Иако ме у једном тексту „нацртао“ важан, мада невољни, учесник полемике - о поносно српским „корисним идиотима“, који верују да нису оно што јесу, и сродним елитним политичким бићима опхрваним супер-егом - недостајао је мој матични број и број ципела, нисам покушао да се диретно укључим и одговорим док нисам поменут именом.
Оно што ме обрадовало у овој полемици, вођеној за време антивладиних протеста крајем 2024. и почетком 2025. године, није само то што су Часлав Копривица и Милош Ковић били лични у
својој критици Мила Ломпара већ и чињеница да су, без да, макар симболички, негде помену моје име, преузели моје кључне аргументе
– због којих сам остракован (и) међу „антизападним“ снагама.
Много више него политичка коректност,
веровање да смо „прави“ Европљани у западноликој једнини и кукавичлук актера јавне
сцене, који хране каријеризам и дубоко-културално условљена склоност
„сигурици“, наметнули су схватање да полемике не треба да буду личне. Али,
фокус на лично је овде често преко потребан. Он нам помаже да разгрнемо маглу
начелног и препознамо суштину неких мистификованих проблема.
У Србији је, чини ми се
понекад „од вајкада“, скоро све што је политичко лично, док је инсистирање на
начелном обично антиполитичко. Зато су код нас полемике у којима нема личног
углавном друштвено јефтине, политички безначајне, моралистичке вежбе. Мада, начелно
некад много говори о личном. То је главни разлог зашто у наставку нећу бити
личан.
Као, како каже Слободан Дивјак,
„српског антизападно настројеног интелектуалца“, мене јако занимају српски
прозападно настројени интелектуалци. Њих има и међу грађанистима, као што је
Дивјак, и међу националистима, као што је Ломпар. Већином су либерали.
Зато ме не чуди да је Дивјак стао на Ломпарову страну у овом спору у коме је суштина, чињеница да Вучић и „ПроГлас“ деле слику будућности ка којој Србија мора да иде, мада не и схватање цене која због тога треба да буде плаћена, остала у сенци расправа о начину како Србија треба да иде ка таквој будућности и прихватљивој величини колатералне штете.
Нажалост, Запад је оковао
Србију и расправа о форми и цени је једина смислена. Све остало спада под шта
би било када не би било. А шта све треба да не буде да би се овде нешто
променило илуструје чињеница да, иако више нема Бајдена, Трампов Марко Рубио о
просторима на којима живе Срби говори као да је Бајденов државни секретар.
Оно што ме код прозападних
интелектуалаца највише занима јесте њихов однос према Западу. Мада, они имају
олакшавајућу околност – непријатно сличан однос према Западу овде имају и многи
антизападно оријентисани интелектуалци. Милош Ковић, на пример.
„Србија мора да буде
правна држава“, каже Ковић. Српски културни образац каже да Србија тешко може
да постане правна држава. То је препознао Јосип Броз („судије не треба да се
држе закона као пијан плота“), док се данас препознаје и у чињеници да ће декан
једног факултета у Београду вероватно ускоро постати господин, на речима много
гласнији заговорник „правне државе“ од Ковића, који није изабран за редовног
професора – а онда су се његови саборци изборили да се веће не држи закона као
пијан плота. Да не улазим овде у јако непријатну чињеницу да Кумановски
споразум каже да Србија не може да постане правна држава – док год у Уставу
стоји да су Косово и Метохија део Србије.
Да бих стигао до тога како,
и колико слично, прозападни и антизападни интелектуалци у Србији виде Запад, и место
Србије у односу на Запад, кренућу изокола.
У књизи СРБИ 1903–1914:
историја идеја, коју је приредио Ковић, преиспитиване су политичке идеје: демократија,
југословенство, либерализам, национализам, социјалдемократија и феминизам.
Аутори их посматрају као српске, али нигде нема ни одјека, а камоли уважавања
последица чињенице да је реч о партикуларним, западним идејама, које су овде
стигле и сместила се у један битно другачији, незападни контекст.
Постоји једна важна
разлика између преношењу идеја и камиона песка. Песак можете само да губите у
„транспорту“, док идеје много тога губе и добијају у култур(ал)ном преводу, што
је процес којим је обележено и ширење западних идеја и исходи њихове апропријације
у сваком незападном контексту, па и српском. Слично као у филму Софије Кополе –
само још сложеније и нетранспарентније. Штета што није снимила и „Добијено у
преводу“.
Све нормативне идеје
развијене у западном контексту бивају трансформисане и прилагођене српском. Оне
много тога губе и добијају у том процесу. Ако не уважавате чињеницу да је реч о
неуниверзалним, западним нормама, закључак да у Србији оне не функционишу добро
ће вас лако одвести у закључак да је проблем у нама; да смо фалични. Пошто,
наравно, проблем не може бити у нечему што верујете да је „универзално“.
Истичем, а то је важно за
наставак текста, у зборнику који је приредио Ковић није обрађена кључна модерна
политичка норма – (модерна) држава, која је, такође, рођена на Западу и
обликована по западној мери. Да јесте, можда би било лакше разумети да је идеја
„правне државе“ овде двоструко проблематична, може се рећи и туђа – и као
држава и као правна.
Српско је, примера ради,
друштво бруке и части, мада када кажемо „достојанство“ ми по правилу мислимо на
част, па се то лако изгуби из вида. Западна су друштва кривице и достојанства.
И „држава“ и „правна држава“ су норме скројене по таквој мери.
Што се, пак, тиче
југословенства, да оставимо на тренутак по страни њене хрватске „очеве“, треба
истаћи да је реч о идеји која је овде натопљена схватањем о потреби да у Србији
треба да буде убрзана „цивилизујућа мисија“. Зато га је корисно посматрати и као
помоћну модернизацијску идеологију – вођену сликом Запада као норме. Нећу овде
улазити у питања колико је та слика била ушећерена и колико је одговарала
стварности Запада.
Чињеница да је нешто
постало свеприсутно, „глобално“, не значи да је примерено свима, што је важан
смисао појма универзално. Он се, не само овде, редовно губи из вида. Разлози
зашто је овде јако важан, много важнији него у Бугарској, Грчкој и Турској, неодвојиви
су од разлога зашто се овде појавио аутошовинизам – кога у тим балканским земљама
нема.
Склоност да суштинска
неуниверзалност западних норми – не само политичких – буде игнорисана важан је
симптом колонизованости незападних умова. Везе између стварности (модерне)
демократије, односно државе, и идеално-типских (па и античких) схватања само
замагљују суштину – чињеницу да је реч о партикуларним, западним модерним нормама,
састављеним од подједнако партикуларних под-норми, које су глобализоване.
Пробаћу из другог угла.
Платонова Држава, описивана као „камен темељац савремене политикологије“,
редовно бива схваћена и као камен темељац унилинераног развоја који се завршио модерном
државом. Али, она је производ западне, не нека заједничке, „универзалне“ људске
историје. Чак и ако јесте најбоља, она није подједнако добра за све – јер њена нормативна и институционална
инфраструктура није културално безмирисна.
Веровање да јесте – норму државе сам изабрао као пример и зато
што нам је бездржавни свет постао незамислив; та норма не само да нема
алтернативу већ њу мало ко промишља, па говоримо и о нонсенсу званом „неуспешне
државе“ – оно је што много ефикасније
усмерава умове као аутошовинизму од иних професора који се зову или не зову
Динко.
„Лепо име Динко“ можда
гура студенте у аутошовинизам, али Факултет политичких наука чини нешто много
опасније – наводи их да сами изаберу аутошовинизам, или неки блажи, што не
значи и мање токсичан, облик самопрезира као рационалан интелектуални избор.
Нажалост, они током
студија не добијају никакав увид у тумачења која би могла да делују као
„кочница“ на путу у самопорицање – који је трасиран и илузијама да научне
истине треба да буду „универзалне“, које милују елитни его. Ту су унутрашње
поделе међу професорима овог факултета небитне – проблем је оно у чему су све
фракције јединствене.
Студенти никада ни не чују
за камене темељце културално освешћених приступа – као што је књига Невоље с
културом: Политика и тумачења значења – а камоли да им неко током студија каже
да их прочитају. Многи би били шокирани да сазнају да је као главни пример
појма за који није могуће дати универзално примењиву дефиницију наведена –
корупција.
Нажалост, у Србији
инсистирање на културалним разликама редовно бива поистовећено са
постмодернистичким односно постструктуралистичким релативизмом и нихилизмом.
И све помоћне, секундарне модерне
(под)норме, као што су уставност, парламентарни систем или политичке странке, у
свим својим модалитетима, прављене су по мери центрираног, западног човека са
независним сопством. Такав овде, практично, не постоји, нити може да се појави.
Ми свашта можемо да постанемо, али Западњаци никако.
Не постоји цивилизацијска
временска машина и није могуће незападно друштво уз помоћ закона претворити у
западно. Веровање да јесте, ствара слику Србије као патологије. До ње се може
стићи филозофским, социолошким, историографским, психолошким и политиколошким
путем, између осталих. Оно што је кључно, то су путеви којим се крећу српске
елите. Нема ни самопорицања ни самопрезира у „Задрузи“.
Главна разлика између
путовођа два деструктивна српска самопорицања јесте да један верује да за ту „патологију“
нема лека, а други, који се (ни)је укључио у ову полемику, верује да има, али ће
требати времена да почне да делује. Рекао бих, уз много среће, хиљаду година.
Проблем је у томе што они не
виде да између универзалног, на пример разума, кога у свести обојице оличава
Доситеј, и личног, на пример храбрости, коју код нас оличава Карађорђе, постоји
и (дубоко) културална раван. Ње нема у западном канону јер је западна историја,
што је и историја свих помена вредних модерних норми, све „правила“ по западној
мери.
Наиме, Запад је врело
модерних политичких идеја и проблем културалног превођења тих норми се јавља
тек када оне, већ уобличене, стигну у неки незападни контекст, на пример
српски. Ако нисте свесни тог проблема, а промишљате политичку сферу у данашњој
Србији, онда главно питање није да ли ћете завршити у самопорицању већ у ком и
каквом.
Овде треба имати у виду
чињеницу да су домаћи ауторитети склони да поистовете западно и европско. Зборник
Културни трансфер Европа-Србија у XIX веку – из наслова вришти самопорицање,
пошто нам говори да Србија није део Европе – није уредила нека Латинкина
случајна Српкиња већ један поносни Србин, Слободан Г. Марковић.
Запад, тачније западни
канон, заробио је умове огромне већине српских интелектуалаца. Наши умови су
колонизовани. Ипак, ту постоји једна олакшавајућа околност. Скоро сви незападни
умови су колонизовани; нема другог живог канона. Чак и најжешће критике Запада
и западног полазе од схватања и идеја које долазе из западног канона.
Све што је могуће јесте
освестити чињеницу да вам је ум заробљен, како је рекао један велики малезијски
социолог, односно колонизован, како је рекао један велики кенијски писац.
Намерно овде на наводим њихова имена. Зашто?
Први корак ка суочавању са
колонизованошћу сопственог ума – деколонизација ума није могућа, а сумњам да
може постати могућа – јесте црв сумње у универзалност модерних западних норми,
прескочићу њихову сенку, западне вредности. Највећа препрека да буде направљен
је чињеница да сумња у универзалност западног подрива стубова на које је овде
постављено (скоро свако) елитно „Ја“ – и националистичко и грађанистичко.
Колонијализам ума је
главни облик колонијализама у Србији. Он отежава борбу против свих других,
стварних и замишљених, колонијализама. Мислим да је његово препознавање једна од
претпоставки да се овде појави одржива политичка алтернатива, која се, по свом
односу према Западу, не би могла описати као не-Вучић – „Вучић“ који се не
презива Вучић.
Колико је колонијализам
ума велика препрека сведочи не само то колико пута се у Уставу, који зову
„Коштуничин“, помињу Срби и српство, а колико мањине и мањински, писао сам већ
о томе, већ и веровање које га наткриљује – да ће Србија у стварности бити
„држава српског народа“ зато што у Уставу тако пише. Да није потребно бринути у
српству у Србији; да њега штити Устав. Једна од последица је чињеница да је
право на аутошовинизам постало једно од највише заштићених „људских права“. Овде
више није могуће донети законе који бране и оснажују нешто што у Србији није
мањинско. Они би били неуставни.
Ја бих волео да Србија стварно
буде држава српског народа – а не да то само пише у Уставу. Али, ако не може да
буде таква, волео бих да, како каже Дивјак, у овој „држави сви њени чланови,
независно од етничког порекла, верске и културне оријентације, имају једнака
индивидуална и грађанска права.“ Припадници свих већих мањинских заједница у
Србији имају битно већа права од Срба. Њих не само да штити Устав, који је
равнодушан према српству, већ њихов глас на изборима више вреди од српског
гласа, и то по два основа.
Док се поносно српске
елите не суоче са колонијализованошћу својих умова, свако инсистирање на
питањима као што су да ли ће алтернатива бити „демократска“, и да ли ће Србија
бити „правна држава“, оставиће Србију са само три алтернативе по мери западних
интереса – Вучић, нека прелазна власт и не-Вучић.
Сви учесници ове полемике,
„антизападни“ колико и „прозапдни“, су „корисни идиоти“ Запада, који једини
ништа не може да изгуби због студентских протеста – и с тим одбијају да се
суоче. Да ли смо „корисни идиоти“ Вучића или „ПроГласа“ је секундарно питање. Нажалост
више ствар политичке естетике и морализма него промишљања стварности српства.
Оно што мене још више брине
јесте чињеница да овде фатално мањка промишљања Запада; критичког односа према
западном. Постоји само антизападно, које је овде националистичко, и прозападно
у две инкарнације – грађанистичкој и националистичкој.
Дивјак је покушао да нам
објасни шта је „'диференција специфика' Запада, не као географског већ
политичког појма“. Он каже:
„'Спецификум' Запада
огледа се у томе што је он родно место парламентарног система чије су нужне
карактеристике не само страначки плурализам већ и правна држава чија је основна
компонента подела на три међусобно независне гране власти загарантоване
одговарајућим формално-правним процедурама, тј. различитим начинима избора
чланова највиших инстанци поменутих грана власти. Успостављање и адекватно
функционисање такве врсте правне државе је услов без којег се не може спречити
самовољно, противуставно и незаконито понашање власти, у контексту којег није
могуће одржавање 'фер' избора, професионално деловање медија, конституисање
сфере негативних индивидуалних слобода, тј. слободне критичке јавности,
аутономије академске заједнице нити стварно уздизање грађана на ранг изворних
носилаца суверенитета.“
Дивјак не наводи
најнужнију карактеристику парламентарног система – чињеница да је рођен као партикуларан;
Дипеш Чакрабарти би рекао „провинцијалан“. Зато је западност актера који у њему
учествују неизречена, редовно игнорисана претпоставка његовог задовољавајућег
функционисања – „онако како треба“, што само значи онако како функционише на
Западу. Западност актера је оно што није могуће репродуковати ван Запада када
преузмете неки од модалитета различитих система, не само парламентарног.
Не пасује нам та мера, а
да би учинили нешто конструктивно како би нам „легла“ потребно је да прихватите
да проблем није у нама, или бар да није само у нама, већ (и) у „мерама“. У
чињеници да су све модерне политичке норме скројене по туђим мерама.
Зато из нашег, и сваког
другог незападног угла, што значи угла свих оних европских и неевропских
друштава која нису сама развијала модерне политичке норме – „диференција
специфика“ Запада је чињеница да су само модерна западна друштва уређена у
складу са нормама, и њиховом институционалном инфраструктуром, које су сама
развијала.
Те норме су њихове,
западне. Оне нису универзалне, чак и ако су, као (модерна) држава, постале
свеприсутне и више не постоји алтернатива. То је главна разлика између Запада и
свих осталих.
Тврдња да „парламентарни
систем у пракси може имати своје различите модалитете, зависно од специфичности
држава, њихових уставно-правних традиција“ је мало значајна – пошто су све
уставно-правне традиције ван Запада традиције нечега што је секундарно. То су,
наиме, традиције операционализације туђег, које су јако ретко укључивале озбиљније
преиспитивање чињенице да је реч о туђем.
Где је игнорисање природа
те и многих других „српских“ традиција одвело Дивјака, илуструје реченица у
наставку текста: „Лично сам поклоник либералне демократије и либералног
национализма, што, начелно, значи да гајим патриотски однос према властитој
држави, само уколико она сваком свом грађанину без обзира на његов етнокултурни
и верски идентитет гарантује једнака индивидуална и грађанска права; и да
залагању за очување државног територијалног интегритета, самом по себи, не
придајем ни етнонационалистички нити десни ни леви предзнак.“
Проблем са овим
саморазумевањем није, наравно, ни идеолошки ни етнонационални већ у томе што је
дубоко-културално нихилистички. Носеће саморазумевање, основа на коју је
постављен Дивјаков „патриотски однос“, може бити или да та особа верује да је
западни човек или да смо ми у Србији западни људи или да су сви људи на свету исти
као западни.
Другим речима, ако је на
овај или онај начин самопорекнута. Такве особе, не увек, верују и да су изнад
обичних људи. Мало је битно са ког нарцисоидног, идеолошког и етнонационалног „Олимпа“ посматрају
Србију. Оно што ми се свиђа код Ковића, верујем да се исто може рећи и за
Копривицу, јесте да он не мисли да је изнад „маса“. Иако ми се чини да није „на
ти“ са важним аспектима наше дубоке културе односно културног обрасца и његовим
последицама.
Дивјак пише: „На протесту
у Крагујевцу исказали су дубоки респект према Сретењском уставу означивши га
као у тадашњој Европи један од најлибералнијих. Тиме су изразили поштовање
према српској историји и уставно-правној традицији.“
Сретењски Устав је настао
као први пропламсај српских самопорицања. Не знам шта је горе у вези њега. Да
ли игнорисање онога што јесмо или веровање да се векови западне историје могу сабити
у један текст. Да ми можемо, уз помоћ силе закона, да заобиђемо не само плодове
наше историје већ и западну историју. Наравно, и то веровање је плод наше дубоке
културе – њеног учинка у главама припадника елите који су „препознали“ себе у
Западу или западном канону, па су поверовали да нас је могуће, па још преко ноћи,
уписати у западњаштво.
Културни образац се стално
мења али он се не бира. Ствар је социјализације у једном друштву, не етничке
припадности. Зато, шта год етнички био господин Дивјак, он је случајносрспки
самопорекнут. То, по себи, није малигно, али садржи клицу малигних облика
самопорицања, као што је ауторасизам, па и оног најмалигнијег, који је Бојан
Јовановић назвао националнихилизам а ја аутошовинизам.
Имам утисак да је аутошовинизам
„диференција специфика“ (левичарског) либерализма међу Србима у Србији. Слободан Антонић каже да
није, да постоји и у Русији. Питам се имају ли Руси своју Философију паланке
и има ли елитних Руса у Москви који верују да је Буча „име“ русијства. Пошто,
када у Београду и Новом Саду кажу да је „Србреница име геноцида“, они то говоре убеђени да
је Србреница „име“ српства. То је „диференција специфика“ (српског) аутошовинизма.
„Опозит Западу у терминима
уставно-правног поретка је антипарламентаризам“, каже Дивјак. Али сам термин
уставно-правни поредак је западни, као и скоро сви његови помоћни термини, а
успостављен је, што је један од резултата политичке глобализације, у скоро свим
земљама света – укључујући и оне које немају (за)писане уставе. Парламенти
постоје и у земљама које себе схватају као „опозит Запада“, укључујући Иран, Кубу и
Северну Кореју.
Овде се мало ко – сем побуњених
Студената и истакнутог дела њихове подршке – залаже за одбацивање
парламентаризма. Занима ме шта Ковићев разум, пошто сугерише да сви ми који не
подржавамо студентски покрет нисмо разумни, каже о једном од последњих позива
„студената у блокади“, и где Дивјак у њему види парламентаризам:
„Све грађанке и грађани,
који су по Уставу неопозиви носиоци суверенитета, треба да буду укључени у
дискусију и одлучивање на тему актуелне кризе. Због тога вас позивамо да се
окренете локалним самоуправама и самостално организујете по моделу непосредне демократије
- кроз законом предвиђено тело збора грађана. Питају се и одлучују оних којих
се тиче - а то смо сви ми“.
Дивјак такође пише: „Илузија је
да СПЦ у целини има негативан однос према студентској побуни… Пет епископа је
послало писмо патријарху Порфирију у којем изражавају своју подршку борби
студената за правду.“ Ту постоји један проблем. Они су то писмо објавили на
сајту „Православне Митрополије Црногорско приморске“ на коме се нигде не
помиње Српска Православна Црква. Пажљиво сам прегледао почетну страницу – нигде
није било ни скраћенице „СПЦ“. Бојим се да ни имена наше Цркве ни скраћенице
нема ни данас. Има само грба, који би, истини за вољу, могао да буде и мањи,
мада не много.
Слажем се са Дивјаковим
закључком да „студентски бунт није страначки обојен“ и верујем Студентима када
кажу да „између њих постоје битне идеолошке разлике“. Проблем је у томе што њих
нема у опозицији. Цела реално-постојећа опозиција је грађанистичка. Имена
странака су мало важна, а само та опозиција може, пре или касније, да дође на
власт ако Студенти и њихова подршка сруше Вучића.
Надам се да је свако ко
верује да се, после евентуалне победе Студената, може појавити нека нова,
националистичка политичка снага, свестан да ће Драгана Бујошевића највероватније
заменити или неко ко се зове Слободан Георгиев или неко ко се само не зове
тако. Дивјак каже да „трећа опција више не постоји“. Она одавно не постоји –
питање је да ли ће нестати и друга.
Мислим да је Ковић свега тога
свестан, али се понекад прави да није. Разумем га, ваља се тако.
Имајући у виду да Ковић пише
„нагласио сам да су захтеви студената потпуно праведни и да би свако ко је
разуман требало да их подржи“, занима ме ментални пут којим се рационално стиже
до закључка да „свако разуман“ мора да мисли исто. Или, можда, ту није реч о
разуму већ о дубокој култури која усмерава наше умове – и производи црно-белу
слику света у којој свако ко не мисли као „ја“ или не уме да мисли или је
плаћен да не мисли.
Дивјак, очекивано, иде још
даље него Ковић. Он у људима, који немају однос према Вучићевој владавини какав
сам има, види „поданичко робље“. Мој „филозофски“ одговор на такво уоквиравања
неслагања је лични мото – мислим, дакле ботујем.
И прозападни Дивјак и „антизападни“
Ковић деца су исте дубоке културе, у којој, између осталог, разум није схваћен
нити вреднован као на Западу. Чињеница да говоре као западни људи, као да нису
оно што јесу, води наше елите у различите, прозападне колико и антизападне,
ћорсокаке и странпутице. Оне могу бити и политичке и идентитетске.
Не чуди ме ни да када
говори о „радикалној критици западне цивилизације“, Дивјак наводи само њене
западне критичаре, „чувене теоретичаре“. Да се суочио са неким незападним,
можда би приметио и да проблем није у животу и смрти парламентаризма већ у
његовој примерености различитим незападним контекстима; што, поред западног
мешања, снажно условљава колико функционалан, оперативан и смислен он у њима
може да постане.
Подсећам да је овде највећи
непријатељ парламентаризма и демократије, много већи од наше (незападне) дубоке
културе, (западни) неоколонијализам.
Ја не мислим да студентски
бунт није аутономан. Штавише, верујем да у овој, другој српској обојеној
револуцији, за разлику од прве, петооктобарске, западни центри моћи играју ако
не маргиналну онда засигурно сасвим секундарну улогу.
Можда пленуми јесу „идеолошки
неутрални у том смислу што су разговори на њима везани за питања успостављања
правне државе, што за собом повлачи инсистирање на стриктној подели власти“,
како каже Дивјак. Али, они нису „цивилизацијски“ неутрални.
Пленуми не уважавају наше
другоевропејство, нашу „цивилизацијску“ разлику у односу на Запад. У њима нема
места за нас, за оно што јесмо. Као и Дивјак, и Студенти верују да смо исти као
Запад, да су разлике само спољашње, идентитетске, или фолклорне, „традиција“ и
слично. Верујем да би многи од њих рекли да су, као Дивјак и Ломпар, поклоници
„либералне демократије и либералног национализма“. Али бојим се да то – лично
колико и начелно – данас у Србији подразумева и да су мање или више
самопорекнути.
Ни њима нико не треба да
каже да раде у корист западних интереса у Србији – малој европској земљи коју
је Запад заробио и изоловао. Наиме, свако ко овде западне вредности види као
универзалне – и свако ко не разуме да су оне главне полуге остваривања западних
интереса, чак и онда када се, као у случају Вучићеве Србије, чини да нису – њихов
је слуга. Ако није „плаћеник“, још им боље служи него „плаћеници“.
Чак и ако неке студенте
неко са стране плаћа, ја верујем да они свесно не служе западним интересима. Проблем
видим у чињеници да су „верници“, при томе фундаменталисти, и не занимају ме
они међу њима који, можда, јесу „плаћеници“ – што би значило да они не раде
нешто у шта верују већ да оно што раде, раде „за паре“.
Оно што ме брине јесте да
верују, а то се види и из нишког „едикта“, да су аутономни у односу на српство.
Не толико зато што се Срби и придев српски у њему не помињу већ зато што и тамо
где се каже „народ“ мисли се на грађане – само привидно културално безмирисне,
у стварности западнолике.
Студенти се не боре за „чисто
формалне принципе“, како тврди Дивјак, већ за западне принципе. Четврт века
испирања мозга у постпетообарским школама је превише њих убедило не само да су „чисто
формални“ већ и да су „српски принципи“, ако не баш лажни или сумњиви, онда секундарни.
Немам овде простора да
уђем у чињеницу да је све што раде и верују, па и њихов однос према „грађанима“
и „народу“, вођен нашом дубоком културом. Али желим да истакнем да је свако
заобилажење српства, као и сваки бег од њега у неко од српских самопорицања, у
Србији натопљен дубоким српством, његовим носећим, неидентитетским
димензијама – од којих овде не могу да
побегну ни они који су себе, и своју децу, рассрбили и раскрстили.
Оно од чега овде није
могуће бити аутономан је српски културни образац, који нема везе са иним
западним „културним обрасцима“ које су прихватале наше елите. Дубока култура је
препознатљива у аргументацији коју износе и „аутономни“ Дивјак и „рационални“
Ковић.
Оно што ме брине јесте
чињеница да чак и наши „антизападни интелектуалци“ углавном верују да су
западни људи. Да би њихова антизападност имала политички учинак, и да би
престали да буду „корисни идиоти“ западних интереса у Србији, потребно је да
се, за почетак, суоче, „филозофски“ речено, са чињеницом – да Срби јесу оно што
нису.
Да нисмо западни људи. Другим речима, да смо другачији Европљани. Онда ће вероватно постати свеснији и на шта мисле када кажу „Европа“ – само на Запад или на целу Европу. А она, подсећам, укључује Србију, Албанију и Русију. У Европи леже и обе палате османских султана. Света земља је у Азији.
Тај први, лични корак је
оно што је јако тешко, после све иде лако. Знам из искуства.
Зоран Ћирјаковић
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.