Srpski rodoljubi i evropski šovinisti

Jedan (mislio sam ponosni) nacionalista ubeđivao me je prošle nedelje da je on samo "rodoljub". Sa indignacijom je odbijao tvrdnje da je očito da je nacionalista. Nije pomoglo ni to što sam isticao da mislim da tu nema ničeg lošeg, da je cela planeta (u osnovi) nacionalistička, da su danas čak i skoro svi 'učinkoviti', pravi levičari nacionalisti, da su SAD toliko nacionalističke da je to nemoguće prenaglasiti... Nije se dao.
Ali, dok naši nacionalistički intelektualci beže u "rodoljublje" (i iz kauča merkaju Tomine rezultate), srpskim medijima dominira jedan ekstremni, mržnjom nabijeni nacionalizam koji, u nedostatku bolje reči, možemo nazvati "evropskim". (Ovaj nacionalizam nema veze sa krhkim evropskim identitetom, koji bi neki političari želeli da vide u EU.)
Govor ovdašnjih histeričnih i samouvernih javnih zastupnika ovog nacionalizma neodoljivo podseća na rasizam (i nacionalizam) belih "kolonista" u Rodeziji, današnjem Zimbabveu. Ovi evro-Afrikanci su 1965. godine proglasili nezavisnost svoje rasističke države. Bela manjina se u Rodeziji konstituisala kao "imaginarna zajednica" oko mitova i samorazumevanja koje se u malo čemu razlikuje od idejne i ideološke potke na kojoj je sagrađena Latinkina Srbija.
Slične zajednice 'izabranih' i 'prosvećenih' belih "kolonista", moćnih 'Evropljana' u moru 'primitivnih' i 'nepopravljivih' Afrikanaca, nastajale su polovinom prošlog veka i u Alžiru i Keniji, svuda gde je pokušavano plansko 'izbeljivanje' i modernizovanje autohtonog stanovništva. Belci, nabijeni ignorancijom, 'mentalitetom opsade' i mržnjom, čvrsto su verovali da znaju šta treba crnoj većini.
Ovdašnji ekvivalent rasnog inžinjeringa, koji je u Rodeziji sprovođen kao preduslov modernizacije, je mentalni inženjering - "evropeizacija" obogaćena "dekontaminacijom. I u podsaharskoj Africi pre pola veka, kao i danas u Srbiji, samoproglašena arogantna i bezobzirna elita je projekat koji nameće pravdala potrebom da se 'civilizuje', modernizuje i evropeizuje 'zatucano' stanovništvo. U oba slučaja polazilo se od arhaičnog shvatanja modernosti i modernizacije, modernizacije bez alternativa ili "još ne" modernizacije.
'Još ne' jer po ovom, prevaziđenom, ali u Srbiji izuzetno popularnom shvatanju, kao jedino merilo se uzima dostignuta zapadna modernost. Ostatak sveta samo treba da jednog dana, u budućnosti, stigne do tog nivoa, gde 'još nije'. Oni koji se, kako izgleda 'modernizatorima', ne kreću u zadatom pravcu (koji, naravno, "nema alternativu"), bivaju proglašani svojevrsnim civilizacijskim otpadom, narodima (ili rasama) odanim oklevetanim ili 'prevaziđenim' vrednostima, ljudima koji ne zaslužuju ni ljudske obzire i milost ni pravo da biraju i štite svoje nacionalne ili građanske interese. Takvima se, kako veruju ratnici za 'civilizaciju' u jednini, uvek mora govoriti šta da rade i nametati ono što je za njih dobro. Logika ovakvog "evropskog" nacionalizma je zato i šovinistička i rasistička.