпар, или Владета Јанковић и Миша Ђурковић, који се поносе српством које виде у огледалу, нису постали аутошовинисти, што је, пак, неодвојиво од брзине успона аутошовинизма. За мање од четврт века, са маргине у „кругу двојке“, стигао је до статуса једне од кључних друштвених чињеница у Србији, и прерастао у самоодрживу културу аутошовинизма. 

НАД-СРБИ И ОБИЧНИ ЉУДИ: Иако је у овим протестима све више „обичних људи“, депривилегованих „маса“, а добар део елите која храбри и распаљује бунт није елитистички, његова потка је елитистичка и његов успех би створио Србију која би била још више по мери елитиста него она којој је кумовао 5. октобар. А он је могао да нам се деси тек онда када су против Милошевића устали „крезуби“ и „неписмени“, којима је 5. октобар касније донео премало тога доброг.

Оно што ми боде очи јесте да пленумашко језгро протеста и његове селебрити путовође и скретничари делују вођени силницама и схватањима које су наша; мега-српска. То није увек лако препознати испод наслага случајносрпства и упадљивих трагова аутошовинизма.

И протести, и подршка какву добијају, вођени су „софтвером ума“ који у све нас, мада не у истој мери нити са истим манифестацијама, бива уписан социјализацијом. Иако су многи од поносно „свезубих“ и „писмених“ склони да себе виде као над-Србе, или само случајно Србе, и онда као када захтевају да не мислимо, и када нам намећу своје неумље, они то чине на начин који је натопљен српством. Води их, у Србији кључна, мада најмање транспарентна, дубоко културна димензија српства; овдашњи културни образац који сви делимо – свезуби и крезуби, леви и десни, писмени и неписмени, поносни и случајни Срби.

Српство има три димензије које треба истаћи. Прву, упадљиву, идентитетску, која није кључна само у Републици Српској, Црној Гори и Хрватској већ и на Косову и Метохији. Другу, поп-културну, најупадљивију али најмање значајну и највише оклеветану. Она је, наиме, одавно постала много више лакмус папир елитизма, и одбацивања живог, народског српства којим је (наш) елитизам редовно обележен, него лакмус папир самог српства. Трећа димензија је не само тешко видљива већ је и најсложенија, вишеструка српска „мера“.

Наиме, та дубинска димензија српства, културни образац кога није лако опазити иако боји скоро све што чинимо, има онолико различитих „мера“, могли би се рећи и различитих облика односно отелотворења, колико српство има центара. Зато метафора леденог брега, која је јако корисна када, на пример, покушавамо да разумемо културни образац Руса, у нашем случају много више збуњује него што објашњава.

У најкраћем, појам дубока култура, и културни образац, његов синоним, указује на силнице које делују у нама и око нас, унутар заједнице у којој смо социјализовани, на огромном, не само менталном, „простору“ који лежи између иних личних и универзалних „импулса“.

Треба истаћи да српска полицентричност не може бити избрисана – немогуће је идентитетско јединство Срба растегнути на плурализам српских дубоких култура односно културних образаца. Али, сви покушаји да он буде гурнут под тепих, игнорисан и прекривен националним симболима, показаће се, пре или касније, контрапродуктивним.

Да бих стигао до улоге дубоке културе у овим протестима, мораћу да кренем изокола.

ОД ДРУГАЧИЈИХ СРБА КА РЕПУБЛИЦИ ВОЈВОЂАНА: У свим државама где постоје тињајући међуетнички ривалитети; свуда где је неизбежно „пребројавање крвних зрнаца“, где се воде међунационалне „борбе“ за државне послове и друге оскудне ресурсе, чак и тамо где нема крвљу натопљених историја, важна је само упадљива, идентитетска димензија српства.

Срби из Сарајева су могли на својој кожи да осете нешто од онога о чему говоримо када кажемо да постоје различити српски културни обрасци, да је српство истовремено јединствено и дубоко подељено, када су 1992. дошли у Београд. Неки овдашњи, другачији Срби својој однос према разликама изражавали су и тако што су избегле Ненаде, који су, неретко буквално, побегли од Неџада спремних да их затру или муче – звали „Неџад“.

Дубока култура је данас, практично, неважна када говоримо о српству у Будви и Херцег Новом, или Бања Луци и Требињу – што помаже да разумемо и зашто је тамо могао да се запати „култ“ Мила Ломпара, идеолога новијег, другог, просветитељског српског самопорицања и „гробара“ српског национализма као помена вредне друштвене и опозиционе политичке снаге у Србији.

Али, дубока култура је јако важна ако желимо да разумемо много тога што се дешава, или не дешава, у Београду и Новом Саду – и између та два центра наше полицентричности.

Српство је идентитетски јединствено, али северно од Саве и Дунава живе другачији Срби него у Београду. Од када је Мило Ђукановић цементирао црногорско разумевање као не толико не-српско колико анти српско; од када је многе од оних који су, етнички, били и тамо и овамо, веровали да су истовремено исти (наши) и другачији (туђи), убедио да одбаце српску димензију свог идентитета; од када је етничке Црногорце претворио у нацију случајно православних Хрвата са албанским менталитетом – панонска дубоко културна раселина српства представља истовремено најакутнију димензију полицентричности српства, његову најслабију „тачку“, и омчу око врата Србије. Њу, захваљујући Вучићу, нису могли да затежу они који су то желели и којима ови протести греју сепаратистичка срца.

Често се губи из вида да је Динко Грухоњић важан због онога шта говори и чињенице да се то „римује“ са начином како његово име одзвања у главама већине Срба. Динко 2.0 нам помаже да боље видимо какви су Срби који у Новом Саду стоје иза, изнад и уз њега.

Мањине које живе у Војводини, у Србији нису оно што су сарајевским Србима (били) Бошњаци, крајишким Хрвати или Косовцима Албанци. Аутономаштво, које чека Вучићев пад да би отворено кренуло ка „Републици Војводини“, изнад свега је болна и јако ружна унутарсрпска прича. То није баук који, како тврди Ђорђе Вукадиновић, производи Вучић, већ „зло“ које је он зауздао у мери о којој пре 2012. године нисмо могли ни да сањамо.

Свест о постајању две битно различите, али подједнако српске, дубоке културе нам помаже да боље разумемо и зашто су титоисти и „аутономаши“ имали успеха у подвајању оријенталним утицајима натопљене матице српства, у којој лежи Београд, и наводили нас да је зовемо „ужа Србија“, од „хабзбуршке“ Војводине – коју је Тито одлепљивао, Тадићеве демократе скидале лепак, а Вучић, прилично успешно, лепио за остатак Србије.

Зато ће и највећа цена његовог евентуалног обарања са власти бити плаћена у Војводини. Једина питања су колико ће та цена бити велика и чиме ћемо је плаћати. Болним уступцима „првоборцима“ обојене револуције која траје, крвљу, или нечим што не умем да наслутим.

Оно што је кључно за разумевање главних, српских ослонца, које су користили Броз и „аутономаши“, нису две несамерљиве империјалне владавине по себи, већ чињеница да су оне у Србе вековима, прилично успешно, уписивале два различита културна обрасца.

Зато је, с једне стране, не толико у глави самог Доситеја, умног детета мителојропског „комонвелта“, колико у главама његовог ученог потомства, међу новонасталим елитама у Београду, слика османског „мрака“ из кога треба „востати“ с лакоћом проклизавала у слику српског народа у младој кнежевини, и овдашњег, другачијег српства, као мрака из кога треба „востати“. „Востани Сербије“ овде данас значи „востани“ из себе – и легни, клечи и пузи под светлима Запада колико и одсјаја лажне, позлаћене слике Запада, коју у Београду деценијама производи крем (само)отуђене грађанистичке елита.

Један од првих пропламсаја таквог самоотуђивања, и самопорицања ка коме је гурало елите у делу Србије који је вековима био заробљен у османској „екумени“, јесте несрећни Сретењски Устав – док аутошовинизам представља његову кулминацију; логичан исход.

С друге стране, истицање посрбљене слика „мрака“ је у Војводини производило жудњу за „востајањем“ из Србије – за „Републиком Војводина“. У том контексту је у Новом Саду и реч „Србијанац“ цементирана као пежоративна, као увреда. Вучићев највећи унутрашњи политички успех је чињеница да је, коришћењем различитих средстава, укључујући „коруптивна“, успео да Нови Сад постане више „матица српска“ него „матица антисрпска“.

Важно је што чешће понављати да главни политички проблем у Војводини није не-српско анти-српство, штавише оно одавно није много значајно, већ српско анти-српство. Бојан Пајтић је зато, примера ради, много „опаснији“ од Динка Грухоњића – који је, првенствено, сублимација односно синегдоха „зла“ у коме је анти-српство пре свега и изнад свега српско.

Другим речима, баш као и аутошовинистичко, његова сенка, аутономашко становиште је српско становиште. Његова српскост је оно што га чини толико опасним и деструктивним.

Зато имена као што су „Динко“ или „Мариника“ представљају олакшавајуће околности. Мене у Новом Саду плаше српски „Бојани“ и „Ненади“, не људи са не-српским именима, као што су „Алексеј Кишјухас“ или „Марк Лошонц“ – иако међу њима има и истакнутих спољних, не-српских верификатора, нормализатора и апологета српског аутошовинизма.

ОД МЕТАФОРЕ ДО ИМЕНА БЕЗУМЉА: Усредсредићу се сада на Београд; матицу српства; центар полицентричног српства; центар свих српских центара, град који би, не само због паралела са „полицентричношћу“ православља, могли да назовемо „Цариградом“ српства.

Толико и тако важан, Београд лежи на простору натопљеном оријенталним утицајима, који никада није био „мост“ између два различита европска света, Средње Европе и њеног оклеветаног југоистока – већ је вековима био забачена, прилично изолована, европска крајина једног не-европског царства. Историја не познаје на Дунаву ћуприју.

Између два најважнија српска центра, Београда и Новог Сада, вековима је постојао тешко пролазни речни „бедем“. Једна последица те, много више историјске него географске (и топографске), чињенице значајнија је за разумевање културе аутошовинизма, која буја у сенци блокада и пленума, чак и од елитизма, њене главне погонске машине.

Српство, колико год да је малено, за разлику од огромног русијства, које је једноцентрично, што значи и дубоко културно и идентитетски јединствено, није само полицентрично већ се два његова кључна центра – Београд, главни, и Нови Сад, обликотворни када говоримо о саморазумевању елита, Доситејевог „потомства“ које данас у Београду може да одабере једно од чак три српска самопорицања – налазе са две стране најпостојаније „цивилизацијске“ баријере у Европи, која на овим просторима прати ток Саве и Дунава.

Другим речима, историја, српска мајка, је српство, колико год да је невелико, поставила у два не толико сукобљена колико тешко самерљива цивилизацијска круга. У две „цивилизације“, плаши ме та реч, пошто нас наводи да је разумемо у западноцентричној једнини – од којих је једна „чисто“ европска, западнолика, а друга, подједнако европска, али натопљена, наши елитисти би рекли „запраљана“ или „контаминирана“, неевропским утицајима.

Бавићу се овим проблемом у посебном тексту, пошто је мало шта у данашњој Србији могуће разумети без суочавања са „заробљеним умовима“ српских елита, чији је темељ доситејевштина. Истичем га овде зато што су ти (само)отуђени, заробљени умови, било да шлајфују, као Ломпаров, било да су слабашни, као српских суб-команданата луксембуршких „Јунајтед медија“, истовремено (дубоко културно) толико српски да не верујем да могу бити много српскији, и оковани (само)разумевањем које их нагони да се отуђе од српства и презру га на један од два начина. Било свеобухватно, случајносрпски, као Радомир Константиновић, отац српског аутошовинизма, било битно уже, просветитељски, као Мило Ломпар.

У сенци ова два самопорицања, и пратећих варијација елитизма, сместила се и исцрпљујућа обојена револуција вођена саморазумевањем које није само анти-политичко и анти-народно. У њено вјерују су утиснуте три илузије. Прва, да је могуће обавити цивилизацијску алхемију. Друга, да ће Запад дозволити да демократскија, мање хибридна демократија у Србији постане одржива пре него што Косово добије „столицу у УН“. И трећа, да уставолики документ који није усклађен са Кумановским споразумом може функционисати као Устав.

Прва илузија је надреална. Реч је о веровању оних који су убеђени да су у себи успешно претворили српство у западњаштво, и да зато српско друштво може и мора да постане западно; да је овде могуће изабрати Запад као нешто више од геополитичке оријентације.

Иста илузија је кумовала и Сретењском Уставу – лудорији самопорицања која одлично илуструју одлучност српских елита да се мимоилазе са Србијом и игноришу наш културни образац; да нас – такве какви смо, склони да се мењамо само онако како нас је могуће мењати као припаднике заједнице чији је највећи непријатељ неизвесност – заљубљени у илузије о себи, упорно заобилазе и прескачу.

Наиме, елите су у Србији, 1835. године као и данас, биле склоне да размишљају о могућем не само игноришући стварно већ и згађене стварношћу живог, народског српства. Оне су, заслепљене светлима Запада и зато културално слепе, редовно бркале оно што недостаје са оним што, како су веровале, мора да настане. Игноришући важне, не само дубоко културне, параметре стварности Србије оне су нас више унесрећивале него усрећивале.

Србија је током последња два века ишла напред, развијала се и јачала, неретко не због својих елита већ упркос онога што су чиниле. Оковане доситејевштином, елите, које су нашем, као и сваком другом друштву, преко потребне, постале су елитистичке и отуђене у мери која није без преседана у другим деловима света. Али чињеница да се, на пример у Кенији или Пакистану, још више мимоилазе са својим народом не може бити нека утеха.

Друга и трећа илузија су, делујући у синергији, произвеле надреално; један од главних слогана протеста – „Ниси надлежан“. Не знам ко нам више и јасније, Брисел или Кумановски споразум, поручује да је Вучић овде за све надлежан и да је само он овде надлежан.

Западни однос према српству и Србији, коју је НАТО заробио и оковао, и величина Вучићевог улога, који, првенствено као једна од последица Кумановског споразума, не може бити већи, одржавају стање које је оне који верују да Вучић мора бити срушен по сваку цену натерало да са силовања надстрешнице пређу на силовање Србије, и допринело да некрополитички бунт јако лако и брзо прерасте у крвожедни средњевековни култ.

Друго крагујевачко мимоилажење на Сретење одлично илуструје позадину једне јако ружне димензије обојене револуције којој се не назире крај. Када нешто мора а не може, онда „силовање“ постане не толико метафора колико име безумља.

А оно данас може бити само наше – српско. Ко год да је са стране у њега умешао своје прсте.

ШКОРПИОНИ И НОВИНАРИ: Ана Новаковић је типична припадница нашег друштва, могло би се рећи и егземпларна србендкиња. Сасвим у  складу са нашом дубоком културом, она је убеђена да је њена истина не само једина српска већ и да је квази-религиозна, да је „Истина“ са великим „И“, као и да живи у црно-белом свету.

Зато се она, на пример, суштински не разликује од људи које, убеђен сам, види као своју супротност – „Шкорпиона“ који су обавили егзекуцију бошњачких војника које су заробили.

Њих је усмеравао исти софтвер ума који данас води Ану Новакавић и студенте који верују да је силовање Србије, на које су прионули, не толико легитиман колико моралан начин да Вучић буде елиминисан – рекао бих не са власти већ из овог света. Не знам да ли су прасиће окретали и у Шумарицама, али бојим се да је међу онима који су се сабрали у Крагујевцу био и немали број оних који верују да Вучића не треба клати и пећи већ јести живог.

Све што овде постоји, и убице из „Шкорпиона“, и једна, још славнија, „Н(ДХ)1“ „шкорпионка“, која у онима који не подржавају студентистички култ види „зверињак“, одражава исти „софтвер ума“. Он чини да неким поступцима, (не)делима и (само)разумевањима која постоје свуда будемо више склони – па и црно-белим сликама које нас воде док озверујемо сународнике или стрељамо војнике непријатељске армије.

Зато је важно инсистирати да у огледалу препознамо колико је најгоре у нама налик ономе што верујемо да је најгоре од нас – или, ако сте прешли Рубикон и загазили у аутошовинизам, једнако нама, нашој непоправљиво геноцидној, звероликој „суштини“.

Примењујем то и на себе. Иако, за разлику од Жаклине Таталовић и главног трбухозборца „ПроГласа“, једног од путовођа страсти за „људокољем“ која је посела део Србије, у својим неистомишљеницима не видим „зверињак“, ипак, међу њима препознајем једног „патуљастог бизона“, односно „ајвана“ како се некада овде говорило.

Наш софтвер ума омета Ану Новаковић да у новинарству буде нешто више од „новинарке“. Проблем није толико у ставу који садржи њен твит који стигматизује мишљење, већ у чињеници да тај твит садржи логику којом је вођено „извештавање“ телевизије за коју ради.

Наиме, суштина извештавања је у томе да не само оно што вам се гади представите непристрасно, дакле и из угла оних којих вам се гаде, већ да у извештавању истакнете најуверљивије ставове међу онима који вам се гаде. Ако то не радите док извештавате, онда сте пропагандиста, испирач мозгова, фалсификат новинара – а овде неретко и озверивач.

При томе, ако тако нешто радите на медијима који се издају за супротност режимским медијима, иако су, у стварности, њихови „близанци“ по професионалности и отворености за другачија мишљења, онда постаје јасније да протести које воде, хране и пумпају овакви медији могу само да промене предзнак безалтернативности и имена која је оличавају.

Био сам и у Бурми и у Сингапуру па знам колико се могу разликовати друштва која су заробили ауторитарни режими, али то је мера промене које нам обећавају протести чије језгро чине тоталитарни пленуми, а медијски замајци су им две затворене луксембуршке телевизије – у којима се сви „дијалози“ воде између истомишљеника.

КОЛЕКТИВНА НЕВИНОСТ И КОЛЕКТИВНО ЛУДИЛО: Трудим се да разумем и Ану Новаковић, и ташницу Жаклине Таталовић, и селебритије из „ПроГласа“, и 700 секретара СКОЈ-а у пленумима, и хиљаде оних са српским заставама, који су били статисти у крагујевачкој представи – коју је режирало тих 700 уз помоћ своје селебрити и професорске „подршке“.

Не знам гледате ли Жексову „Елиту“, али, ако почнете, боље ћете разумете и учеснике  протеста и њихову „подршку“ – и лакше препознати да смо сви деца исте дубоке културе.

Поносни Срби су били већина у Крагујевцу, али они су само играли себе у „комаду“ који, из угла оних који га режирају и који му најгласније аплаудирају, може имати само један „срећан крај“ – Србију по идеолошкој, можда и територијалној, мери Бојана Пајтића, Томислава Марковића, Маринике Тепић, Динка Грухоњића или Алексеја Кишјухаса.

А та мера је Србија која је „востала“ из себе. Зато би да промене и химну Србије и натерају нас да стојимо уз најотровније стихове које је, несвесна шта чини, написала рука једног Србина – са простора на коме се данас налазе и „Матица српска“ и „матица антисрпска“.

На Сретење је постала сасвим транспарентна религиозна природа колективне хистерије, праћене потоцима стварних суза и јецаја, која је посела велики део Србије. Вођена је не толико схватањем да су Студенти „чисти“, толико чисти и невини да сви морамо да станемо уз њих, колико веровањем да они који се нису поклонили Студентима, који их не виде као човекобогове, не само да не заслужују разумевање већ не заслужују ни да постоје.

Знам да огромна већина Студената јесте чиста и невина, али знам и да не постоји ништа чистије од лудила. Када се те две чистоће помешају, када се стопе колективна невиност и колективно лудило, онда добијамо чистоћу на квадрат која представља савршену маску онога што – једино – може да замени Вучића. А то су оне политичке снаге које су у свест становника Србије луксембуршки „Јунајтед медији“ уписале као једину алтернативу Вучићу.

Овакав исход данас армира не толико лажно „директно демократско“, тоталитарно колико и антиполитичко безумље 700 полит-комесара грађанистичког СКОЈ-а (без чланства), који су успоставили пуну контролу над пленумима. Како је приметио Небојша Крстић, позадина те лажне „директне демократије“ је разобручено „вршњачко насиље“ – праћено стигмом од које данас у, овде додатно крхкој, адолесцентској Србији не постоји већа и разорнија.

Представљени као не толико „интелигентне, проницљиве, исправне, пристојне, истрајне, непоколебљиве…“ снаге колико као боголики власници Истине и једине добре будућности – у страху од „ожени ме“ култа неког „лепотановића“, новог секси „Чаде“ – они су запечатили околности у којима не може да се појави било какав нов, другачији лидер. Па ни поносно српски вођа опозиције у земљи, таква је и Грчка и друге у овом делу света, чији културни образац налаже опредељивање за личност на изборима. Много више него за идеју.

Овакву извесност су замаглили они који су, углавном чиста срца и искрено патриотски, у Крагујевац стигли у народној ношњи или поносно машући српским заставама. У метастази корисно идиотлука којој сведочимо, разумем све оне који верују да сам и сам постао њен истакнути део, имам утисак да није лако наћи веће од њих. Надам се да, ако снаге којима данас служе победе, неће доживети судбину својих петооктобарских претходника.

ТАЛИБАНИ И СТУДЕНТИ: Као и оно 1835. године, и суботње Сретење у Крагујевцу није представљало „сусрет“ са српством и реално постојећом Србијом већ нови покушај бежања од себе и своје земље на Запад – вођено веровањем да морамо да постанемо оно што не можемо да будемо.

Али, из наше дубоке културе се не може „востати“ ни онда када бежимо од ње. Зато ми је  кулминација протеста у Крагујевцу личила на улазак талибана у Кабул, овај пут на Лепеници. Уосталом, „талиб“ је арапска и паштунска реч која значи студент, а наша боја коже, вероисповест и место на карти света ометају уважавање дубоко културне блискости – сличности „софтвера ума“ који жуди за „талибанском“ државом тамо и „студентском“ овде.

Тито је у Србији био много успешнији него Наџибула у Авганистану.  О каквом изданку тоталитарне, коминтерновске свести говоримо када говоримо о пленумима сведочи и, по себи мало значајна али илуминативна, чињеница да је потребно више од две недеље да би се мегапленуми, пленуми и радне групе усагласиле ко у њихово име може да говори за западне медије. У поређењу са студентизмом, сајентологија је демократска „религија“, а Талибани транспарентан, и инклузивнији, покрет.

Подједнако добра илустрација тоталитарности култа који је посео део Србије, али и простора за успостављање какве-такве смислене демократије у Србији, што подразумева оно што нам се масовно гади, дијалог са неистомишљеницима, јесу реакције на твит Сергеја Трифуновића који се усудио да човекобоговима, индиректно и увијено, упути речи критике:

„После 14 пута прегледане и преслушане изјаве Лазара Стојаковића, и даље ми није јасно зашто се пленум ФОН, оградио од исте. Има ли кога у овом јавном простору из тог пленума, интересантан сам знати разлог? Хвала.“

У одговорима има свега и свачега, али скоро све је натопљено одредницама нашег културног обрасца:

„Због да једеш г….“; Шта тебе боли к…. клошарчино.“; „Не тролуј. Све знаш, само га још мало промовишеш“; „Сергеј ушао у клуб 'нисам за Вучића, али...'“; „Бринеш за свој партијски подмладак или...“; „Лепи смири се, ти си раз….. и ПСГ, сад се гураш где ти није место.“; „Ош ти рећи јел ти СНС скупљао потписе?“…

Ту се сместио и тоталитарни бисер над бисерима – „Ниси надлежан да знаш.“ Само се питам када ће неко објавити ко од нас – није надлежан да живи.

Ови одговори одлично илуструју и да је веровање у могућност, у суштини „цивилизацијске“, дубоко културне алхемија много илузорније од ослањања на политичку алхемију.

Пленуми су, бежећи од „лика“ новог Чедомира Јовановића, обезбедили да овде на политичкој сцени не може да постоји ништа сем булументе идеолошких не-Чедомира Јовановића, „Чеда“ које не зову Чеда. А они су, захваљујући учинку и моћи електронских „Јунајтед медија“, одавно окупирали свест присталица опозиције.

Са пленумима овде има још мање неизвесности него некада са Слободаном Милошевићем и његовим људима, претходним изданцима „скојеваца“ и сродних титоистичких луткица у Србији. Чак и ако у неком тренутку успеју, ако учине да Вучић нестане из српске политике или живог света, све што могу је да, на неко време, одложе да Србија дође у руке Павла Грбовића, Срђана Миливојевића, Бојана Пајтића, Маринике Тепић, „Дабрице“ и Добрице…

О „НОРМАЛНОСТИ“: Обожена „наша деца“ су постала ударна песница анти-народне обојене револуције. Мало је битна чињеница да нема мало пленумаша који се не боре за привилегије и који себе не виде као део будуће меритократије – као припаднике пост-титоистичке „нове класе“ која више зна него што верује да је рођена као аристократија ума.

Најжалоснији ми у свему томе делују они Студенти који, док говоре за „Јунајтед медије“, скривају јужњачке акценте и покушавају да говоре „правилно“. Бојим се да, мукице, верују да је то улазница у привилеговану "ум царује" елиту згађену народом из кога долази. А она се, све више, састоји од класних отуђеника, данас бројнијих и опаснијих од националних.

Између осталог, ми смо ових дана могли да гледамо и самопорицање уживо – украшено иконама и заставама Србије. Истини за вољу, текућа, случајносрпска „културна револуција“ није толико антинационална колико антинародна. Њена идеолошка потка садржи класну инверзију неких од важних одредница револуције коју је Пол Пот предводио у Камбоџи.

Наиме, тамошњи „Друг број 1“, како је волео да га зову, наредио је „елитоцид“. У земљи која је била толико сиромашна да су наочаре за вид биле знак класних привилегија, није му промакао нико ко их је носио – сем оних који су стајали уз њега, иначе „француског ђака“.  „Елитоцид“ је преживео само један кувар који је умео да спрема француска јела – други упадљив израз статусних и класних привилегија у земљи која је била француска колонија.

Андреа Јовановић је одавно приметила да нова, „настајућа левица у Србији“ није једина која је окренула леђа народу – радном колико и српском. Она је препознала да овде сви елитисти, и либерални и националистички, показују симптоме „алергије на народ“. Луксембуршки „Јунајтед медији“ су учинили да она временом прерасте у страст за анхилацијом народа.

Чини ми се да данас нема мало студентиста, не само међу неолибералним „левичарима“, који сањају о класном рату до истребљења и „народоциду“. Штавише, срж овог новог, малигног издање доситејевшине оличавају твитови и видео прилози Немање Шаровића, десничара који је редефинисао дно српског национализма – и постао ћирилични „деконтаминатор“. Пошто морамо да говоримо о „корисним идиотима“, Шаровић је постао „корисни идиот“ српског аутошовинизма од кога је данас тешко замислити кориснијег.

„Напиши НЕ ЗНАМ или НЕЗНАМ и ми ћемо тачно да знамо да ли си сутра у Крагујевцу или у Сремској Митровици“, објавио је неко од грађанистичких фундаменталиста који учвршћују схватања о потреби да у Србији буде обављена једна, ваљда спасилачка, „истрага неписмених“. Нису поља пиринча, али не верујем да то може бити препрека да, на пример, Шумарице овде постану „поља смрти“ – за оне који немају све зубе и пишу „незнам“.

Ипак, у мору будалаштина, изречених као врхунске истине, шампионско место је заслужила насловна страна „Данаса“ 12. фебруара, на којој, словима која су, ипак, мања од оних којима су објавили да је умро друг Тито, пише – „Свако нормалан у Србији је уз студенте“.

Када једно друштво поседне колективно лудило, све што слободно мислећи човек може да уради јесте да покаже да га није прогутала фундаменталистичка матица. Да га нису ућуткале претње клањем и јахањем.  Да је остао свој. Да се није утопио у наметнутој „нормалности“.

Зоран Ћирјаковић