Рађање јавног интелектуалца: Крваво јасно
Посао интелектуалца је најчешће самотњачка активност, рад “ван друштва”, како је једном рекао Едвард Саид. Претходних деценија могли смо да пратимо покушаје многобројних интелектуалаца да се “укључе у друштво” и постану познати. Они који су у Србији желели да звучну титулу пречицом оките славом и медијском пажњом по правилу су се држали неколико “запаљивих” тема, углавном везаних за злочине и казне.
Многи од ових покушаја су имали неславан крај. Да српска публика није некритична у прихватању интелектуалаца са јавним амбицијама сведочи пример Александра Бошковића, угледног антрополога и активисте. Узроци неуспеха његовог јавног напора ће вам можда постати јаснији ако пробудите успавани мазохизам и прочитате књигу, у којој су сабрани и раније објављивани и непубликовани есејчићи и памфлетчићи, штампану под претенциозним насловом “Етнологија савременог живота”.
Са изузетком двојице вредних уредника и неколико сарадника, интернет-сајт Нове српске политичке мисли представља уточиште амбициозних националистичких скрибомана. Њихов опус доводи у питање две речи из имена ове интернет-централе са интелектуалистичким амбицијама – мало је ту новог, а још мање промишљеног. Мада, и поред некритичког односа према истомишљеницима, НСПМ је један од ретких интернет-портала који је отворен за супротстављене ставове, где се мишљење “друге стране” не наводи само као цитат истргнут из контекста ради лансирања серије увреда.
Прошлог месеца могли смо да пратимо како мало познати филозоф, који се налази на челу кључне националне институције, постаје озбиљан кандидат за јавног интелектуалца. Чини се да Сретен Угричић, аутор херметичног стила зачињеног патетичним и лирским пасажима, куца на врата клуба хероја “либералне” Србије. Читајући неке интелектуалце из овог круга, можете понекад помислити да живимо у земљи која је толико лоша да би се, после суочавања са “првом” Србијом, Хитлер, Гебелс и Геринг вероватно осетили инфериорно и можда запитали – да ли је могуће да смо у Аушвицу толико подбацили? У једној правнијој држави део онога што говоре и пишу привукло би пажњу институција које се баве негирањем холокауста и легитимисањем геноцидних поступака.
“Погледајмо следећи низ: патриотизам – национализам – шовинизам – нацизам. Пронађимо уљеза”, тражи Угричић, управник Народне библиотеке Србије, у претенциозном тексту објављеном под насловом “Пронађи уљеза и други прилози у корист и част читања Константиновићеве Филозофије паланке”. У наставку Угричић нам нуди и одговор: “Девет од десет испитаника ће заокружити: патриотизам. Некако то једино изгледа сасвим неупитно. Али. Тачан одговор гласи: ово је трик-питање, јер у овом низу нема уљеза.”
Али, чини се да у Угричићевом тексту можда постоји и још неко трик питање. Можемо се, на пример, запитати, о ком патриотизму стварно пише управник националне библиотеке – о сваком патриотизму, о немачком, о босанском, или, можда, само о српском патриотизму? Може ли, којим случајем, неко после читања целог Угричићевог текста закључити да је аутор “уљезе” сместио и тамо где не би смело да их буде?
“Уместо четири С, она оцила на нашем грбу, сада су четири А: алиби, аболиција, амнезија, амнестија. То је сав наш напор, једини труд који испољавамо, да бисмо себи било како нашли алиби, а пошто га никако нема, онда да бисмо себи израдили аболицију, а пошто је никако не можемо заслужити, онда да би било како све заборавили, а пошто нема ни заборава нашем поразу и посрнућу, сав живот нас непрестано на то подсећа, онда да бисмо било како били помиловани. Али нема амнестије, јер она следује само онима који су прихватили санкцију и трпе је, па могу да се надају изненадној милости избављења”, пише Угричић.
“Ова 4 А су истовремени и потирући, како је већ Константиновић и дијагностиковао дух паланке: самопротивречан и јалов. Са 4 А то је очигледно: алиби потире амнезију, аболиција потире алиби, амнестија потире аболицију, амнезија потире амнестију. Како? Просто. Крваво просто.” Угричић нам детаљно описује овај крвави “зачарани круг”, коме, ипак, некако налази “почетак”: “Кад је језгро претешко и преоптерећено, а електрони хистерични на нестабилним орбитама, траје процес смртоносне радиоактивности, са предвидљивим исходом по формули неумитног периода полураспада. Такав је дух паланке, савремене српске паланке. Дух порицања. Самопротивречног, хистеричног, самоубилачког порицања савести.” Ту, по Угричићу, нема спаса – “нема искупљења за дух паланке. Нема избављења из духа паланке”.
У Угричићевом тексту, објављеном у два утицајна “либерална” медија, сазнаћете и да “Срби не поштују истину”, да “у нашој Србији нема могућег. У најбољем случају, могућ је ексцес, изузетак, инцидент, грешка и пропуст у систему”. Зато “у Србији може оно што нигде не може, оно што би другде било незамисливо, непојмљиво, док истовремено не може оно што другде и може и уобичајено је и подразумева се. У нашој Србији актуелни владајући поредак има задатак да по сваку цену блокира и саботира и онеспособи и затре моћ и важење могућег”.
“(О)вакав поредак је у толикој мери насилан, трауматичан, неподношљив, да ултимативно потврђује пораз могућег, чак и у таквом његовом теоријски најекстремнијем виду. А где нема могућег, нема слободе, нема достојанства, нема племенитости, нема будућности. Резултат гласи: наша ситуација је безнадна. Наша Србија нема куд. Зато наша деца размишљају о бекству одавде чим стасају. Зато се наша деца опиру рађању. Наша деца неће нашу Србију.”
Читајући ове Угричићеве речи тешко је не подсетити се да је један угледни, “либерални” интелектуалац из окружења написао да његов народ жели да нема ништа, не само са Србијом, већ ни са Србима. Кад наша деца неће с нама – зашто би то онда желели Албанци, Бошњаци или Хрвати. Имају ли они, ако пратимо застрашујућу логику цитираног текста, право да размишљају о било чему, сем о томе како да се коначно реше оних с којима нема ни наде ни будућности?
Србија није једно од оних места у којима је, како пише Ненад Даковић, нацизам “увек њихов, а не наш“. Опасности које овде носи растући аутошовинизам не треба потцењивати. За читаоце који довољно не познају нуклеарну физику и “процес смртоносне радиоактивности”, који је у Угричићевом тексту уведен у инвентивни и вишеслојни дискурс дехуманизације, оно што је и “неумитно” и неупитно у вези с “периодом полураспада” – и зашто у физици говоримо о полураспаду уместо о распаду – јесте то што је потпуни распад радиоактивног језгра процес који траје бесконачно дуго, што га у нашем, коначном свету чини неостваривим. То је разлог зашто се бурад пуна “смртоносне радиоактивности” сахрањују дубоко под земљом.
Нацификација је, као и “нацификација”, опасан двосекли мач – ко год да је спроводи и каквим год метафорама да је сугерише. У Руанди се прво чуо позив да “буде посечено високо дрвеће”. Хутуи, нижи растом, мало су касније мачетама посекли више од пола милиона “високих” Тутсија. Нацификација може обичне грађане претворити у добровољне извршиоце масовних злочина. Али, “нацификација” може обичне грађане претворити у жртве будућих масовних злочина оправданих радовима несмотрених или фрустрираних “нацификатора”. Није мало оних који могу да закључе да се против “нацификованих” ваља борити свим средствима, да неко толико велико “зло” и “опасност” представља довољно оправдање да се масовним злочинима предупреде потенцијално масовнији злочини, слични онима које су неки стварно нацификовани народи чинили у прошлости.
Жалосно је што скоро четрнаест година после Сребренице, највеће и најкрвавије српске срамоте, неке људе на Балкану треба подсећати да се Сребреница Сребреницом не избија и да је – ако претпоставимо да су намере можда биле добре, пут до пакла често поплочан најбољим намерама. Човек би помислио да бар то интелектуалцима треба да буде, како рече управник Народне библиотеке, “крваво јасно”.
Зоран Ћирјаковић
Orgazam i evropske vrednosti
У потрази за оргазмом
МИЛИОНИ ЖЕНА У ЕВРОПИ се све чешће суочавају са проблемом који стручњаци зову „сексуална дисфункција” мушке популације. Србија се већ, бар у вези с овим питањем, нажалост угурала у „Европу”. Ситуација је, ипак, много мање безизлазна него што изгледа. Многе Европљанке, одлучне да не проведу још једно лето без доброг секса, кренуле су на једно политички некоректно, поносно сексистичко путовање у потрази за озбиљно угроженим европским вредностима: потентним мушкарцима и оргазмима за памћење. За ову авантуру је потребно мало храбрости, авантуристичког духа и нешто новца. Задовољство је загарантовано, како су овом новинару у разним ћошковима „трећег света” посведочиле европске даме које нису трагале само за пешчаним плажама и споменицима прошлости
Сваке године милиони младих, и мало старијих Европљанки креће у топлије крајеве. Многима је циљ море и пратећи угођаји: бели песак, палме и тропско сунце... Али, из године у годину расте број жена које путују очекујући да ће искусити једно у Европи све дефицитарније задовољство – добар секс. Чак и ако се не сложимо о степену европеизације наше балканске домовине, бар када се ради о сексуалном сивилу, многе грађанке, нажалост, већ могу да посведоче да је Србија постала део све краћег и ређег Запада.
Оазице доброг секса, а у неким случајевима и било каквог секса, све је теже пронаћи. Поред тога, овдашњи, све задриглији мушкарци, масовно верују у популарну илузију да „под брегом расте највећи кукуруз”. Али, многи (хетеросексуални) мужјак са „старог континента” велики кукуруз поменут у цитираној изреци није видео ни на туширању после фудбала па, неук, и не зна о чему говори. Самоуверени балкански мамини синови, можда по угледу на италијанске, размажене „мамоне”, све више траже и све мање дају својим женама.
Већ дуготрајна оскудица је родила и својеврсну терминолошку збрку. Искусна новинарка једног београдског недељника је недавно добила задатак да напише текст о мачо мушкарцима у Србији – и сасвим је промашила тему. Написала је текст о спонзорима. Дебели новчаник и скупи фалусоидни аутомобил спонзора не могу заменити праву ствар – мушко тело које ће вас натерати да, макар на тренутак, преиспитате верност стреснутом партнеру неизвесне тврдоће и још неизвесније учесталости. Мачо мушкарац може да има и паре, али, по правилу, прави мачо у панталонама нема набрекли новчаник. Најбоља (озбиљна) књига на тему потентног, мишићавог мачизма, The Meanings of Macho, написана је после истраживања у једном радничком насељу у предграђу Мексико Ситија.
Зато, да би ово био један оптимистички, мада и даље политички некоректан текст, мораћемо да после невеселог увода одемо из депресијом и стресом нападнуте Европе и европске Србије, места где је данас теже бити задовољена него успешна жена. Допадало се то некоме или не, али када се ради о све чешће нерешивом „креветском питању”, Европа има алтернативу. Реконструисаћемо путовања Европљанки којима је досадило да у отаџбини чекају Годоа са функционалним фалусом и које су претходних година храбро кретале у потрагу за, макар само краткотрајном, сексуалном авантуром.
Кренимо редом. Мароко је најближа тачка где је добар секс, наравно, са врхунски обликованим мушким „комадом”, неодољивим „дечком из снова”, практично загарантован. Слатке, витке и мужевне берберске момке, чији је „згодни ген” лепотом обогатио арапску „крвну слику”, први су открили европски хомосексуалци четрдесетих година прошлог века у Танџиру, на јужној, мароканској капији Гибралтара. Биле су то гладне године у Мароку који, као и скоро све друге „мушке месаре” на нашој усамљеној планети, ни данас економски баш не стоји најбоље.
Тешко је путовати светом и не уочити снажну везу између економске неразвијености и складности људског тела. Иако ту има неких, углавном северних или планинских изузетака (Сибир, Тибет, Папуа Нова Гвинеја или Перу, на пример), сексепил је нештедимице набацан баш у најсиромашнијим деловима тропског појаса. Било је само питање времена када ће, после мушке, и европска женска популација уочити неравномерну расподелу материјалног богатства (концентрисаног на „глобалном Северу”) и сексепила (на гладњикавом „глобалном Југу”) и могућности које такав дисбаланс отвара.
Ако немате расних предрасуда, цела уздаха вредна српска мушка популација не би могла да се истакне ни у најмањем предграђу ратом унесрећене Киншасе, града где мушкарци изгледају фантастично шта год да обуку. У престоницама Судана, Демократске Републике Конго или Етиопије, чак би и многа сексуално остварена Српкиња морала понекад да затвори очи пред мушким изазовима који просто траже да буду грицнути.
Али, разваљена Киншаса, врели Картум и прашњава Адис Абеба још дуго неће постати туристичке меке. Примат, када се ради о укључивању еротског елемента у (женски) туризам, држи Агадир. Сваког лета стотине чартер летова слеће у ово летовалиште на југу Марока. Ту се не нуди неки вештачки рај, „сексуални Дизниленд”, какав је, на пример, за проћелаве, млохаве, беле западноевропске мушкарце жељне секса и младе пути конструисан у Патаји, на плажама Тајланда. У Мароку вас чека обиље мушких уметнина, малих ремек-дела каприциозне мајке природе.
Муслимански Мароко, поред близине стреснутим европским метрополама, нуди и још једну важну предност. Исламски морал, схватање женске и породичне части, гарантује да се на овој „сексуалној дестинацији” нећете сусретати са напаљеним европским мужјацима. На многим другим местима, где је сексуално задовољство лако доступно – били то католички Бразил, комунистичка Куба, православна Етиопија или будистички Тајланд, нема дискриминације полова када се ради о конзумирању сексуалних чари. На летовима ка Пукету, Хавани или Олгину, поред вас и пријатељице биће, у потрази за оргазмом, и они – бледуњави и бахати европски мушкарци који базде на пиво.
Све у вези са женским сексуалним туризмом је (обично) врло пристојно и пријатно – у овој размени сексуалних и осталих услуга нема ни жртава ни израбљивања. Заборавите ту на „трафикинг” и љигаве макрое. Утољавање сексуалне глади Европљанки на црном (или црнпурастом) делу „трећег света” ни по чему не подсећа на ружне и тужне слике и приче које прате мушки „секс туризам” у Тајланду или Камбоџи. Нема ни ценкања ни погађања око „радњи” или јединице којом ће се мерити слатко, знојаво време греха. Даме које крећу на оваква путовања не разликују се од читатељки НИН-а. Сретао сам правнице, касирке, секретарице, докторке, студенткиње, медицинске сестре...
Госпође чак сведоче да „не морате ни да питате за секс”. Како је изјавила једна стидљива и срећна енглеска туристкиња, мушкарци на западу Африке „изгледа знају да га желимо... Све је врло дискретно. Имала сам четири различита дечака на том одмору (у Гамбији) и најбољи секс икада. Вратила сам се као нова жена.” И остале путнице које су се охрабриле да зароне у сексуално срце „згодног” дела подсахарске Африке, користе углавном суперлативе. За разлику од мушких „сексуалних туриста”, женска путовања су ретко само сексуална.
Феномен жена одлучних да на туристичком путовању у потпуности искористе и еротске могућности, први пут је забележен крајем седамдесетих, а масовне размере добио је тек током последњих десетак година. Пионирке у овој потрази за задовољством биле су Скандинавке и Немице – не зато што су њихови мушкарци били испод европског просека, већ зато што су жене у тим деловима Европе биле најеманципованије и неспремне да праве компромисе око свог права на оргазам.
Касније су и многе друге Европљанке освојиле, иако неке феминисткиње у томе не виде велику победу, нова права: да без блама буду сексуални зилоти, да без комплекса задовољавају своје сирове страсти, да поставе на главу европску сексуалну хијерархију и сруше њену псеудоеманциповану фасаду, да освоје пуну контролу над процесом завођења и изврше узнемирујућу инверзију родних улога... Европљанка у овој сексуалној игрици сама одлучују колико далеко ће ићи: да ли ће најбољи секс живота постати и љубав живота? Да ли ће се тропска потрага за чулним задовољством претворити у мешани брак који ће афричком или карипском „Аполону”, поред беле супруге, обезбедити и пасош саможиве европске тврђаве?
„Довољно је да их видим. Увек знам да ли желе секс када их погледам у очи. У очима је позив”, изјавио је Сајмон, млади Гамбијац, кога је цитирала Пола Еброн, професорка антропологије на Универзитету Стенфорд, у књизи која преиспитује афричке идентитете. У потрагу за „романтичним авантурама” долазе и госпође у средњим годинама, чији су (старији) мужеви одавно „изгубили интерес за секс”, и младе бекпекерке из „генерације Х” које путују саме, воле да се сместе у јефтине хостеле и презиру климатизоване хотеле и ограђена „туристичка гета”.
Ова најезда ослобођених белих жена се многима не допада. Председник Гамбије, земље која је уз Сенегал и Кубу постала једна од најпопуларнијих дестинација за Европљанке жељне сунца и доброг секса у хладним, зимским месецима, недавно је у саопштењу за штампу рекао да „Африканци нису сексуалне машине” и осудио моралну декаденцију и неморал који шире гошће гладне сексуалних авантура. Њихови афрички „љубавни пријатељи” обично имају између 16 и 25 година. Већина ће, поред (беле) „европске девојке”, добити понеки поклон и нешто зарадити радећи као водич. Слаткоречива писма и слике ће стићи из хладне Европе неколико месеци касније. Користиће их као доказ успеха када током дугих кишних дана незапослености буду причали о својој холандској или италијанској љубави.
Добар секс вреди потражити и у Латинској Америци. Велика је вероватноћа да ћете га са лакоћом наћи на Куби и у Баији, североисточној провинцији Бразила. Инфлацију лепих мушких тела је ту обезбедила мешавина афричког гена и оскудице, произведене Кастровом љубављу према комунизму (и мржњом према Америци) на Куби, односно невероватним социјалним разликама и капоеиром у једној од најсиромашнијих и најузбудљивијих провинција иначе прескупог и досадног Бразила.
И Европа је некада имала јаке адуте у летњој понуди крутих мушких мишића. Дубровачки „галебови” су за многе Немице били једна од главних „знаменитости” Титове Југославије. Данас око плажа Француске и Шпаније висе црни, мишићави „анђели” са растафаријанским дредовима. (Чињеница да Европљанке често повезују луд секс са дредовима, који красе главе црних љубитеља реге музике, није промакла ни незапосленим, згодним „галебовима” који се сексуално ускраћеним белкињама нуде и у тропским земљама где реге није популаран.)
„Црни галебови” су се разместили по плажама Европске уније јер многе туристкиње не желе да се суоче са бедом која је постала скоро неизбежни „становник” меридијана на којима људске лепоте и сексепила има у изобиљу. Такође, многе Европљанке не желе да размишљају о маларији и амебама, паразитима који могу да упропасте и најлепше доживљаје у подсахарској Африци, постојбини људске врсте и непресушној фабрици најзгоднијих, најобдаренијих и најпотентнијих мушкараца на планети.
Ако сте протраћили и ово лето ваше женствености, почните да размишљате о далеком путовању. Литература о томе како можете избећи амебе и маларичне комарце све је доступнија. „Кеш кредит” можете искористити да купите авионску карту до неке од земаља где вас оно што овде не можете ни купити, чека сасвим бесплатно. Уз незабораван улазак у неку од неодољивих временских машина Оријента, „базаристан” другачијих мириса и изазова, можете очекивати и да ћете потрагу за оргазмом завршити на најлепши и најједноставнији начин. Уосталом, зашто поред културних и морских утисака, не бисте дошли кући са слатким креветским успоменама? Не морају све лепоте бити забележене камером.
Зоран Ћирјаковић
МИЛИОНИ ЖЕНА У ЕВРОПИ се све чешће суочавају са проблемом који стручњаци зову „сексуална дисфункција” мушке популације. Србија се већ, бар у вези с овим питањем, нажалост угурала у „Европу”. Ситуација је, ипак, много мање безизлазна него што изгледа. Многе Европљанке, одлучне да не проведу још једно лето без доброг секса, кренуле су на једно политички некоректно, поносно сексистичко путовање у потрази за озбиљно угроженим европским вредностима: потентним мушкарцима и оргазмима за памћење. За ову авантуру је потребно мало храбрости, авантуристичког духа и нешто новца. Задовољство је загарантовано, како су овом новинару у разним ћошковима „трећег света” посведочиле европске даме које нису трагале само за пешчаним плажама и споменицима прошлости
Сваке године милиони младих, и мало старијих Европљанки креће у топлије крајеве. Многима је циљ море и пратећи угођаји: бели песак, палме и тропско сунце... Али, из године у годину расте број жена које путују очекујући да ће искусити једно у Европи све дефицитарније задовољство – добар секс. Чак и ако се не сложимо о степену европеизације наше балканске домовине, бар када се ради о сексуалном сивилу, многе грађанке, нажалост, већ могу да посведоче да је Србија постала део све краћег и ређег Запада.
Оазице доброг секса, а у неким случајевима и било каквог секса, све је теже пронаћи. Поред тога, овдашњи, све задриглији мушкарци, масовно верују у популарну илузију да „под брегом расте највећи кукуруз”. Али, многи (хетеросексуални) мужјак са „старог континента” велики кукуруз поменут у цитираној изреци није видео ни на туширању после фудбала па, неук, и не зна о чему говори. Самоуверени балкански мамини синови, можда по угледу на италијанске, размажене „мамоне”, све више траже и све мање дају својим женама.
Већ дуготрајна оскудица је родила и својеврсну терминолошку збрку. Искусна новинарка једног београдског недељника је недавно добила задатак да напише текст о мачо мушкарцима у Србији – и сасвим је промашила тему. Написала је текст о спонзорима. Дебели новчаник и скупи фалусоидни аутомобил спонзора не могу заменити праву ствар – мушко тело које ће вас натерати да, макар на тренутак, преиспитате верност стреснутом партнеру неизвесне тврдоће и још неизвесније учесталости. Мачо мушкарац може да има и паре, али, по правилу, прави мачо у панталонама нема набрекли новчаник. Најбоља (озбиљна) књига на тему потентног, мишићавог мачизма, The Meanings of Macho, написана је после истраживања у једном радничком насељу у предграђу Мексико Ситија.
Зато, да би ово био један оптимистички, мада и даље политички некоректан текст, мораћемо да после невеселог увода одемо из депресијом и стресом нападнуте Европе и европске Србије, места где је данас теже бити задовољена него успешна жена. Допадало се то некоме или не, али када се ради о све чешће нерешивом „креветском питању”, Европа има алтернативу. Реконструисаћемо путовања Европљанки којима је досадило да у отаџбини чекају Годоа са функционалним фалусом и које су претходних година храбро кретале у потрагу за, макар само краткотрајном, сексуалном авантуром.
Кренимо редом. Мароко је најближа тачка где је добар секс, наравно, са врхунски обликованим мушким „комадом”, неодољивим „дечком из снова”, практично загарантован. Слатке, витке и мужевне берберске момке, чији је „згодни ген” лепотом обогатио арапску „крвну слику”, први су открили европски хомосексуалци четрдесетих година прошлог века у Танџиру, на јужној, мароканској капији Гибралтара. Биле су то гладне године у Мароку који, као и скоро све друге „мушке месаре” на нашој усамљеној планети, ни данас економски баш не стоји најбоље.
Тешко је путовати светом и не уочити снажну везу између економске неразвијености и складности људског тела. Иако ту има неких, углавном северних или планинских изузетака (Сибир, Тибет, Папуа Нова Гвинеја или Перу, на пример), сексепил је нештедимице набацан баш у најсиромашнијим деловима тропског појаса. Било је само питање времена када ће, после мушке, и европска женска популација уочити неравномерну расподелу материјалног богатства (концентрисаног на „глобалном Северу”) и сексепила (на гладњикавом „глобалном Југу”) и могућности које такав дисбаланс отвара.
Ако немате расних предрасуда, цела уздаха вредна српска мушка популација не би могла да се истакне ни у најмањем предграђу ратом унесрећене Киншасе, града где мушкарци изгледају фантастично шта год да обуку. У престоницама Судана, Демократске Републике Конго или Етиопије, чак би и многа сексуално остварена Српкиња морала понекад да затвори очи пред мушким изазовима који просто траже да буду грицнути.
Али, разваљена Киншаса, врели Картум и прашњава Адис Абеба још дуго неће постати туристичке меке. Примат, када се ради о укључивању еротског елемента у (женски) туризам, држи Агадир. Сваког лета стотине чартер летова слеће у ово летовалиште на југу Марока. Ту се не нуди неки вештачки рај, „сексуални Дизниленд”, какав је, на пример, за проћелаве, млохаве, беле западноевропске мушкарце жељне секса и младе пути конструисан у Патаји, на плажама Тајланда. У Мароку вас чека обиље мушких уметнина, малих ремек-дела каприциозне мајке природе.
Муслимански Мароко, поред близине стреснутим европским метрополама, нуди и још једну важну предност. Исламски морал, схватање женске и породичне части, гарантује да се на овој „сексуалној дестинацији” нећете сусретати са напаљеним европским мужјацима. На многим другим местима, где је сексуално задовољство лако доступно – били то католички Бразил, комунистичка Куба, православна Етиопија или будистички Тајланд, нема дискриминације полова када се ради о конзумирању сексуалних чари. На летовима ка Пукету, Хавани или Олгину, поред вас и пријатељице биће, у потрази за оргазмом, и они – бледуњави и бахати европски мушкарци који базде на пиво.
Све у вези са женским сексуалним туризмом је (обично) врло пристојно и пријатно – у овој размени сексуалних и осталих услуга нема ни жртава ни израбљивања. Заборавите ту на „трафикинг” и љигаве макрое. Утољавање сексуалне глади Европљанки на црном (или црнпурастом) делу „трећег света” ни по чему не подсећа на ружне и тужне слике и приче које прате мушки „секс туризам” у Тајланду или Камбоџи. Нема ни ценкања ни погађања око „радњи” или јединице којом ће се мерити слатко, знојаво време греха. Даме које крећу на оваква путовања не разликују се од читатељки НИН-а. Сретао сам правнице, касирке, секретарице, докторке, студенткиње, медицинске сестре...
Госпође чак сведоче да „не морате ни да питате за секс”. Како је изјавила једна стидљива и срећна енглеска туристкиња, мушкарци на западу Африке „изгледа знају да га желимо... Све је врло дискретно. Имала сам четири различита дечака на том одмору (у Гамбији) и најбољи секс икада. Вратила сам се као нова жена.” И остале путнице које су се охрабриле да зароне у сексуално срце „згодног” дела подсахарске Африке, користе углавном суперлативе. За разлику од мушких „сексуалних туриста”, женска путовања су ретко само сексуална.
Феномен жена одлучних да на туристичком путовању у потпуности искористе и еротске могућности, први пут је забележен крајем седамдесетих, а масовне размере добио је тек током последњих десетак година. Пионирке у овој потрази за задовољством биле су Скандинавке и Немице – не зато што су њихови мушкарци били испод европског просека, већ зато што су жене у тим деловима Европе биле најеманципованије и неспремне да праве компромисе око свог права на оргазам.
Касније су и многе друге Европљанке освојиле, иако неке феминисткиње у томе не виде велику победу, нова права: да без блама буду сексуални зилоти, да без комплекса задовољавају своје сирове страсти, да поставе на главу европску сексуалну хијерархију и сруше њену псеудоеманциповану фасаду, да освоје пуну контролу над процесом завођења и изврше узнемирујућу инверзију родних улога... Европљанка у овој сексуалној игрици сама одлучују колико далеко ће ићи: да ли ће најбољи секс живота постати и љубав живота? Да ли ће се тропска потрага за чулним задовољством претворити у мешани брак који ће афричком или карипском „Аполону”, поред беле супруге, обезбедити и пасош саможиве европске тврђаве?
„Довољно је да их видим. Увек знам да ли желе секс када их погледам у очи. У очима је позив”, изјавио је Сајмон, млади Гамбијац, кога је цитирала Пола Еброн, професорка антропологије на Универзитету Стенфорд, у књизи која преиспитује афричке идентитете. У потрагу за „романтичним авантурама” долазе и госпође у средњим годинама, чији су (старији) мужеви одавно „изгубили интерес за секс”, и младе бекпекерке из „генерације Х” које путују саме, воле да се сместе у јефтине хостеле и презиру климатизоване хотеле и ограђена „туристичка гета”.
Ова најезда ослобођених белих жена се многима не допада. Председник Гамбије, земље која је уз Сенегал и Кубу постала једна од најпопуларнијих дестинација за Европљанке жељне сунца и доброг секса у хладним, зимским месецима, недавно је у саопштењу за штампу рекао да „Африканци нису сексуалне машине” и осудио моралну декаденцију и неморал који шире гошће гладне сексуалних авантура. Њихови афрички „љубавни пријатељи” обично имају између 16 и 25 година. Већина ће, поред (беле) „европске девојке”, добити понеки поклон и нешто зарадити радећи као водич. Слаткоречива писма и слике ће стићи из хладне Европе неколико месеци касније. Користиће их као доказ успеха када током дугих кишних дана незапослености буду причали о својој холандској или италијанској љубави.
Добар секс вреди потражити и у Латинској Америци. Велика је вероватноћа да ћете га са лакоћом наћи на Куби и у Баији, североисточној провинцији Бразила. Инфлацију лепих мушких тела је ту обезбедила мешавина афричког гена и оскудице, произведене Кастровом љубављу према комунизму (и мржњом према Америци) на Куби, односно невероватним социјалним разликама и капоеиром у једној од најсиромашнијих и најузбудљивијих провинција иначе прескупог и досадног Бразила.
И Европа је некада имала јаке адуте у летњој понуди крутих мушких мишића. Дубровачки „галебови” су за многе Немице били једна од главних „знаменитости” Титове Југославије. Данас око плажа Француске и Шпаније висе црни, мишићави „анђели” са растафаријанским дредовима. (Чињеница да Европљанке често повезују луд секс са дредовима, који красе главе црних љубитеља реге музике, није промакла ни незапосленим, згодним „галебовима” који се сексуално ускраћеним белкињама нуде и у тропским земљама где реге није популаран.)
„Црни галебови” су се разместили по плажама Европске уније јер многе туристкиње не желе да се суоче са бедом која је постала скоро неизбежни „становник” меридијана на којима људске лепоте и сексепила има у изобиљу. Такође, многе Европљанке не желе да размишљају о маларији и амебама, паразитима који могу да упропасте и најлепше доживљаје у подсахарској Африци, постојбини људске врсте и непресушној фабрици најзгоднијих, најобдаренијих и најпотентнијих мушкараца на планети.
Ако сте протраћили и ово лето ваше женствености, почните да размишљате о далеком путовању. Литература о томе како можете избећи амебе и маларичне комарце све је доступнија. „Кеш кредит” можете искористити да купите авионску карту до неке од земаља где вас оно што овде не можете ни купити, чека сасвим бесплатно. Уз незабораван улазак у неку од неодољивих временских машина Оријента, „базаристан” другачијих мириса и изазова, можете очекивати и да ћете потрагу за оргазмом завршити на најлепши и најједноставнији начин. Уосталом, зашто поред културних и морских утисака, не бисте дошли кући са слатким креветским успоменама? Не морају све лепоте бити забележене камером.
Зоран Ћирјаковић
Један геноцид молим Вас. Правио би државу
Геноциди, па још масовни
Шта је све потребно за прављење независне државе на Балкану? Не захтева се само један велики кнјижевник, пат композитора, епски пеник, оманји народ, језик, и вера, већ и један, или још боље десетак, геноцида
У Црној Гори налазимо последње у низу оних који оловком стварног или измишљеног геноцида покушавају да исцртају или подебљају карту замишљене државе. Историчар Новак Аџић пише о будућој, независној Црној Гори “са конституционално и институционално изграђеном црногорском нацијом, црногорским језиком, културом и црногорском Црквом” у којој “српски популизам и агресивизам, политика великосрпске асимилације и хегемоније, мора припадати историји”. Предуслов за остварење овог циља је, по Аџићу, победа над “антицрногорском нацишовинистичком четничком политиком... у Црној Гори”. Да би нека политика била “нацистичка”, она мора бити и геноцидна. Доказивање прошлих “геноцида” и геноцида је важно јер се само тако циљ може представити као неупитан и само тада сва средства постају оправдана. Зато су, пошто су Црногорцима обезбедили сопствени језик и цркву и поједини “индепендисти” и “суверенисти” кренули да траже недостајући састојак балканског државотворног рецепта.
Аџић пише да су “од 1918. године, па надаље, Срби у Црној Гори вршили... плански геноцид над црногорским народом”. Објашњавајући колико је дубоко “забраздио великосрпски клерофашизам”, он наводи да су под “окупаторском заставом са четири С... Црногорци доживјели највећи терор, мучење, злочине, геноцид, културоцид, асимилацију од 1918. до 1941. године.” Пишући о “онима који уништавају све што је црногорско”, Чедомир Љешевић помиње “светосавско-јустинијанско клеронацистичку великосрпску” тезу и “београдски центар великосрпског клеронацизма” који производи “корпус етноцида, геноцида, па и холокауста, прије у БиХ, Хрватској и на Косову, а онда и у Црној Гори”. Црногорска етничка асоцијација Аустралије је на свом веб сајту објавила текст Сретена Зековића. Овај текст, у коме се доказује да је “одлука о присаједињењу Црне Горе Србији... имала уништавајући и геноцидни смисао”, можете наћи на бројним суверенистичким Интернет сајтовима и форумима. Као и Аџић, Зековић је своју пажњу усмерио на “зеленашки ослободилачки покрет... познат под именом Божићни устанак” и “крвави бијели терор” од 1918. године.
Он тврди да је “циљ бијелог терора био геноцидно истребљење хиљадугодишње црногорске историје и свега црногорскога. Геноцид над Црногорцима остваривао се, прије свега, економским мјерама, тако што се противницима уједињења забрањивало сијање њива како би глађу били изморени... Црногорци се плански расељавају изван Црне Горе, а помоћу њих се врши етничко чишћење Албанаца на Косову... Убијено је више тисућа људи, а по некијем свједочењима и више десетина тисућа... Родољуби се бацају у јаме. Вјешала ничу по Црној Гори.” Зековић каже да је српска “окупација” најгора у црногорској историји, да чак “ни Турци нијесу радили што чине београдске кесеџије и демократи”. Србија, по њему, није само окупатор већ “денационализатор” и уништитељ” чији су злочини резултат “светосавскога фундаментализма који ђавољијем сјеменом мржње затрова Црну Гору” и “ослободилачког тероризма”.
Геноцид су као аргумент употребљавали и представници друге половине подељене републике. Потпредседник СНС-а Новак Радуловић је недавно изјавио да се “терористичком албанском геноциду придружио на најскандалознији начин режим Мила Ђукановића”. Подгорички Дан наводи да је Радуловић изјавио “да само неко ко је или сишао с ума, или је злокобно злурад и спреман да по цијену нових несрећа реализује најстрашнији духовни геноцид, може тврдити да језик којим су своја дјела написали Wегош, Свети Петар Цетињски, краљ Никола... није српски.” “Знамо да је овај злокобни духовни геноцид из Ђукановићеве сепаратистичко-мафијашке радионице и да је то злочин са предумишљајем и насиље над српским народом”, изјавио је тада Радуловић.
Геноцид је државотворни злочин. Суштина инсистирања на тужби пред Међународним судом правде у Хагу није у наплати ратне штете која би “економски сахранила Србију”, већ у томе што многи бошњачки ауторитети верују да би пресуда којом се Србија проглашава одговорном за геноцид практично обезвредила кључни део Дејтонског споразума и омогућила укидања Републике Српске. Енвер Чаушевић “тужбу БиХ против СЦГ за агресију и геноцид” назива “судбинским питањем” и “јединим путем опстанка (босанске) државе”. “Само на тај начин доћи ће се до укидања мањег босанског ентитета, који је настао на масовним гробницама, логорима, силовањима, етничком чишћењу, паљевинама... Ма колико укидање РС данас звучало невјероватно, то ће бити неминовност ако истрајемо на тужби”, сматра Чаушевић. Фатмир Алиспахић у тексту “Како укинути Републику Српску?” тврди да је РС “освајачки и геноцидни циљ српског фашизма, па према томе њено постојање не може имати никакво друго значење осим геноцидног”. Алиспахић пише да је “Република Српска споменик геноциду” и да је “Дејтон криминални уговор” и тврди да је зато тужба од “животног значаја” за Босну... „судбински тежа и од ЗАВНОБИХ-а и од међународног признања БиХ”.
Бројни бошњачки “геноцидолози” се деле на оне који верују да је геноцид деведесетих само последњи у “серији” од десет геноцида над Бошњацима, и оне који су присталице теорије о “геноциду који траје” и чији се крај не назире. Прву, бројнију групу чине “следбеници” Мустафе Спахића који тврди да је од 1699. до 1995. године над Бошњацима почињено десет геноцида. Спахић тврди да је “стратег, идејни промотор и агенс” већине ових геноцида над муслиманима била “црква”, некад католичка некад православна. Др Расим Муминовић у студији “Србизам и страдалаштво Бошњака” пише о “српском неонацизму”, “четницима који без ножа не би знали зашто им служи глава” и “геноцидном рату који Срби воде кад год им се за то укаже прилика”. Аутор узрок геноцидности Срба налази у томе што су они “бића са инсуфицијенцијом стида и људског страха који није у свим облицима идентичан са животињским. Такви се више животињски боје него људски стиде због чега избјегавају непосредну борбу, што србизам чини не само идеолошким него и патолошким синдромом”. Алиспахић је текст о “новим кодовима агресије” и “наставку геноцида над бошњачким народом” завршио оптимистичком нотом да “постоји трачак вјере да Босна са Бошњацима може преживјети наставак геноцида”. Мада у његовом, новијем, тексту “Зашто су Срби геноцидни?” доминира песимистички тон. Алиспахић пише о снази “српске љубави према геноциду” и налази да је “геноцид... уткан у само повијесно и културно биће српског народа”.
Код свих балканских народа постоје “искривљена, површна схватања и концепта геноцида и уопште разумевања онога шта ратни злочини значе”. Веровање да је геноцид непрекидан, да се када једном почне наставља и без убијања, популаран је и међу неким српским и албанским интелектуалцима. Када говоре о геноциду, закрвљени Балканци реч редовно користе у множини. За многе питање није да ли је, већ колико пута је њихов народ био жртва геноцида. На Косову је крајем деведесетих био доминантан дискурс о отприлике “једном геноциду дневно”, како су многи Албанци покушавали да страним новинарима прикажу своју стварност под Милошевићем. Иако је чак и УН-ов Врховни суд Косова у Приштини већ “пресудио” да “српске трупе нису извршиле геноцид над косовским Албанцима” крајем деведесетих, тврдња о српском геноциду и данас представља један од главних албанских аргумената “зашто се Србима не може веровати”.
Албанско оправдање за злочине над Србима после 1999. године јесте да је “то оно што се добије за подршку геноциду”. Срби који су отерани су “експлоататори, крвопије, помагачи убица и колеге починилаца геноцида”, тврди се на популарном албанском Интернет форуму. Један косовски Албанац пише да су Албанци “били жртве многих геноцида” и да су их “ти геноциди научили две ствари”. Прво, “да бисмо преживели као нација, не смемо се мешати са другим нацијама”, и друго, “не смемо веровати никоме у Европи”. Реџеп Кастрати пише у листу Бота Сот да када се “помене Београд, Албанци се увек сете масакра који је починио српски геноцид. Наравно да ће сећања на геноцид Срба над Албанцима производити емотивне реакције које се морају у потпуности поштовати”. Неуморна албанска лобисткиња Ширли Диогарди захтева да се “Србија јавно извини Косоварима (сиц!) и Босанцима за злочине против човечности и геноцид и међународна заједница треба да призна суверенитет Косова”. Диогарди зна да реч суверенитет најубедљивије звучи када је у истој реченици са речју геноцид, макар тај геноцид био измишљен. Ово је посебно корисно ако се има у виду да су Тони Блер (директно) и Хилари Клинтон (индиректно) сугерисали да злочини српских трупа 1999. године представљају геноцид. Западни званичници су током косовског рата употребили чак и сасвим бесмислени израз “масовни геноцид”.
Данас је постало легитимно говорити о геноциду над становницима једног села и термин је, бар на Балкану, умногоме изгубио смисао који је имао када је најтежи злочин описан. Злоупотреба и тривијализација ове речи која је први пут употребљена 1944. године је достигла апсурдне размере. Навијачи Хајдука су недавно руководство које је упропастило клуб оптужили за “највећи спортски геноцид”. “Међународна мафија” је у медијима оптуживана за “геноцид над птицама” у Србији, а у Сарајеву су градске власти оптужене за “геноцид над псима”. Најчешће се ипак помиње “геноцид над свињама” као синоним за јесењи свињокољ. Ален Дестекс, бивши генерални секретар Лекара без граница, тврди да је реч геноцид постала жртва “својеврсне вербалне инфлације, као што се то претходно десило са речју фашиста”. Он сматра да је ова реч постепено губила своје примарно значење и да је постала “опасно опште место” са циљем да “шокира и привуче пажњу на савремене ситуације насиља и неправде”. Мајкл Игнатијев сматра да су је они “који је нажалост користе, претворили у баналну потврду статуса било какве жртве”. Геноцид се данас користи и да опише страдање изазвано природним катастрофама или терористичке нападе са великим бројем жртава. У САД противници абортуса право на прекид трудноће називају геноцидом.
Балканска историографија неретко подсећа на рат стварним и измишљеним геноцидима. У потрази за најстаријим геноцидом Хрватско слово је недавно “открило” да су још “Римљани провели геноцид над Хистрима”. У приказу књиге Василија Крестића “Геноцидом до Велике Хрватске”, Драган Недељковић пише да су “геноцид над Србима у време Павелићеве НДХ, и последњи, у Туђманово доба” припремани “пет-шест столећа... од тренутка кад су се Срби затекли са Хрватима у истој државној заједници”. Хрватски историчари тврде да је на Блајбуршком пољу маја 1945. године поред хиљада Павелићевих усташа убијено и више од сто хиљада хрватских цивила и покушавају да докажу да је “број жртава Блајбурга већи од броја жртава Јасеновца”. Они Блајбург описују као “геноцид антифашиста”, “Титову кланицу” и “мега-Сребреницу”. Др Петар Вучић на страници Друштва хрватских средњошколских професора пише да је то био “геноцид над Хрватима који нису дирали ничију земљу” и “један од облика српског освајања хрватске земље”. Слободна Далмација цитира Франца Перму који тврди да је “по окончању Другог свјетског рата у Словенији извршен геноцид над словенским и хрватским народом”. Сплитски дневник пише да број масовних гробница у Словенији “према неким изворима, достиже чак четири стотине”. Слободна је оптужила и њујоршки Институт за истраживање Јасеновца за “интернетски геноцид над хрватском повијешћу” који је “почињен” објављивањем на Интернету “монструозног фалсификата” у форми листе жртава Јасеновца.
У тексту “Жртвослов Широког Бријега у Другом свјетском рату и пораћу”, фра Андрија Никић пише да се злочинима у Блајбургу и Широком Бријегу “Тито сврстава не само у хрватске ренегате и издајице, него у затираче властитог народа, у злочинца који је учинио геноцид над властитим народом”. (Тито се криви и за геноцид над “400 000 војвођанских Немаца у бројним концентрационим логорима након Другог светског рата”.) Фра Јосип Звонимир Бошњаковић сматра да у Хрватској “нема помака напријед док се не каже отворено да су југокомунисти извршили геноцид над хрватским народом у вријеме комунистичког фашизма... Да би се дошло до истине, мора се сваки злочин истражити, повијесно и правно класифицирати. Тако доћи до истине и до тога зашто је хрватски народ у својој повијести увијек морао патити. Зашто су други народи извршили над Хрватима геноцид?” Зато не треба да чуди да је Жупанијски суд у Госпићу 2003. године једном Србину из Коренице изрекао пресуду од 13 година затвора јер је оптужени “вршио геноцид над Хрватима са својим сународњацима, и то не само у задњем рату, већ више од 500 година”. У образложењу пресуде пише и да су његови преци дошли “заједно с Османлијама како би уништили Хрватску”.
Овако темељна тривијализација речи геноцид је олакшала посао свима који желе да поричу геноцид(е) или на неки други начин злоупотребљавају овај појам. Доказивање геноцида на Балкану већ деценијама најчешће није у функцији правде, истине, жртава или мање крваве будућности. Геноциди и “геноциди” не служе само државотворним амбицијама већ и дехуманизацији “геноцидних” и популаризацији шовинистичких пројеката који обећавају нове геноциде.
Горски вијенац као Мајн кампф
Како је Његош постао Хитлер и зашто је Иво Андрић “кандидат за Хаг”?
Многи Бошњаци сматрају да је Његош “отац” и “инспиратор” геноцида, “физичког уништења и духовног затирања Бошњака као муслимана”. Бројни бошњачки аутори Горски вијенац називају “Његошевим Мајн кампфом”. “Зашто наша дјеца и даље морају да уче и читају Гор(с)ки вијенац када је он инспирација некима да нас кољу? Замислите када би Јевреји и јеврејска дјеца у Њемачкој требало да уче Мајн кампф, који би то био апсурд”, пише један Санџаклија на популарном Интернет форуму. Иља Сијарић назива Горски вијенац “српско-црногорским упутством за геноцид”. Новак Килибарда је сарајевском недељнику Дани изјавио да се “Његош мора другачије тумачити у нашим школама... јер, ми морамо једном признати да је у свим геноцидима који су вршени над народом муслимана и Бошњака, Његош био на уснама тих који врше геноцид.”
Професор Мустафа Спахић тврди да је Његош “пружио идеологизирану епску подлогу и парадигму за осам од десет досадашњих геноцида над муслиманима Србије, Санџака, Црне Горе и Босне и Херцеговине”. Његош је, по Спахићу, “као највећи српско-црногорски пјесник и као владика... опјевао, посветио и у најузвишеније дјело претворио геноцид”. Удружење “Жене Сребренице” је крајем прошле године поднело иницијативу за измену назива основне школе “Петар Петровић Његош” у Сребреници. “Сматрамо да је идеолошка основа геноцида у Сребреници између осталог била и у књижевно-националистичкој поруци, чији је аутор управо био Његош. Нека се српски народ замисли, како би се они осјећали да дјецу шаљу у школу која носи име Анте Павелића или некога од заповједника логора Јасеновац”, наводи се у образложењу иницијативе.
Канцеларија високог представника у Сарајеву је пре неколико година наредила да ђаци у Републици Српској исцепају странице са цитатом из романа “На Дрини ћуприја” јер није било времена да се припреме нови, од “говора мржње очишћени” уџбеници. Сарајевски Дани су објавили текст под насловом “Иво Андрић – кандидат за Хаг?” Овај недељник цитира Мухидина Пашића, председника Бошњачке заједнице културе “Препород” који тврди: “да је жив, Андрић би морао одговарати за злочине над Бошњацима”. “Слободан сам казати да Иво Андрић, управо због својих литерарних дјела, сноси велику одговорност, већу можда и од самих реализатора пројекта Велика Србија. Иво Андрић, како сви воле рећи, наш једини нобеловац, био (је) један од оних који је сијао мржњу и раздор у БиХ и један од архитеката злочиначког пројекта Велика Србија”, каже Пашић. Сарајевски Дани пишу да Пашић “не би био спомена вриједан да његов иступ не представља матрицу политичког мишљења владајућих структура ове земље”.
“Андрић се у својим дјелима (На Дрини ћуприја, Травничка хроника и неке приповијетке) увелико етнички огријешио у односу на босанске муслимане које је приказивао у негативном свјетлу – као силеџије, кабадахије, пијанице, убице, неморалне људе, перверзне и наказне. Он је на тај начин допринио... сценарију србијанског фашистичког режима, на челу са Српском академијом наука и уметности, о уништењу босанских муслимана и Босне и Херцеговине као државе”, каже се у образложењу захтева да се промени име улице у Тузли која носи Андрићево име.
Зоран Ћирјаковић
Шта је све потребно за прављење независне државе на Балкану? Не захтева се само један велики кнјижевник, пат композитора, епски пеник, оманји народ, језик, и вера, већ и један, или још боље десетак, геноцида
У Црној Гори налазимо последње у низу оних који оловком стварног или измишљеног геноцида покушавају да исцртају или подебљају карту замишљене државе. Историчар Новак Аџић пише о будућој, независној Црној Гори “са конституционално и институционално изграђеном црногорском нацијом, црногорским језиком, културом и црногорском Црквом” у којој “српски популизам и агресивизам, политика великосрпске асимилације и хегемоније, мора припадати историји”. Предуслов за остварење овог циља је, по Аџићу, победа над “антицрногорском нацишовинистичком четничком политиком... у Црној Гори”. Да би нека политика била “нацистичка”, она мора бити и геноцидна. Доказивање прошлих “геноцида” и геноцида је важно јер се само тако циљ може представити као неупитан и само тада сва средства постају оправдана. Зато су, пошто су Црногорцима обезбедили сопствени језик и цркву и поједини “индепендисти” и “суверенисти” кренули да траже недостајући састојак балканског државотворног рецепта.
Аџић пише да су “од 1918. године, па надаље, Срби у Црној Гори вршили... плански геноцид над црногорским народом”. Објашњавајући колико је дубоко “забраздио великосрпски клерофашизам”, он наводи да су под “окупаторском заставом са четири С... Црногорци доживјели највећи терор, мучење, злочине, геноцид, културоцид, асимилацију од 1918. до 1941. године.” Пишући о “онима који уништавају све што је црногорско”, Чедомир Љешевић помиње “светосавско-јустинијанско клеронацистичку великосрпску” тезу и “београдски центар великосрпског клеронацизма” који производи “корпус етноцида, геноцида, па и холокауста, прије у БиХ, Хрватској и на Косову, а онда и у Црној Гори”. Црногорска етничка асоцијација Аустралије је на свом веб сајту објавила текст Сретена Зековића. Овај текст, у коме се доказује да је “одлука о присаједињењу Црне Горе Србији... имала уништавајући и геноцидни смисао”, можете наћи на бројним суверенистичким Интернет сајтовима и форумима. Као и Аџић, Зековић је своју пажњу усмерио на “зеленашки ослободилачки покрет... познат под именом Божићни устанак” и “крвави бијели терор” од 1918. године.
Он тврди да је “циљ бијелог терора био геноцидно истребљење хиљадугодишње црногорске историје и свега црногорскога. Геноцид над Црногорцима остваривао се, прије свега, економским мјерама, тако што се противницима уједињења забрањивало сијање њива како би глађу били изморени... Црногорци се плански расељавају изван Црне Горе, а помоћу њих се врши етничко чишћење Албанаца на Косову... Убијено је више тисућа људи, а по некијем свједочењима и више десетина тисућа... Родољуби се бацају у јаме. Вјешала ничу по Црној Гори.” Зековић каже да је српска “окупација” најгора у црногорској историји, да чак “ни Турци нијесу радили што чине београдске кесеџије и демократи”. Србија, по њему, није само окупатор већ “денационализатор” и уништитељ” чији су злочини резултат “светосавскога фундаментализма који ђавољијем сјеменом мржње затрова Црну Гору” и “ослободилачког тероризма”.
Геноцид су као аргумент употребљавали и представници друге половине подељене републике. Потпредседник СНС-а Новак Радуловић је недавно изјавио да се “терористичком албанском геноциду придружио на најскандалознији начин режим Мила Ђукановића”. Подгорички Дан наводи да је Радуловић изјавио “да само неко ко је или сишао с ума, или је злокобно злурад и спреман да по цијену нових несрећа реализује најстрашнији духовни геноцид, може тврдити да језик којим су своја дјела написали Wегош, Свети Петар Цетињски, краљ Никола... није српски.” “Знамо да је овај злокобни духовни геноцид из Ђукановићеве сепаратистичко-мафијашке радионице и да је то злочин са предумишљајем и насиље над српским народом”, изјавио је тада Радуловић.
Геноцид је државотворни злочин. Суштина инсистирања на тужби пред Међународним судом правде у Хагу није у наплати ратне штете која би “економски сахранила Србију”, већ у томе што многи бошњачки ауторитети верују да би пресуда којом се Србија проглашава одговорном за геноцид практично обезвредила кључни део Дејтонског споразума и омогућила укидања Републике Српске. Енвер Чаушевић “тужбу БиХ против СЦГ за агресију и геноцид” назива “судбинским питањем” и “јединим путем опстанка (босанске) државе”. “Само на тај начин доћи ће се до укидања мањег босанског ентитета, који је настао на масовним гробницама, логорима, силовањима, етничком чишћењу, паљевинама... Ма колико укидање РС данас звучало невјероватно, то ће бити неминовност ако истрајемо на тужби”, сматра Чаушевић. Фатмир Алиспахић у тексту “Како укинути Републику Српску?” тврди да је РС “освајачки и геноцидни циљ српског фашизма, па према томе њено постојање не може имати никакво друго значење осим геноцидног”. Алиспахић пише да је “Република Српска споменик геноциду” и да је “Дејтон криминални уговор” и тврди да је зато тужба од “животног значаја” за Босну... „судбински тежа и од ЗАВНОБИХ-а и од међународног признања БиХ”.
Бројни бошњачки “геноцидолози” се деле на оне који верују да је геноцид деведесетих само последњи у “серији” од десет геноцида над Бошњацима, и оне који су присталице теорије о “геноциду који траје” и чији се крај не назире. Прву, бројнију групу чине “следбеници” Мустафе Спахића који тврди да је од 1699. до 1995. године над Бошњацима почињено десет геноцида. Спахић тврди да је “стратег, идејни промотор и агенс” већине ових геноцида над муслиманима била “црква”, некад католичка некад православна. Др Расим Муминовић у студији “Србизам и страдалаштво Бошњака” пише о “српском неонацизму”, “четницима који без ножа не би знали зашто им служи глава” и “геноцидном рату који Срби воде кад год им се за то укаже прилика”. Аутор узрок геноцидности Срба налази у томе што су они “бића са инсуфицијенцијом стида и људског страха који није у свим облицима идентичан са животињским. Такви се више животињски боје него људски стиде због чега избјегавају непосредну борбу, што србизам чини не само идеолошким него и патолошким синдромом”. Алиспахић је текст о “новим кодовима агресије” и “наставку геноцида над бошњачким народом” завршио оптимистичком нотом да “постоји трачак вјере да Босна са Бошњацима може преживјети наставак геноцида”. Мада у његовом, новијем, тексту “Зашто су Срби геноцидни?” доминира песимистички тон. Алиспахић пише о снази “српске љубави према геноциду” и налази да је “геноцид... уткан у само повијесно и културно биће српског народа”.
Код свих балканских народа постоје “искривљена, површна схватања и концепта геноцида и уопште разумевања онога шта ратни злочини значе”. Веровање да је геноцид непрекидан, да се када једном почне наставља и без убијања, популаран је и међу неким српским и албанским интелектуалцима. Када говоре о геноциду, закрвљени Балканци реч редовно користе у множини. За многе питање није да ли је, већ колико пута је њихов народ био жртва геноцида. На Косову је крајем деведесетих био доминантан дискурс о отприлике “једном геноциду дневно”, како су многи Албанци покушавали да страним новинарима прикажу своју стварност под Милошевићем. Иако је чак и УН-ов Врховни суд Косова у Приштини већ “пресудио” да “српске трупе нису извршиле геноцид над косовским Албанцима” крајем деведесетих, тврдња о српском геноциду и данас представља један од главних албанских аргумената “зашто се Србима не може веровати”.
Албанско оправдање за злочине над Србима после 1999. године јесте да је “то оно што се добије за подршку геноциду”. Срби који су отерани су “експлоататори, крвопије, помагачи убица и колеге починилаца геноцида”, тврди се на популарном албанском Интернет форуму. Један косовски Албанац пише да су Албанци “били жртве многих геноцида” и да су их “ти геноциди научили две ствари”. Прво, “да бисмо преживели као нација, не смемо се мешати са другим нацијама”, и друго, “не смемо веровати никоме у Европи”. Реџеп Кастрати пише у листу Бота Сот да када се “помене Београд, Албанци се увек сете масакра који је починио српски геноцид. Наравно да ће сећања на геноцид Срба над Албанцима производити емотивне реакције које се морају у потпуности поштовати”. Неуморна албанска лобисткиња Ширли Диогарди захтева да се “Србија јавно извини Косоварима (сиц!) и Босанцима за злочине против човечности и геноцид и међународна заједница треба да призна суверенитет Косова”. Диогарди зна да реч суверенитет најубедљивије звучи када је у истој реченици са речју геноцид, макар тај геноцид био измишљен. Ово је посебно корисно ако се има у виду да су Тони Блер (директно) и Хилари Клинтон (индиректно) сугерисали да злочини српских трупа 1999. године представљају геноцид. Западни званичници су током косовског рата употребили чак и сасвим бесмислени израз “масовни геноцид”.
Данас је постало легитимно говорити о геноциду над становницима једног села и термин је, бар на Балкану, умногоме изгубио смисао који је имао када је најтежи злочин описан. Злоупотреба и тривијализација ове речи која је први пут употребљена 1944. године је достигла апсурдне размере. Навијачи Хајдука су недавно руководство које је упропастило клуб оптужили за “највећи спортски геноцид”. “Међународна мафија” је у медијима оптуживана за “геноцид над птицама” у Србији, а у Сарајеву су градске власти оптужене за “геноцид над псима”. Најчешће се ипак помиње “геноцид над свињама” као синоним за јесењи свињокољ. Ален Дестекс, бивши генерални секретар Лекара без граница, тврди да је реч геноцид постала жртва “својеврсне вербалне инфлације, као што се то претходно десило са речју фашиста”. Он сматра да је ова реч постепено губила своје примарно значење и да је постала “опасно опште место” са циљем да “шокира и привуче пажњу на савремене ситуације насиља и неправде”. Мајкл Игнатијев сматра да су је они “који је нажалост користе, претворили у баналну потврду статуса било какве жртве”. Геноцид се данас користи и да опише страдање изазвано природним катастрофама или терористичке нападе са великим бројем жртава. У САД противници абортуса право на прекид трудноће називају геноцидом.
Балканска историографија неретко подсећа на рат стварним и измишљеним геноцидима. У потрази за најстаријим геноцидом Хрватско слово је недавно “открило” да су још “Римљани провели геноцид над Хистрима”. У приказу књиге Василија Крестића “Геноцидом до Велике Хрватске”, Драган Недељковић пише да су “геноцид над Србима у време Павелићеве НДХ, и последњи, у Туђманово доба” припремани “пет-шест столећа... од тренутка кад су се Срби затекли са Хрватима у истој државној заједници”. Хрватски историчари тврде да је на Блајбуршком пољу маја 1945. године поред хиљада Павелићевих усташа убијено и више од сто хиљада хрватских цивила и покушавају да докажу да је “број жртава Блајбурга већи од броја жртава Јасеновца”. Они Блајбург описују као “геноцид антифашиста”, “Титову кланицу” и “мега-Сребреницу”. Др Петар Вучић на страници Друштва хрватских средњошколских професора пише да је то био “геноцид над Хрватима који нису дирали ничију земљу” и “један од облика српског освајања хрватске земље”. Слободна Далмација цитира Франца Перму који тврди да је “по окончању Другог свјетског рата у Словенији извршен геноцид над словенским и хрватским народом”. Сплитски дневник пише да број масовних гробница у Словенији “према неким изворима, достиже чак четири стотине”. Слободна је оптужила и њујоршки Институт за истраживање Јасеновца за “интернетски геноцид над хрватском повијешћу” који је “почињен” објављивањем на Интернету “монструозног фалсификата” у форми листе жртава Јасеновца.
У тексту “Жртвослов Широког Бријега у Другом свјетском рату и пораћу”, фра Андрија Никић пише да се злочинима у Блајбургу и Широком Бријегу “Тито сврстава не само у хрватске ренегате и издајице, него у затираче властитог народа, у злочинца који је учинио геноцид над властитим народом”. (Тито се криви и за геноцид над “400 000 војвођанских Немаца у бројним концентрационим логорима након Другог светског рата”.) Фра Јосип Звонимир Бошњаковић сматра да у Хрватској “нема помака напријед док се не каже отворено да су југокомунисти извршили геноцид над хрватским народом у вријеме комунистичког фашизма... Да би се дошло до истине, мора се сваки злочин истражити, повијесно и правно класифицирати. Тако доћи до истине и до тога зашто је хрватски народ у својој повијести увијек морао патити. Зашто су други народи извршили над Хрватима геноцид?” Зато не треба да чуди да је Жупанијски суд у Госпићу 2003. године једном Србину из Коренице изрекао пресуду од 13 година затвора јер је оптужени “вршио геноцид над Хрватима са својим сународњацима, и то не само у задњем рату, већ више од 500 година”. У образложењу пресуде пише и да су његови преци дошли “заједно с Османлијама како би уништили Хрватску”.
Овако темељна тривијализација речи геноцид је олакшала посао свима који желе да поричу геноцид(е) или на неки други начин злоупотребљавају овај појам. Доказивање геноцида на Балкану већ деценијама најчешће није у функцији правде, истине, жртава или мање крваве будућности. Геноциди и “геноциди” не служе само државотворним амбицијама већ и дехуманизацији “геноцидних” и популаризацији шовинистичких пројеката који обећавају нове геноциде.
Горски вијенац као Мајн кампф
Како је Његош постао Хитлер и зашто је Иво Андрић “кандидат за Хаг”?
Многи Бошњаци сматрају да је Његош “отац” и “инспиратор” геноцида, “физичког уништења и духовног затирања Бошњака као муслимана”. Бројни бошњачки аутори Горски вијенац називају “Његошевим Мајн кампфом”. “Зашто наша дјеца и даље морају да уче и читају Гор(с)ки вијенац када је он инспирација некима да нас кољу? Замислите када би Јевреји и јеврејска дјеца у Њемачкој требало да уче Мајн кампф, који би то био апсурд”, пише један Санџаклија на популарном Интернет форуму. Иља Сијарић назива Горски вијенац “српско-црногорским упутством за геноцид”. Новак Килибарда је сарајевском недељнику Дани изјавио да се “Његош мора другачије тумачити у нашим школама... јер, ми морамо једном признати да је у свим геноцидима који су вршени над народом муслимана и Бошњака, Његош био на уснама тих који врше геноцид.”
Професор Мустафа Спахић тврди да је Његош “пружио идеологизирану епску подлогу и парадигму за осам од десет досадашњих геноцида над муслиманима Србије, Санџака, Црне Горе и Босне и Херцеговине”. Његош је, по Спахићу, “као највећи српско-црногорски пјесник и као владика... опјевао, посветио и у најузвишеније дјело претворио геноцид”. Удружење “Жене Сребренице” је крајем прошле године поднело иницијативу за измену назива основне школе “Петар Петровић Његош” у Сребреници. “Сматрамо да је идеолошка основа геноцида у Сребреници између осталог била и у књижевно-националистичкој поруци, чији је аутор управо био Његош. Нека се српски народ замисли, како би се они осјећали да дјецу шаљу у школу која носи име Анте Павелића или некога од заповједника логора Јасеновац”, наводи се у образложењу иницијативе.
Канцеларија високог представника у Сарајеву је пре неколико година наредила да ђаци у Републици Српској исцепају странице са цитатом из романа “На Дрини ћуприја” јер није било времена да се припреме нови, од “говора мржње очишћени” уџбеници. Сарајевски Дани су објавили текст под насловом “Иво Андрић – кандидат за Хаг?” Овај недељник цитира Мухидина Пашића, председника Бошњачке заједнице културе “Препород” који тврди: “да је жив, Андрић би морао одговарати за злочине над Бошњацима”. “Слободан сам казати да Иво Андрић, управо због својих литерарних дјела, сноси велику одговорност, већу можда и од самих реализатора пројекта Велика Србија. Иво Андрић, како сви воле рећи, наш једини нобеловац, био (је) један од оних који је сијао мржњу и раздор у БиХ и један од архитеката злочиначког пројекта Велика Србија”, каже Пашић. Сарајевски Дани пишу да Пашић “не би био спомена вриједан да његов иступ не представља матрицу политичког мишљења владајућих структура ове земље”.
“Андрић се у својим дјелима (На Дрини ћуприја, Травничка хроника и неке приповијетке) увелико етнички огријешио у односу на босанске муслимане које је приказивао у негативном свјетлу – као силеџије, кабадахије, пијанице, убице, неморалне људе, перверзне и наказне. Он је на тај начин допринио... сценарију србијанског фашистичког режима, на челу са Српском академијом наука и уметности, о уништењу босанских муслимана и Босне и Херцеговине као државе”, каже се у образложењу захтева да се промени име улице у Тузли која носи Андрићево име.
Зоран Ћирјаковић
Spasite sponzoruše
Прилог за одбрану спонзоруша
Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате: да ли вам је савест сасвим чиста и да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?
Вређање спонзоруша је постао један од омиљених националних спортова у Србији. Изједначене су са курвама, ратним злочинцима и криминалцима. Њихово “естетско профитерство” је деведесетих поистовећено са “ратним профитерством” најпожељнијих спонзора. Спонзоруше су свесно користиле своје лепо тело као оружје, али реакције су обично биле као да су се за бољи живот бориле ножевима и пиштољима, а не блајханом косом и бујним грудима. Стигма прикачена овој речи је толико велика да се саме нису буниле. “Осумњичене” жене су или ћутале или су се, као Јелена Карлеуша, трудиле да докажу да оне то нису. Чак и када су им, пребијеним, остављеним или навученим на хероин, комшије признавале да су жртве, то је обично било праћено злурадим изјавама типа “сама је бирала, заслужила је, нек’ сад трпи батине, нек’ цркне” и тврдњама да су “њихове паре опљачкане од овог народа”.
Спонзорушама су приписивани најнижи мотиви иако су их многе околности приморале да потраже спонзора. Ту је, наравно, било и оних које су првенствено желеле да добију силиконска “уста на поклон за Дан заљубљених, а за Осми март и нос”. Али већина се само борила, често бирајући мање од два зла, за бољи и достојанственији живот у времену када су женама путеви били још затворенији него мушкарцима. У напорима једне спонзоруше да поправи свој мали свет у времену кад је окружење било тако непоправљиво ретко, ко је видео било шта вредно хвале. Скоро да им нико у Србији није признао субверзивну делатност, да су један израз побуне жена против мушког монопола моћи. Истовремено, оне су често биле једине особе које су најгорима међу нама, опасним мушкарцима којима је режим омогућио да отимају и не плаћају порез, узимале неки данак. Тек када је једна “генералица” опељешила моћног хашког оптуженика, неки медији су препознали њихову позитивну улогу.
Уврежило се веровање да је “Србија рај на Земљи” за спонзоруше, иако овај феномен “цвета” у сваком друштву после слома система вредности када велики број жена закључи да је њихово тело постало једини друштвено вредновани “таленат”. Када су економски потенцијали у поседу малог броја људи, по правилу мушкараца, женама су обично затворени сви конвенционални путеви ка поштовању, престижу или богатству, ка “друштвеној мушкости”. О томе пише Брам Дајкстра, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, у књизи “Зле сестре: претња женске сексуалности и култ мушкости”.
У времену економске кризе у првој половини двадесетог века Американци су постали опседнути “злом” спонзорушом која уништава вредног, богобојажљивог капиталисту. Холивудски филмови су створили слику о вампиру који “пије крв” узорног америчког мужјака. Спонзоруша је представљана као “уништитељ”, “вештица”, пирана”, “грабљивац” и жена која “поседује мушки мозак”. Најопаснијим су сматране спонзоруше “из радничке класе које су истовремено биле обдарене бујном интелигенцијом и бујним облинама”. Способност спонзоруша да се приближе мушким поседима је доживљавана као опасан, субверзиван напад на владајући мачистички “патријархат” у времену општег сиромаштва.
Корени најгорих стереотипа о спонзорушама постају препознатљиви крајем деветнаестог века када су жене почеле масовније “да мењају правила игре” и бирају партнера. На енглеском се спонзоруша каже голд-диггер (“копачица злата”) и Дајкстра пише да “ако сперма, крв и ‘злато’ чине друштвени калибар мушкарца, многе од њих су изгледа закључиле да би требало поћи од злата”. Спонзоруша је током “популистичких” година америчке историје оптужена не само да незаслужено узима новац већ, како пише Дајкстра, да “својом зубатом вагином откида сиву масу” свог моћног спонзора. Поседовање мушкарца који поседује је за многе жене био једини начин да дођу у могућност да кажу “поседујем, дакле постојим”, како Дајкстра дефинише “егзистенцијалистички циљ сваке спонзоруше”.
Број жена заинтересованих да постану спонзоруше је био толико велики да је једна од “највећих издавачких сензација у САД” крајем двадесетих била књига “Исповест једне спонзоруше” Бети ван Девентер. Иста ауторка је објавила и хит “Како наћи мужа”. Наводећи шта је алтернатива потрази за спонзором, она пише о интелигентним женама које су постале “привесци”, домаћице зависне од својих неуспешних мужева, или секретарицама, “лоше плаћеним интелектуалним проституткама тупавих мужјака”. Она своје “занимање” доживљава као “модерну бизнис методу” и пише да “не тргује сексом, већ женственошћу”. Девентер тврди да у свом животном избору ужива: “Ништа ми није драже него да надмудрим или насамарим мушкарца.” Она наглашава да је бити спонзоруша реакција модерне жене на неједнакост полова, могућност да користећи своју лепоту коначно натера мушкарце да плате цену. “Успешна спонзоруша се не рађа, већ постаје”, храбри искусна Девентер читатељке. “Жена је ускраћена у економском свету и ја мислим да је бити спонзоруша само једна од праведних компензација.”
Дајкстра сматра да је Девентер покушала да дâ одговор на дилеме многих жена у тешким, нама добро познатим временима. Бројни спонзори су на изузетно скуп начин научили да је “глупа плавуша” често много интелигентнија него што изгледа. Дајкстра пише да спонзоруше често морају да се служе мимикријом, да “својевољно потискују своју интелигенцију” и с пажњом слушају лупетања спонзора. Заузврат неретко добијају “само прилику да украду мрвице господаревог богатства” и многе доживотно остају “повлашћене слушкиње у домаћинству империјалног мужјака” и мушке играчке. Дајкстра каже и да су неке спонзоруше постале “економске терористкиње”. Ако његов опис “преведемо” на ситуацију у Србији деведесетих, “жртве” њиховог “терора” су често били баш они недодирљиви моћници и силеџије који су на разне начине терорисали несрећно окружење.
Дајкстра пише да је у Америци двадесетих, баш као и у Србији седам деценија касније, “чиста” женственост сублимирана у “глупој плавуши” постала за мушкарце “ултимативни статусни симбол, најјаснија индикација њиховог права да припадају елити еволуције”. Мерилин Монро је, како пише Милена Драгићевић-Шешић, постала типичан, негативан лик “глупаче (плавуше) љубавнице/спонзоруше” у масовној култури. Српски (и још више хрватски) мачо стереотип је да је она “фина, сређена. Само јој фали мало да мисли, све остало скоро да има”. Балкански спонзори су ређе говорили о страху од “сопствене” спонзоруше него њихове америчке колеге. Вера бахатих, мизогиних мушкараца да ће увек моћи да контролишу и манипулишу “њеном материјалном нимфоманијом” и прича о “освети спонзоруше” је деценијама била подлога многих добрих холивудских сценарија. “Жена – хемијски елемент” (‘лако се сједињује са златом, сребром и другим племенитим металима’) или “жена која исисава новац из мушкарца и онда га одбацује, јесте стални фантазам масовне културе”, пише Драгићевић-Шешић.
Српска спонзоруша у очима јавности не може да се искупи чак ни када “исиса” све из свог озлоглашеног спонзора. Узрок је можда и у томе што је изузетно мало домаћих аутора покушало да упозна свет српских спонзоруша, да завире у њихове мозгове. Вероватно најзанимљивији и најдетаљнији увид у изузетно богат и живописан миље београдских спонзоруша понудила је Маша Ребић у роману који је објављен овог месеца. У својим “Спонзорушама” она слика разноликост типова и судбина које се крију иза ове неправедно озлоглашене речи. Књига је толико уверљива и богата детаљима да Ребић (31) каже да се “боји се да ће неко мислити да сам то ја”.
“Рекли су ми да мој роман највише купују младе девојке. Верујем да ће 80 одсто читатељки моћи да се препозна у овој књизи, а опет ће за себе рећи да нису спонзоруше... Многи мушкарци ће у овом роману препознати своје девојке”, каже Ребић. “Спонзоруше о којима пишем су београдски ликови, праве Београђанке, не девојке из Гуче, не студенткиње. У Београду их има много више него са стране. То је један урбани феномен. Београђанке се само лакше маскирају и лакше прикривају да су спонзоруше. Оне имају стан код маме и тате, параван иза кога могу да се сакрију и кажу ‘па зашто бих ја то радила’.”
“Спонзоруша има свуда. То је можда најлакши пут и то није ништа страшно. У Лондону и Паризу су још ‘горе’ него овде. Тога је било и у време моје баке, али се то није тако звало. Тада су говорили ‘када беда уђе на врата, љубав излази кроз прозор’”, каже Ребић. Она сматра да имена најуспешнијих и најугледнијих у хијерархији српских спонзоруша не треба тражити у таблоидима. “Наши медији се плаше реакције моћних мушкараца. Многима није пријатно да се пише да су са неком спонзорушом... Али неки мушкарци воле спонзоруше и не стиде се да их назову правим именом. За њих је то најефикаснији начин да покажу да имају паре.” Ипак овај термин се најчешће спомиње у медијима када се пише о “силиконским” естрадним звездама и “пратиљама” оних који су управо пали са врха пирамиде моћи. Почетак “спуштања” обично прати јавно преименовање њихових партнерки из “манекенки” или “лепотица” у спонзоруше.
Промена броја и профила спонзоруша је постао барометар српске транзиције. “И спонзоруше су код нас напредовале и еволуирале. Више нико неће оне најниже, класичне спонзоруше. Сад се тражи девојка која је образована. Ако хоће да се њом ожене они ‘прави’, онда мора бити врхунска”, каже Ребић. “Све је више и више мушких спонзоруша. Жене су коначно овде успеле да дођу до пара, многе већ у адвертајзинг агенцијама зарађују две, три хиљаде евра, имају станове, службене аутомобиле. Често им се закаче симпатични, слатки лузери. Оне им плаћају рачуне и изводе их, а они су вечни студенти.” У Хрватској, где су спонзоруше много већа тема него у Србији, Ведрана Рудан предлаже реч “спонзоруш“ или “спонзорац” за мушку верзију. У западном суседству су се појавиле и “неоспонзоруше”. “То ти је нови тип! Наиме, неоспонзоруша тотално овиси сама о себи, академски је образована, а ако улети спонзор срдачно ће га прихватит”, објашњава на Интернету једна хрватска блогерка.
“Жене су овде фрустриране. У Србији није лако наћи фрајера”, каже Ребић. Многи и за ово криве спонзоруше. Наћи ћете текстове у којима се тврди да су оне “друштвено зло” и да су паралисале и инхибирале српске мужјаке. Учесник Б92 форума пише да су спонзори и спонзоруше “прописали идеале живота” и тако “приморали све остале да их прихвате или признају да су будале и неприлагођени робови”. “Уколико се догоди чудо да се спонзоруше окрену нормалним младићима, то ће бити најтрагичнија ствар за те младиће”, изјавила је докторка Данијела Марић једном домаћем магазину. О спонзорушама се у Србији често говори као о болести. Иако је многи сматрају неизлечивом, једна јунакиња Ребићкиног романа тврди: “Била сам али сам се излечила, ја сам спонзоруша у пензији”.
Докторка Марић је популарном таблоиду објаснила зашто верује да ово није могуће: “Спонзоруше никада неће моћи да промене своје основне жеље због свог менталног склопа, необразовања, погрешног васпитања и поремећеног система вредности. Спонзорство је вид латентне, односно супклиничке проституције. Проституција није само продаја сопственог тела, тај термин не везује се само за сферу сексологије, него и за поремећај моралности. Мисли се и на продају душе и на продају тела за новац, због многих бенефиција, сјаја и свега онога што новац индиректно доноси.”
Марић сматра да су спонзоруше имале алтернативу. “Неке (жене) су заврнуле рукаве па су чистиле или су радиле као продавачице. На частан начин су зарађивале новац који им је помогао да преживе.” Али многе девојке нису желеле само да преживљавају. Западних “политички коректнијих”, идеолошких спонзора је било мало, визе су се тешко добијале, а и газде су волеле да пипкају и штипкају своје слабо плаћене продавачице. Чак се и у зборницима феминистичких текстова спонзоруше изузетно ретко и углавном узгред помињу. Хајдана Балетић им поклања мало више пажње у књизи “Жене, слике, измишљаји” чије је издавање спонзорисао Фонд за отворено друштво. Балетић тврди да је то лако препознатљива жена која “нема много времена за размишљање”, која је прочитала “само једну књигу” и којој је “очуван изглед” сав капитал. Она “спонзорство” не види као последицу већ га ставља у исту раван са национализмом, ратом, “тријумфом глупости и примитивизма”.
Због примања спонзорских пара сатанизоване су и неке од најпознатијих активисткиња “друге Србије” и неки од Милошевићу блиских интелектуалаца. Ласкање, лаж и подилажење као оружје о којима говори Дајкстра на Балкану често примењују “идеолошке спонзоруше” (оба пола) које уместо облина “нуде” став и савет. Бавећи се неретко антиратним или “продемократским” профитеризмом неке/и су богатог спонзора “тражиле/и” у владиним и невладиним организацијама на Западу. Истичући и појачавајући став, често прелазећи границу истинитог и објективног, наше леве и десне “политичке спонзоруше” су примењивале исти рецепт као њихове “најгоре класичне” колегинице које су “буџиле” своје груди. Резултат је политичка сцена на којој доминирају пренаглашене, црно-беле слике и “силиконом” полулажи дорађени ставови.
Равноправно блаћене и из мушких и из женских уста спонзоруше су стекле статус најлепша “ружне појаве” у Србији. Фудбалер Ниша Савељић је недавно изјавио да “уколико би спонзоруше ступиле у организовани штрајк, то би сигурно био најмасовнији протест” у Србији. Њихову дуговечност гарантује чињеница да се на Запад и даље не може и да је Србија јако далеко од остварења националног идеала “има се, може се”. Ипак, још увек нико није овде успео да откине тако велики део мафијашког и ратнопрофитерског “колача” као спонзоруше. Да је била објективнија и активнија у прогањању балканских злочинаца, можда би им Карла дел Понте била достојна конкуренција. За разлику од швајцарске тужитељице која је већ обезбедила место у историји, њихова прича ретко има срећан крај. Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде, како пише Ребић, постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате, када следећи пут помислите да су нечасне и неморалне, да ли вам је савест сасвим чиста. Да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?
Зоран Ћирјаковић
Dodatak
Хаг, давалице и грабљивице
“Сада само лузери живе овде”, каже јунакиња романа Маше Ребић док размишља о одласку из Србије деведесетих у којој су “спонзоруше... постале масовна појава... горе од било ког вируса”. Главне јунакиње романа “Спонзоруше” иду у школу која, иако је “најбоља, најстарија и најпоштованија у Београду, сваке године изнедри по једну курветину, неколико курвица и масу спонзоруша сваке врсте”. У роману вас чекају:
Лена, “краљица спонзоруша”, “никада није јурила за парама. Паре су њу увек налазиле”.
Оља, Ленина сестра. “У згради нас сви мрзе, говоре како смо страни плаћеници јер тата ради за Американце... Они чекају у редовима за хлеб и млеко, а ми шетамо у арманију и гучију. Неко ће нас стварно опљачкати.”
Јелена “Давалица”, “ћерка неког пандура и домаћице... сви су дечаци, чини ми се, из школе са њом изгубили невиност. (Јелена) то ради за саламу”.
Сале, “тата (му) је хармоникаш и зарађује јако пуно пара код гастарбајтера у Немачкој. Знам да је Салета блам због тога и да зато фура исфорсирани фазон урбаног момка”.
Комшиница Цица “са уметком у коси, минићем и мрежастим чарапама”. “Мама... је рекла (да јој) празилук вири из дупета. Било ми (је) некако жао јадне Цице... када је бежала од лудака са пиштољем. Мора да трпи све те ћелавце, да их пушта да је ударају и чупају.”
Снежа “ми иронично каже како јој мајка даје одличан пример, јер ју је прво бивши муж издржавао годинама, а сада ће то исто наставити и њен дечко пластични хирург”.
Фудбалер Д. је “апсолутни уметник са лоптом, досадњаковић коме су ноге мозак”, “сељачког порекла, са примитивним манирима”.
Роман “је врста која изумире и добра прилика коју желе да ухвате све грабљивице овог света”.
Б. “је диван према мени, а што је он бољи ја га више мрзим. Сувише је дебео. Сувише је стар. Сувише је инертан. Са свим тим новцем који добијам, ја седим и умирем од досаде”.
Сунчица “студира тешком муком, јер и ради у неком кафићу, а газда који хоће да је кресне и нада се да ће до тога чина ускоро и доћи, само јој зато излази у сусрет и пушта је на факс баш кад мора, али гунђа и негодује, штипка је понекад”. Пар година касније Сунчица “је заљубљена у свог телохранитеља и само чека да јој човека пошаљу у Хаг”.
Дебела Маја “је моја девојка. Има 80 килограма, прелепе плаве очи и најбољу душу на свету. И дала ми је близу 100 000 ДМ да бих остварио свој сан. Њен тата је најбогатији Новосађанин. Говори за мене да сам његов паметни зет”.
Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате: да ли вам је савест сасвим чиста и да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?
Вређање спонзоруша је постао један од омиљених националних спортова у Србији. Изједначене су са курвама, ратним злочинцима и криминалцима. Њихово “естетско профитерство” је деведесетих поистовећено са “ратним профитерством” најпожељнијих спонзора. Спонзоруше су свесно користиле своје лепо тело као оружје, али реакције су обично биле као да су се за бољи живот бориле ножевима и пиштољима, а не блајханом косом и бујним грудима. Стигма прикачена овој речи је толико велика да се саме нису буниле. “Осумњичене” жене су или ћутале или су се, као Јелена Карлеуша, трудиле да докажу да оне то нису. Чак и када су им, пребијеним, остављеним или навученим на хероин, комшије признавале да су жртве, то је обично било праћено злурадим изјавама типа “сама је бирала, заслужила је, нек’ сад трпи батине, нек’ цркне” и тврдњама да су “њихове паре опљачкане од овог народа”.
Спонзорушама су приписивани најнижи мотиви иако су их многе околности приморале да потраже спонзора. Ту је, наравно, било и оних које су првенствено желеле да добију силиконска “уста на поклон за Дан заљубљених, а за Осми март и нос”. Али већина се само борила, често бирајући мање од два зла, за бољи и достојанственији живот у времену када су женама путеви били још затворенији него мушкарцима. У напорима једне спонзоруше да поправи свој мали свет у времену кад је окружење било тако непоправљиво ретко, ко је видео било шта вредно хвале. Скоро да им нико у Србији није признао субверзивну делатност, да су један израз побуне жена против мушког монопола моћи. Истовремено, оне су често биле једине особе које су најгорима међу нама, опасним мушкарцима којима је режим омогућио да отимају и не плаћају порез, узимале неки данак. Тек када је једна “генералица” опељешила моћног хашког оптуженика, неки медији су препознали њихову позитивну улогу.
Уврежило се веровање да је “Србија рај на Земљи” за спонзоруше, иако овај феномен “цвета” у сваком друштву после слома система вредности када велики број жена закључи да је њихово тело постало једини друштвено вредновани “таленат”. Када су економски потенцијали у поседу малог броја људи, по правилу мушкараца, женама су обично затворени сви конвенционални путеви ка поштовању, престижу или богатству, ка “друштвеној мушкости”. О томе пише Брам Дајкстра, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу, у књизи “Зле сестре: претња женске сексуалности и култ мушкости”.
У времену економске кризе у првој половини двадесетог века Американци су постали опседнути “злом” спонзорушом која уништава вредног, богобојажљивог капиталисту. Холивудски филмови су створили слику о вампиру који “пије крв” узорног америчког мужјака. Спонзоруша је представљана као “уништитељ”, “вештица”, пирана”, “грабљивац” и жена која “поседује мушки мозак”. Најопаснијим су сматране спонзоруше “из радничке класе које су истовремено биле обдарене бујном интелигенцијом и бујним облинама”. Способност спонзоруша да се приближе мушким поседима је доживљавана као опасан, субверзиван напад на владајући мачистички “патријархат” у времену општег сиромаштва.
Корени најгорих стереотипа о спонзорушама постају препознатљиви крајем деветнаестог века када су жене почеле масовније “да мењају правила игре” и бирају партнера. На енглеском се спонзоруша каже голд-диггер (“копачица злата”) и Дајкстра пише да “ако сперма, крв и ‘злато’ чине друштвени калибар мушкарца, многе од њих су изгледа закључиле да би требало поћи од злата”. Спонзоруша је током “популистичких” година америчке историје оптужена не само да незаслужено узима новац већ, како пише Дајкстра, да “својом зубатом вагином откида сиву масу” свог моћног спонзора. Поседовање мушкарца који поседује је за многе жене био једини начин да дођу у могућност да кажу “поседујем, дакле постојим”, како Дајкстра дефинише “егзистенцијалистички циљ сваке спонзоруше”.
Број жена заинтересованих да постану спонзоруше је био толико велики да је једна од “највећих издавачких сензација у САД” крајем двадесетих била књига “Исповест једне спонзоруше” Бети ван Девентер. Иста ауторка је објавила и хит “Како наћи мужа”. Наводећи шта је алтернатива потрази за спонзором, она пише о интелигентним женама које су постале “привесци”, домаћице зависне од својих неуспешних мужева, или секретарицама, “лоше плаћеним интелектуалним проституткама тупавих мужјака”. Она своје “занимање” доживљава као “модерну бизнис методу” и пише да “не тргује сексом, већ женственошћу”. Девентер тврди да у свом животном избору ужива: “Ништа ми није драже него да надмудрим или насамарим мушкарца.” Она наглашава да је бити спонзоруша реакција модерне жене на неједнакост полова, могућност да користећи своју лепоту коначно натера мушкарце да плате цену. “Успешна спонзоруша се не рађа, већ постаје”, храбри искусна Девентер читатељке. “Жена је ускраћена у економском свету и ја мислим да је бити спонзоруша само једна од праведних компензација.”
Дајкстра сматра да је Девентер покушала да дâ одговор на дилеме многих жена у тешким, нама добро познатим временима. Бројни спонзори су на изузетно скуп начин научили да је “глупа плавуша” често много интелигентнија него што изгледа. Дајкстра пише да спонзоруше често морају да се служе мимикријом, да “својевољно потискују своју интелигенцију” и с пажњом слушају лупетања спонзора. Заузврат неретко добијају “само прилику да украду мрвице господаревог богатства” и многе доживотно остају “повлашћене слушкиње у домаћинству империјалног мужјака” и мушке играчке. Дајкстра каже и да су неке спонзоруше постале “економске терористкиње”. Ако његов опис “преведемо” на ситуацију у Србији деведесетих, “жртве” њиховог “терора” су често били баш они недодирљиви моћници и силеџије који су на разне начине терорисали несрећно окружење.
Дајкстра пише да је у Америци двадесетих, баш као и у Србији седам деценија касније, “чиста” женственост сублимирана у “глупој плавуши” постала за мушкарце “ултимативни статусни симбол, најјаснија индикација њиховог права да припадају елити еволуције”. Мерилин Монро је, како пише Милена Драгићевић-Шешић, постала типичан, негативан лик “глупаче (плавуше) љубавнице/спонзоруше” у масовној култури. Српски (и још више хрватски) мачо стереотип је да је она “фина, сређена. Само јој фали мало да мисли, све остало скоро да има”. Балкански спонзори су ређе говорили о страху од “сопствене” спонзоруше него њихове америчке колеге. Вера бахатих, мизогиних мушкараца да ће увек моћи да контролишу и манипулишу “њеном материјалном нимфоманијом” и прича о “освети спонзоруше” је деценијама била подлога многих добрих холивудских сценарија. “Жена – хемијски елемент” (‘лако се сједињује са златом, сребром и другим племенитим металима’) или “жена која исисава новац из мушкарца и онда га одбацује, јесте стални фантазам масовне културе”, пише Драгићевић-Шешић.
Српска спонзоруша у очима јавности не може да се искупи чак ни када “исиса” све из свог озлоглашеног спонзора. Узрок је можда и у томе што је изузетно мало домаћих аутора покушало да упозна свет српских спонзоруша, да завире у њихове мозгове. Вероватно најзанимљивији и најдетаљнији увид у изузетно богат и живописан миље београдских спонзоруша понудила је Маша Ребић у роману који је објављен овог месеца. У својим “Спонзорушама” она слика разноликост типова и судбина које се крију иза ове неправедно озлоглашене речи. Књига је толико уверљива и богата детаљима да Ребић (31) каже да се “боји се да ће неко мислити да сам то ја”.
“Рекли су ми да мој роман највише купују младе девојке. Верујем да ће 80 одсто читатељки моћи да се препозна у овој књизи, а опет ће за себе рећи да нису спонзоруше... Многи мушкарци ће у овом роману препознати своје девојке”, каже Ребић. “Спонзоруше о којима пишем су београдски ликови, праве Београђанке, не девојке из Гуче, не студенткиње. У Београду их има много више него са стране. То је један урбани феномен. Београђанке се само лакше маскирају и лакше прикривају да су спонзоруше. Оне имају стан код маме и тате, параван иза кога могу да се сакрију и кажу ‘па зашто бих ја то радила’.”
“Спонзоруша има свуда. То је можда најлакши пут и то није ништа страшно. У Лондону и Паризу су још ‘горе’ него овде. Тога је било и у време моје баке, али се то није тако звало. Тада су говорили ‘када беда уђе на врата, љубав излази кроз прозор’”, каже Ребић. Она сматра да имена најуспешнијих и најугледнијих у хијерархији српских спонзоруша не треба тражити у таблоидима. “Наши медији се плаше реакције моћних мушкараца. Многима није пријатно да се пише да су са неком спонзорушом... Али неки мушкарци воле спонзоруше и не стиде се да их назову правим именом. За њих је то најефикаснији начин да покажу да имају паре.” Ипак овај термин се најчешће спомиње у медијима када се пише о “силиконским” естрадним звездама и “пратиљама” оних који су управо пали са врха пирамиде моћи. Почетак “спуштања” обично прати јавно преименовање њихових партнерки из “манекенки” или “лепотица” у спонзоруше.
Промена броја и профила спонзоруша је постао барометар српске транзиције. “И спонзоруше су код нас напредовале и еволуирале. Више нико неће оне најниже, класичне спонзоруше. Сад се тражи девојка која је образована. Ако хоће да се њом ожене они ‘прави’, онда мора бити врхунска”, каже Ребић. “Све је више и више мушких спонзоруша. Жене су коначно овде успеле да дођу до пара, многе већ у адвертајзинг агенцијама зарађују две, три хиљаде евра, имају станове, службене аутомобиле. Често им се закаче симпатични, слатки лузери. Оне им плаћају рачуне и изводе их, а они су вечни студенти.” У Хрватској, где су спонзоруше много већа тема него у Србији, Ведрана Рудан предлаже реч “спонзоруш“ или “спонзорац” за мушку верзију. У западном суседству су се појавиле и “неоспонзоруше”. “То ти је нови тип! Наиме, неоспонзоруша тотално овиси сама о себи, академски је образована, а ако улети спонзор срдачно ће га прихватит”, објашњава на Интернету једна хрватска блогерка.
“Жене су овде фрустриране. У Србији није лако наћи фрајера”, каже Ребић. Многи и за ово криве спонзоруше. Наћи ћете текстове у којима се тврди да су оне “друштвено зло” и да су паралисале и инхибирале српске мужјаке. Учесник Б92 форума пише да су спонзори и спонзоруше “прописали идеале живота” и тако “приморали све остале да их прихвате или признају да су будале и неприлагођени робови”. “Уколико се догоди чудо да се спонзоруше окрену нормалним младићима, то ће бити најтрагичнија ствар за те младиће”, изјавила је докторка Данијела Марић једном домаћем магазину. О спонзорушама се у Србији често говори као о болести. Иако је многи сматрају неизлечивом, једна јунакиња Ребићкиног романа тврди: “Била сам али сам се излечила, ја сам спонзоруша у пензији”.
Докторка Марић је популарном таблоиду објаснила зашто верује да ово није могуће: “Спонзоруше никада неће моћи да промене своје основне жеље због свог менталног склопа, необразовања, погрешног васпитања и поремећеног система вредности. Спонзорство је вид латентне, односно супклиничке проституције. Проституција није само продаја сопственог тела, тај термин не везује се само за сферу сексологије, него и за поремећај моралности. Мисли се и на продају душе и на продају тела за новац, због многих бенефиција, сјаја и свега онога што новац индиректно доноси.”
Марић сматра да су спонзоруше имале алтернативу. “Неке (жене) су заврнуле рукаве па су чистиле или су радиле као продавачице. На частан начин су зарађивале новац који им је помогао да преживе.” Али многе девојке нису желеле само да преживљавају. Западних “политички коректнијих”, идеолошких спонзора је било мало, визе су се тешко добијале, а и газде су волеле да пипкају и штипкају своје слабо плаћене продавачице. Чак се и у зборницима феминистичких текстова спонзоруше изузетно ретко и углавном узгред помињу. Хајдана Балетић им поклања мало више пажње у књизи “Жене, слике, измишљаји” чије је издавање спонзорисао Фонд за отворено друштво. Балетић тврди да је то лако препознатљива жена која “нема много времена за размишљање”, која је прочитала “само једну књигу” и којој је “очуван изглед” сав капитал. Она “спонзорство” не види као последицу већ га ставља у исту раван са национализмом, ратом, “тријумфом глупости и примитивизма”.
Због примања спонзорских пара сатанизоване су и неке од најпознатијих активисткиња “друге Србије” и неки од Милошевићу блиских интелектуалаца. Ласкање, лаж и подилажење као оружје о којима говори Дајкстра на Балкану често примењују “идеолошке спонзоруше” (оба пола) које уместо облина “нуде” став и савет. Бавећи се неретко антиратним или “продемократским” профитеризмом неке/и су богатог спонзора “тражиле/и” у владиним и невладиним организацијама на Западу. Истичући и појачавајући став, често прелазећи границу истинитог и објективног, наше леве и десне “политичке спонзоруше” су примењивале исти рецепт као њихове “најгоре класичне” колегинице које су “буџиле” своје груди. Резултат је политичка сцена на којој доминирају пренаглашене, црно-беле слике и “силиконом” полулажи дорађени ставови.
Равноправно блаћене и из мушких и из женских уста спонзоруше су стекле статус најлепша “ружне појаве” у Србији. Фудбалер Ниша Савељић је недавно изјавио да “уколико би спонзоруше ступиле у организовани штрајк, то би сигурно био најмасовнији протест” у Србији. Њихову дуговечност гарантује чињеница да се на Запад и даље не може и да је Србија јако далеко од остварења националног идеала “има се, може се”. Ипак, још увек нико није овде успео да откине тако велики део мафијашког и ратнопрофитерског “колача” као спонзоруше. Да је била објективнија и активнија у прогањању балканских злочинаца, можда би им Карла дел Понте била достојна конкуренција. За разлику од швајцарске тужитељице која је већ обезбедила место у историји, њихова прича ретко има срећан крај. Спонзоруше нису криве што је “свет добрих и поштених људи” овде, како пише Ребић, постао “лузерски” и што су пожелеле да из њега побегну. Заслужују да се бар запитате, када следећи пут помислите да су нечасне и неморалне, да ли вам је савест сасвим чиста. Да ли сте стварно преживели Милошевићеве “(не)веселе деведесете” а да бар на један дан нисте били нечија спонзоруша?
Зоран Ћирјаковић
Dodatak
Хаг, давалице и грабљивице
“Сада само лузери живе овде”, каже јунакиња романа Маше Ребић док размишља о одласку из Србије деведесетих у којој су “спонзоруше... постале масовна појава... горе од било ког вируса”. Главне јунакиње романа “Спонзоруше” иду у школу која, иако је “најбоља, најстарија и најпоштованија у Београду, сваке године изнедри по једну курветину, неколико курвица и масу спонзоруша сваке врсте”. У роману вас чекају:
Лена, “краљица спонзоруша”, “никада није јурила за парама. Паре су њу увек налазиле”.
Оља, Ленина сестра. “У згради нас сви мрзе, говоре како смо страни плаћеници јер тата ради за Американце... Они чекају у редовима за хлеб и млеко, а ми шетамо у арманију и гучију. Неко ће нас стварно опљачкати.”
Јелена “Давалица”, “ћерка неког пандура и домаћице... сви су дечаци, чини ми се, из школе са њом изгубили невиност. (Јелена) то ради за саламу”.
Сале, “тата (му) је хармоникаш и зарађује јако пуно пара код гастарбајтера у Немачкој. Знам да је Салета блам због тога и да зато фура исфорсирани фазон урбаног момка”.
Комшиница Цица “са уметком у коси, минићем и мрежастим чарапама”. “Мама... је рекла (да јој) празилук вири из дупета. Било ми (је) некако жао јадне Цице... када је бежала од лудака са пиштољем. Мора да трпи све те ћелавце, да их пушта да је ударају и чупају.”
Снежа “ми иронично каже како јој мајка даје одличан пример, јер ју је прво бивши муж издржавао годинама, а сада ће то исто наставити и њен дечко пластични хирург”.
Фудбалер Д. је “апсолутни уметник са лоптом, досадњаковић коме су ноге мозак”, “сељачког порекла, са примитивним манирима”.
Роман “је врста која изумире и добра прилика коју желе да ухвате све грабљивице овог света”.
Б. “је диван према мени, а што је он бољи ја га више мрзим. Сувише је дебео. Сувише је стар. Сувише је инертан. Са свим тим новцем који добијам, ја седим и умирем од досаде”.
Сунчица “студира тешком муком, јер и ради у неком кафићу, а газда који хоће да је кресне и нада се да ће до тога чина ускоро и доћи, само јој зато излази у сусрет и пушта је на факс баш кад мора, али гунђа и негодује, штипка је понекад”. Пар година касније Сунчица “је заљубљена у свог телохранитеља и само чека да јој човека пошаљу у Хаг”.
Дебела Маја “је моја девојка. Има 80 килограма, прелепе плаве очи и најбољу душу на свету. И дала ми је близу 100 000 ДМ да бих остварио свој сан. Њен тата је најбогатији Новосађанин. Говори за мене да сам његов паметни зет”.
О чему говоримо када говоримо о Хагу
Најтежи посао у Србији
(Текст објављен у недељнику НИН 2008. године)
Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.
Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело представља најсрамније странице наше историје у којој војвода Шешељ, што смо знали много пре фарсичног суђења, није имао занемарљиву улогу. Врхунски домет тужилаштва је, ипак, у чињеници да ту нема иронијске дистанце, ограде која би могла да послужи као смоквин лист. Да би суђење за неке од најтежих злочина које можемо замислити доживели као забаву, није потребно да сте набијени дозом перверзије, шовинистичке мржње, непоштовања према жртвама српских злочина или љубави према лику и делу оптуженог војводе. Можда је најстрашније од свега то што нам трибунал не дозвољава да када говоримо о Хагу говоримо о злочинима.
У изузетно ретком споју Шешељевих особина један је од кључева за разумевање зашто многи други неславни балкански ликови, од генерала Готовине до генерала Младића, беже, или су упорно бежали, од Хага. Да би оптуженик успео да покаже право, первертирано лице Трибунала, неопходно је да буде спреман да годинама у затвору чека на суђење, да лажи и фалсификате тражи тамо где их нико нормалан не би тражио и да себе изложи милости правног система осмишљеног да арбитрарно игнорише главне постулате свих постојећих, конзистентних и функционалних правних система на свету. Поврх свега, Хаг је успео да постигне да сама оптужница буде довољна да оптужени, у очима огромног броја својих сународника, буде промовисан у свеца, националну икону и недостижан идеал.
Писање хагиографија није предвиђено као један од задатака Трибунала. Суштина хашког правног неуспеха није у Шешељевим талентима или безобзирности. Није се у хашким судницама нека високоморална међународна правда и узорна процедура сусрела са “злим генијем” и изгубила тешку битку. Трибунал је поразио сам себе. И онда када су хашки “шешељи” и “милошевићи” били лоши и јадни, тужилаштво је успевало да буде још јадније и горе, уносећи при томе увек нове елементе јефтине лажи и неприкладне комике.
На дугачкој листи савезника зла почасно место припада онима који су га преувеличавали и банализовали – и тиме релативизовали и доводили у питање. Бранити и правдати једно овакво суђење, травестију правде и права, значи бити, било свесно или ненамерно, савезник бивших и будућих злочинаца, непријатељ помирења и кажњивости на Балкану и користан члан – ако на тренутак прихватимо да су речи “Хаг” и “право” синоними – правог “антихашког лобија”.
Ако постоји било каква корист од Шешељевог суђења, онда је то могућност да научимо колико велики креативни потенцијал настане када се у телима неколико правника сједине неспособност, галактичка ароганција, болесна амбиција и одсуство способности за емпатију према жртвама злочина на, када се гледа из Хага, вероватно ружном, прљавом и злом Балкану. Тужиоци-алхемичари, који су суђење за ратне злочине претворили у комедију, тврде да “раде независно од Савета безбедности, било које државе или међународне организације”. Али, стиче се утисак да је тужилаштво независно и од морала и од правде и од права и од свега онога што је потребно да би се суочили са злочиначким поглављем балканске историје.
Да би једно суђење, што нам је донедавно био синоним за досаду, постало еталон добре забаве потребна је, поред паратужилаца, и галерија урнебесних ликова. Ту до изражаја посебно долазе креатуре које су најављене као сведоци и експерти, затим арогантни и самоуверени главни судија, од кога можемо очекивати да ускоро пресуди и да је Земља равна плоча, и суткиња која својим, на срећу, ретко израженим интелектуалним способностима помаже да појмимо универзалну природу људске глупости.
Уместо да, како су идејни творци овог процеса планирали, Хаг заувек избаци Шешеља из политичке Србије, тужиоци су омогућили да се херцеговачки ултранационалиста врати на мала врата. Бројни Шешељеви непријатељи могу се утешити чињеницом да је војвода током претходне две деценије доказао да – можда му је то највећи од многих талената – уме да прокоцка највеће шансе и при томе спржи мостове који су му обезбеђивали одступницу. Али, заговорници принудног суочавања и демократског испирања мозга требало би првенствено да захвале Александру Тијанићу што је урнебесну хашку срамоту “сакрио” у касном, скоро еротском термину на најмање гледаном јавном каналу.
Телевизијски Шешељ је поново поделио становнике Србије – овај пут у три групе. У првој су они који уторком, средом и четвртком, негде после десет увече, седну испред телевизора и чекају да им, уместо истине или катарзе, буде сервирана хашка верзија “Монтипајтона” – и то не крију. У другој групи су они који ураде исто, али их је срамота да то јавно признају. У трећој су они који не гледају “суђење” – и не знају шта пропуштају.
Ако сте у стању да гледате Шешеља – а многи нису, још увек није касно да надокнадите пропуштено. Погледате ли, после ноћног снимка суђења, неку од дванаест играних серија које се тренутно емитују на домаћим каналима, можда закључите и да је посао сценаристе данас најтежи у Србији.
Зоран Ћирјаковић
(Текст објављен у недељнику НИН 2008. године)
Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.
Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело представља најсрамније странице наше историје у којој војвода Шешељ, што смо знали много пре фарсичног суђења, није имао занемарљиву улогу. Врхунски домет тужилаштва је, ипак, у чињеници да ту нема иронијске дистанце, ограде која би могла да послужи као смоквин лист. Да би суђење за неке од најтежих злочина које можемо замислити доживели као забаву, није потребно да сте набијени дозом перверзије, шовинистичке мржње, непоштовања према жртвама српских злочина или љубави према лику и делу оптуженог војводе. Можда је најстрашније од свега то што нам трибунал не дозвољава да када говоримо о Хагу говоримо о злочинима.
У изузетно ретком споју Шешељевих особина један је од кључева за разумевање зашто многи други неславни балкански ликови, од генерала Готовине до генерала Младића, беже, или су упорно бежали, од Хага. Да би оптуженик успео да покаже право, первертирано лице Трибунала, неопходно је да буде спреман да годинама у затвору чека на суђење, да лажи и фалсификате тражи тамо где их нико нормалан не би тражио и да себе изложи милости правног система осмишљеног да арбитрарно игнорише главне постулате свих постојећих, конзистентних и функционалних правних система на свету. Поврх свега, Хаг је успео да постигне да сама оптужница буде довољна да оптужени, у очима огромног броја својих сународника, буде промовисан у свеца, националну икону и недостижан идеал.
Писање хагиографија није предвиђено као један од задатака Трибунала. Суштина хашког правног неуспеха није у Шешељевим талентима или безобзирности. Није се у хашким судницама нека високоморална међународна правда и узорна процедура сусрела са “злим генијем” и изгубила тешку битку. Трибунал је поразио сам себе. И онда када су хашки “шешељи” и “милошевићи” били лоши и јадни, тужилаштво је успевало да буде још јадније и горе, уносећи при томе увек нове елементе јефтине лажи и неприкладне комике.
На дугачкој листи савезника зла почасно место припада онима који су га преувеличавали и банализовали – и тиме релативизовали и доводили у питање. Бранити и правдати једно овакво суђење, травестију правде и права, значи бити, било свесно или ненамерно, савезник бивших и будућих злочинаца, непријатељ помирења и кажњивости на Балкану и користан члан – ако на тренутак прихватимо да су речи “Хаг” и “право” синоними – правог “антихашког лобија”.
Ако постоји било каква корист од Шешељевог суђења, онда је то могућност да научимо колико велики креативни потенцијал настане када се у телима неколико правника сједине неспособност, галактичка ароганција, болесна амбиција и одсуство способности за емпатију према жртвама злочина на, када се гледа из Хага, вероватно ружном, прљавом и злом Балкану. Тужиоци-алхемичари, који су суђење за ратне злочине претворили у комедију, тврде да “раде независно од Савета безбедности, било које државе или међународне организације”. Али, стиче се утисак да је тужилаштво независно и од морала и од правде и од права и од свега онога што је потребно да би се суочили са злочиначким поглављем балканске историје.
Да би једно суђење, што нам је донедавно био синоним за досаду, постало еталон добре забаве потребна је, поред паратужилаца, и галерија урнебесних ликова. Ту до изражаја посебно долазе креатуре које су најављене као сведоци и експерти, затим арогантни и самоуверени главни судија, од кога можемо очекивати да ускоро пресуди и да је Земља равна плоча, и суткиња која својим, на срећу, ретко израженим интелектуалним способностима помаже да појмимо универзалну природу људске глупости.
Уместо да, како су идејни творци овог процеса планирали, Хаг заувек избаци Шешеља из политичке Србије, тужиоци су омогућили да се херцеговачки ултранационалиста врати на мала врата. Бројни Шешељеви непријатељи могу се утешити чињеницом да је војвода током претходне две деценије доказао да – можда му је то највећи од многих талената – уме да прокоцка највеће шансе и при томе спржи мостове који су му обезбеђивали одступницу. Али, заговорници принудног суочавања и демократског испирања мозга требало би првенствено да захвале Александру Тијанићу што је урнебесну хашку срамоту “сакрио” у касном, скоро еротском термину на најмање гледаном јавном каналу.
Телевизијски Шешељ је поново поделио становнике Србије – овај пут у три групе. У првој су они који уторком, средом и четвртком, негде после десет увече, седну испред телевизора и чекају да им, уместо истине или катарзе, буде сервирана хашка верзија “Монтипајтона” – и то не крију. У другој групи су они који ураде исто, али их је срамота да то јавно признају. У трећој су они који не гледају “суђење” – и не знају шта пропуштају.
Ако сте у стању да гледате Шешеља – а многи нису, још увек није касно да надокнадите пропуштено. Погледате ли, после ноћног снимка суђења, неку од дванаест играних серија које се тренутно емитују на домаћим каналима, можда закључите и да је посао сценаристе данас најтежи у Србији.
Зоран Ћирјаковић
Пријавите се на:
Постови (Atom)
СИЛОВАЊЕ НАДСТРЕШНИЦЕ
Један од изазова са којима се суочавала историографија је био како објаснити велике промене – рађање нечег суштински новог, радикално различ...
-
У колумни у „Политици“, Ђорђе Вукадиновић пише о „патриотској апокалипси“. Препознао је у поражавајућим изборним резултатима поносно српских... -
„Треба нам нормалност у политичком животу“; „ За нормалан живот. За Србију против насиља.“ „Да вратимо нормалност и одговорност“; „Да норм... -
Има текстова у којима њихови аутори не насликају само свој портрет већ и одраз поунутрашњеног колективног саморазумевања на које се наслања ...