Srpski pacovi

Jedna američka umetnica i aktivistkinja želela je prošlog meseca da upozna ovdašnje antiratne (i srodne) aktivistkinje. Nabrajajući brojne opcije i inkarnacije aktivizma koje su na raspolaganju na srpskoj mirotvornoj i demokratizatorskoj sceni, pomenuo sam i gospođu koja vodi centar koji u nazivu ima reč "dekontaminacija". Moja sagovornica, američka Jevrejka čija su dva člana porodice ubijena u "Novosadskoj raciji", zbunjeno me je podsetila da je zanimaju aktivistkinje koje se bave ljudima, a ne životinjama sa nepoželjnim higijenskim i nutricionističkim navikama.
Činjenica da jedna osoba čiji su najbliži rođaci bili žrtve Holokausta, koja poznaje Balkan iz različitih uglova (tokom bombardovanja Srbije 1999. godine bila je u Tirani i tamo je "dokumentovala" stradanje albanskih civila, naročito kosovskih žena), ne može da razume ovdašnji (anti)nacifikatorski žargon, ilustruje na kakve perverzije smo se navikli i na kakav diskurs smo, svesno il ne, pristali.
Ova spontana primedba ukazuje i na jedan od glavnih problema vezanih za "dekontaminaciju" i "denacifikaciju". (Mislim da je centar o kome pišem u malo dužem, originalnom nazivu imao i reči "... i denacifikaciju".) Šta stvarno želite da postignete ako čak i oni koji nemaju nikakvog razloga da sumnjaju u vaše motive misle da vređate ljude i obraćate se pacovim? Da li je suočavanje (za koje naši dileri denacifikacije tvrde da je neophodno i da je preduslov svega) možda postalo mnogo teže, ako ne i nemoguće, jer oni koji na njemu insistiraju ne vređaju samo inteligenciju građana koji oklevaju da prepoznaju sramnu prošlost?