ИДЕОЛОГИЈА АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА

Многи верују да је одговор на питање шта је идеологија Александра Вучића лак или да је питање бесмислено. Једни кажу да је његова идеологија власт, други да нема идеологију, што су сродна тумачења. Могуће је на различите начине одговорити на то питање, не само зато што је схватање идеологије растегнуто у мери да да је појам почео да губи смисао.

Од, једно време, сумњиве и старомодне, „марксистичке алатке“, наводно, као и класа, појма непримереног новом, „постисторијском“ свету, идеологија се временом „вратила“. Препозната је и као интернализована потка идентитета и (мањинских) политика идентитета, које привилегује нелиберална констелација и зато су стекле огромну антиполитичку моћ, али и као део главне субалтерне реакције, глобалног успона национализма.

Питање Вучићеве идеологије је остало у сенци схватања о ненормалности његове Србије, по многима и Србије по себи, које додатно одузима легитимитет разматрањима идеологије у српском контексту. Једноставно, многи овде или нису склони да, када размишљају о данашњем Вучићу, помисле на идеологију или, пак, његову идеологију виде као супротност своје, па испада да је он истовремено велеиздајник и велики борац за „Велику Србију“.

Збрци доприноси чињеница да је Вучићева идеолошка матрица самопротивречна и заглушена властољубљем, прагматичношћу и „популизмом“, што је појам који су, глобално доминантни, антидемократски друштвени либерали претворили у пежоративан; у баук пост-постисторијског света.

Ту се крије још један разлог зашто је важно размишљати о Александру Вучићу и његовој идеологији. Фаталистичка, по правилу будаласта, нацификујућа, патологизујућа и фекализујућа тумачења Вучићеве владавине постала су главна оса око које се данас кристалише српски аутошовинизам. Она хране капиларну културу аутошовинизма, која се у Србији јавља после Вучићевог доласка на власт 2012. године. Он је уоквирен као „повратак деведесетих“ иако је представљао почетак увезивања репова деведесетих са којима нису успели да се изборе постпетооктобарски властодршци. За разлику од Вучића, ти политички патуљци су одлучивали вођени оним што би желела да Срби постану, а не оним што јесу.

Кључне разлике између Вучића и скупа његових килавих претходника, углавном туриста у српској политици, као што је Борис Тадић, карикатурални, случајни председник Србије, чији је неочекивани успех збунио чак и његовог утицајног оца, нису везане за идеологију већ за уважавање стварности српства, посебно њених дубоко културалних димензија, механизме владања, прагматичност и политичку естетику. Упорно бркање идеологије и технике  власти отежава разматрање Вучићеве идеологије и разликовање њених перформативних и стратешких чинилаца, од којих неки од најупадљивијих нису ствар Вучићевог избора.

АНТИ-ЏУЧЕ: На самом почетку, желим да понудим једно језгровито, мада негативно, одређење Вучићеве идеологије. Она представља супротност „џуче идеје“, званичне идеологије Северне Кореје, где су њене главне претпоставке чињеница да је нуклеарна сила и да не постоји контратежа репресији. Док је срж „џучеизма“ ослањање на сопствене снаге, и опсесивно промовисање потпуне самодовољности, Вучићева идеологија се базира на фанатичном ослањању на спољне снаге. Његов „анти-џучизам“ је „слаба“, растворљива идеологија, која рачуна на моћне спољне актере и плодове које они могу да донесу.

Како нам сугеришу, на различите начине и у различитој мери, сродни избори, који често укључују жртвовање дела суверенитета, вођа бивших (западних) колонија у Подсахарској Африци, колико и доминантних елита у републикама покојног Совјетског Савеза, овакве, мекане идеологије, засноване на спољним ослонцима, лако је помешати са, или надоградити на, различите „јаке“, ригидне идеологије, и упарити са различитим економским системима и геополитичким оријентацијама. Много бољи пример од Вучићеве Србије је Лукашенкова Белорусија, егземпларна аутоколонија, пошто постоји само једна спољнополитичка жижна тачка, Москва, на коју је Лукашенко пренео део суверенитета.

Овде је реч о Вучићевом рационалном, личном избору, инструменталном и, делом зато, недоследном окретању Западу, донекле сличном оном које су, понекад јако успешно, у време Хладног рата спроводили неки подсахарски лидери. Налик њима – мада овај пут у много незахвалнијим условима, у, и даље, униполарном свету, у коме се западна глобална надмоћ више разлива него што копни, и у земљи без остатака колонијалног наслеђа, инфраструктуре и друштвених односа – Вучић није само одговорио на неоколонијалне изазове, који су у посткумановској Србији снажнији него у многим подсахарским државама, већ их је пригрлио и остао је ослоњен на њих. 

(Ненад Пиваш је, с правом, на „Твитеру“ указао да синтагма посткумановска Србија има једно друго, много старије, одомаћено значење, али ја нисам успео да нађем замену, и да на поредиво ефектан начин сумирам величину и значај промене коју је овде донео Кумановски споразум.)

Добра илустрација колико је Вучић вешт у уклапању своје владавине у неоколонијалну матрицу, и експлоатисању њених бенефита, јесте јако скромна, мада не и сасвим занемарљива, мера репресије коју примењује. При томе, Кумановски споразум, кога је корисно посматрати као устав Устава Србије, и на који ћу се зато у наставку стално враћати, учинио је да неоколонијализам постане више српска судбина него један од избора. Све што Србија може да бира јесте цена те болне лекције и величина понижења којима ће бити обележено њено савладавање. Најмања се зове Александар Вучић и мислим да је мало битно колико је она објективно велика и непријатна.

ПОДСАХАРСКА СРБИЈА: Србија се налази на незахвалној, трпној страни колонијалности западне моћи и њеног главног производа – неоколонијалне констелације која је заменила прескупи и, на дуге стазе, економски и етички неодрживи колонијализам. Али, Вучић је успео да, као мало који вођа после завршетка Хладног рата, побере различите плодове неоколонијализма без да му се потчини, што се огледа и у чињеници да његови растројени унутрашњи непријатељи не могу да се договоре да ли је Србија „колонија“ Кине, Запада или је, пак, „мултиколонија“, што је илуструје неразумевање одлика колонијалних односа међу путовођама згађеним Србијом, који када кажу „цео свет“ обично мисле само на Запад.

Иако презрена од стране отуђених елита, скоро колико и „крезуба“ Србија, „црна Африка“ представља огледало у коме се много боље и јасније виде не само извори бројних проблема данашње Србије, укључујући и онај највећи, елитизам, већ и последице кључних детерминанти наше дубоке културе и њеног важног израстка, локалне политичке културе. „Српску политику“ је лакше разумети ако је самеравате са „афричком политиком“, и улогом којом у њој имају странке и идеологије, него са политиком у западним друштвима.

У потки Вучићеве идеолошке трансформације могу се препознати елементи биографије Џомо Кенијате, првог председника Кеније, који се од хероја антиколонијалне борбе и „афричког социјалисте“ претворио у западног савезника и доајена „црначког капитализма“. Али, афрички лидер који је, вероватно, најсличнији данашњем Вучићу је Феликс Уфуе-Боањи, први председник Обале Слоноваче, који је своју младу земљу оставио у француском загрљају и тако створио најпросперитенију државу Западне Африке.

НОРМАЛНОСТ МЛЕВЕНОГ ЉУДСКОГ МЕСА: Ослонићу се овде на појмове и инспиративна схватања Синише Малешевића, Вучић је вођа који јако вешто и на софистициран начин користи „идентитеаријанизам“, једну од „водећих идеолошких парадигми нашег доба“. Вучићев пажљиво дозирани, вишедимензиони и недоследни идентитеаријанизам, на чије главне чиниоце ћу се вратити у наставку, представља „мета-идеолошку“ потку једне грозничаве самополитике, чији је једини конзистентан и сасвим прозиран чинилац он сам.

Вучић је, треба на то стално подсећати овдашње актере склоне френологији и сличним, питким „наукама“, геније српске политике – где је нагласак на овом српске, пошто је реч о вештини у којој је успешност снажно условљена динамичним контекстуалним, првенствено културалним, чиниоцима. Они делују на нашем простору вођени скупом нестабилних узрочно-последичних веза и пулсирајућих повратних спрега, на које снажно утичу спољни актери. Не знам да ли је овде икада владао способнији вођа, где је само мера у којој је потцењен већа од мере у којој је Вучић талентован за српску политику.

Не треба губити из вида да су Титови вешти прсти били неупоредиво крвавији, али и да је Вучић морао да урачуна ултимативну политичку батину. Уосталом, и социјалистичка револуција и „европеизација“ слику срећног краја везују за две овде недостижне утопије.

Када говоримо о идентитетима као идеологијама, Вучићев таленат се препознаје у чињеници да је успео да сједини неспојиво – хомонационализам и српски (етно)национализам. Додуше, лакоћа и брзина са којом је обавио њихово синтеровање неодвојива је од чињенице да је на (скоро) све спремне ултранационалистичке непријатеље ове идеолошке синтезе пацификовао уз помоћ кредибилне претње од које је тешко наћи уверљивију – машине која је, буквално, била спремна да меље људско месо.

Ако говоримо о ужасима достизања западнолике модерности, и пратеће „квир“ нормалности „по сваку цену“, онда не верујем да постоји већи ужас од чињенице да је „Prajd. NORMALNO.“ експресно постао српска „нормалност“ захваљујући укључивању слике млевеног људског меса у једну наметнуту западнољубиву (анти)политику.

У контексту илузија о крају историје и идеологије, везу између овакве европеизације и хегемоније хомонационализма овде можемо посматрати као плод инсистирања на експресној (пре)европеизацији Србије, схваћеној у западноцентричној једнини, у коју се Србија може угурати само уз помоћ оваквих, не толико антидемократских колико нељудских алатки.

Наиме, када мора оно што овде, у једној другој и другачијој Европи, не може; када једном незападном друштву забраните не само да пише своју историју већ и да понови западну; када се захтева да оно слепачки, „по сваку цену“, копира и промптно усвоји производе туђе, западне историје, који су тамо достигнути после деценија политичких борби – онда може све, па и млевење људског меса, што је овде одлична илустрација наличја „највиших“ западних вредности, али и фантазије да може да постоји нека Србија која није европска.

Ипак, мислим да значај ове везе – између истовремено наметнуте и, од стране једног сегмента друштва, захтеване „нормалности“, с једне стане, и нечега од чега је тешко замислити нешто ненормалније, с друге – надилази хомонормативни оквир у коме је препозната и треба је посматрати у контексту кровне ненормалности која је Србији успостављена Кумановским споразумом и која не оставља по страни ниједан аспект српске стварности. Њена најважнија последица је да је многе, бојим се скоро све, ненормалности данашње Србије потребно посматрати као нормалности, како би се избегло много болније самоповређивање, односно пад у нешто што је неспорно страшно и ужас.

Вратићу се на ову тему касније, када будем говорио о илузији да не може горе од Вучића, али желим овде да истакнем да се бојим да данашња мера нормалности Србије, шта год неко о њој мислио, не може бити одржавана и контролисана конвенционалним политичким и репресивним алаткама. Оно што је кључно, овде не мислим само на западноцентрична, идеолошки вођена, грађанистичка схватања и мерила „нормалности“, оличена у „Прајду“, већ на аспекте нормалности који надилазе идеолошке ставове и критеријуме који их подупиру.

УВАЖАВАЊЕ И ОМАЛОВАЖАВАЊЕ: Иако његова успешност не може бити одвојена од прилично софистициране, промишљене и вешто калибрисане контроле медија, данашњи Вучић је виртуоз политика идентитета у мери да је у стању да мобилише (српске) масе иако им се неретко обраћа нескривено култур-расистичким и ауторасистичким идиомима.

Његова дванаест година дуга владавина истовремено представља илустрацију важности културалистички освешћеног приступа политичком деловању и ограничене мере његовог значаја. Вучић је упоредо подилазио српској дубокој култури и запишавао је, али не треба губити из вида да је такав спој уважавања и омаловажавања на линији свакодневног, баналног српског (ауто)оријентализма оличеног и у синтагми „Такви смо ми Срби…“.

Вучић је демонстрирао да, без обзира шта мислите о реално постојећим, „обичним“ Србима, да би урадили оно што сте наумили потребно је да се грађанима обраћате њиховим „културалним језиком“. Када тако говорите, онда можете чак и да их вређате. Уважавање омогућава да уз њега некажњено провучете не само непоштовање већ и презир, и да те људе, истовремено, постројите иза вас, посебно онда када, као у Србији, главни политички непријатељи инсистирају да гласачко тело не заслужује чак ни уважавање; да је реч о стаду које разуме само језик звери.

Локална култура, она дубока, „невидљива“, неидентитетска, добила је на важности у времену „постидеологије“, тачније у времену када су идеолошки избори постали битно ужи него у времену када су постојале алтернативе – односно када оне „праве“ нису биле само хипотетичке, нешто чега нема али што би морало да се појави, свуда сем у исламском свету. То је један од разлога зашто данас идентитете треба посматрати као идеологије, скривене иза есенцијалистичких или конструктивистичких аргумената, ослоњене на све софистицираније и бројније облике политизује културе и различитости, што одавно не можемо да посматрамо као невине, надидеолошке категорије.

АЦО (ВЕЛИКО)СРБИНЕ: Зато нас фокус на национализам ограничава када покушавамо да разумемо улогу идентитета у Вучићевој идеологији. У сенци „индустрије“ не толико сребреничког геноцида колико, имплицитног али опипљивог, схватања српства као геноцида, коју је Запад претворио у вероватно најпродуктивнију и најпожељнију балканску „индустрију“, не само позитивна већ и свака неутрална артикулација српства је постала јефтина идеолошка алатка коју свеприсутни, самомедијатизовани Вучић обилато користи.

Дискурзивне нацификација не само српског национализма већ и српства – која је, великим делом, последица чињенице да је (не само на Балкану, по себи геноцидни) појам геноцид операционализован тако да подразумева не само колективну кривицу (етнификованих извршилаца, Срба) већ и колективну невиност (плеторе етнификованих жртава, не-Срба) – учинила је да само српство постане много више моћна идеологија него што би било без уплива идеологије транзиционе правде и (селективног) суочавања, њеног оперативног принципа у овдашњем контексту.

А када толико радикално политизујете и негативно есенцијализујете једну културу, онда „Ацо Србине“ почне да одзвања као „Ацо Велико-Србине“, и у Србији и њеном непријатељском окружењу, иако је Вучићева политика одавно постала политика бега од идеје Велике Србије и свега што се за њу везује од које сумњам да је могуће направити одмак који би био истовремено већи и одржив.

Веровање у српску негативну изузетност, упарено са притупом али јако популарном догмом која каже да „насиље почиње у дискурсу“, одиграло је важну улогу у чињеници да је Вучићев компензациони, празњикави национализам „на речима“ побркан са националистичким деловањем, што је други важан извор фантазије о Вучићу 2.0 као Великосрбину и националисти који се не разликује од Вучића 1.0, од које има велику политичку корист.

Синиша Малешевић пише да „идентитет као идеологија“ у својим радикалним облицима може релативно лако да склизне у „екстремистичке политичке пројекте“, али Вучић 2.0 нам је демонстрирао нешто сасвим супротно.

Умотавање, на речима, „идентитета као идеологије“ у један радикални али испражњени говор олакшавало је Вучићу одмицање од, политички јефтинијег, бескомпромисног, на све спремног „политичког пројекта“, који многи српски националисти, с правом, виде као једини прихватљив одговор на понижења које је, нема адекватнијег израза, антисрпски Запад сервирао Србији. Наиме, овде би било лакше „продати“ јавности чак и рат за Косово него Бриселски споразум, што није израз неке српске „патологије“ већ патологије западног односа према Србији и нашим националним интересима.

ЧЕКАЈУЋИ НАЦИОНАЛИСТИЧКИ НАЦИОНАЛИЗАМ: Културално вођен приступ политици, био спонтан или тактички, код Вучића је упарен са, понекад нескривеним, презиром према српском културном обрасцу, иако га је он водио ка врху и одржава га на њему, и помагао му је да обави успешну политичку мобилизацију. Чињеница да је тако успевао да истовремено деполитизује своје бројне неуспехе и обезбеди нове успехе неодвојива је од „стања изузетности“ које је у српску политику сферу утиснуо Кумановски споразум, који је временом – Западу се није журило, а Хаг и Прајд су додатно „омекшали“ већ растресено национално ткиво и, у великој мери, обесмислили „нормалну“ унутрашњу политику – постао главна погонска машина антиполитиких силница које делују у пост-милошевићевској Србији и растварач идеолошких одредница и избора.

Овде је важно да истаћи да је Кумановски споразум Србију (суштински) извео из Косова, и вратио га у заветну раван, док га је Резолуција 1244 (формално) оставила у Србији, што је неразрешив парадокс, који погађа, углавном тако што релативизује и изблеђује, све аспекте и димензије српског политичког живота. Он намеће националистичке одговоре, у мери да би овде могао да прође само неки поносно српски, могло би се рећи и националистички, антинационализам, који је, јако недоследно, покушавао да артикулише Драган Ђилас.

Но, с једне стране, природно окружење Ђиласовог хабитуса у Србији је Српска напредна странка, док, с друге, чак и да је националистички антинационализам градио неко ко је мање бахат и талентованији од Ђиласа, политичар који има харизму човечје рибице, било би тешко такав антинационализам учинити довољно поносно српским и различитим у односу на Вучићев антинационалистички национализам. 

Истовремено, Кумановски споразум је оставио простор само за контрапродуктивне, самодеструктивне националистичке политике и питке симулације национализма, као што је „српски свет“. Једна од тајни Вучићевог трајања на највишем српском трону – у сенци Кумановског споразума – јесте да је пригрлио и одржавао један антинационалистички национализам, где илузија да је ту кључна реч „национализам“ опстаје не толико због нападне националистичке реторике колико због Вучићевог минулог рада – иако се, чини ми се, данашњем Вучићу 2.0 претходни Вучић 1.0 гади више него Оља Бећковић и сличне медијске карикатуре, растројене његовим ликом и делом. Наиме, Вучић се од антилибералног демократе трансформисао у (српског) либералног антидемократу, што је оптималан одговор на место заробљене (европске) Србије у неоколонијалној констелације.

Вучићево трајање на врху одлично илуструје важност уважавања припадника циљне групе, што је приметно и у политичким изборима припадника оклеветаних народних класа и сталежа у САД и другим западним земљама. Оно што милује саморазумевање подређених, што ствара осећај да су испоштовани, постало је важније од онога што се „маже на леба“.

Добити уважавање центара моћи је у свести презрених – „крезубих“, „неистушираних“ и свих других  припадника „корпи бедника“ које настају у елитистичкој имагинацији отуђених лидера, зилота саможиве меритократије и западноликог космополитизма – све чешће важније од материјалне добити коју моћници обезбеђују, не само обећавају.

Не чуди да смо и у САД добили сукоб популизама, пошто се, после елиминисања Бајдена, Камала Харис окренула популизму усмереном на другачију циљну групу од оне којој подилази Доналд Трамп. Популизам је одавно постао једно од главних обележја политике у Србији, где насупрот Вучићевог народњачког популизма данас стоји мало шта сем грађанског, елитистичког популизма и Вучићевог хибриса, који му је главни непријатељ.

ЗАМАГЉЕНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ: Када је препозната, Вучићева идеологија постоји скоро искључиво у оку посматрача. За његове присталице, он је брижни националиста, вођа посвећен народу и нацији. Иако би тај национализам могли квалификовати, па рећи да је реалсрпски или малосрпски, Вучић је за његове верне гласаче, једноставно – (српски) националиста, без придева и префикса.

Уосталом, овде су политички избори и опредељења гласача, по правилу, били и остали везани за личности, не за (њихове) идеологије, које су много више опортунистички изабране глазуре него садржаји, па не чуди да је Вучић с лакоћом преживео окретање носеће осе своје идеологије за 180 степени. При томе, не верујем да постоји узалуднија делатност од покушаја да ишчитате идеологије српских странака из њихових назива.

Вучићеви непријатељи су подељени и та подела јесте идеолошка и има само једну помена вредну осу – однос према српском национализму. Идеологија овде дели опозицију, она не раздваја опозицију од Вучићеве власти, која успева да одржи панидеолошку копрену, што излуђује његове непријатеље, посебно грађанистичке. Њих предводи камарила селебритија и невладинића који у Србији не живе толико у „Дизниленду“ колико у комунизму – једном приватизованом комунизму, обликованом по мери „левичара“ који су склони да се подсмевају сиромашнима и гаде се њихових светова.

Елитни опоненти на поносно српској „десници“, што је у Србији синоним за српски национализам и повезана становишта, склони су да занемаре све идеолошке одреднице сем глобализма, мада многи колонијализам, о коме јако мало знају, схватају као идеологију, и у Вучићу виде (веле)издајника, колонијалног намесника и квислинга који служи окупатору – који, иначе, није окупирао Србију.

Логика је најслабија тачака Вучићевих главних, унутрашњих непријатеља, пошто помена вредних спољних има збуњујуће мало. При томе, Вучић је створио околности у којима оптужбе за велеиздају нису заглушене само медијским (полу)мраком. Оне овде не делује као отров који разара његову власт већ много више као бенседин који умирује његове највеће непријатеље, што је неодвојиво од, у великој мери подсвесне, листе личних приоритета и повезаних очекивања, која је систематски таргетирана од 5. октобра.

Ипак, постоји једна олакшавајућа околност за вође српске опозиције. Вучића, његову владавину и идеологију, могуће је сместити у питке, покретачке фразе само ако претерујете или лупетате. Штавише, могло би се рећи да су неке од главних одлика Вучићеве идеологије њена замазаност и неухватљивост. То је, иначе, један од разлога зашто је овај текст о тој, привидно неважној, теми оволико дугачак.

При томе, поносно српски алтер- и анти-глобалисти на десници углавном имају противречан однос према неолиберализму, што је појам који ретко користе. Многи би хтели, у суштини, један поштени, некорумпирани, развојни, про-српски неолиберализам, системску пола рибу пола девојку, чију је слику у њиховим љутитим главама обликовао дубоко укорењени антикомунизам и веровање да српство постоји у некој надидеолошкој, заветној или небеској равни.

Може се рећи да је један од узрока политичке слабости и јаловости поносно српских елита њихова склоност да игноришу економску сферу, која се, истини за вољу, много не узима у обзир ни у елитним случајносрпским круговима, где су, пре „Рио Тинта“, такозвану Европску унију видели монохроматски, као анђела и спасиоца, иако она свим својим снагама стоји уз Вучића – и пре него што је дошао на власт. Економија је у Србији схваћена као слушкиња политике, пуки прилепак два доминантна, месијанска наратива око којих покушава да се кристалише опозиција  Вучићу док чека неку нову неочекивану силу.

Уосталом, Вучићев умекшани и зауздани, уврнути неолиберализам, није каналисан само популистичком логиком коју диктира стварност земље све старијих, седокосих људи, већ и потребом да спречи да та неочекивана сила дође из унутрашње сфере. Зато Вучић води економску политику која привилегује стране инвеститоре и политику курса динара која обесхрабрује извоз. Тако је своје једине смртне, националистичке непријатеље оставио без медијске и материјалне базе, плус им је као стелт вођу наместио свог највреднијег „бота“.

Случајносрпска „левица“ – што је овде појам чији је главни смисао високо селективни, у најбољем случају србоскептични, све чешће аутошовинистички, антинационализам – затрована је мањинарењем, политичком коректношћу и антирадничким елитизмом у мери да се данас може говорити о српској левици као анти-народном фронту. Поред доминантних схватања да је реч о популистичком и/или десничарском диктатору и аутократи, који нису на ти са стварношћу, један од смисленијих одговора са „левице“, колико год да је и он апсурдан, јесте да је Вучићева идеологија двоструко екстремистички, неолиберални (етно)национализам, док „десна“ опозиција, пак, види не толико подлог екстремног антинационалисту колико велеиздајника без преседана, што је тумачење које звечи у медијском и лидерском вакууму у коме је смештена ова половина опозиције.

Овакви одговори садржи две важне идеолошке одреднице: тврду, у Србији, коју је Запад осакатио, додатно заглушену и омаловажену, неолиберализам, и национализам, меку али овде вештачки стврднуту, у мери да су случајносрпски „левичари“, грађанистички марксисти колико и друштвени либерали, склони да национализам, једну од најпластичнијих идеологија, која се лако меша са другима, виде као тврђу од најтврђе, што је једна од манифестација веровања у негативну српску изузетност односно јединственост.

Вучић нам је, успут, претходних година демонстрирао да обе носеће идеолошке одреднице, и национализам и неолиберализам, у вишеструко деформисаној и обезличеној – не само географски и уставно већ и идејно – посткумановској Србији постају оперативне само ако су квалификоване и тако, у великој мери, обесмишљене, первертиране, изврнуте и уврнуте. После потписа у Куманову, питање је да ли овде у политичкој сфери ишта може да заживи као оно за шта се издаје – дакле без да скрене у своју супротност, што је на најуверљивији начин демонстрирао несрећни Војислав Коштуница, један од патриотских очева Вучићеве „велеиздаје“ и окамењивања аутошовинизма у ткиву отуђене српске елите.

ДОГОДИНЕ У НАЦИОНАЛИЗМУ: При томе, када размишљамо о стању српског национализма треба имати у виду да је Вучић, који је постао пунолетан у години Антибирократске револуције, не толико његово чедо колико његов врхунац у ери ослобођеног, посткомунистичког национализма – у смислу који није далеко од мере у којој је Михаил Горбачов, гробар Совјетског Савеза и руског комунизма, представљао оживотворење новог, совјетског човека, слику и прилику онога чему су бољшевици стремили. Штавише, Горбачов је био први – и последњи – совјетски вођа скројен, како су веровали, у земљи сасвим ослобођеној буржоаског наслеђа, по совјетским мерама, у којој је социјализам био већ „изграђен“, што је Стаљин објавио на 17. конгресу бољшевичке партије, када је Горбачов имао само три године.

Совјетски Савез нису убили непријатељи. Њега је на дно послао његов „врх“, човек у коме су се, следећи „научну“ идеологију, отелотвориле бољшевичке идеје. Али, као и путовође српског национализма, совјетски идеолози нису успели да пелцују чак ни своју огледну, највреднију децу, стубове будућности којој су стремили, од „западних отрова“. Зато је и крај Совјетског Савеза био толико петпарачки, један жалосни анти-климакс.

Да би истакао колико се „римују“ болне странице новије руске и српске историје, рећи ћу само да је оно што је Горбачову осамдесетих био Реган, то је Ангела Меркел била Вучићу, првом српском вођи који је политичку каријеру направио у посткомунизму, три деценије касније. Али, свако ко сада очекује „српског Путина“ је баш велики оптимиста.

Као што, када говоримо о испреплетаним српским транзицијама, важи ово што сада имамо је мање-више „то“, транзиција је завршена, све друго су биле илузије, тако и када говоримо о српском национализму, Вучић је „то“ – слика и прилика његових домета после дебакла парафираног у Куманову и овереног Коштуничиним јефтиним антисрпским уставом. Сем Вучића, шампиона српског национализма, мада поново рођеног у Максу Веберу, кога, прегрејан у своме новооткривеном вјерују, уме да побрка са Радомиром Константиновићем, све што је остало од нашег оклеветаног национализма су туга, бес, халуцинације отуђених елитиста – и вера у његов „други живот“; у васкрсење; у догодине.

СИГУРНА КУЋА СА ДВА КРОВА: Да би боље разумели маглу у коју је увијена (и) Вучићева идеологија потребно је истовремено посматрати две наддетерминације. Једна је прилично глобална, нажалост и прилично тривијална, везана за доминантне идеологије у привидно постидеолошком, и даље западноцентричном, свету састављеном од нација-држава, где се за „грађанске“ издају оне у којима доминантне елите своје антинародне и антидемократске изборе прикривају метастазираним мањинарењем. Ова наддетрминација је најснажнија у Европи и неевропским земљама које су успоставиле европске дијаспоре. Постаје деструктивна у Србији, која је у Европи али није чланица такозване Европске уније.

Друга наддетерминација се тиче поменутог, неороченог, надуставног ванредног стања; места посткумановске Србије у једној од заграда светског система односно асиметричне глобалне констелације. Као и (скоро) све друго у Србији, ни Вучићева идеологија се не може разумети без узимање у обзир „Војно-техничког споразума“, који је Србију сместио у временски неограничено „стање изузетности“, заграду у којој постоји као двоструки преседан, као ненормалност која мора бити третиран као нормалност. На тај начин је све у Србији – од демократије и „грађанског друштва“ до суверенитета и „правне државе“, укључујући, наравно, и овдашњу нормалност, како год да је схватате и процењујете – добило једну додатну, илузионистичку, истовремено надреалну и темељну димензију.

То су кључне, обликотворне силнице расположивог политичког простора у коме се 2012. године удобно сместио Вучића 2.0 – поново рођен у новокомпонованом, властољубљем (и можда још нечим) изнуђеном ататурковском веберијанству, где оријентална потка одржава мусаву западнолику глазуру у маленој, незападној држави коју је НАТО заробио и оковао.

Синтеза коју је Вучић понудио је армирана популизмом, спојем етно- и хомо- национализма и једног кастрираног неолиберализма, али, ипак, она с лакоћом опстаје захваљујући ослонцу на чак три стуба: Кумановски споразум, контролу медија и спољну политику. Чињеница да су ова три ослонца важнија од идеолошке матрице која је на њих постављена један је од разлога зашто мало ко говори о идеологији када говори о Вучићу 2.0, који, по потреби, навлачи маску одавно непостојећег, великосрпског и ратоборног Вучића 1.0.

НАЈГОРИ И ГОРЕ ОД НАЈГОРЕГ: На перцепцију Вучићеве владавине утиче српска дубока култура, која нас гони ка црно-белим сликама света и, у склопу тога, ка „ово је страшно“ / „нема нигде“, западноцентричним сликама – европске, друга не постоји нити је икада постојала – Србије и скоро свега у њој. Вучић се у ту појављује на два начина. Први, на који ћу се осврнути у наставку, каже да је реч о апсолутно црном, да је у Вучићу садржано зло од кога не постоји веће. И други, који представља својеврсну контратежу, који је мање значајан али, ипак, важан, јесте веровање да су идеолошки непријатељи гори чак и од њега најгорег.

Наиме, Вучићева лагодна владавина, често напета и пизматична, што више долази из карактера него што је производ снаге политичких непријатеља, снажно се ослања на чињеницу да и грађанска и национална опозиција, и даље, тешко је рећи која више, верује да постоји горе од њега, „најгорег“ – и да је то она друга опозиција.

Наравно, Вучић је свестан да му две опозиције не представљају подједнако велику претњу. Он може да буде срушен само уз учешће националиста, мада нисам сигуран да је сасвим на ти са чињеницом да може и сам себе да сруши, и зато национална опозиција нема своје медије, додељено јој је само неколико вентила, и изложена је много већим и нетранспарентнијим притисцима него случајносрпска опозиција.

Нажалост, јако је незахвално писати о хипотетичком, посебно када је реч о Косову и неразрешивој дихотомији Кумановски споразум / Резолуција 1244. Зато овде нећу улазити у надидеолошку анализу величине изазова који чини да лекције Сирије, Либије, Јемена и Судана – нееверопских друштава са којима нас везује иста незападна историја – буду много више релевантне него што сугерише чињеница да их је до истински страшног, незамисливо ужасног, црњег од најцрњег довело веровање да „не може горе“ од онога што су имали.

Србију није корисно посматрати само као једну другоевропску земљу већ и као друштво (пре)обликовано упливом Азије у Европу, па чак и као део европске Азије, што је мање противречно него што изгледа на први поглед, пошто је Европа само полуострво Азије, привилеговано Голфском струјом. При томе, у модерну српску државу, зло је (треба ли овде додати реч скоро) искључиво стизало са Запада – аустријског, немачког, хрватског, бриселског... Запад је био и остао највећи непријатељ позападњачења Србије, што је чињеница која измиче нашим западнољубима.

Вучића су на власт 2012. године довеле две повезане илузије. Једна, да је Србија западна земља, што значи да овде ствари, посебно нормативне и нормализујуће модерне политичке идеје, као што су (модерна) држава, демократија и грађанско друштво, имају исти смисао и да су обележене истим или сличним узрочно-последичним везама. Ова илузија је замагљена тврдњама да је Србија болесни, патолошки, контаминирани… Запад.

Та фантазија о културном и цивилизацијском положају Србије, чија је једна варијација садржана у схватању о постојању унитарног, западноликог европејства, кристалисала се у веровању, не само „белих листића“, да демократска смена власти у Србији значи почетак смењивости власти, а не да представља прилику да се Србија врати на фабричка културална подешавања, додатно подстакнута чињеницом да „колективни Запад“ у постпетооктобарској Србији делује као антидемократска машина, и демократски изабере (нову) несмењиву власт.

Ова илузије се налази и у позадини схватања Микија Ракића, архитекте експресног увођења новоосноване Српске напредне странке на велика врата у српску политику, да ће тако створити стабилан двопартијски вишестраначки систем, налик америчким или британском, а не једнопартијски вишестраначки систем, коме је културално слабовид кумовао, успут пославши своју, Демократску странку на гробље српске историје; не случајно на његов највећи део, резервисан за жртве заблуда о месту Срба и Србије у Европи.

Друга илузија јесте поменута илузија да не може горе, којом је Србији била натопљена 2012. године – колико и данас.

И најгоре и горе и лоше понекад постоје само у оку посматрача, који уме да буде слабовид из различитих разлога, и зато, као неко ко 2012. није послушао ни Весну Пешић ни Војислава Коштуницу, и није гласао за Српску напредну странку – ни „белим листићем“ (са или без Чича Глише) ни заокруживши њеног кандидата – ја ћу овде само рећи да постоји збуњујућа количина подударности измећу скупа оних који су Вучића довели на власт верујући да не може горе и скупа оних који га данас руше верујући да не може горе.

Ту стижемо до Сирије, Либије, Јемена и Судана, наше неевропске, арапске браће, не само по историји дугог трајања. Ове четири земље у којима је данас истински страшно, толико страшно да је, сем Хаитија, тешко наћи неку другу земљу у којој је приближно страшно, дошле су у ту позицији вођене веровањем њихових елита да не може горе.

ЗАГРАДА ИДЕОЛОГИЈЕ И ИДЕОЛОГИЈЕ У ЗАГРАДИ: Сирија, Либија, Јемен и Судан илуструју и један од моћних разлога зашто је оправдано доводити у питање релевантност идеологија као одредница у Србији коју је Запад, са десетак година тактичког закашњења, суочио са последицама Кумановског споразума, који Слободан Милошевић није потписао.

Неопходно је озбиљно узети ставове да се не само не може говорити о Вучићевој идеологији већ да се у данашњој Србији не може говорити ни о левици и десници, а камоли о неким профилисанијим идеолошким позицијама. Он бива артикулисан на различите начине, а један од карактеристичних је изнео професор Душко Кузовић. Он сматра да „десничарске и левичарске провинијенције“ функционишу само „у нормалном друштву“, или друштву које је „бар на пола пута до нормалног“, што, по њему, данашња Србија није.

Још компликованија од питања идеологије у данашњој Србије јесу питање узрока и величине њене неспорне ненормалност, као и аспеката у којима она долази до изражаја.

Као (главни) узрок ненормалности у Србији ја видим елитизам, Кумановски споразум и западно мешање, док просветитељски самопорекнути идеолог посртања српског национализма истиче југословенство, османско наслеђе и западну популарну културу. На супротном полу „спектра“ схватања узрока, величине и природе српске ненормалности налазе се следбеници Радомира Константиновића. Они узрок виде у српству, односно анти-историјском „духу паланке“, који је, наводно, на неком магловитом прапочетку оковао Србију и оставио је да робује геноцидној гравитацији без преседана у остатку света.

Кузовић Србију види као земљу „при самом дну“, у „фази друштва где се свако бори за опстанак“, и каже да се идеолошка раван, коју везује за питања друштвеног приоритета и уређења, налази на неком вишем слоју, „много далеко изнад баре у којој се налазимо“.

Његово западноцентрично тумачење има додирне тачке са мојим приступом улози идеологија у Србији. Али, тамо где Кузовић види две хијерархијски успостављене „равни“ ја видим „заграду“ унутар јединствене равни у којој идеолошке и друге силнице бивају деформисане и преусмерене уз помоћ предзнака који је постављен испред те заграде, која не представља сингуларитет али не дозвољава одржавање нормалније нормалних нормалности.  

Једна од последица је да у Србији имамо сукоб аутоколонијализама, који се надвија над идеолошким поделама. Штавише, наши новокомпоновани, десни „антиколонијалисти“ нису прави суверенисти. Они Вучићу замерају што седи на више столица, што није одабрао њихов аутоколонијализам, и заложио део српског суверенитета у Москви.

Све вође опозиције, и националне и грађанске, и њихови идеолози нам говоре да је једина алтернатива „пропасти“, коју везују за Вучићеву владавину, једнодимензиони „аутоколонијализам“, онај који су само одабрали, и идеологија коју су склони да му припишу. Штавише, може се рећи да је све што постоји на српској политичкој сцени сукоб аутоколонијализама. Овде данас нема правих суверениста, оних који српски суверенитет не везују за умиљавање Москву или Пекингу. У загради нормалности ненормалног, у коју је Запад сместио Србију, судбина идеологија се не разликује од судбине нашег суверенитета.

КУМАНОВСКА ДИЈАЛЕКТИКА: Једна од кључних одлика стварности Вучићеве Србије јесте да је саздана од парадокса. Они опстају као последица, може се рећи и диктат, катастрофалног али умекшаног исхода НАТО агресије 1999. године, која је Србију поломила без да је покори. А, како је то рекао враголасти Борис Џонсон, катастрофе су увек прилике – нажалост и прилике за нову катастрофу.

Већ сам поменуо два главна парадокса у срцу идеологије Александра Вучића: антинационалистички национализам, где је суштина подређена придеву који је релативизује, и инструментални, старачки дом неолиберализам, који се прилично успешно одупире ономе што се чини да јесте.

Јер, ако прихватимо схватање да је неолиберализам данас оличен у „продирању тржишта у сваки ћошкић људског постојања“, онда би се могло тврдити да је Вучић један јако лош и недоследан неолиберал. При томе, Вучић не посматра „поносног либералног појединца – у потрази за својом срећом, јако жељног слободе“ као идеал већ као пуког слугу или алатку у околностима које су наметнуте као кровни параметри у којима може да задовољи своје амбиције и оно што уз њих иде.

Још теже достижан од идеала једине реално постојеће, западнолике демократије и смисленог дијалога, што је појам који је суштински стран српском бићу, овде је идеал неолибералног човека, који је „нека врсте смањеног тржишног патуљка, ефикасног робота за процену ризика“. Јер Србин, био за или против Вучића, схватао себе као случајног или поносног, склон је да сваки ризик види као превелики. Неолиберализам може само да потчини српског човека, не и да га преобликује по својој мери.

Зато је капитализам осуђен да остане једна од жалоснијих српских стварности - што није добро, како може деловати онима који о капитализму суде само посматарајући експлоататорски однос којим је обележен. Како сам научио у Подсахарској Африци, има једна ствар која је гора чак и од експлоатације, то је када нико нема интерес да вас експлоатише.

Овде треба поменути још једну парадоксалну идеолошку компоненту, развијену за спољну употребу и зато секундарну – хетеронационалистички хомонационализам. Он је био потребан не само због стварања илузија о природи и циљевима Вучићеве владавине већ и због укорењености илузије да становници Србије нису само белци и Европљани већ и да су западњаци, које потребно „поправити“ и „излечити“, где се поново појављује Вучићев лик.

Наиме, ако кажемо да је капитализам, из мог угла нажалост, постао један од синонима за модерност, онда се може рећи да је национализам „идеологија модерности“. Тамо, на Западу, где је, кажу, модерност добила префикс „пост“, национализам је добио префикс „хомо“. Илузија да смо Запад, да јесмо оно што нисмо и да смо тамо где нисмо, створила је потребу да и Србија буде подређена хомонационализму, идеологији „постисторијског“ Запада. Нећу се поново враћати на питање како је то постигнуто.

Занемарићу надаље хомонационализам, коме је Вучић приступио инструментално, што не значи да је био неискрен, пошто је то идеологија коју је потрошио и која, од када се учврстио на власти, има релативно малу, позадинску улогу у његовој сложеној идеолошкој матрици.

Задржаћу се на само (етно)национализму, који управља супротстављеним тумачењима и вредновањима Вучићеве идеологије. А она су данас у сенци два веровања, обликована деведесетих. Антинационалистичког, да је код Срба све национализам, сем неразблаженог, голог, бескомпромисног аутошовинизма односно национал-мазохизма, и другог,  националистичког, да је сваки компромис око Косова издаја.

Вучићев пост-радикалски национализам, окренут прошлости и натопљен симулацијама, изнад свега је дистракција која стаје у стихове Данице Црногорчевић, док је антинационалистичка контратежа, која има превагу у свим релевантним аспектима Вучићевог деловања, сем изнуђених, симболичких и перформативних, углавном окренутих народним слојевима, на фону идеја Дубравке Стојановић. У најкраћем, весели се српски роде док калдрму мењам асфалтом. Идеал је Бресквицино, истовремено резигнирано и аспирационо, „Гнездо орлово“. Све се ту римује с Косовом, али њега нигде у стварности потцртаној зурлама нашег другоевропејства. Само једна „сенка голема“.

Ипак, тај Вучићев декларативни, магловити, инструментални национализам, такав какав је, данас представља меру одрживог српског национализма. Зашто је тако, ствар је споја спољних, западно мешање, и унутрашњих чинилаца, првенствено мере у којој су се „западни отрови“ запатили у умовима националне елите. Ослонићу се на Адолфа Хитлера и Борку Павићевић, ту деконтаминација није могућа. Ни оригинална, Хитлерова политичка деконтаминација, ни стаљинизмом оснажена, Боркина културна деконтаминација.

Нажалост, поносно српске путовође гаде се народа који би да воде. Они нису у стању да пристане на њега чак ни, као Вучић, само тактички, да би остварили своје главне циљеве.

А и онда када није вођено властољубљем – освајање власти је претпоставка остваривања свих великих политичких циљева. Зато су моралисти Вучићеви најбољи непријатељи, вреднији чак и од аутошовиниста, којима се окружио неталенат Драгана Ђиласа и којима Драган Шолак, чија зализана лобања стаје у стереотипе о члановима партије Мирка Јовића, кити програме својих медија и парамедија. Френологија, и некада као наука и данас као скуп истовремено јако сумњивих и јако заводљивих стереотипа, увек је двосекли мач.

Антинационалистичка суштина Вучићеве идеологије, пак, одражава максимум антинационализма који може да прође у Србији у условима у којима је потребно обезбедити макар копрену демократског легитимитета власти. Више антинационализма би водило или у аутошовинистички ћорсокак или у диктатуру налик титоистичкој. Зато Вучић није само прави „Ђинђић“; он је не толико идеал колико максимум продуктивног западнољубивог прагматизма у Србији. Вучић је, донекле захваљујући својој великосрпској прошлости, најуспешнији српски антинационалиста и највећи српски „Европљанин“ (у западноликој једнини) – икада. Све више од њега, распршило би се као мехур од сапунице.

Штавише, кључни парадокс данашње Србије је сам Вучић. Ако прихватимо да је његов режим могуће описати као „стабилократију“, онда се може рећи да је једина алтернатива „мазохистократија“, свеједно је да ли би била грађанска или национална.

Док грађан(ист)и хипнотисани програмима Н(ДХ)1 и Нове SS, који Вучића све хистеричније куже и дехуманизују, верују да не може горе, Кумановски споразум гарантује да, из њиховог угла, мада бојим се не само из њиховог угла, може само горе. Зато је једина алтернатива понижавајућој стабилности мазохистичко самоповређивање. Наиме, само Вучић, или неки не-Вучић, „Вучић“ који се не презива Вучић, уме да користи ону, овде политичку, справу, коју Ђилас није умео, можда ни помишљао, да користи за свог кратког, „ђитлеровског“ ваката, у коме Београд није добио свој (редовни) Прајд, а која, нажалост, оличава валидне гаранције свих одрживих српских нормалности, које дозвољава ненормалност успостављена у Куманову.

Другим речима, много ме занима како би прдопудераши и повезани грађанистички зомбији, који желе да сруше Вучића „по сваку цену“, одговорили, после успешног рушења које прижељкују, на поступке оних који верују да се Устав Србије мора поштовати „по сваку цену“. Веза између те две цене је једнозначна. Успешност прве „трансакције“, на дневни ред ставља другу, што је корисно посматрати као први закон кумановске дијалектике, која важи у загради у коју је Запад сместио понижену и опкољену Србију, малу балканску земљу коју је заробио.

Наравно, ту није реч само статусу Косова и повезаним онтолошким питањима. Много ме занима како би изгледао први Прајд после прижељкиваног рушења Вучића и каква би била судбина оног стакленог излога у, како се већ данас зове, главној улици у Београду, који представља хомоколонијални прст набијен у око српског субјективитета. Питање да ли такве „нормалности“ заслужују да опстану без ненормалности која их је овде нормализовала, сматрам реторичким. У Србији су геј права, видљивост, оснаживање и сличне догме, претворена у батину потчињавања, и зато не могу бити третирана као права.

При томе, пошто видим да су и прајдољубиви грађанисти почели да говоре о „рударској колонији“, подсетио бих слабовиде да је, следећи њихову логику, Србија пре десетак година постала „хомоколонија“. Не постоји разлика између „Београд Прајда“ и „Рио Тинта“. Уосталом, и кључна реч „антиколонијализама“ који им се супротстављају је иста – загађење.

Парадокс да је у Вучићу садржана једина алтернатива Вучићу надвија се над свим грађанистичким антирежимским политикама, док се над националистичким надвија НАТО, који је, на неколико начина, кумовао свим релевантним парадоксима српске политике, укључујући и самог Вучића, који се поново родио преобликован, не само идеолошки, тим парадоксима.

ПРИГУШЕНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ: Вучић упорно покушава да своје одлуке и циљ, који сугерише као не толико стратешки и историјски колико спасилачки, уоквири као кохерентне, као „скуп идеја и идеала“ који има идеолошку димензију.

Али, проблем није само Кумановски споразум, и његово наличје, чињеница да Резолуција 1244 представља највећу српску илузију, много већу чак и од (реално постојеће) демократије, најслађег западног отрова који је ушао у наш крвоток. Као и све друго у Србији, и Вучићева тешко ухватљива идеологија и отпор његовој владавини спотичу су на чињеници да скоро целокупна елита верује да Србија јесте оно што није и одбија да прихвати оно што јесте – западна крајина (скупа различитих) Истока, који стоје насупрот (само једног) Запада, једна суштински другачија, друга Европа. Историја је, нажалост, истовремено српска мајка и наша зла маћеха.

Чињеница да је наша различитост тешко ухватљива а кожа бела, доприноси одржавању илузија, које репродукује и сам Вучић – али само на речима. Не и у делима, што отежава суочавање са свим одредницама његове владавине, која се, иначе, баш као и капитализам, храни кризама. (Не знам да ли је литијум прва жаба коју наш прави „Ђинђић“ неће успети да прогута.)

Пошто Вучићев начин владавине често бива побркан са његовим идеологијом, корисно је истаћи да он у себи садржи, не неколико нивоа, одличну илустрацију наше унутаревропске различитости. Наиме, Вучић је европски „оријентални деспот“ јако меке руке. Толико нежне, „европске“ руке да је и у последицама и у стварности његове владавине тешко препознати оријенталну деспотију. Овај парадокс је делом одраз српске неухватљивости – не бих је назвао изузетношћу, ни позитивном ни негативном – која излуђује српске елите.

Оно што је изузетно, можда и јединствено, у српској посебности јесте однос српских елита према њој. Он је кумовао аутошовинизму, коме, бојим се, и даље није потребна одредница српски. Нажалост, чак и онда када нису биле на власти, „такт“ српској политици су од 1945. године давале – прво титоистичке, које су се деведесетих  трансформисале у грађанистичке – случаносрпске елите. Оне су пригрлиле став о српској негативној изузетности унутар Југославије, који је мутирао у став о српској (глобалној) негативној јединствености, оличен и у слогану „Srebrenica – ime genocida“.

Али, српски удес је биполарни, па не чуди да је Кумановском споразуму, његовом врхунцу, кумовао Слободан Милошевић, човек у коме су се сабрала оба пола. Он је кренуо као „мали Лењин“ титоизма у Србији, да би завршио као ослонац српског национализма. Политички рођен у стамболићевском србофобичном наручју, кумовао је Вучићевом успону. Парафразираћу овде Милорада Вучелића, у Милошевића стаје једна српска „епоха“ и две закрвљене идеологије –  којима данас жонглира Вучић, уз немалу помоћ самог Вучелића, кога је корисно посматрати као „гувернера“ српског национализма у Вучићевој Србији, налик генералном гувернеру Канаде, кога, из даљине, именује краљ.

Можда још тужнија од (транспарентно) идеолошке јесте научно-објективистичка раван, где против српства не раде само дуги прсти западних „донација“ и „радионица, који милују его колико и новчаник, већ и доминантна схватања елитних српских националиста о српском европејству и месту Србије у Европи. Нажалост, српски национализам у самом себи има једног од највећих непријатеља, што одлично не илуструје Вучић већ Коштуница, научник у српској политици, код кога су западнолики принципи и колонизовани ум појели српство у његовој идеологији.

Научно и објективно, што је у српској политици и око ње само друго име за западно, лако проклизавају у будаласто колико и антисрпско. Наравно, илустрације су бројне. Почевши од релативно тривијалних, оличених у чињеницу да је тешко написати бесмисленију књигу о демократији у Србији после 5. октобра од оне коју је написао Небојша Владисављевић, вероватно наш највећи стручњак за демократи(заци)ју. Преко (повезане) чињенице да „грађанско друштво“ у Србији постоји само као пука антидемократска, неоколонијална трансмисија. До чињенице коју сам већ поменуо – да су, удруженим снагама, (поносно) српски „десничари“ и (случајно) српски „левичари“ овде демократски, на (релативно) слободним изборима, на власт довели Вучића – као антидемократског либерала. То је једно од сажетијих одређења и његове идеологије и исхода демократизације Србије, чији су кључни, елитни актери једно од средстава (демократију) прогласила за циљ и игнорисали да све западно овде стиже трансформисано културалним превођењем – по правилу тешко препознатљиво, обезличено, унакажено или первертирано.

При томе, Вучићев приступ политици има неке важне сличности са данашњим односом америчких друштвених либерала. Престрављени Трампом, њихов став о улози медија у политици, некада оличен у слогану „Демократија умире у мраку“, који је мото „Вашингтон поста“, једног од њихових главних гласила, постао је - демократија умире на светлу. То је суштина аргументације којом образлажу зашто Камала Харис, која је постала кандидат Демократске странке за председника САД процесом који је, можда, транспарентнији од избора вође кинеских комуниста - не мора и не треба да даје интервјуе.

У Србији – која, поновићу, постоји само као европска – све бива преломљено кроз нашу, небитно је да ли више оклеветану или игнорисану, културалну различитост, па и идеологије. Зато је немогуће говорити о Вучићу и његовој идеологији а не говорити о српској дубокој култури, која представља софтвер свих овдашњих умова. Њено игнорисање и клеветање му је помогло да одржава илузију да влада у панидеолошкој равни, која конзумира идеологије. Његови непријатељи су, пак, после дванаест година илузија да само што није пао, завршили уједињени у илузији о „Србији колонији“.

У српској политици данас имамо обрачун илузија, не сукоб идеологија, и зато поглед на Србију кроз призму идеологије открива јако мало. Ту свако успева да нађе оно што тражи. Вучић власт, остали принципе. Верујем да је Председника Србије, пре неки дан, Ђиласова реченица „Бесмислена прича да се власт мења на улици“ забавила колико и мене.

Зоран Ћирјаковић