НЕВОЉА СА СРБИЈОМ

Наметана као „име геноцида“, у стварности презиме аутошовинизма, Сребреница је малa жаба. Колико год да је напумпају, лако је прогутати. Много је теже суочити се са Србијом, земљом чија су искуства европска али чија обликотворна историја није била западна, и њеним – некад „паланачким“, данас приградским – измученим али живахним телом.

Смештена ван Запада, на основу чијих мора и схватања је писан канон друштвених наука, Србија је истовремено географски близу и културално далеко од његовог врела. То је заслепљујућа комбинација која омета уважавање наше различитости. Наводила је српске елите да овде виде не једну другу и другачију Европу већ патологију Европе, коју су схватали унитарно. Подељени по питању да ли је залутала на свом историјском путу, како верују самопроглашени чувари ватре старинског европејства ушушкани на Мокрој гори, или није, како кажу (пост)модерни врачарски видиоци српског дна, који тврде да је Србија та која се изгубила, одустала од Европе и ушла у слепу улицу (не)европске историје.

Одговоре на питање везана за српску унутаревропску различитост отежава чињеница да смо, поред хегемоних, западних теорија, добили и понеку „теорију с југа“ – али да не постоје теорије са Балкана. Зато је пут до разумевања Србије и специфичности српског друштва не толико трновит колико поплочан западним. Истим оним заводљивим идејама и нормама које су давале легитимитет сатанизовању и оцрњивању Србије и нашем избацивању из Европе. Не треба да чуди да је склоност ка клеветању Србије временом одомаћена и да је домен у коме су српски научници и јавни интелектуалци одавно преузели примат.

ЛИБЕРАЛНИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И ПУТИНОВ ИЗБОР: У времену метастазираног мањинарења, привидно неидеолошке опсесије „инклузијом“, која је пратила промовисање мањина, првенствено расних, сексуалних и родних, у мерило праведности друштвених односа и ваљаности политичких система и режима, дошло је и до превредновања западног колонијализма. Оно је вођено схватањем да „империјализам даје боље резултате у одбрани мањина и промовисању различитости од националних држава“.

Ревизија историјске слике кроз призму привилегованих мањина, промовисаних у барометара хуманости и отворености различитих актера, водила је ка закључку да је чак и Џингис-кан, један од најокрутнијих освајача, био оклеветан, да су „Монголи практиковали етничку и верску толеранцију“ и да могу бити „потенцијални узори за 21. век“, како пише лондонски „Економист“. И промена односа према Османлијама у Великој Британији се тумачи тврдњом да „су вредности глобалне елите 21. века далеко ближе предмодерним империјалним владарима него владарима националне државе из 19. и 20. века“.

Зато не треба да чуди да овдашње грађанистичке аутоколонијалне снаге, за које је приградски поносни Србин много гори и од Турчина и од „потурице“, отворено призивају либерални империјализам. Њега у српском контексту оличава такозвана Европска унија, нормативна сила која је преименовала западне вредности у „европске стандарде“.

Наши либерални имитатори су ту на трагу историјске промене у западним друштвима, где политичка подела више не прати класну линију. Како пише Ед Вест, на Западу је дошло до „великог престројавања“ и политичка вододелница је постала везана за однос према „вредностима“. Њен резултат је да су десничарске партије постале странке радничке класе док су левичарске партије сиромашнима окренуле леђа и додатно презреле презрене на свету – „што би била апсурдна идеја пре 20 година, али не и пре 200 година када су богати били мање конзервативни од масе“. Глобално, закључује Вест, „ова нова подела се понекад карактерише као разлика између 'отворених' и 'затворених' друштава“.

Политичка парализа Србије, изражена у непостојању алтернативе вођи и његовом прозападном популизму, неодвојива је од чињенице да су овде десничарски елитисти остали без ослонца. Либерални империјализам им је, наравно, неприхватљив, а Москва више није у стању да одговори на њихов аутоколонијални зов. Са народом никада нису били на ти, мада раније бар нису били склони да јавно изражавају своје згражавање Србима који су били највећи губитници транзиције и чији су животи условљени оскудицом.

Српски радикали, чије је Вучић дете и најважнији изданак, успели су да, после пропасти Коштуничине инертне, интелектуализоване суверенистичке опције, успоставе монопол над националном страном политике, који је Вучић одржао иако је направио толико велики и радикалан одмак од националне агенде да сумњам да је од ње могуће отићи много даље.

Вучић је део националиста маргинализовао, део кооптирао, по малој цени и уз минималне, углавном симболичке уступке, док се елитистички врх самогетоизовао и одјавио из српске политике. Блиске везе са Русијом и изрази Путинове наклоности, чињеница да је ставио до знања и затим подсећао да је нови, западнољубиви Вучић и његов избор у Србији, помогли су напредњацима да у очима гласача задрже тапију на српски национализам. Десни либерали и конзервативци, склони да западне вредности и институционалне оквире схвате као универзалне, уместо у својој јаловости и отуђености проблем су видели у народу и презрели га као оријентолику „рају“, више него као цивилизацијски безмирисну „масу“.

ШВЕДСКИ СТОЛОВИ: Идући православним путем, нарцисоидни крем деснице – поносан на Светог Саву и Милоша Обилића колико и на Доситеја Обрадовића и чињеницу да им се из умова прелива западно – дошао је до непријатно сличног саморазумевања, обележеног гађењем према народу, што значи према гласачима, ономе до кога су грађанисти претходно стигли пратећи секуларне путоказе ка отвореном друштву.

Различити знакови поред пута одвели су завађене елитисте на исту дестинацију, где се два пуна круга срећу у заједничкој полазној тачки – Доситеју и његовом налогу, чијих последица тада није могао да буде свестан, да треба да буде обављено упоредно „воздизање“ и сахрањивања живог, народног српства. За разлику од, како је указао историчар Милош Мишић, Словака и Румуна, који су светлост, буђење из „смртног сна“  и дизање из мрака сместили и у химне својих националних држава, у Србији су и идеја о „воздизању“ и метафора „мрака“ вишеструко проблематичне полазне тачке националног програма.

Наиме, и сиромашно тело и срце и моћни мозгови Румуније, „државе-светионика франкофоног покрета у Централној и Источној Европи“, како је рекла премијерка Виорика Данчила, окренути су ка Западу, што је цементирано снажним анти-руским сентиментом. Зато Румуни у својој химни певају о „буђењу из смртног сна у који су их гурнули варварски тирани“ и кажу „Сада или никад да се дају докази свету, Да у овим рукама још тече римска крв“ – без да се суочавају са разорним друштвеним тензијама и споровима везаним за „мрак“, који се и у њих уселио током два века дуге индиректне и директне османске владавине. Код Румуна „буђење“ не сугерише да треба да изађу из себе и побегну од себе.

Ми на Западу немамо ни заштитника ни колевку, ни своју Француску ни свој Рим, већ нас је ка тој заслепљујућој светлости водила оригинално племенита, али, показало се временом, јако скупа, и национално и развојно деструктивна, илузија Доситеја и његових елитних следбеника хипностисаних западним – да ће нам Запад бити брижан и добронамеран очух. Да нас, пошто „востанемо“, неће серијски понижавати, малтретирати и замрачивати.

Разумем оне који воле да кажу нажалост, али историја, која је постала српска судбина, није шведски сто, и тирани су овде свој културни образац – „дубоку културу“ у којој вероисповест, која је идентитетски јако важна, игра маргиналну улогу – урезали у српски културни образац. А он је већ био сродан тиранском. Не само због важности заједничког византијског наслеђа већ и због исходишне геокултуралне блискости словенских и туркијских народа, на шта је одавно указао историчар Владимир Ћоровић. То је важан разлог, не једини који је јако важан, зашто је заживело српско другоевропејство.

Други проблем са сликом „марка“ и „воздизања“, које у Србији не може да буде само „воздизање“ из историјског „мрака“, тиче се чињенице да српске елите, вођене комплексом инфериорности према Западу и склоне самопорицању, упорно поистовећују свој елитни, културно културни идејни образац, који се може бирати, са српским културним обрасцем, дубоком културом која се стално мења али условљава и правац и брзину промена – па зато се ни ту жељеном и сањаном не може прилазити као шведском столу.

Чињеница да су се елите интелектуално „воздигле“, просветлиле и пригрлиле француски или немачки „културни модел“, шта год био стварни смисао те флоскуле, не значи да су српско друштво и „раја“, па чак ни они сами, „воздигли“ из наше командне дубоке културе, „софтвера ума“ који је писан и под оријенталним утицајима, а камоли да је такво колективно „воздизање“ – боље рећи друштвено самопоништавање – уопште могуће.  

Одбијање елита да прихвате ине друштвене чињенице обликоване оријенталним наслеђем довела је до тога да доминантне елите и „раја“ у Србији, за разлику од Румуније или Словачке, не деле исто саморазумевање; ни многе друштвене идеале; ни визију будућности; нити исто схватање исправне модерности – сем у мери у којој је модерност синоним за обиље, растрошност и демократизовану доколицу.

Другим речима, у матици Србије и српства оријентални „мрак“ је био поунутрашњен, али су захваљујући модернизацијским процесима – који су свуда не не-Западу долазили од споља, плус били много насилнији и временски сабијени, па су зато не само више центрифугални него на Западу већ стварају много дубље подељена и размрсканија друштва – „раја“ и отуђене елите развиле различит однос према остацима тог „мрака“.

СУЛТАНИЗАМ БЕЗ СУЛТАНА: Пизма начитаних је остала усмерена на последице османске окупације, трагове који су остали уписани у народном телу Србије и мозговима свих Срба. Један од јефтиних аргумента помоћу кога десни елитисти покушавају да негирају или сатанизују српско другоевропејстве, и дисквалификују свакога ко га слави, јесте поистовећивање оријенталног не са османским, што је оправдано, мада не доприноси борби против све присутнијег, просветитељског самопорицања – већ са исламским.

Скривање елитистичког самопорицања иза свођење Оријента на ислам одражава бркање колективног идентитета и важног, традиционалног моралног компаса са културним обрасцем, где су неке од главних одредница – колективизам/ индивидуализам, „дистанца моћи“ и однос према неизвесности. По њима се разликују културе широм света и ту долази до изражаја и подела источне хемисфере на Запад и Оријент и природа разлика између доминантних, у суштини нормативних, и другачијих, оклеветаних европских друштава.

Ататурк је био успешнији реформатор од српских западнољубаца (и хрватског маршала) и Србија је данас више оријентално друштво од турског, што показују истраживања Херта Хофштедеа и сарадника. Турска је више индивидуалистичка од Србије (индекс 37 према наших 25, док је на Западу, 89 у Великој Британији а 91 у САД), битно мање наклоњена „султанизму“ (што одражава величина „дистанце моћи“; наших 86 према турских 66, док је Британији 36 а у САД 40) и живи у мањој параноји од неизвесности (код нас 92; код Турака 85; у Британији 35; у САД 46). Резултати Хофштедеових истраживања су серијски потврђивани, иако западнољубиви „универзалисти“ упорно покушавају да их дискредитују.

Знам да Слободан Јовановић тврди супротно, али, иако највећа и вероватно најпогубнија, то није једина бедастоћа коју је изнео овај велики и заводљиви али неодговоран интелектуалац, идол наше десне елите. Његово фантазија да је главни проблем са парламентаризмом у Србији „наш индивидуализам“ суочава се са чињеницом да је главни стуб доброг функционисања, не само парламената на Западу већ и западних армија и многих других институција, индивидуализам западних друштава – од кога је у Европи тешко наћи удаљенија, више колективистичка друштва од српског, ако је то уопште могуће.

Огроман утицај текстова Слободана Јовановића, једног од главних путовођа поносних Срба на Запад, неодвојив је од болних чињеница да је преписивање западног претворено у највишу српску вредност, да је отпор аутошовинизму био неуспешан и да смо, после случајнаосрпског, малигнијег, добили и потмулије, просветитељско самопорицање.

Други проблем са аргументацијом која почива на поистовећивању Оријента са исламским светом, везана је за чињеницу да нас је културни образац, дубока култура који су Срби са собом донели на Балкан, учинила и лично и колективно много пријемчивијим за источне утицаје, византијске и православне колико и исламске, него за западне. Промена вере код Срба је подразумевала одбацивање етничког идентитета, али не и битну промену културног обрасца, чак ни језика, што данас важи и у Украјини, а било је још израженије у Индији. Зато је верско конвертитство овде истовремено било и радикално и плитко, ушушкано блиским.

ЗЛОКОБНИ ТРИЈУМФ ЕЛИТИЗМА: На жалост наших западнољубаца, деосманизацију, можемо је посматрати и као оригиналну „културну деконтаминацију“ српских умова, много је теже извести чак и од „европеизације“, која је у ствари преевропеизација – пошто је све српско, колико и бриселско, увек било и биће европско. Зато, ако би се, на пример, са верзије културне деконтаминације Србије какву захтева Мило Ломпар  прешло на „истрагу оријенталаца“ – страдало би много више Срба него у Павелићевој првој хрватској независној држави. Личило би то на (само)истребљење.

Што се тиче западнољубивог безумља, Србија се том цивилизаторском силовању данас не опире само из дубине свог другачије европског бића већ и из свог модерног, јако ружног и болног историјског искуства – које укључује и серију бомбардовања од 1914. до 1999. године. Запад је непријатељ Србије, што је чињеница која се може тумачити на различите начине али се не може оспорити. Она је армирана спојем западних емоција и интереса, и има премало изузетака да би могли да их сматрамо релевантним и политички корисним.

Демократија је данас сенка и погонско гориво оба српска самопорицања. Нажалост више културално слепе него слабовиде, наше елите одбијају да уваже чињеницу да данас не постоји нека културално безмирисна демократија примерена свим, па и нама, већ њена партикуларна и парохијална, западнолика инкарнација, коју је самољубље београдских имитатора унело и у наше законе. У њој су сваки корак и свака процедура обликовани западним и прожети њиме, што чини да демократија овде наликује пливачу коме су за руке завезани оловни тегови. Он тешко може да плута, а камоли да плива. Ако томе додамо баласт неоколонијалног мешања вођеног србофобичном агендом, добијемо слику Александра Вучића како се смејуљи док са луксузног брода неспроводиве „европеизације“ посматра демократију која се батрга и дави.

Коначно, у миграције људе не води, како се плаши мокрогорски идеолог, жеља да иду ка културално блиским просторима већ ка онима који су, економски, што више различити – што је могуће даље од сиромаштва места које воле, јединог у коме се осећају као своји на своме. И из Борче и из Алепа се зато на Запад одлази из истог разлога – због богатства. Они који га у Борчи и Алепу имају, одлазе радо и, у време мира, обично на кратко. Они који га немају, одлазе због западног богатства и прилика које је створило, по правило на дуже и невољно. Зато нико из Алепа не жели да иде не само у Борчу већ ни на Мокру гору и Врачар.

Мило Ломпар, који се ужасава Алепа, меру свог српства и логику бега од „масе“ коју види као кужну, недавно је демонстрирао сликама са посета Лондону, Ослу и Нормандији. Њима је окитио елитистичку пљувачину по Београду и „гротескности“ Србије насловљену „Злокобни тријумф осредњости“. Јесте да су у Алепу одавно већина муслимани, али један западнољубац може да посети прстен малих, одлично очуваних византијских градова, разбацаних око Алепа, или да оде да види остатке византијског мегаполиса изниклог око стуба на коме је обитавао Симеон Столпник, најпознатији стилит. А и Света земља је ту, јако близу – у Азији, не у Европи, где је смешта нарцисоидност наших десних доситејеваца.

Док у Халеу један Србин може да види шта треба чинити, Алепо је драгоцен зато што нам помаже да боље видимо шта од тога може и зашто много тога не може – и да престанемо да се самоповређујемо копирајући туђе, западне норме и законе. Нажалост, самоповређивање, чак и када је вођено племенитим намерама, ствара фрустрације и може да води самопорицању. Заслепљеност Халеом послала је Србију ка аутошовинизму и (само)убиству ћирилице. Гађење према Алепу допринело је да аутошовинизам брзо постане нова, незаобилазна друштвена чињеница у Србији – као турбо-фолк, брука и инат или уплив родовско-племенског, „чији си“ кода из Црне Горе и вертикални продори „ничији сам“ кетмана из Босне.

КЕТМАН У КРАГУЈЕВЦУ: Систематско дискредитовање указивања на величину, природу и последице наше унутаревропске различитости – било као аутооријентализма, било као антиевропејства, било као исламофилије – илуструју колико су далеко српске елите отишле од Србије и њеног „обичног народа“, гласача који не покушавају да се искорене и одбаце оријентално наслеђе. А оне је овде обојило све српске колико и антисрпске светове.

Веровање елита да смо приближно Запад, да је реч о минорним разликама унутар западноликог европског – како су сугерисали Јовановић, Јован Скерлић, и Михаило Ђурић, истакнути чувари Доситејеве ватре западнољубља, метастазирало је после објаве западноцентричног краја историје и идеологије у самопорицање. Оно лако проклизава у аутошовинизам и схватање да је овде, када се говори о сиромашнијим сталежима, који су још мање склони да буду инструментално рационални, реч о људском отпаду.

Иако, за разлику од Русије, самопорицање у Србији има кратку историју, оно има дугачку прошлост и разгранате пипке, који милују и драже сва елитна српска саморазумевања. Читајући неке од текстова Јована Скерлића, од кога креће расцеп међу елитом која је наставила да иде ка сецесији од народа, и гледајући фотографију Иве Андрића са Конгреса културне акције у Србији, питао сам се где би они били данас, у време злокобног тријумфа елитизма и бежаније од живог, оријентоликог српства, које се није дало довољно „воздићи“ и деосманизовати. Да ли би се уписали у једно од два српска самопорицања? Да ли би Скерлић и Андрић данас били аутошовинисти?

Не треба заборавити да је Конгрес културне акције у Србији представљао злокобну претечу „културне деконтаминације“, њену, буквално, прву ватру, на којој су спаљивани стрипови и други „шунд“. Конгрес је у Крагујевцу, у свом родном граду, 1971. године организовала Латинка Перовић, уз помоћ Живана Берисављевића, главног култур-трегера ове моћнице, титоистичке „либералке“ која је касније постала „мајка Друге Србије“ и бабица српског аутошовинизма. Андрић је био главни гост и члан припремног одбора Конгреса – као и Радомир „Раде“ Константиновић, који је књигу Философија паланке, истовремено езотерични манифест и библију српског аутошовинизма, у којој су и вилајет и његова тама и нацизам српски, а не османски, босански односно немачки, објавио две године раније.

У уводној речи, Латинка Перовић је казала да је у Србији реч о „друштву које још увек карактерише економска неразвијеност, низак степен цивилизације, непросвећеност и културна заосталост“, што су ставови какве данас у Андрићграду рутински износе отуђени национални елитисти. Лакоћа са којом су поносно српске елите постале склоне паду у презир према „некултурним“ масама, где забораве да је усмерен на Србе, јесте оно што буди песимизам када размишљам о цивилизаторској страници Андрићеве биографије.

Ипак, Титова Југославија је била ауторитарна држава у којој је кетман, пажљиво дозирана идејна и идеолошка притворност, био најлакши избор многих интелектуалаца. При томе, у Босни, напетом, крхком вилајету, кетман је већ био културално обликована и софистицирана, интернализована, скоро рефлексна пракса и не треба га бркати са опортунизмом и прилагодљивошћу, личним особинама, нити везивати само за исламску традицију. Имајући у виду и да Андрић долази из Босне, што значи да је кетман увежбавао од рођења, тешко је проценити да ли је била реч о изразу слагању са Латинком деконтаминаторском агендом или о једном од извођења перформанса покоравања србоскептичном режиму под чијим кровом је десет година раније стигао до светске славе.

БАУКУ СИРОМАШТВА  У БАУКУ БАЛКАНА: Порицање српског другоевропејства прожима и боји бројне необичности, перверзне појаве и неинтуитивне односе у српском друштву, од којих је склоност ка превредновању и релативизовању класне поделе само један пример.

Класна хијерархија, и баук сиромаштва који је карактерише, у Србији има специфичну копрену, везану, као и много тога другог, за нашу обликотворну и трансформативну незападну историју. Последична, тешко ухватљива, делом и зато многима неприхватљива или непојмљива, димензија српског бића није уписана у кожу. Невидљива је голим оком иако мало тога у нама, у нашој политици и друштву, оставља по страни. Сместила се у наше поступке и идеале и обликовала саморазумевања којима смо склони. Зато, чак и они који овде верују да јесу „западњаци“, не само својим поступцима и предвидивим „личним“ изборима већ и својим односом према таквом самопоимању, свакодневно показују да нису.

Ова оспорена, у суштини онтолошка, динамична али неизбрисива потка српства, која је свеприсутна али је упадљива само код „популарних класа“, изобличава перцепцију класне поделе и омогућава да у главама интелигенције, савремених „небеских Срба“, буде претворена у хијерархију људскости. Она наводи припаднике елите на закључак да класа није много важна, да је раселина дубља, по многима више еволутивна него цивилизацијска.

С једне стране, класна подела истиче, одражава и „појачава“ различитост коју не признају, док, с друге, у свести нове генерације универзитетских професора и других култур-трегера аутошовинизам је одомаћен, код неких и интернализован. Они не познају Србију без аутошовинизма. Зато стално расте број припадника елите склоних да закључе да је реч о патологије бића сиромашног народа, већине, гледано из грађанистичког угла, односно о деформације бића српског народа, „раје“, када је реч о националистичком тумачењу.

Оба сегмента елите користе исту логику али не деле репере замишљеног српског здравља, нормалности и исправности. И једни и други себе виде као изузетке, (над)људе који су имали снаге и воље да, када је реч о грађанистима, надиђу усуд, да се искорене и да га се тако ослободе, да се културно деконтаминирају и тиме „исправно“ очовече, односно, ако следимо саморазумевање отуђених националиста, да избегну усуд, да се не контаминирају, да остану верни слици светосавске норме и српском становишту, тачније његовој магловитој интерпретацији коју је скицирао гуру потмулог облика српског самопорицања.

ПРИГРАДСКО ЂУБРЕ: Базна српска подела, класна мада умотана у реторику просвећености, културности и цивилизованости, данас се манифестује на различите начине. Иштван Каић је, на пример, указао на логику грађанистичког некрополитичког бунта, која признаје постојање само две групе актера у Србији – грађана и режима изједначеног са злом.

Главна последица оваквог (само)разумевања јесте да они који се маја 2023. године нису прикључили стрвинарским протестима „Србија против насиља“ не само да не постоје као грађани већ, тешко је у том океану самољубља, буке и беса повући границу и разлучити – да ли већ не постоје или не треба да постоје. Они су претворени у подљудско „ништа“ и утопљени у слику дехуманизованог апсолутног зла.

Реч је о истовременом порицању човеколикости и нормалности „маса“ и порицању легитимитета воље и гласа презрених и маргинализованих. Овакав однос растућег дела грађанског сталежа, с једне стране подсећа на америчко схватање сиромашних и неуспешних као „белачког ђубрета“, схваћеног више као деформисана, нежељена „сорта“ која боде очи него као подкласа, док, с друге, садржи ксенофобичне ставове који наликују односу према мигрантима у великом делу ЕУ, у Француској колико и Чешкој.

Сведоци смо одмака од схватања о директној, препознатљивој културној контаминацији ка уоквиравању сиромаштва као не толико резервоара примитивизма, неукуса и некултуре колико непресушног извора зла, отпада који би требало однети на депонију човечности. Оно је неодвојиво од наше културално условљене склоности да свет посматрамо у црно-белим сликама и да нас амбиваленција, када нас неко суочи с њом, вређа и разбешњује.

Трансформација презира према „свом“ народу у презир према класно обележеним „њима“ неодвојива је од секундарног али јако важног, идентитетског учинка две луксембуршке телевизије – канала „Н1“ и „НоваС“. Уз асистенцију једаног броја штампаних медија, од којих су неки у власништву истог неоколонијалног ентитета, они су од свог оснивања нудили и охрабривали преплитање аутошовинистичког и антирежимског становишта и уоквиравали тај аутоколонијални, рассрбљени хибрид као синоним за нормалност.

Ту је, у почетку, аутошовинистичка компонента деловала као пригушивач антирежимске, да би временом дошло до промене. Данас је антирежимски став појачало аутошовинистичког, који је денационализован и „разблажен“ класним одредницама које се везују за Вучићево гласачко тело. Аутошовинизам је тако постао прихватљив значајном делу урбане средње класе који раније није изражавао склоност самопорицању, а камоли аутошовинизму. Растући број људи почео је да везује негативне конотације за српство и све је склонији да инстиктивно, без размишљања поистовети српско са назадним.

Та промена је резултат деловања скупа фактора, од дужине трајања Вучићеве владавине до ексепционалистичког наратива помоћу кога је она уоквирена у овим антирежимским али не и отвореним медијима – који, иначе, представљају живи доказ колико је слика режима лажна и обојена претеривањем које више не познаје границе. Оно што је кључно, таква слика зла – које је, наводно, не само огромно, већ и без преседана у „целом свету“ – постала је сасвим неиздиференцирана. У њој су се стопиле полуге Вучићевог режима и сиромашнији слојеви, који су склони да гласају за вођу, представљени не само као исходиште врхунског СНС „зла“ већ и иних утвара из имагинације отуђене средње класе.

Овакво разумевање сиромаштва и његових последица има неславну историју, која следи глобализацију капиталистичких односа и модерности, њихове сенке. У књизи Белачко ђубре: неиспричана историја 400 година класе у Америци истакнуто је да су „ниже класе“ у Великој Британији схватане „као неизлечиве, непоправљиве сорте“, људи за „једнократну употребу“ који не заслужују да постоје и не треба да се размоножавају. „Колоније би требало да буду издувни канали или судопере држава; да исцеде прљавштину“, написао је 1630. године Џон Вајт, један од првих власника великих плантажа у „Новој Енглеској“, који су желели да добију и искористе „отпадне људе“, оне који се „осећају принуђеним“ да „краду, гладују и просе“ и „који су спремни да једу једни друге“.

Чишћење западних метропола и одстрањивање људског баласта је било редовно занемариван разлог за колонијално ширење западних држава, које је углавном посматрано кроз призму експлоатације и стицања богатства – без узимања у обзир улоге коју је имала жеља елите у метрополама да буде обављена ампутације сиромаштва.

Колонизација Америке је схватана као „прилика да Енглеска испразни своје затворе, „сифон“ преко кога могу да буду избачене хиљаде; испусни отвор за нежељене, начин да буду уклоњене скитнице и просјаци, да Лондон буде ослобођен популације која боде очи“. Они су у САД, после проглашења независности, „које није било магични чин који је избрисао британски класни систем“, схватани као белачки отпад кога није могуће „изнети“, који наставља да се размножава и опстаје до данашњих дана, када га је Хилари Клинтон преименовала у „корпу непоправљивих бедника“.

ОД АУТОШОВИНИЗМА ДО УНУТРАШЊЕ КСЕНОФОБИЈЕ: Грађански либерали су овде произвели своју „корпу бедника“. Србија нема „сифон“, западне земље нису вољне да приме и упосле довољно велики број сиромашних Срба, и „људи отпад“ се само прегруписао и концентрисао на ободима великих градова, што ближе приликама и растрошним сталежима чије се богатство излива у друштво.

Класа је представљала позадину аутошовинистичког становишта од појаве овог радикалног, можда јединственог, облика упоредног самопорицања и жудње за анхилацијом онечовечених сународника половином деведесетих. Она је сада добила централно место и засенила је одреднице које су обликовале и одржавале поделу на „две (елитне) Србије“.

Данас су и једни и други склони да виде истог, једносуштног непријатеља са два лица, налик Јанусу, где „маса“ представља потку зла а Александар Вучића његову сублимацију. Вучића је Јово Бакић преименовао у „непоменика“ – ђавола над ђаволима, онострано зло, које не може бити од људи и са овог света, изједначено са најтежим болестима, проклетство које „не треба звати по имену, јер може доћи“ или неотићи.

„Масе“ су, пак, схваћене као Вучићево гориво и муниција, отелотворена у представама о полусвету предграђа из којих стижу колоне крвожедних дрипаца. „Борча“ је постала једна од синегдоха тог „зла“ учитаног у просторне и друштвене локације људи који се нису постројиле иза отуђених елитиста. Нажалост, у врлом новом свету, у коме су аспирације растућег броја неуморних друштвених пењача ослабиле идеолошке поделе, класа и нација су развиле карактеристичан  однос – што нижа класа то виша национална свест.

Што Вучић дуже влада то су наративи о патологији народа, схваћеног као анти-грађани, присутнији и екстремнији. Штавише, Вучићева владавина је постала главни генератор аутошовинистичких ставова. Она је  бацила у засенак све друге – од Сребренице до геј права, које су биле доминантне у време када је био елитни феномен, вођен преокупацијама отуђеника. Поред тог, и даље живог, елитног, добили смо ослобођени, популистички аутошовинизам, разуђени, свакодневни и баналан, који је израстао у самоодрживу културу.

Самогетоизоване српске елите, које су мигрирале у своје ушушкане азиле, ине „врачаре“ и „мокре горе“ смештене изнад али не и изван Србије, усвојиле су однос према масама који има обележја серијске, пулсирајуће моралне панике и сличан је доминантном односу према мигрантима и избеглицама из азијских и афричких земаља у Мађарској, Чешкој и неким другим, некада социјалистичким, земљама централне и источне Европе.

Овде унутрашња тамо спољна, перцепција претње као бујице, која надире и разлива се по друштву, има исту, оријенталистичку потку која свако европско „зло“ чини већим ако га је на било који могуће везати за Оријент или ислам, његов географски најближи и историјски најопаснији корелат, конститутивну спољашњост, „другост“ скоро свих облика европског ексцепционализма, супрематизма и богомданости, и објекат цивилизацијске параноје.

Оваква „другост“ је на Западу служила да „потврди“ исправност и супериорност „европског“, у ствари западног, сопства, док у Србији она бива оцрњивана и сатанизована како би била „верификована“ ваљаност и надмоћ више не само грађанистичког већ сваког елитистичког сопства – Владете Јанковића и Мише Ђурковића колико и Алексеја Кишјухаса или Зорана Пановића. Штавише, ту није реч само о мосту „цивилизованости“ и начитаности који зближава супротстављене идеологије и њихове елитне барјактаре, већ о поунутрашњивању баука Оријента и презира према оријенталном, који је вековима уједињавао „праве“ Европљане више од свега другог – сем боје коже и хришћанства.

БЕЛА КОЖА, НЕЗАПАДНО ТЕЛО: Лакше је суочити се са, свуда на не-Западу, неизбежном колонизованошћу сопственог ума када вам кожа нема белу боју. Белцима је много лакше да поверују да су западњаци него припадницима елите у Кенији, Мартинику и Филипинима. Важан део српског удеса је, следећи моћну мисао Франца Фанона, везан за чињеницу да белој кожи не треба маска да би се створио (лажни) утисак да је реч о западном телу и уму.

Самоповређивање Србије, које је одавно добило две идеолошки обојене позадине, везано је за чињеницу да се незападно лице Србије не види у огледалу. Зато су, за разлику од подсахарских, два српска самопорицања подмукла и нетранспарентна. Не морају да се носе са расном баријером. Захтевају перформанс цивилизованости у западноцентричној једнини и мимикрију коју је много лакше извести – и пред собом и пред другима.

Иако су бела кожа и припадност Европи две велике, испреплетане, привилегије, оне се налазе у темељу српског проклетства, оличеног у чињенице да се данас обе гране завађане елите гнушају људи од којих потичу. То је реткост, пошто, чак и када је реч о трагичним изузецима од ове две привилегованости, страдања белих Европљана, колико год да су била велика, многима су деловала још већа и страшнија зато што су била белачка и европска.

Глобално, постоје само две привилегије које су веће – класна, коју је у свету подређеном супербогатима лако негирати, и западна, коју су људи на Западу склони да игноришу а елите у Србији да фалсификују. Не чуди да су многи ишли ка нарцисоидном шовинизму, где је идолопоклонички однос пребачен са националног „Ми“ на егоцентрично „Mи“, на „екстремну љубав“ према анационалном сопству претвореном у мерило ваљаности друштвеног окружења, што се може описано и као антинационални, грађански шовинизам.

Један од разлога зашто је овде деведесетих могао да се појави аутошовинизам везан је за чињеницу да српске елите не верују да су позападњачене – већ да су западне. Да су прави, западнолики Европљани, који су због Османлија каснили на прузи просветитељства и модернизације, а затим им сиротиња раја није дозволила да се укрцају на европски воз. Реч је о  прузи која, у западноцентричној слици тока „исправне“ европске историје, има само један колосек и један терминал. Први га везују за слику из 1923. године, „Европу“ какве више нема, ако је икада постојала, док га други виде у Бриселу из 2023, и везују за слику „Европе“ каква, бојим се, данас постоји само у њиховим свезубим главама.

Наличје оваквог самозаваравања елита, које данас станује и у врху странака које фаворизују Н1 и Нова С, канали који су постали „чувари капија“ опозиције, јесте однос према сопственом народу – према телу Србије, према Сурчину, Младеновцу и Калуђерици, према „масама“ чији свакодневица није (само) западнолика већ хибридна – као подљудима заробљеним у слепој улици еволуције јединог исправног европског човека.

ЈЕДНА ЗЕМЉА, ДВА НАРОДА: Опозициони протести су нам овог пролећа показали да смо, после две Србије, добили два народа. Један, мање или више класно привилегован, „грађански народ“, скуп је урбаних који верују да нису маса, да су они овде једини ваљан народ. Други, „народски народ“, уоквирен је као неисправан, маса недостојна политичког субјективитета. Оба насељавају исти простор, исту државу, у којој се политичка борба све више своди на покушаје првих да обезвреде гласове и вољу других и присвоје Србију.

Зато бунт урбаних, суши либерала није само естетски, већ он у једном важном смислу представља реполитизацију, мада недоследну, пошто она не подразумева одустајање од заводљиве трећепуташке илузије да је могуће водити политику која је добра за све.  Грађанисти би, наиме, све исто, само лепше, поштеније и културније.

Не чуди да смо добили и два популизма. Поред Вучићевог класичног, мада не и пренаглашеног, штавише прилично суптилног популизма, који у русољубивој земљи налаже и чињеница да је прозападно оријентисан, добили смо и елитистички популизам, који се обраћа „грађанском народу“ и који је много директније и наглашеније популистички – пошто грађани и селебритији који их ложе деле исту визију нашминкане српске будућности. То омогућава бесрамно подилажење елитистичким ставовима урбане средње класе.

Политичке странке имају маргиналну улогу у овој килавој борби, коју воде и усмеравају јавне личности. Она је више класни рат него политички, више одмеравање два народа него улични наставак страначке утакмице. Његова обележја су бахати, викендашки политички аматеризам, оличен у немогућности да буду артикулисани покретачки, кохерентни циљеви који би заменили огорченост недовољно привилегованих, и унутрашњи селебрити колонијализам. Ту ине српске Деми Мур, Мадоне и Џорџ Клунији не „спасавају“ Непал, Малави и Јужни Судан већ не толико Србију, коју су презрели, колико своје фантазије.

Нажалост, национална опозиција данас нема никакву улогу. За разлику од грађанистичких опозиционара, који вођени утопијском сликом покушавају да зграбе садашњост, националисти чекају да се оствари њихова утопија па да се покрену. Док Путина, кога, колико-толико, угрожавају само националисти док води антизападну политику, Вучића угрожавају само грађанисти док води прозападну политику. Али, Путин је, да би дошао у ту ситуацију, морао да позатвара прозападне медије и утамничи прозападне активисте, док „Непоменик“ није морао ни да хапси а камоли да затвара антизападне националисте.

Ту се препознаје и одраз важне разлике између два дела опозиције. Док ломпаровци верују да за „људски отпад“, непрегледне колоне „џибера“ и „полусвета“ кога се гаде, има наде, да је фелеричне Србе, на дуге стазе, могуће упристојити, васпитати и цивилизовати, константиновићевци су закључили да је деконтаминација Срба – некада својих, данас „својих“, које виде као јединствено заразно, канцерогено и смрдљиво европско ђубре – постала немогућа мисија па сањају чланство у НАТО-у, које виде као крај, коначни пораз српске идеје и „ружне“, незападне историје коју је обликовала, или бар неку складнију и урбанију лобању, која има русофобичну чврсту руку и уклапа се у стереотипе којима робују.

С једне стране, не чуди да су припадници две завађене српске елите уједињени у покушају да присвоје западну привилегију и да нам демонстрирају да нису западнолики већ да су истински, прави западни надљуди; да спадају у изузетне и највредније; да су овладали свим полугама људскости, цивилизованости и модерности. С друге, растужује чињеница да супрематизам, који је инхерентан западној привилегији чак и када је сасвим неосвешћен, демонстрирају у односу према свом незападном народу; да су своју интелектуалну и статусну (над)моћ ставили у службу нечега толико бедног, толико нељудског.

ОД СРПСКИХ ДО ПРИГРАДСКИХ ЦРНЧУГА: Такво саморазумевање чини да данас располућена „цивилизаторска мисија“ две завађене елите, подједнако опијене западним али не и подједнако јалове, буде унутрашња, за разлику од западне, у време класичног колонијализма, вршене далеко од метропола, на просторима где живе људи чија кожа има другачију боју. Тако смо, поред два аутоколонијализма, бриселског, данас снажнијег и бахатијег него икада, и московског, који већ неко време вегетира на „Газпром“ апаратима, добили и унутрашњи колонијализам, кога покреће расистичка логика.

Вођене комплексом инфериорности према западном и комплексом супериорности према свом односно „свом“, обе елите у Србији су, сасвим несвесно, репродуковале неколико темељних одлика западног колонијализма у Подсахарској Африци. На првом месту чињеницу да су метрополе „урођенике“ у колонијама јужно од Сахаре, „најзаосталије“ од  свих којима су владале широм света, посматрале као дивље, инфантилне и незреле, и зато су их видели као претњу и себи и другима, али су их временом поделиле у две групе.

Једну, малену, оне који су „напредни“, који су „еволуирали“ (évolués), у француским и белгијским колонијама, односно оне који су „асимиловани“ (assimilado), у португалским, и остале, оне које, наводно, није могуће преваспитати, прилагодити и привести западном систему вредности и западним стандардима, схваћеним као једини стандарди цивилизованости и пуне људскости. Британци, који су својим прекоморским поседима управљали индиректно, на софистициранији и мање бруталан начин, преферирали су, пак, слику инфантилних „племенитих дивљака“ и од самих почетака су се трудили да заведу оне који су били моћнији и „зрелији“; од којих су могли да настану „приближно Енглези“.

„Асимиловани“, „зрели“ и они који су „еволуирали“, касније су у младим афричким државама само заменили западне господаре, који су им претходно издали „потврде“ да су постали исправни људи и да су цивилизовани. Зато неки неодрођени и несамопоништени припадници елите у многим подсахарским државама захтевају „другу“, стварну „деколонизацију“, што је, после краја колонијализма, постао јако клизав појам, који не само репродукује логику којој се опире већ, што је много опасније, сугерише да је могуће поништити историју и избрисати њене трагове, на шта је недавно упозорио Арџун Ападурај.

У Србији, која није била далеки прекоморски посед западних метропола, већ има битно другачије, мање насилно и опипљиво, неоколонијално искуство, више није важна само чињеница да Запад Србе посматра као „беле црнчуге“, и разуме као некада Африканце чија кожа има црну боју, заједницу којој је потребно старатељство, што је уочио Слободан Антонић. Данас српске „цивилизоване“ елите – они који су, било овде било тамо, на стипендијама, „еволуирали“ и асимиловали се у „западно универзално“ – посматрају своје маргинализоване сународнике на сличан начин: као приградске црнчуге, заостале полуљуде, инфантилне и неспособне да достигну фул, западнолику човечност.

МОКРОГОРСКА МИСИЈА: Не чуди да је Антонић, један од најоригиналнијих српских мислилаца, препознао и мисионарски аспект деловања грађанске интелигенције. Оно што ме више растужује него чуди јесте да се сам недавно прикључио другом, новијем и још перверзнијем, националном израстку „мисионарске интелигенције“ – где је исти цивилизаторски жар, који „горљивост или нервоза воде у претеривање и грубости“, препакован и завијен у светосавску фолију, украшен идејама Милоша Црњанског и Слободана Јовановића и подвргнут, уместо спасилачким циљевима једне алијансе, спасилачкој личној амбицији једног (нат)човека.

Ако поверује те да сте изнад, ако вам ваш народ постане стран и далек, ако осећате гађење, онда није потребно да заговарате „ксенократију“ да би деловали као припадник мисионарске интелигенције. И мисија мокрогорских „ексклузивиста“, који су поверовали да им је народ „колективно болестан“ од примитивизма, представља, Антонићевим речима, „друштвену екстраваганцију“, баш као и мисија „ексклузивиста“ који су поверовали да им је народ „колективно болестан“ од национализма, о којима је писао 2003. године.

Не верујем да је могуће боље од Антонића рећи где то води: „Ваља упозорити да учинак деловања мисионарских идеолога на цело друштво може бити сасвим супротан од њихових намера. Фиксација на неку ствар, чак и ако се иза ње крију најбоље намере, увек ће донети више штете него користи, поготово самој ствари. Одржавање хигијене је добро, али ако се опсесивно баците на чишћење свега и свачега у вашој околини, резултат ће бити двоструко поразан. Прво, нећете имати времена ни снаге за било шта друго јер ћете се претворити у роба хигијене. И друго, ваше опсесивно понашање компромитоваће саму идеју хигијене и дати аргументе заговорницима пребивања у прљавштини.“ Штета што човек не може увек да чује самог себе.

Ту постоји једна важна чињеница, која илуструје и природу невоље са Србијом и разлике које и даље постоје између два дела завађене елите. За разлику од елитних националиста, који су и даље оптимисти, колико год да су озлојеђени, грађанисти – од ратова деведесетих и Сребренице, коју нуде као синегдоху српства – овде виде не толико српску негативну изузетност колико непоправљиву српску негативну јединственост, не само унутар Европе већ, све више, „целог света“. Зато се у Србији не може говорити о десном аутошовинизму, сем као ексцесу, исклизавању које производи склоност ка претеривању коју сви делимо. Наравно, колико год да су отуђени, националисти не прижељкују да нестанемо и не уоквиравају масовне гробнице као легитимна спремишта за културно контаминиране Србе.

Ипак, „само овде“, „ово је страшно“ и „нигде нема“ више нису крилатице самопорицања којима су склоне само случајносрпске елите већ широко прихваћена обележја (само)разумевања левих и десних елитиста који не познају ни Запад али воле да га зову „цео свет“. Оно се кристалисало још у цивилизаторском бунцању Јована Скерлића о његовој борби „са источњачком индоленцијом, са млаком неотпорношћу, пасивним духом нашега света, са људима зле воље који мрзе сваки рад за опште добро, са духовном и морално фукаром која нигде више нема маха но у Србији“. Колико далеко је згађеност Србијом стигла у свом ширењу на десно илуструје егоцентрично потонуће Мише Ђурковића – који је, прилично буквално, био слика и прилика идеално доброг патриоте, који пуца од националног здравља. Нажалост, елитизам је овде постао један од највећих непријатеља патриотизма.

Било би корисно када би наши отуђени националисти, заљубљени у идеал, згађени стварним, могли да се спусте на земљу и препознају да од „нигде нема“, „само у Србији“ и других лозинки замишљене српске негативне изузетности, које су усвојили и које шире даље, полази и аутошовинистичко схватање њихових идеолошких непријатеља да нешто што је оволико лоше, недостижно лоше, јединствено лоше, не заслужује да постоји – и његово наличје, „коначно решење“ доследније и много темељније од сребреничког.

Зато Сребреница није само презиме аутошовинизма већ је она његов топли дом, истовремено сигурна кућа, разрешење и уточиште. Прави, баш велики, мегагеноцид у Србији, злочин кога није потребно увеличавати и пумпати, једини је начин да нестане невоља са Србијом и нашим другоевропејством, које је производи и одржава. Једноставно, када нестану људи нестало је и „зло“ које се уселило у њих.

Зоран Ћирјаковић

 

ПОСЛЕ КЛАЊА И ОРАЊА

Не знам шта више тера наше свезубе отуђенике од Србије и њеног измученог тела. Да ли боја српске коже или место Србије на карти света? Њихова синергија, оснажена серијом историјских и географских чинилаца, од трансформативне османске окупације до чињенице да је Србија толико близу Западу да је тешко бити ближе, учинила је да наша земља често иде напред упркос својих елита а не уз помоћ њих.

Оне су оригинални западни грех Доситеја Обрадовића – који је истовремено позвао на препород и одбацивање живог, јединог реално постојећег, оријентоликог српства у националној и државној матици – претвориле у своје погонско гориво. Стигли смо да забрињавајуће мере јединства међу отуђеним елитама када је реч о серији питања која провирују из Доситејевих стихова „ Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала.“

Шта ако османски „мрак“ није био само спољашњост у којој је Србија „лежала“? Шта ако се увукао у срце, тело, душу и умове Србије? Шта са онима који не желе или не могу да „востану“, који не желе да живе у илузији да су из себе истерали тај оријентални „мрак“? Колико тог невосталог српства треба абортирати и колико би Срба требало бацити у канту цивилизацијског ђубрета? Шта би остало од Србије ако би била сведена на „востале“?

ВОСТАНИ ЕЛИТО И НЕ ОСТАНИ ОВДЕ: Ни два века није прошло од Доситеја пре него што се показало да добронамерна жеља елита да мењају народ може да прерасте у презир према „својима“ – који су одбачени и презрени пошто се кристалисало сазнање да промена на којој су инсистирале није могућа. У позадини овог суноварата је веровање, које, такође, креће са Доситејем, да је западно једнако европско, из кога су елите извлачиле закључак да овде није реч о унутаревропској различитости већ о патологији – уљезу у ткиву Европе.

Следећи Доситеја, поносне на своје колонизоване умове и врсно познавање сегмента западног канона у који су се уписале, овдашње елите, једне за другим, обично десне за левим, нису толико „востајале“ из Србије колико су се исписивале из српства и бежале од  Србије – чак и онда када су физички остајале овде.

Зато реченице „Да закључим, ја сам имао снаге и воље да останем овде и да се борим са ветрењачама упркос свему. Али све мање имам снаге да учим децу да и они себе осуде на такву судбину. И бојим се да нас је све више таквих...“ није написала Радина Вучетић, југоносталгична либералка која се деконтаминирала и поново родила као грађанка, већ Миша Ђурковић, један од ретких интелектуалаца који су уважавали оријентални димензију српског бића и славили Синана Сакића, Ибарску магистралу и „Јужни ветар“. 

Не знам шта се у међувремену десило. Можда се Ђурковићу не свиђа чињеница да је јужни ветар променио правац и прешао са Синана на Бубу и Џалу – који, бојим се, за разлику од Синана, нису слушали Џимија Хендрикса кад су били мали? Можда му смета снага јужног ветра? Чини се, нарочито кад београдски човек почне да стари, да ветар који долази из Африке и Азије, и не доноси само ситан песак, раније није дувао толико јако. Можда је љут што му је донео дух Ибарске магистрале и припадајућег „полусвета“  под прозор? Можда се плаши да му не одува децу на „Црни Церак“? Или да их Мими и Стоја не одведу у Борчу? А тамо вреба и ред гаража у Борчи 5 – из кога је Маги, више светица него икона „круга двојке“, пошла степеницима ка небу.

Нажалост, не бих се изненадио да је ту главни један много баналнији разлог. Ђурковић је, чини се, као и Мило Ломпар пре њега, кренуо нарцисоидном странпутицом, која се показала погибељном за растући број елитних српских патриота, који воле да ћаскају са Браном уз црно вино. Бојим се да се чињеница да се Ђурковић и даље поноси својим српством може разумети само ако не губимо из вида да је почео да схвата себе као еталон српства а своја искуства као барометар стања Србије и кристалну куглу из које се може ишчитати наша будућност. Чини се да је Србију већ свео на ружну позадину свог живота.

Ђурковић нема Шантићев песнички дар, али је постао један од нових, конзервативних анти-Шантића. Нажалост, стихове „одлазите одавде, сунце туђег неба ће вас гријат много боље него што ово грије“ више не рецитују само случајни Срби.

Изглед да, када нису задовољене аспирације наших православних друштвених пењача, када се накупи личне горчине и озлојеђености у мега Србима који су у себи спојили конзервативизам, породичне вредности и приватизовану неолибералну агенду, онда њихово горко родољубље и пољуљани српски понос почну да клизе ка провалији немог самопорицања, које провирује иза закључака који шапућу врлини – мени није место овде; прерастао сам Србију; већи сам од онога што јесам.  

СЛАСТ КОЛОНИЗОВАНИХ УМОВА: Да су наше елите мало мање читале западне ауторе а мало више афричке, можда би налетеле на мисао Нгуги ва Тионга, кенијског великана коме дугујемо централни антиколонијални увид – идеју о (де)колонизацији ума.

Подсахарски светови јесу географски далеки, али су нам јако блиски по искуствима са опонашањем Запада и не толико закаснелом колико репродуктивном модернизацијом. Као и када је реч  о неочекиваним изазовима које је таква, „ресавска“ модернизација – вођена туђим, сасвим непримереним скупом норми и институционалних оквира – носила са собом.

Има ту још много тога што је за нас корисно. Далеке 1977. године, Нгуги је у роману Латице крви обрадио тему која одсликава позадину кључне поделе у данашњој Србије и удеса који она храни  – „образована елита више није средство ослобођења; образована елита је та која издаје народ“. Вођено јединим живим, западним каноном, образовање свуда на не-Западу лако проклизава у отуђивање – од кога је пут до самопорицања јако кратак и удобан, асфалтиран заразним идејама и знањима које уздижу сопство и милују его.

Нгуги је тих година препознао и „нормализоване ненормалности“ као обележје света отуђених кенијских елита. „У моје време, ако чујеш афричку песму на радију, ти га искључиш. Оно што си чекао био је Џими Роџерс“, једна је од тих, често баналних, „нормализованих ненормалности“. Другa се препознаје у представљању покоравања као отпора: „Прочитао сам неког [афричког аутора] који каже да пише на француском да би могао да га подрије. Помислио сам, чекај мало. Он је тај ко је подривен“.

Оно што се назире у Србији уме да постане кристално јасно када се стави под кенијски или неки други афрички микроскоп. У Подсахарској Африци се види много тога што се овде само наслућује. Па и ружно наличје поклоњења Западу, западнољубља и западноцентричности, и онога, истовремено најзаводљивијег и најотровнијег – њихове просветитељске маске.

Нгуги је одбацио самопорицање, у које га је утопио постколонијални образовни систем, престао да пише на енглеском језику, због чега, како многи верују, није добио Нобелову награду за књижевност, и постао икона отпора колонијализму у свим његовим инкарнацијама, укључујући оне најподмуклије – унутрашње.

Нажалост, свим незападним, па и српским, елитама тешко је не да деколонизују своје умове – то је одавно постало немогуће, ако је икада било изводљиво – већ да се суоче са колонизованошћу својих мозгова западним каноном. Његова снага и јединственост, чињеница да одавно нема конкуренцију, наводе нас да, погрешно, закључимо да садржи све одговоре или бар путоказе ка њима. Да нуди универзално примењиве рецепте, решења примерена свима и тумачења који су валидна или релевантна у сваком контексту. Да је оно што је изродио полазећи од западних искустава и сазнања, до чега је дошао посматрајући свет кроз западну призму, културално безмирисно. Да западни канон не толико надилази оквир око кога је изграђен колико наткриљује сва друга људска искуства и историје.

Суочавање са колонизованошћу наших умова западним је јако тешко зато што претпоставља прихватање чињенице да њима управља неуниверзално, нешто што је јако моћно и опојно али, истовремено, ем партикуларно ем нама туђе. Нажалост, таква суоченост нема само сазнајну већ и идентитетску димензију. Она чини да чак и највећи српски интелектуалац изгуби део ауре, да се смањи – у оним најважнијим, својим очима.

Али, то суочавање, усвајање свести о колонизованости сопственог ума нечим што је провинцијално, неуниверзално, другачије локално, што је изведено само из западних искустава, западне историје и западног саморазумевања, било је, верујем, све што је било потребно да би се овде избегла помама (два) самопорицања, родомржње и аутошовинизма, која је елитисте серијски одводила од Србије без да их изведе из Србије.

УНУТРАШЊИ КОЛОНИЈАЛИЗАМ: У позиву на унутрашњи колонијализам, и „расизму без расе“ којим је вођен, сусрећу се и спајају путање елита које су од бораца за народ мутирале у отуђене и привилеговане поправљаче Срба, „маса“ којих се нескривено гаде.

И једне и друге, „исте људе“, салонске ауторитарне „демократе“, прекид историјског тока описаног као смењивања клања и орања, одвео је ка перверзном односу према будућности који захтева демократију не само мимо већ и против „примитивног“ народа – што, бојим се, овде најављује смењивање јектичаве демократије, која креће да умире дан пошто се роди, и живахног популизма вође који се, како налаже наш културни образац, не држи устава и закона као пијан плота. То није лако контролисати, па зато сам вођа пре или касније почне да гура клатно новије српске (политичке) историје у демократску страну.

Њено жалосно наличје оличавају две антиполитичке иконе – Чедомир Јовановић и Матија Бећковић. Први симболизује еволуцију српских елита на доле, ка моралном дну, а други еволуцију која је наше елите водила од тела Србије, од гласача, на горе, ка нарцисоидном небу. Наиме, у западнољубивој козерији Матије Бећковића, динарског дендија, открива се лични сјај какав је заслепео крем два крила завађене елите, антинародне деце партизанштине и србоскептичне деце четништва. У бесрамно растрошном животу Чедомира Јовановића добили смо, пак, живу слику и великог добитника у транзицији и метастазе политичке идентификације са „европеизацијом“.

Између та два антиполитичка екстрема, која би обрадовала сваког српског господара, не само Вучића, распоредиле су се антинародне демократе. Они су од две варијације аутоколонијализма, оригинално препознатог у бившим совјетским републикама крајем деведесетих у контексту веровања елита да најсигурнији пут у бољу и богатију будућност, било њих самих било њихових младих држава, води преко препуштања дела суверенитета Москви, стигли до једног необичног, али не и непрепознатљивог, унутрашњег колонијализма.

Ту поента није у сопственом, мање или више слободном и ненаметнутном, аутохтоном инсистирању на предавању (дела) суверенитета Бриселу односно Москви већ у одвајању суверенитета од народа и његовом присвајању. Оно није уоквирено као диктатура већ као унутрашња спасилачка мисија – избављење домаћих подљуди од стране домаћих надљуди. 

Другим речима, овде данас немамо само добровољно, аутохтоно призивање изабраног туђинског колонијализма, полетног бриселског односно утрнулог московског, већ је оно праћено све снажнијим и отворенијим инсистирањем на сопственом колонијализму, на потреби да сами, тачније део елите коме припадају, преузму улогу колонизатора.

Не треба заборавити да је и класични западни колонијализам представљан као спасилачка и цивилизаторска мисија и брањен аргументацијом која је слична оној коју износе и врачарске вође Другог српског селебрити устанка и преки мокрогорски идеолог, који је презрео устанке и наредио јаловост – „демократски отпор“. Тиме је Вучићу улепшао и олакшао најтежу годину власти – у којој (ни)је потписао Охридски споразум. Сваки велики српски политичар брзо научи да је у Србији све лакше када су вам непријатељи демократе.

Васпитни аргументи које нам долазе са мокрогорског чардака ни на небу ни у Србији непријатно подсећају на оне који су износили западни господари Африке. Од навођења чињенице да су „домороце“ хватали да једу прстима, и само замажу виљушку и нож храном да би деловало да су користили есцајг, до тога да су неписмени и нечитачи. Први афрички романи у „Црној Африци“ објављени су на језицима колонијалних сила – 1911. године на енглеском, 1926. на француском, и 1934. на португалском.

Бежећи од српске различитости, наше завађене интелектуалне елите су постале или важни актери или саучесници различитих облика колонијализма, и то не само као творци наратива о српском цивилизацијском понору који су требали да им дају легитимитет.

СЕЛЕБРИТИ ПОПУЛИЗАМ: Натољубиви грађанисти и небољубиви националисти, који су их следили у бежанији од живог српства, окренули су леђа народу и оставили гласаче, тело Србије, у наручју, само привидно, постидеолошког популисте.

У земљи у којој влада вођа, где се не гласа за идеје и начела, чини ми се да Вучића може да замени само нова заграда времена, налик оној која је отворена 5. октобра. Она и даље делује далеко, пошто, уместо Ђинђића и Коштунице, данас испред грађана, одвојених од народа, стоје они који су их хипнотисали обећањима демократије и једне лепше, радикалније (пре)европеизације – Зоран Кесић, Иван Ивановић и њихов елитистички, селебрити популизам.

Опозициони активисти воле да верују да ће очекивани напредак бити одржив и да ћемо се, после кретања између клања и орања, коначно укотвити у новој, бљештавој, западноликој стварности – што сугерише и да ће она, пре или касније, постати натолика. Чини ми се да наставак осциловања српске историје, што ми делује као вероватнији исход од прижељкиване демократске нормалности, ипак није упутно посматрати као могуће смењивање климаве демократије, налик постпетоктобарској, и „компетитивног ауторитаризма“, налик Вучићевом, како сам га претходно уоквирио.

Можда је корисније посматрати га као кретање Србије између одрживог и немогућег.  Између уважавања налога нашег живог, мада презреног, другоевропејства, и превласти илузија о себи. Између смирујућег лика строгог оца и анксиозности демократског живота. Између уважавања темељне културалне подлоге нашег политичког понашања, онога чему стреме становници Србије, земље у страху од неизвесности, онога што их опушта и покреће, и оживотворења илузија отуђене елите, која би да потчини Србију фантазијама којима робује. Између суочености са Србијом и окретања главе ка Бриселу или Светом Сави.

Ово су само неки од параметара српског другоевропејства и бега од њега, који илуструју однос према реално постојећој Србији и живом српству. Мислим да могу да помогну да буду калибрисана очекивања и од елитистичког популизма врачарских грађаниста и од (не)деловања мокрогорских националиста, зомбираних западним идејама и затрованих демократским фундаментализмом.

Верујем да могу да помогну и да боље разумемо неке од унутрашњих разлога зашто и даље не постоји алтернатива Вучићу, и што је, чини ми се, најважније, да укажу на проблеме са којима се суочава српска опозиција. Јер како је одавно учио конзервативни амерички политички филозоф Џејмс Бернам – „Тамо где нема алтернативе, нема проблема“.

НВО НАЦИОНАЛИЗАМ: У позиву на унутрашњи колонијализам, и „расизму без расе“ којим је вођен, сусрећу се путање елита које су од бораца за народ мутирале у отуђене и привилеговане поправљаче Срба. Прва путања је ишла од народноослободилачке пећине титоистичког Дрвара до декаденције пост-транзиционог Врачара, док је историјско кретање друге ишло од србоослободилачке Равне горе до ушушкане Мокре горе.

Посткомунистичка елита, која је свој легитимитет вукла и НОП-а и НОБ-а, а затим га реафирмисала преко позивања на „радни народ“ и његове интересе, обликовала је самопроглашену „Другу Србију“ као антинародни и антираднички култ, који је после 2012. прерастао елитистичке лагуме и разлио се по све бројнијој средњој класи. Сећање на Слободана Милошевића и црна, монохроматска слика деведесетих, оснажена митом о „повратак деведесетих“, водила је, не само симболички, целокупну српску левицу –  црвене, црвенкасте, зелене, колико и ове најновије, у бојама дуге – од Дрвара до Врачара, где данас мисли колективни случајно српски мозак, који је одавно престао да буде „други“.

Ништа мање перверзно је кретање, такође не само симболичко, поносно српске, националне деснице од Равне горе до Мокре горе. Од борбе за Србију, била она оружана или политичка, до поражавајуће згађености Србима и бескрајног мрсомуђења, прошараног лајуцкањем на Вучића, „колективни Запад“ и глобализам.

Оно што је ту кључно, Мило Ломпар, опскурни мокрогорски идеолог, успео је да обави антиполитички маневар познат из историје такозваних невладиних организација – чији је циљ био и остао, како је рекла Гајатари Чакраворти Спивак, да „самосинегдохизују“ циљану мањинску позицију, која је претходно представљена као по себи угрожена, и да се наметну као једини део који говори у име подређене целине. Иако тај део нема ни демократски ни било какав други легитимитет да представља целину; нити има оправдања да буде синегдоха; нити да своје ставове представља као репрезентативне.

Спивак, склона да своје бриљантне увиде умота у одбојан стил, назвала је то „синегдохом политичког перформанса колектива“, што значи политичким деловањем сегмента који је себе поистоветио са целином. Оно се, када је бивало успешно, по правилу завршавало у „идентитетској експлоатацији… одозго“, што је опис домета многих НВО у Србији.

Не треба да чуди да је мокрогорска самосинегдохизација свела српски национализам, са потенцијала и проблема који вапе за народним покретом, на морализаторску невладину организацију, која не може да постигне много више од домета НВО које су до сада деловале вођене таквим приступом. А то је спој сопственог уздизања и успешне „политике признавања“ изабраног идентитета. 

Ломпар је синегдохизовао и затим присвојио српски национализам, који је, наравно, одавно признат али оклеветан. Зато, оно што је могло да буде корисно када је реч о непризнатим мањинским идентитетима или „зеленим политикама“, које су биле неке од главних мета „самоизабраних моралних предузетника који су обављали дистрибуцију филантропије без демократије“, постало је погубно. Уместо покрета добили смо секту; уместо политике представљање; уместо борбе моралисање.

НВО национализам по мери Ломпаровог колонизованог, елитистичког ума делује негде око посрбљене средокраће између активизма Сташе Зајовић и Борке Павићевић. Мислим да би му пристајао назив „Мокрогосрки Срби у црном“ или „Мокрогорски центар за воздизање културно контаминираних Срба“. Ту се Ломпарова воља моћ сједињује са  Додиковом сићом, којом мокрогорски центар националистичке (не)моћи бива скрајнут и пацификован – за Вучићев рачун, наравно. Уз „Печат“, „РТ Балкан“, „Јутјуб“ канал „Балкан инфо“, „Вечерње новости“ и „Хепи“ телевизију, Мокра Гора је постала важан вентил помоћу кога режим, изненађујуће успешно и без фрикције, држи српске националисте под Ломпаровим моралистичким шињелом – на безбедној удаљености од политичке сфере. 

ОД ГРАЂАНСКИХ НАЦИОНАЛИСТА ДО СЛАВСКИХ ГРАЂАНИСТА: Ломпар, светосавски либерал, и Ђурковић, западнолики конзервативац, заводљиви су мислиоци али, нажалост, временом су, блажено несвесни импликација које у Србији може да добије робовање западном канону, постали промотери подмуклог, просветитељског самопорицања.

Ставови ових етаблираних интелектуалаца, идеолошких путовођа који имају друштвену моћ и није их упутно критиковати, илуструју неке дубоке – више идентитетске (самопоимање великог интелектуалца као не толико власника знања колико легитимног монополисте) него интелектуалне (моћ западних идеја којима је овладао и усвојио их као универзалне) – изворе усуда који је, у суштини, паралисао, већ ослабљени и серијски обезвређивани и клеветани, српски национализам и суверенизам и отежао свако смислено, потенцијално делотворно политичко деловање са поносно српских позиција.

Схватања да, сем њих и њихових клонова и апологета на Мокрој гори и у сродним елитистичким азилима, овде нема добрих Срба; да је живо српство болесно; да се из односа према „Задрузи“ и даљинском управљачу може ишчитати ко је добар Србин; да недостатак друштвеног реда, односа и схватања, каква су, како верују, карактерисала западну Европу у време њеног, замишљеног, златног, предамеричког доба, говори нешто битно о Србији; да живот може и треба да личи на манастирски… само су неки од ставова који илуструје величину провалије која данас дели елитне националисте од „обичних Срба“.

Нови „отац нације“, који је, бојим се, више лош очух него строги тата, не крије да чека да се овде појаве, изедукују и васпитају, исправни, просвећени Срби па да их позове у активну политичку борбу. Колико сам могао да разумем фантазију Мила Ломпара, ми треба да постанемо богобојажљиви православни Хрвати, поносни на Византију, етичке машине очишћена од народног духа, нехришћанске душе и ирационалности, које се редовно моле, не псују, савршено рукују ножем и виљушком, читају Црњанског чак и док седе на клозетској шољи и вребају прилику да гласају за новог Војислава Коштуницу, који ће водити начелну, принципијелни политику, у којој ништа није лично и произвољно.

Многи елитни грађански националисти нису постали „славски националисти“, како су их пежоративно назвали њихови грађанистички непријатељи, већ славски грађанисти. У њихову визију српства није могуће угурати не само Младеновац, Врчин и Калуђерицу већ ни Нови Београд, Коњарник и све делове Београда где се угњездило неелитно, реално постојеће, поносно српство, где су „Задруга“ и православна вера воде складан суживот.

Нажалост, свако ко своје политичко деловање обликује игноришући овакву стварност, само наизглед парадоксалну, свако ко је вођен Ломпаревом и сродним, унитарним визијама исправног српства, осуђен је на маргину, на политичку безначајност и улогу демократског зачина у неоколонијалној чорби – спремљеној по рецепту центара моћи који су Србији укинули могућност да покуша да иде демократским путем, који, и без њих, не би био лак.

КОСОВО ЗА ДЕМОКРАТИЈУ: Шта је донело инсистирање на сингуларном исправном српству као, у великој мери, супротности живог српства, као и давање приоритета упристојавању и цивилизовању народа над политичком борбом, види се у чињеници да је на суверенистичке протесте изазване забрињавајућим током „преговора“ о статусу Косова, где је за све до чега се дошло одговоран Вучић, у Београду изашло тридесетак пута мање људи него на лешинарске грађанистичке протесте поводом два масовна убиства, где је тешко наћи смислене аргументе у прилог било какве Вучићеве одговорности.

Бег националних елита од живог српства и српски српске политике у морализаторске ставове и страсне „Јутјуб“ демонстрације сопствене ерудиције и захтеване српске нормалности, одвија се у сенци скупа губитничка веровања. Између осталих, да се поносно колонизованог ума може водити делотворан отпор неоколонијализму, да се на западни диктат мора одговарати искључиво западним средствима и западним политикама и да је једина прихватљива српска политика – морална западна политика вођена на ћирилици.

Оданост илузијама о западном као универзалном производи бес и фрустрације које су део националне интелектуалне елите одвеле у зачарани круг самопорицања. На крају, мање или више класно привилеговани, многи су завршили у, оригинално, грађанистичком схватању да је Србија њихова зла судбина. Ђурковић, директор државног научног института, Србију већ види као своју муку, а чини ми се да је на путу да је прогласи за породично проклетство. Ако му син буде онемогућен да се бори на још једном „државном такмичењу“.

Као и грађанистичка интелигенција, патриотски интелектуални крем све чешће највеће непријатеље својих великих личних, породичних и друштвених визија види у Борчи, Овчи и Крњачи – где људе живот није миловао и где многи имају разлог да буду незадовољни судбином. Ти обични, борбени људи се поносе Србијом и српством без да очекују нешто заузврат. Они, по правилу, не своде српство на себе и свој свет, зашећерен „Задругом“, Стојом и иним оријенталним, западним и оним најслађим, хибридним ђаконијама.

И „Врачар“ и „Мокра гора“ свог највећег непријатеља виде у „Борчи“, која је постала нова „паланка“, симбол презреног тела Србије и име „зла“ учитаног у балканску оскудицу. Штавише, ту није реч само о истој локацији замишљеног друштвеног и класног „зла“, већ је то врховно „зло“, које их гони у ерупције самопорицања, моралне панике и хистеричних израза презира, схваћено на идентичан начин и са истим одредницама. Главна разлика је у схватању како би то зло могло да буде претворено у добро – челичном песницом деконтаминирајуће „културне акције“ у име (пре)европеизације Срба, или натенане, васпитавањем, ред владике Николаја, ред Доситеја, и како треба да изгледа захтевано „добро“ – светосавски или натославски.

Ни једни ни други становнике Борче не виде као Европљане. Борча је њихов Стенливил, место у коме – као некада Конрадови белачки (анти)јунаци, цивилизатори Африке, на обали реке Конго, тамо где су сместили несавладиви слапови – наша лева и десна „мисионарска интелигенција“, заклети просветитељи, поправљачи и цивилизатори Срба, открива неподношљиво, „срце таме“ и узвикује – „Ужас! Ужас!“.

Борча је срце српског поноса и срце елитистичке таме, њено разбијено огледало. „Полусвет“, како је Ђурковић уоквирио тело Србије које га ужасава, стуб је ове земље и народа. Србија на њега може да рачуна и ако одавде одлепрша сав тај пуни и обогаћени, поносно цивилизовани, васпитани и начитани, западнолики либерални и конзервативни „свет“. Све са својим врлим голупчићима и иним личним фрустрацијама.

Зоран Ћирјаковић