(Допуњена и проширена верзија текста који је објављен на блогу у мају 2025. године.)
Две речи, избори и испити – звуче слично, почињу на „и“, имају шест слова, оцењивање се подразумева. Забраните испите, претворите себе од оцењиваног у оцењивача, и објавите „листу неких од квалификационих критеријума бирања кандидата за листу“, која мора да победи и ако изгуби на изборима који нису заказани.
„Кандидат“, изгубила се множина већ у следећем реду, учинила је да једнина из објаве „Studenata U Blokadi“ на „Твитеру“ буде дочекана коментаром – „Црта се Мило Ломпар“. И у другим реакцијама на ову вест, „кандидат“ (у једнини) је, углавном, добио исто име („Већ видим господина Мила Ломпара који предводи студенте!“) и неколико надимака (од „Коштуница 2.0“ до „резервни Шешељ“).
Историја се не понавља, али корисно је посматрати с чим се све римује. Шта све од наше прошлости одзвања у садашњости, како и колико? Можемо ли да чујемо одјек прохујалих крвавих и обојених револуција? Или, вођени нашим жилавим културним обрасцем, верујемо да је не толико могуће колико да се мора почети од нуле? Да ће „свињску хунту“ заменити народна власт.
Иако их се дотичем, корисне су, ово, ипак, није текст о историјским римама већ о позадини нечега што се сакрило испод рима и препознатљивих „мелодија“ из новије српске историје, која овде креће од догађаја гурнутих под риму „Пекове су дивизије ослободиле Теразије“, и новог стања које је убрзо цементирано уз помоћ две подсвесне риме – УДБА/судба и ОЗНА/дозна.
Ово је текст о присвајању и колонизовању стварности – њеној централној, блокадерској димензији, равнодушној према српству, али умотаној у обланду српства. О чињеници да су су данашњи „партизани“ кренули да „ослобађају“ Србију под четничким заставама; о томе да се „возбуђени“ грађанисти не плаше српског национализма; да певају строфе из „Востани Сербије“; о томе да су „Боро и Рамиз“ постали Давуд и Мило. Да су, у симболичкој равни, двојицу комуниста, Србина и Албанца, заменили студент, бошњачки националиста, и професор, идеолог клинички мртвог српског национализма као политичке снаге.
За разлику од својих титоистичких претеча, грађанисти су чак и српске четнике претворили у своје корисне идиоте, али Јово Бакић није Тито а другог (револуционарног) кандидата нема. Не знам да ли ће помоћи (изборни) „кандидат“ Ломпар, који верује да је у себи сјединио Гандија, Његоша и Доситеја. Хтео би у себе да угура и Карађорђа, али му не да Ганди.
Многе поносне Србе су обрадовале српске заставе и иконе на протестима и дугачким шетњама блокадера и њихове бројне подршке. Али, оне су сведочанства о немоћи српског национализма, величине његовог историјског пораза. Чињеница да више не угрожава ни интересе западних центара моћи, ни актере у Србији чије су визије римују са западним интересима, болно је али отрежњујуће сведочанство о величини дебакла.
Међу онима сам којима не пада на памет да скачу, па ме забавља рефрен – „Ко не скаче тај је ћаци“. Надам се да сви они који скачу, без обзира шта мисле и колико лоше мисле о Александру Вучићу, разумеју да важи – Ко скаче тај је Борка Павићевић.
Можда верују да наш Председник јесте толико велико зло да то оправдава да служе оживотворењу идеја које оличава жена која је 1. јануара 1995. године била „бабица“ на порођају српског аутошовинизма, али надам се да су претходно себи објаснили зашто не постоји добро коме би могли да служе.
Нажалост, знам да грозно звучи, али – без своје политике, без политичке снаге која би могла да је подигне – српска застава се свела на „крпу“ на грађанистичком ветру. Сваки покушај да једна овако ружна стварност буде „ушећерена“, савезник је у одржавању те стварности.
Свашта се у њој може препознати.
Наша друга обојено револуционарна садашњост уме да заличи на народноослободилачку борбу. Вучић је у њој династија Карађорђевића. Брајан Брковић је њен Бошко Буха. Понекад ме подсети и на антибирократску револуцију. Нови Пазар је њено Косово Поље. Нико више неће да бије бошњачки народ, важна је порука друге српске обојене револуције. Имам утисак да многи у црвено обојени револуционари у Санџаку виде „срце Србије“.
Победа „пољског Трампа“ на председничким изборима 1. јуна, истакла је колико мистификоване вође студентистичког култа, и његове селебрити путовође, личе на Слободана Милошевића. И они верују да се може живети у прошлости - „Слоба“ у социјалистичкој, обожена „наша деца“ у постисторијској, либералној прошлости Запада. Они би да Србију извуку из света и оживе постхладноратовску омаму.
Иако су једно време оклевали, „они који руководе студентским, грађанским, опште-друштвеним протестом“, како је Александар Дикић, један од „Мила Штула“ блокадерске, анархо-либералне верзије антибирократске револуције, описао мистификовани централни комитет, решили су да одбаце симболе такозване Европске уније и умотали су се у српске заставе.
Ако историјску риму потражимо у претходној „српској“ револуцији, оној која није била обојена, препознаћемо да су наши данашњи либерални, грађанистички „партизани“ на капе ставили кокарде.
Илузија да су ствари на путу да буду преокренуте, да стиже неко рајско, народно време, пре или касније ће бити распршена. Али, тада је касно. Црвена „авангарда“ је, кунући се у народ, пре осам деценија превеслала српску „светину“. Ако то пође од руке њеним ученим наследницима, „грађанима“ згађеним народом, ако сруше Вучића, нада ће се преселити у чињеницу да уз помоћ дозиране демократије Србијом, земљом коју је Запад заробио али му се она гади па не жели да је посвоји, није лако владати дуже од дванаест година.
Побуњене, вечно незадовољне либералне елите пригрлиле су, вероватно невољно, недогматски приступ и схватиле, можда не сасвим свесно, да се национализам, секундарна, пластична идеологија, може помешати и са дијаметрално супротном визијом друштва од оне коју овде везујемо за национализам. Куба и Боливија су одлични примери.
Мобилишућа и кохезивна снага национализма није везана за нацију и национално онако како смо склони то да подразумевамо. Уосталом, то је, пре (само)обожених блокадера и грађанистичке опозиције која се тиска око њих, показао Александар Вучић.
Вучић је, у оку посматрача, свој однос према српству растегао у распону од „великосрпског националисте“ до „издајника“. Ја бих га описао као реалсрпског националисту, мада не би било лако оспорити тврдњу да је малосрпски националиста. (Свако ко у њему види „издајника“ би морао да демонстрира да се суочио са садржајем и импликацијама Кумановског споразума, да би та тврдња заслужила озбиљније разматрање.)
Употреба национализма, и симбола које везујемо за њега, постоје ниско ризична грађанистичка опција када, као у Србији, национализам остане без своје политике – оне која се не своди на украс и не одазива на црногорско име Мило.
Још мање ризичном је чини чињеница да Ломпар није ни либерални ни грађански националиста већ национална иконица која је, да ли због властољубља, осветољубивости или месијанског комплекса, мало је битно, постала више национални грађаниста него грађанистички националиста – неко ко свесно, стратешки подилази схватању да српски национализам представља јединствено велику опасност у региону.
Једна од противречности која боји Ломпарове јавне наступе, и која га чини јако корисним за путовође грађанизма, јесте чињенице да је он, с једне стране, толико велики елитиста да верује да егзистира у равни изнад (српског) национализма, да његов, саморазумевања су чудо, „његошолики“ ум – Бин Његош сам га назвао – надилази национализам, који види као идеологију неуких и полуинтелектуалаца.
С друге стране, мера у којој је поносан на свој заробљени ум, тачније саморазумевање које извлачи из колонизованости свог ума западним каноном, чини га посебно отвореним за многе грађанистичке догме, укључујући веровање да је реално постојећа демократија културално неутрална, што значи и да је она по себи савезник националног интереса – чак и у земљи као што је Србија, коју је Запад ем заробио ем премрежио „невладиним организацијама“.
Осврнућу се на то у посебном тексту, „грађанизам“ није супротност национализму, како је сугерисао Светозар Стојановић, који је сковао овај моћан и јако важан појам, већ, искључиво, српском национализму. Зато, на пример, бошњачки и црногорски грађанисти нису непријатељи бошњачког и црногорског национализма већ су они савезници чак и њихових екстрема, бошњачког и црногорског шовинизма – и српског аутошовинизма.
Подсетићу, српски грађанизам је српском аутошовинизму оно што је српски национализам српском шовинизму – и као такав нема свог „парњака“ код Бошњака и Црногораца. Да би аутошовинизам могао да се појави код ова два млада народа – или код Хрвата, код којих га, такође, нема ни у траговима – потребно је да они прво добију „свој“ грађанизам, онај који би непријатеља видео у бошњачком и црногорском национализму.
Но, таквог, не-србофобичног грађанизма тамо нема, ни у назнакама. Та чињеница је, иначе, само један од нуспроизвода титоизма, чињенице да је српство, и (скоро) све српско, уоквирио као унутар југословенску негативну изузетност односно негативну јединственост.
Наднационалистичко саморазумевање и морализмом прикривено компромисерство чине да Ломпар не може да постане „нови Коштуница“, грађански (српски) националиста – већ само слуга грађаниста. Као велики ерудита али неоригинални, идејно стерилни мислилац и идеолог фатално западноцентричног ума, станиште амбиције без странке и политике, и капацитета да их створи, Ломпар није толико бенигна колико безопасна замена за Коштуницу, која грађанистима, уколико обојена револуција не сруши Вучића, може бити потребна.
Гледано из националног угла, Ломпар има Коштуничине политичке мане без Коштуничиних личних врлина, док из грађанског угла он нема ни Коштуничине мане ни Коштуничине врлине, чак ни какву-такву харизму, налик Коштуничиној. Он се грађанистима наметнуо зато што је једини национални јавни интелектуалац, при томе главни путовођа, спреман да прећуткује важне националне теме и у медијима наступа као разводњени, грађанистички националиста.
То, на пример, Милош Ковић, кога су, такође, тестирали, није желео да чини – и „пао“ је већ на првом „испиту“, код Слободана Георгиева, који командује телевизијом „Нова С“, главним медијским „чуварем капија“ опозиционе свести. Наиме, кога нема на том луксембуршком каналу, и сестринској „Н1“, не може да „уђе“ у изборне рачунице гласача опозиције.
Верујем да грађанистима није лако да, из њиховог угла, нађу ни бољег од Ломпара, националног ауторитета коме је теже да угура себе у појам „национализам“, ни горег, пошто, иако напредује, Ломпаров јавни наступ и харизма чине да Коштуница делује као талентовани комуникатор. Верујем да моле Бога, или Латинку, ко је већ тамо главни оноземаљски ауторитет, да им неће затребати; да ће, пре замишљених избора, Вучић срушити сам себе.
На протестима, којима се и даље не назире крај, који су се претворили у мрцварење Србије и чекање нове крви, неочекиване силе која ће срушити неку другу надстрешницу, можемо да видимо колико је тужна судбина идеологије без политике у земљи коју је Запад оковао.
Не знам може ли да постане гора. Постоји ли у политици ишта жалосније од околности у којима ваши непријатељи преузму ваше симболе и почну да се ките њима? Логика је, дозволићемо вам да гледате у оно што вас покреће и што желите, јер знамо да, ако победимо, нећете моћи да урадите ништа како би нас спречили да радимо оно што не желите.
Жао ми је националиста који не схватају да ово данашње, партизанско четниковање блокадера и подршке, које боде очи на грађанским протестима, није знак победе српског национализма већ моћна илустрација величине његовог пораза. Мере у којој је постао безопасан по све његове велике непријатеље, у Србији и ван ње.
То је омогућило да протести буду курирани тако да у њих свако може да учита он што жели. Дизајнирани су тако да површинско, национална симболика, засени суштинско, ако не баш национални нихилизам онда србоскептичност. Смрт српског национализма као политичке снаге омогућила је да поносно српским масама буде приказано онога чега унутра нема, при томе „ботоксирано“, а да се због свог тог површинског, „перформативног“ махања српством не забрину отуђене грађанистичке елите, задовољне оним што је унутра.
Или, да на тренутак проговорим фразама Мила Ломпара, преузетим, имам утисак, од Жана Бодријара, на улицама претходних месеци гледамо „симулакрум“ национализма – привиђење, симулацију односно илузију да се над Вучићевом влашћу надвила нека национална, поносно српска алтернатива.
Једноставно, лакше им је да га руше са национализмом, са Давудом и Милом. И Сребреница и Јасеновац, и васпитање и деконтаминираност, све је ту. Чека се само да неко ослободи Теразије.
Зоран Ћирјаковић
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.