Somnabulni orijent

Mnogima od nas više nije lako da usporimo ritam, da uđemo u slatku hibernaciju. Ako mislite da su "rajska" ostrva u tropima rešenje, razmislite još jednom. Bora Bora jeste mesto iz snova neoliberalnih menadžera - i srpskih novokomponovanih snobova koji su se emancipovali od "idem na Maldive/Dubai/Dominikanu da bi imala o čemu da pričam kod frizera" varijante. Ali, mnogi posetioci ovo bajkovito ostrvo, najsavršeniji tropski raj, zovu Boring Boring ("dosadno dosadno"). Mir, čak i ultimativni, somnabulni mir, ne podrazumeva dosadu. Ako vaša ideja potpunog opuštanja nije vezana za beli pesak i more, ako ne možete da umirite nomadski duh, razmislite o Laosu.

Laos je najsvršeniji protivotrov za neoliberalne more koji poznajem. Teško je spojiti Laošane i kapitalizam, ne samo u današnjoj, turbo inkaranaciju. Francuzi, koji su "nacrtali" granice njihove zemlje, smatrali su ih šarmantim i finim, ali "prirodno lenjim" i previše letargičnim. Dok su vladali Indokinom oni su odlučili da "uvezu" Vijetnamce, narod koji voli pare i spreman je da radi. Laošane je i danas teško motivisati da nastave da se trude pošto zaključe da su zaradili dovoljno za ono što smatraju da im je neophodno. Teško je ne videti zašto su francuski kolonijalisti zaključili da "Vijetnamci sade pirinač, Kmeri ga gledaju kako raste, a Laošani ga slušaju kako raste". Setio sam se ovoga svaki put kada sam "beskonačno" dugo čekao na omiljenu laošansku supu od pirinčanih nudli. Duševni bol zbog dugačkog čekanja ublažavala je činjenica da ogromna činija, skoro vangla pruskusne supe, košta manje od 80 dinara.

Laoška nonšalacija, iskrena (i metastazirana) verzija srpskog loše glumljenog i agesivnog "opušteno", pre ili kasnije će početi da vas iritira. Ali, ništa nije savršeno. Ako je potrebno da biram između vijetnamske "sve može", dolari uvek u očima konfučijansko-neoliberalne modrnosti i laošanske hronične zbunjenosti, indolentnosti i pogubljenosti uvek glasam za ovo drugo. Uostalom, svet je pun mesta koje dobro funcionišu, mekdonaldizovane efikasnosti "za svaki džep", ali iščukani i Laos - to ovde nije samo kliše - je jedan.

Na sreću, Aziju je, čak i kad je sasvim cyber i tapacirana globalnim brendovima nemoguće "evropeizovati". Sterilisana potrošačka modernost, zarazni i agresivni zapadni inkubator strahova i želja koje mame novac i bude neizdrž, još nije stigao u najveći deo Laosa, čak ni kao glazura. Vijentijan, glavni grad dugačke zemlje, deluje kao neko nobično, veliko selo. Zalazak sunca na obali Mekonga, u centu grada (mada nisam siguran da pojam "centra grada" tamo ima smisla), učinio je da se osećam kao da mi je neko mir ubrizgao direktno u venu. Divno je sačekati ga uz cooler, gazirano i zaslađeno belo vino sa ukusom "jagodičastog voća" koje Laošani obožavaju (popularniji je samo Beerlao). Neko se možda seća coolera, koji je mnogo prijatniji nego što pomišljate, kao jedne od poslednjih novotarija koja je pre prethodnog rata nakratko stizala u beogradske supermarkete iz Slovenije.

Umesto klupa ili drvoreda pored reke su džakčići s peskom, koji su par meseci ranije (neuspešno) branili malenu prestonicu od ogromne reke. Čak je i Mekong u januaru deluje pitomo i umirujuće - davno je prošla sezona kiša. Nije bilo ničega da pokvari palančku tropsku idilu. Niko ništa nije prodavao, nije bilo prosajaka i sitnih lopova. Što je najvažnije, nije bilo ni evropskih i američkih pedofila koji u Pnom Penu, par stotina kilometara južnije, svako veče izmile na obale Tonle Sapa da prošetaju svoje kambodžanske devojčice.

Laošanski (post)komunisti nisu dozvolili da Laos ostane regionalna prestonica "trgovine kožom", kako u Indokini zovu trgovinu ljudima (oba pola). Zabranivši da u najvećem delu zemlje klubovi, restorani i barovi rade posle 11 (do tada morate da popijete poslednje piće), vlasti su dodatno obezbedile da beli pedofili, koji su, čak i kada su siromašni, prebogati za standarde jedne od najsiromašnijih azijskih zemalja, ni ne pomisle da u Laosu zlopotrebljavaju mešavinu tradicionalno liberalnog odnosa prema predbračnom seksu i bede koja ukida kažnjivost i lomi skrupule.

Glavni grad je i izuzetak i kada se radi o fajrontu - par klubova radi do 1. Mada biće vam strašno dosadno ako ne podnosite tajlandski pop i muziku koju je Lonely Planet opisao kao "elktrificirani laoški folk" - adekvatnije (i lepše) bi bilo nazvati je turbofolk. Skupljam turbofolkove sveta i u mojoj torbi se našlo mesta za dva VCDa Aleksndre Bunsu. (CD, DVD i DivX se tamo nisu primili). Najveća laoška turbo zvezda (mama je iz Bugarske) donedavno nije uspevala da živi od muzike i glume. Govori četiri jezika i radila je povremeno kao recpcionarka u post-hipi enklavi Vang Vieng ("nova Goa"), severno od Vijentijana. Slavu je uspela da obogati novcem tek pošto je skratila ime (postala je Sandra), ubacila violinu u svoj pesme i, što je najvažnije, pojavila se u dve tajlandske sapunice. Kao "zvezdica" u Tajlandu za par meseci uspela je da zaradi više nego što će ikada zaraditi kao najveća zvezda u Laosu, zemlji u kojoj trećina stanovništva živi u oblastima u u kojima nema struje. Sandra je bila mudra i iskoristila je "tajlandski" novac da ode u Japan gde sada studira "medijski dizajn". Verovatno će magistrirati pre nego što laoška elektrodistribucija prebrodi prirodne i budžetske prepreke. Ako pogledate program LNTV-a, laoškog RTS-a, videćete koliko Laosu nedostaje jedan dobar "medijski dizijner".

I bez uvida u statističke podatke o distribuciji električne energije, nije teško zaključiti zašto je najveća pop heriona želela da ode. Kada padne mrak betonske zgrade, malo koja ima više od četiri sprata, deluju više kao čudni ukrasi nego kao deo tišine koja caruje jedim od najsporijih glavnih gradova sveta. Ako se primate na marketinške "spora hrana" trikove, u Laose ćete doživeti nirvanu. Na melanholičnim obalama Mekonga ono što doživljavamo kao zdravo, organski, ekološki ili opušteno vam, po pravilu, neće "servirati" ni uz dosadnu zapadnjačku moralizatorsko-misionarsku notu, ni uz balkansku lažnu iskuliranost. Laošani su, za razliku od nas, na ti sa svojom lenjošću.

Činilo mi se da su najvredniji u malim restoranima na obali Mekonga kada (sami) pripremaju laošansku roštilj-supu. U centru stola je žar iznad koga se nalazi neobična metalna posuda - i roštilj i "šerpa". Ona omogućava da istovremeno pečete tanko iseckane komade mesa, na kupastom delu u sredini, i pravite supu u udubljenju (nalik horizontalno presečenoj polovini američke krofnice). Ukusni sokovi curkaju iz roštiljskog dela u deo u kome se kuva supica, u koji Laošani povremeno dodaju vodu, sveže povrće i pirinčane nudle.

Neobična posuda, ako se udaljite od stola, liči na mali zamak okružen jarkom ili veliki šešir. Kombinacija supe i roštilja je izuzetno ukusna i obedovanje je mnogo zabavnije nego u korejskim restoranima gde ćete, takođe, imati svoje malo ognjište na stolu.
Laošani vole "lepljivi pirinač" - mnogo hranljiviji i drugačijeg ukusa od "običnog" pirinča (koji će postati lepljiv samo ako ga prekuvate). Retko koriste štapiće. Lepljivi pirinač im omogućava da jedu rukama - ako je pravilno spremljen čak se ni ne lepi se za prste. Najukusniji mi je bio u u slatkim jelima. Kuvan sa kokosovim mlekom, i poslužen sa kriškama manga, savršen je i kao doručak i kao dezert. Ako poželite da "sperete" trećesvetsku prašinu, i na trenutak utonete u postkolonijalni raj, u boljim hotelima i restorananima u Vijentijanu će vam poslužiti nešto još ukusnije - dezert od "biserne tapioke", manga i kokosovog mleka koji odlično ide uz Cointreau. Ni sitan luksuz u Vijentijanu nije skup - nećete se finansijski unakaziti čak i ako se navučete. A i navešće Vas da zaključite da je okrutni francuski kolonijalizam na obalama Mekonga ostavio i nešto što vredi pohvaliti.

Za one koji smatraju da im je potrebna snažnija dekontaminacija, ljuta zapadna trava na ljutu orijentalnu ranu, u Vijentijanu, gradu bez "supermarketa" i "hipermarketa", postoje dva Phimphone minimarketa. U Phimphoneu ćete možda završiti i ako ne bolujete od evronostalgije - Laos je jedna od retkih zemalja u kojoj je teško naći tampone. U ostalim radnjama u Vijantijanu čekaju vasn a primer, samo dve vrste flaširane vode. Loaški postkomunizam je raj i za sve one koji žale što danas u Srbiji kada kažete da hoćete hleb prodavac ne zna šta tačno mislite.

Ono čega nema u radnji obično ima na ulicama i pijacama. (Mada ni tamo nema gorepomenutih tampona.) Ipak, pijace su u jugoistočnij Aziji prvenstveno mesta gde se jeftino i dobro jede. I Vijentijanu, kao i u mnogo većem i užurbanijem Pnom Penu, najživlje su predveče, kada hiljade motorciklista zastane da bi kupilo kuvanu hranu za poneti. Sitne, nasmejene tete i njihova slinava deca trčkaraju između brojnih šerpi i pakuju hranu u male plastične kesice, slične onima koje se kod nas prodaju za pakovanje hrane u zamrzivačima. Za one bez motorcikla, tu su male plastične hoklice i naprsle plastične činije. Strah za budućnost mojih razmaženih evropskih creva me je sprečio da im se priključim. Pranje činija ne uključuje korišćenje deterdženta i brisanje. Ukusna hrana je jeftina i ako se ne hranite na pijacama. Većina Laošana nikada nije držala u ruci najveću novčanicu od 50.000 kipa - koja vredi manje od 9 evra. Ogromni bilbordi sa slikama ovog nedostižnog papirića postavljeni su blizu svih pijaca. Jedan od većih problema je vraćanje kusura.

Ako niste previše baksuzni u Laosu ćete se susresti sa samo dve neprijatnosti. Jedan, manja, vas čeka ako nekoga, slučajno ili namerno, rukom dodirnete po glavi. Laoška deca su neodoljiva, uvek željna igre, razgovora i sitnog poklona. Ali, ako pokušate da ih pomazite po glavi shvatićete snagu laoškog verovanja da "niskim" delovima tela (ruke) ne treba dodirivati "visoke" (glava).

Druga neprijatnost je vezana za vožnju autobusom. Ako ne letite avionom odlazak iz Vijentijana vam verovatno neće biti prijatan. Laošani žive u zemlji koja se, uglavnom, sastoji od strmih planina i uskih dolina, ali ne podnose vožnju u krivinama. Oni sa lakoćom vare celokupnu faunu regiona, uključujući i meso životinja i insekata o kojima i ne pomišljate kao o hrani. Dobro se nose se supama u restoranima-krajputašima čiji vlasnici odbijaju da se suoče sa sredstvima za pranje sudova. Ali već prvih par oštrih krivina izazvaće serijsko povraćanje. Kolektivno otvaranje prozora obradovaće vaše čulo mirisa, ali će vas istovremeno, na prilično bolan način, sučiti sa dve činjenice. Prva je da tropi nisu uvek i svuda vrući. Druga je da mnogi narodi ne dele svebalkanski strah od promaje - on se kod Laošana ne javlja čak ni onda kada se spoljna temperatura opasno približi nuli.

Ako preživite krivine završićete verovatno na jednoj od dve zanimljive destinacija. Severno od Vijentijana je Luang Prabang, najveća laoška znamenitost i jedan od najlepših gradića na svetu. Nažalost, iako u Laosu nema razloga da razmišljate o terorizmu, Osama Bin Laden je zaslužan za pretvaranje ovog grada u sve popularniju "metu" američkih urista koji putuju u paket aranžmanima. Za razliku od Srba i bratskih naroda, koji kada kažu turizam obično pomisle na more i šoping, Ameriknci od 11. septembra kada kažu turizam najčešće podrazumevaju da će to biti u nekoj "zemlji bez muslimana".

Malo istočnije, na kraju dugog i krivudavog puta su predivni pejzaži, lepa sela naseljena različitim narodima i drveni manstiri sa infaltinim ikonama. Tamo nema američkih tursita, ali ima američkih kasetnih bombi. Laos je najbombardovanija zemlja u istoriji i, iako je prljavi rat odavno završen, svake godine 300 ljudi pogine od neaktiviranih bombica. "Kasete", ogromne metalne "košuljice" u kojima su ih američki "bogovi" slali sa neba, laoški seljaci danas koriste za gajenje luka i izgradnju kuća.
Slatka somnabulija je na severoistoku zemlje još opojnija nego u prestonici. Sa mnom je, ipak, uvek bio poneki Laošanin. Mada, ne zato što mi je trebao turistički vodič. Nisam želeo da moj mir - i nogu - uništi mala američka bomba.